29.12.06

Видимо се у 2007.

Ово је моја последња белешка за ову 2006. годину. Надам се да су вам моји текстови били занимљиви. Захваљујем се својим читаоцима на поклоњеној пажњи и желим им све најбоље у новој, 2007. години.

26.12.06

Феномен «десница за Србију» - мрачне године

Увод

Почетне предрасуде и заблуде

Антисрпска политика САД јесте почела док је у Белој кући седео републиканац и условно речено, умерени десничар, Џорџ Буш старији. Током последњих месеци његове владавине призната је БиХ као независна држава што је довело до грађанског рата у тој бившој југословенској републици а бившој СРЈ су заведене санкције. Али они који указују на ово са циљем да покажу како нема разлике између десно-конзервативних и лево-либералних снага у САД пропуштају да изнесу једну јако битну ствар: мотив једне и друге стране у спровођењу те политике.

Мотив администрације Буша старијег је био интерес. Тадашња америчка влада је имала јаке економске и личне везе са изразито агресивном исламском земљом као што је Саудијска Арабија, а која је у Босни и Херцеговини желела да створи своју базу у Европи. Срби на територији БиХ и уопште као су тако постали противник САД јер нису могли да дозволе насилно цепање свог националног простора. Клинтон је, задржавши везе са С. Арабијом додао и идеолошку, глобалистичку и мултикултуралну компоненту. Аинтерес је далеко лакше променити него идеолошку матрицу.

Медији на западу и идеолози глобализма су одмах кренули са антисрпском хистеријом са позивима на крвави обрачун са «дивљацима». А када је њихов пулен Клинтон ушао у Белу кућу 1993. године сматрали су да је куцнуо њихов час. У сарадњи са вођама босанских муслимана започела је продаја «мита о босанском мултиетничком рају» којег «српски националисти и шовинисти покушавају да униште војном агресијом и геноцидом». Српским вођама и српском народу у целини приписивани су злочиначки циљеви извртањем чињеница и чистим фабрикацијама. Хитлеровске аналогије о сукобу на просторима бивше СФРЈ су гебелсовским методама понављања лажи више пута и демонизовањем друге стране потуране западној и светској јавности. Чланци и коментари који су ту и тамо искакали из оквира су били класично бацање прашине у очи и препуштани забораву или им је контрирано поплавом увредљивих одговора који нису презали ни од најцрњих ad hominem напада. Др. Алфред Липсон, некадашњи логораш у Аушвицу и историчар који је специјализовао холокауст, је, на пример, у недељнику «Forward» помоћу историјских чињеница потпуно разбио мит о «мултиетничком босанском рају». Након објављивања овог текста био је нападан на најгрубљи начин од разних «удружења пријатеља Босне» који су чак тражили и да се отпусти с посла(беспрекорни научни рад је заштитио др. Липсона од овакве хајке али ово само показује до које мере су «мултикултуралисти» спремни да иду).

Клинтон је, иако је исказао спремност да се ангажује на простору бивше Југославије, као приоритет имао сређивање стања на унутрашњем плану и спровођење планова глобалистичког «социјалног инжењеринга» у самој САД. Агресивно наметање оваквих програма довело је до снажног отпора не само традиционалистичке конзервативне деснице већ и људи са здравим разумом који су се налазили и на левици и у центру политичког спектрума. Првих месеци свог мандата он је потрошио на безуспешно наметање свог виђења унутрашњег уређења, а када је то претрпело неуспех, окренуо се спољњој политици. Овде је зачета промена става традиционалне деснице према сукобима у бившој Југославији.

