22.5.13

200 година Рихарда Вагнера



Данас је 200-ти рођендан Рихарда Вагнера. За својих 70 година живота он је потпуно променио ток и историју музике, не само тоналном смислу већ и у начину компоновања и сценског постављања. Слободно се може рећи да не само музика, већ и филм и позориште не би било исто да није било њега, а неке од ствари које у тим уметничким формама сматрамо природним, као што је гашење светла у публици и осветљење позорнице, управо је он измислио и први применио.

Иако у пракси није сасвим заживео његов концепт свеобухватног уметничког дела("gesamtkunstwerk"), савремена уметност иде у том правцу што је почело још за његовог живота, а са измишљањем филма родило се и могуће будуће отелотворење Вагнерове визије. Пре њега у опери су доминирали певачи и оркестар се прилагођавао његовим могућностима. Код Вагнера су они стављени у исту раван и свако добије своју прилику да засија, баш као што одлично укомпонован фудбалски тим омогућава појединцима да се у потпуности истакну.

Вагнер је још за свог живота био контроверзна личност о којој су се водиле бројне полемике, не само на пољу музике и уметности. Један од његових злогласних потеза био је објављивање есеја "Јеврејство у музици"("Das Judenthum in der Musik") у ком напада на национално-верској основи композиторе Менделсона и Мајербера генерализујући оно што је видео као њихове уметничке мане на јеврејски народ у целини, додавши доста отровних примедби, и то покушао да представи као друштвену критику, чиме је стекао репутацију ноторног антисемите. Оно што је било за Вагнеровог живота, међутим, није ништа у односу на расправе о њему које су уследиле после његове смрти.

Адолф Хитлер је био Вагнеров ноторни обожавалац и то никада није крио. Вагнерова породица је од најранијих дана помагала нацисте, а расистички теоретичар Хјустон Стјуарт Чемберлен, несумњива интелектуална претеча Трећег Рајха, се 24 године после Вагнерове смрти оженио његовом ћерком Евом. Заједно са Козимом, Вагнеровом удовицом, формирали су такозвани "Бајројтски круг" који је Вагнерова уметничка дела покушао да повеже са национал-шовинистичком политиком коју су проповедали. Све је ово створило перцепцију да је сам Вагнер уметнички пророк нацизма.

Та перцепција је, међутим, потпуно погрешна. Чемберлен и Козима Вагнер су изопачили Вагнерова дела, и музичка и прозна(па чак и "Јеврејство у музици") за своја уверења и циљеве, на сличан начин као што је Елизабет Ниче то учинила са делима свог брата. Исто тако су погрешно представили Вагнера као немачког империјалног националисту, а он је заправо био до краја живота социјал-анархиста који је презирао милитаризам и империјализам. А супротно веровању да је био званични композитор Рајха, број извођења Вагнерових дела у периоду од 1933 до 1939 опао је за више од трећину, а рат је довео до даљег пада. Све ово ћу детаљно изложити у неки будућим белешкама. Данас ипак треба уживати у музици. 

Већини треба времена да заволе Вагнера, али ја спадам у мањину која га је заволела одмах, након првих тактова прелудијума за први чин "Мајстора-певача Нирнберга". Овде вам као поклон прилажем целу драму у извођењу Краљевске опере у Ковент Гардену. 

Herzliche  Gluckwunscen zum Geburtstag, Meister!

12.4.13

Речи о којима треба размислити за викенд 13. и 14. марта

(Јеврејски) националисти су у прошлости видели шта долази. виде шта долази и сада. Но без обзира колико пута се покаже да су у праву, сањари лепих снова однијају да послушају историју која им упорно указује да су у криву. Они још увек очекују Европску Унију, Уједнињене Нације или да мртва рука историје попусти па да се из пепела старог створи бољи, нови свет.

- Данијел Гринфилд, Sultan Knish

Свака сличност са Србијом је...

Кад се лечи симптом, а не сама болест

Масакр у селу Велика Иванча је шокирао све Србе, делимично и због самог чина, делимично и зато што смо сматрали да се такве ствари дешавају неком другом. Колико ли сад делују гротескно неумесни коментари на трагедију у Њутауну? 

Овакав догађај није, наравно, могао да не изазове коментаре у свим могућим новинама. Дежурни душебрижници су се већ ухватили чињенице да је убица Љубиша Богдановић био учесник ратова деведесетих и кренули у своје уобичајене злонамерне конструкције. Ја бих се, међутим, осврнуо на, верујем, добронамеран чланак који је са друге стране потпуно промашио тему и изнео неке далекосежно штетне ставове. Реч је о чланку "Нормални људи и њихово оружје" Зорана Грбића.

Аутор прво показује запањујуће површно познавање људске природе и психе и нимало не уважава њихову сложеност када пише ово:

Пола Србије се недавно дигло да помогне малој Тијани да оде на операцију и мирно живи свој живот, а онда се појави неко ко тек тако одузме живот малом Давиду. То није нормално, и реч монструм му сасвим пристоји. И све те приче људи који су га познавали, подсећају на некадашње приче о финим мафијашима из комшилука, пристојним момцима. ,,Био је добар момак, увек се јављао при сусрету'', ,,Отварао врата лифта'', ,,културан и лепо васпитан'', све такве комшијске приче су описивале оне ,,опасне момке са београдског асфалта'', који су чинили злочине и касније се сретали у читуљама.
Не верујем у чудо о нормалном човеку коме у једном тренутку пукне филм и почне да глуми лошег Рамбоа. То се не дешава. 

Клиничка психологија је констатовала на хиљаде случајева где су једне исте особе биле способне и за људскост и за бестијаност. Психопатологија познаје и признаје феномен шизофреније и подвојене личности и о њима је написано на стотине студија и чланака који су доступни обичним људима. Просто је невероватно да аутор тако арогантно одбацује медицински феномен који је одавно констатован у науци са циљем да прогура своју идеју.

А која је то идеја? Грбић веома брзо прелази на ствар и каже да "постоји нешто што може да се поправи, а то је закон о оружју". На који начин? 

Што се тиче пиштоља, ту би ствар требало да буде јасна. Ако говоримо о ,,нормалним људима'', не видим због чега би нормалном човеку пиштољ уопште био потребан. Ако неко баш воли да пуца (можда нема прилике да се испољи на другим важнијим местима), увек може да оде у стрељану и изнајми наоружање. Убица из Велике Иванче је, по вестима, добио дозволу за оружје још 1981. године, а и у то време је боравио у истом селу. Вероватно су новинари нешто побркали, мислим да пиштољ ЦЗ М88 није постојао 1981. тако да тад није ни могао да буде регистрован. Али питање остаје – шта ће некоме оружје у Великој Иванчи, 1981. године?

Грбић од своје заслепљености није у стању да види јасан и логичан одговор на  питање које поставља, а он гласи: да заштити себе, своју породицу и своју имовину од Љубиша Богдановића овог света. Грбић се ниједног тренутка не пита шта би се десило да је неко од настрадалих и сам имао пиштољ у кући, нити зашто је убица окренуо оружје на себе у тренутку када је видео полицајце који су, по природи ствари, наоружана лица. Да ли би чињеница да је нека од жртава и сама била наоружана потенцијално повећала или смањила њихов број?

У прилог својој тези да би забрана поседовања оружја решила "проблем" Грбић наводи потпуно несувисле примере лошег и нестручног руковања оружјем и чињенице да је током НАТО агресије било оних који су "избегавали патриотску обавезу". Ово прво је као када би неко забранио аутомобиле због пијаних возача. А друго има још мрачнију конотацију...

Грбићево залагање за забрану поседовања ватреног оружја је погубно са становишта актуелног друштвеног, политичког и историјског тренутка. На унутрашњем друштвеном плану имамо општу неефикасност и корумпираност органа гоњења и судских органа у Србији и из тога чињеницу да безмало ничији живот и имовина нису на прави начин заштићени. Поред тога, постоји и латентна тенденција власти ка ауторитаризму па и тоталитаризму који је усмерен против интереса и тежњи већине становништва. На спољном плану имамо околне земље и наднационалне организације које и даље кидишу на српски ентички и историјски простор. У таквим условима, предлози за разоружање становништва не само да су депласирани већ директно супротни егзистенцијалним интересима српског народа. Наоружано становништво је брана не само самовољи власти, већ и језгро потенцијалног герилског покрета у случају окупације државе или једног њеног дела. 

Позив Зорана Грбића за забрану поседовања оружја је још више неумесан ако се има у виду да је трагедија у Великој Иванчи практично први такав случај у Србији и да је стопа убистава у Србији најмања у региону и мања него у Лихтенштајну, Луксембургу, Кипру, Белгији или Финској, упркос чињеници да смо на петом месту по наоружаности становништва.