Разлика у гледању на југословенски сукоб није, наравно, настала искључиво из жеље да се контрира идеолошки супротстављеном председнику. Традиционалисти су и раније изражавали сумње и резерве према званичној верзији насталој у медијима. Разлог за ово је у томе што, да би неко поштовао традицију сопствене земље он мора да познаје њену историју и улогу која је та земља одиграла у њој, као и односе током историје са другим народима и државама. Таквим особама су приказивања Срба као «нових нациста» у најбољем случају изазивала гађење с обзиром да је добро познато да су Срби понели највећи терет отпора нацистичкој окупацији Југославије. Поред овога, ти људи су углавном били упознати са симпатијама које су усташе уживале међу хрватским вођама и екстремистичким ставовима Алије Изетбеговића изнетим у «Исламској декларацији». Проблем је, међутим, био како да се ове чињенице пренесу до обичних људи с обзиром на де факто монопол који су глобалистички либерални левичари уживали у главним медијима. Појавом интернета тај проблем је донекле био превазиђен и као нови медиј послужио је као средство преношења другачије истине о конфликту у Југославији.

Почетни кораци су углавном били тешки. Круг оних који је разоткривао скривене чињенице о ратовима на Балкану се углавном сводио на неколико коментатора десно-конзервативне провенијенције, који су од естаблишмента одавно добили етикету екстремиста, као што су Пат Бјукенен, Самјуел Франсис, Томас Флеминг или Џастин Рајмондо, традиционалистичке "последње мохиканце" у главним медијима као што су Абрахам Розентал из "Њујорк Тајмса" и професоре историје који нису хтели да прихвате бестидно уништавање њихове науке. Интернет је у почетку сматран као средство забаве, мање као средство за вођење политички расправа. Главни политичари, без обзира на оријентацију, још увек нису хтели да постављају незгодна питања из страха од већ очигледне харанге коју су против свега српског водили либерално-лева штампа и ТВ које су у домену информација и даље водили главну реч.

А поменути медији су током деведесетих били у пуном замаху. Улица Васе Мискина, Маркале, Сребреница...Сваки од ових инцидената је бивао повод за разјарене позиве на покољ Срба од стране "либерално-хуманистичких" коментатора у америчким медијима. Прича о БиХ је сада добила идеолошки оквир од којег није смело бити одступања: мултиетничка и мултикултурална Босна нападнута од агресивне, шовинистичке Србије. Администрација Била Клинтона је, видевши писање себи наклоњених медија као самоиспуњавајуће пророчанство, брзо се ангажовала на помоћи Хрватској и босанским муслиманима, спроводећи политичке, дипломатске и на крају војне акције против Срба натеравши их да потпишу Дејтонски споразум.

Нешто другачија матрица примењена је на Косову и Метохији. Овога пута на сцену је ступио већ поменути "култ мањине": Албанци на Косову и Метохији су лажно представљени као угњетена мањина од стране српске државе. Медији су палили јавност лажним причама о "српским злочинима" и певали оде НАТО снагама који ће "вратити мир" и изградити "мултиетничко Косово". Ту су се појавиле и прве пукотине у медијском фронту. Интернет се за то време потпуно етаблирао као медиј и помоћу њега, више стихијски него организовано додуше, Срби су успевали да протуре своју страну приче. У међувремену традиционалистички коментатори који су одраније пружали уравнотеженију слику о бившој Југославији сада су успевали да дају својој причи кохерентан оквир нашавши паралелу са илегалном емиграцијом Мексиканаца и осталих латиноса која је убрзано мењала етничку слику делова САД. У ову групу спадају већ поменути Бјукенен и Флеминг. Други, нешто малобројнији као на пример Дон Федер и Роналд Хачет, су упозоравали на природу ОВК и њене везе са исламским екстремистима. Трећи, где спадају Џулија Горин и Џозеф Фара, су знали историју и предочавали читаоцима њених текстова да су Косово и Метохија вековне српске земље, да су приче о подјармљивању Албанаца лажне и да је рат против Србије неморалан. Они су остварили известан утицај на идеолошки сродне политичаре па су се тако први пут у званичним холовима Вашингтона могли чути гласови противљења антисрпској политици а најгласнији су били сенатор Кеј Бејли-Хачинсон, и конгресмени Том Дилеј и Том Кембел који су сви припадали изразито десно-конзервативној струји Републиканске странке.