Пиштољ и оржје уопште су алати и као такви нису ништа ни бољи ни гори од људи који рукују њима. Људи су ти који су кључни актери, а не оружје. Идеје из промашеног чланка какав је овај само могу да казне те људе, а проблем(који, узгред, не постоји) не само да неће бити решен већ ће се отворити нови, много гори и са далекосежним погубним последицама. 

9.4.13

Макар нека су и овако. А сад мало мудрости са патриотске стране

Било им је потребно 7 дана ослушкивања гласа народа који је у огромној већини био против прихватања ултиматума да донесу једину могућу одлуку али су је макар донели. Јесте да се по њиховим речима тресу од страха али можда ће у наредним данима и то да престане. 

А у томе им морамо помоћи и ми. Какви су, такви су, шта су досад учинили, учинили су али ако им са запада не дају излаз морамо, упркос свему, то ми да учинимо. У овом тренутку никакве користи нећемо имати од непрестаног им спочитавања грешака а још мање од инсистирања на мантри да је "капитулација само одложена". 

Протеклих дана целокупна издајничка клика у Србији створена још 1990-тих се мобилисала са циљем да издејствује и коначни акт велеиздаје и у том послу сви су говорили једним истим језиком и користили исте термине: изолација, немаштина, повратак у деведесете...Потребно је да патриотски сектор на сличан начин врши притисак на водећи трио. Ми се не можемо позвати на моћне газде као што то ради пета колона али можемо се позвати на народ који је у огромној већини био против потписивања било чега, чак у толикој мери да је и Александар Вучић јавно изјавио пре недељу дана да страхује од његове реакције. Притисак на водећу тројку може се водити у два смера: преко обећања подршке у случају да остану чврсти(упркос свему, понављам) и путем претњи народном реакцијом.

Иако је на први поглед тешко обећати подршку некоме ко је до сада изјављивао, писао и радио скандалозне ствари, скоро непојмљиве људском уму, у овом тренутку тешко да има реалне алтернативе. Преузимање власти у овом тренутку је могуће само путем народне побуне или пуча, а обе те варијанте су могуће тек након евентуалне издаје. Стални напади на Николића, Вучића и Дачића могу само да их гурну на ону страну. Свиђало нам се то или не, њих тројица обављају кључне функције државе Србије и неопходно је утицати на њих да престану да повлаче погубне потезе. Ако не виде излаз из ове ситуације, треба да им га покажемо, поготово ако он води ка ослобођењу земље. (А ко зна, можда су они посредно вапили за тим и таквим излазом.)

С друге стране, треба одржати будност како код патриотских организација и коментатора, тако и у народу и не дозволити да након неколико дана дође до потписивања неког уз минималне уступке нашминканог "споразума" и то тако што ће се непрестано у јавности раскринкавати права природа тзв. преговора и о чему се заправо ту преговара. На тај начин ћемо властдршце још даље одвући од бриселске замке у којој они, верујем макар интимно, не желе да буду. 

И да завршим како сам почео са страхом али  да додам и наду. Властодршци се можда тресу, али и даље ипак више од страха од народа којем владају него од евроатлантиста. Супротно ономе што је Стаљин тврдио, страх није вечит и владати нечему преко њега је врло варљиво. Зато је поред страха непоходно пружити и наду, наду да ће власт која би се, ма колико страшљиво и стидљиво, одлучила на отпор евроатлантистима имати у томе подршку оних који су се на тај отпор одлучили већ одраније и да се евентуални заокрет неће искористити за неко изравнавање рачуна, лично или политичко. Од таквих обрачуна Србија и српски народ може да има само штету. А ваљда је њихов интерес на првом месту. 

3.4.13

Хашиме, Србине!

Поново нас више од наше неке памети чувају непријатељске грешке. Охолост, поквареност и подлост Хашима Тачија подстакнута истим таквим доминантним особинама  његових заштитника учинила је да не виде даље од носа и да не достигну свој прокламовани циљ. Тиме што нису хтели ни "с" од смоквиног листа за покриће издаје хтели да пруже београдском режиму су ту издају онемогућили.

Питање је само, колико дуго? Тешко је веровати да је властодршцима у Србији одједном прорадила савест или патриотизам. У овом тренутку су буквално све опције отворене, неке мање неке више вероватне. О томе опширније наредних дана када буде јасније у којем ће се правцу ствари одвијати. 

У сваком случају, ко год може нека се појави на Тргу Републике у Београду у суботу у 13 часова. 