А Европа? Европа је по питању традиционалних вредности до почетка рата на Косову и Метохији безмало постала изгубљен случај. Готово у свим земљама су власт преузеле партије либералне глобалиситчке левице, а партије деснице су или и саме преузеле либералне постулате уз неке козметзичке корекције као у Француској или су погрешном кадровском политиком током претходних година саме себе закопале и осудиле на ирелевантност попут конзервативаца у Британији. Остале су само партије и организације које су глобалиситчки медији осуђивали као "десне екстремисте" као што су Национални Фронт у Француској или покрет Пима Фортајна у Холандији или ултралевичари и комунисти.

Све ово, међутим, није могло да спречи окупацију Косова и Метохије, коју су либерално глобалистичке владе на западу прослављале. Њихова идеологија је у том тренутку била на врхунцу, спремна да наметне своју вољу целом свету не бирајући средства. Вапаји Срба за најосновнијим правима која им припадају као народу и упозорења да слична судбина може задесити друге се или нису ни слушали или су цинично отписивани као "остаци ретроградне свести" и "терет превазиђеног начина размишљања" па и као лупетања. На крају крајева, налазили смо се на "крају историје" у епохи коначне победе либерално глобалистичких идеја где појмови као што су национална припадност, част и традиција неважни и препуштени забораву. Након петооктобарског пуча и доласка на власт у Србији идеолошке сабраће западних глобалиста и мултикултуралиста чинило се да је ова прича добила своју дефинитивну потврду. Свет је могао да одахне и препусти се блаженству које му је ново време донело.

Све до једног септембарског јутра лета Господњег 2001 у Њујорку...

(наставиће се)

25.12.06

In memoriam: Џејмс Браун

"Кум соула" више није са нама. Џејмс Браун је данас, на Божић по грегоријанском календару, умро у својој 73. години.

Надимак није нимало случајан. Браун је један од оних музичара који је покренуо читав један музички правац и донео потпуно нов сценски наступ. Плесање на сцени је био његов ексклузивни изум и све оно што је касније дошло с тим у вези су биле само варијације на ту тему. Нема соул извођача који, и поред тога што су и сами стекли легендарни статус, који није њега навео као узор и врх који треба достићи. Злобници би рекли да су, кад већ нису могли да га надмаше као музичари, његови наседници то успели у конзумирању дроге и алкохола. Али то је нека друга прича која има више страна.

Браун је отишао у легенду. Али док год са звучника буде ишло његово легендарно "I FEEEEEEEEEL GOOD...." он неће умрети.

22.12.06

Овај их је све превазишао

Из историје знамо на који начин су диктатори преко државних органа задовољавали неке своје личне амбиције. Али да ли сте чули да је књига једног од њих уздигнута на ниво верске светиње да је њено познавање напамет услов запошљавања, да су у земљи укинуте пензије и забрањен балет по изговором да није у народној традицији? Све се ово дешавало у Туркменистану, чији је председник недавно преминуо.

И поред овога, није се нигде од дежурних крсташа за демократију на западу могло чути да "режим у Туркменистану држи народ у изолацији" и да га "треба збацити" и сличне пропагандне пароле. Тема за размишљање, не за наше "демократоре" који одавно за размишљање нису способни, већ за оне заблуделе који им још увек верују.

20.12.06

Шта остане када се избаце неподобни

Ову анегдоту сам прочитао пре извесног времена у једној о књига о Стаљину...

Елем, главни јунак приче је члан редакције једног совјетског листа. Почетком 1930-тих су примљени код Стаљина и као успомену су сви добили заједничку фотографију. Ускоро су почеле злогласне "чистке" и један по један члан редакције је бивао ухапшен. Главни јунак је, како је којег његовог колегу "гутао мрак", са фотографије секао његов лик. Било је опасно наћи се на истојо фотографији са "непријатељем револуције", "троцкистом" или штагод било. И тако је секао једног по једног док по завршетку "чистки" негде 1939 године нису на фотографији остали само он и Стаљин!