29.3.13

Речи о којима треба размислити за викенд 30. и 31. марта

"Идеју за 'Мир нашег времена' добио сам у Паризу непосредно након ослобођења. Стекао сам утисак након извесног времена да су физички ефекти четворогодишњег повременог бомбардовања далеко мање штетни по карактер нације него духовни ефекти четири године непрекидне непријатељске окупације"

Ноел Кауард о свом позоришном комаду "Мир нашег времена" који приказује алтернативну историју у којој нацистичка Немачка поробљава Велику Британију. 

Ви одлучите да ли је сличност са Србијом случајна или намерна. 

27.3.13

О данашњем датуму његовом значају данас

Данас је 27. март, датум некада интензивно слављен ихваљен, данас исто тако интензивно оспораван и то понекад од стране истих који би да ових дана организују нови. О томе нешто касније...

У основним цртама знамо шта се заправо догодило тог дана као и генезу самог догађаја. Анализа истог, међутим, је увек патила од политичке злоупотребе и наше време није изузетак. Комунисти су тај датум преузели у сврху своје пропаганде и преувеличали(благо речено) своје учешће у њему у сваком погледу. С друге стране, на руку су им ишли и политички противници који су из рефлкесивног антикомунизма почели да нападају 27. март и оно што се десило тада кријући чињенице да су традиционалне снаге српског народа у њему водиле главну реч и тиме парадоксално потврдили комунистички наратив. 

Истина је, међутим, да је 27. март био народна побуна против нечега што је влада радила што је било супротно не само вољи велике већине народа већ и његовом духу и идентитету. Управо ту компоненту критичари 27. марта се труде да искључе из једначине и истовремено пренаглашавају утицај британске обавештајне службе као неку врсту рационализације. А искључивање питања карактера и идентитета из историјских и данашњих догађаја наноси далеко већу штету него губитак територије или чак живота. Јер како рече колега Сиви Соко, они који данас накнадно паметују како бисмо пактом сачували два милиона живота, заборављају да бисмо њим изгубили 11 милиона душа.

Данашњи мартовски дани невероватно подсећају на ондашње: "силе интеграције" хоће да нас обешчасте и тиме, ако не формално, а онда духом, нас увуку у своје ђаволско друштво. Власт се састоји углавном од малограђана и шићарџија недостојних историје и карактера свог народа и фасцнинраних моћи "интегратора"(а могуће и уцењених) који гледају само како да се цела ствар што безболније заврши по њих лично. С друге стране, без обзира на све политичке еуфемизме којима засипају јавност народу је јасно шта се спрема и дубоко је незадовољан.

Срећом, не изостаје позив на протест. Али ту долазимо до парадокса наведеног у самом уводу. Протест се позива на идентитет и традицију српског народа и супротставља га ситној политичкој рачуници али неки од оних који подржавају и позивају на протест оспоравају 27. март и чињеницу да је он настао на том истом идентитету и тој истој традицији за чијом заштитом вапе. Таквим шизофреним ставом, уз неспособност да увиде историјске паралалеле из претходног пасуса, они сами себи подривају позицију и када се погледа читава слика дају за право присталицама данашњег пакта.  Не само то, они директно иду на руку тенденцијама да се извитопери и изопачи наша историја и тиме у потпуности онемогући било каква слободна будућност нашег народа.

"Супротстављање западним центрима моћи и остварење слободе кошта, али је цена мања него губитак територије, достојанства, домаће привреде и природних ресурса, што нас чека у другом случају" вели Бошко Обрадовић из Двери. Супротстављање "центрима моћи" из 1941 је такође стравично коштало али ваљда ћемо се сложити да би коштало мање него већ поменути губитак 11 милиона душа у другом случају. Ако вам треба доказ, где ћете бољи од чињенице видљиве сваком иоле добронамерном посматрачу да су Срби као народ данас угроженији него током 1990-тих? Имајте све ово у виду пре него што отпочнете тираду против "енглеских агената, пучиста 27. марта који су нам донели страдање" као и чињеницу да ћете тиме можда бити претеча неке сличне неоколаборационистичке тираде за коју  деценију против националних снага данашњице у које се толико кунете. 



22.3.13

Речи о којима треба размислити за викенд

Рат има свој крај. Мир нема. "Мир" током којег сте заправо стално у рату може да траје вечно јер док ентузијастама за рат може нестати патриотизма, ентузијасти за мир се никада неће одрећи свог миротворства. Ратни хушкачи можда и застану након неколико хиљада мртвих али хушкачи на мир су спремни да изводе плес над милионима лешева. 

Данијел Гринфилд,  Sultan Knish.

Свака сличност са Србијом је...Сами одлучите.

ПС Могуће да ће "Речи о којима треба размислити" постати стална рубрика.