Прође још година, Стаљин умре и Хрушчов на 20. конгресу у свом реферату осуди
Стаљина и његов култ, наш главну јунак узе ону фотографију, исече Стаљина и остаде на њој сам...

18.12.06

Где је граница лицемерја домаћих антисрба?

Већ смо одавно сведоци безочних напада тзв. "грађанских либерала" и "космополита" на великане српског народа. У тој хајци је мало ко био поштеђен али дефинитивно омиљена мета напада је Свети Николај Охридски и Жички. Не пропушта се прилика да се истакне његов наводни шовинизам и антисемитизам. У чланку за Српске новине Огледало Владимир Димитријевић изванредно анализира, условно речено, спорне речи владике Николаја стављајући их у одговарајући контекст. Лично, међутим, је на мене најјачи утисак оставио овај део:

У повици на Николаја због антисемитизма заиста има много лицемерја. Јер, оно што се замера њему, опрашта се другима, истинским мрзитељима Јевреја и чак искреним следбеницима Хитлера, што Николај никад није био. Филип Давид, који Владику Николаја непрестано напада, уме да употреби и другачије речи, пуне разумевања, када су у питању писци који му се, из ових или оних разлога, допадају. Ево шта он каже у свом интервјуу “Вечерњим новостима”: “Писци, као и политичари, у јавним расправама често греше, некад озбиљно и тешко. Присетимо се само из ближе историје књижевности Кнута Хамсуна, Езре Паунда и Селина, који су, подржавајући на јавној политичкој сцени неке од изразито лоших идеологија и идеја, крајње деснице и фашизма, али су у својим делима на убедљив начин негирали своје политичке ставове. И не само то, него су, попут Луја Фердинанда Селина, написали најбоље антиратне романе. Једно је, дакле, директно политичко ангажовање, а нешто сасвим друго књижевни рад”

Шта су говорили Кнут Хамсун, Паунд и Селин, којима Филип Давид прашта? Нобеловац Кнут Хамсун 7. маја 1945, после Хитлеровог самоубиства, каже: “Нисам достојан да свечано говорим о Адолфу Хитлеру... Он је био ратник, ратник за човечанство, и проповедник Јеванђеља о правима свих народа. Представљао је појаву реформатора највишег реда, а историјска судбина му је била да је морао деловати у времену непримерене суровости која га је на крају убила. Овако би сваки Западноевропљанин требало да гледа на Адолфа Хитлера, а ми, његове блиске присталице, приклањамо главе пред његовом смрћу”. А Езра Паунд? Он је говорио о “јеврејској болести” која је заразила Хришћанство аскетизмом, презиром према природи, и био је пропагандиста који се оглашавао са Мусолинијевог радија. Француски писац Селин је у “Покољу за xабака” позивао на погром Јевреја, и говорио: “Да су се мање шепурили по целој планети, да су мање зезали човека, можда не би награисали”. И још: “Довољно је погледати, мало поближе, ту дивну њушку типичног јеше, па да заувек... Те вечито неискрене очи, да се од њих пребледи... Тај стиснути осмех, те ноздрве које се шире: хијена... Јевреји су ти који поседују све злато овога света... Наша цивилизација је јеврејска – ми смо сви подјевреји”


Ето, свети владика је шовиниста док Хамсуна, Паунда и Селина(који никада нису повукли своје речи) треба раздвојити на две различите личности као да су шизофреничари. Није први пут да "грађански борци" имају различите аршине у зависности од личних афинитета али сада треба да буде јасно да у томе немају граница.

15.12.06

И други имају свој ЛДП

Иранска влада је организовала своју конференцију о холокаусту. Поред стандардних ликова који су име стекли као негатори геноцида над Јеврејима у Другом светском рату(а неке су назови-новинари унапредили до статуса академика) на овом скупу су се појавили ултраортодоксни Јевреји који се противе садашњој држави Израел.

Шта год да им је био циљ њихово присуство на овом скупу дало је додатан ветар у леђа учесницима и организаторима и де факто их сврстао на њихову страну. Постоје границе преко којих се не сме прећи без обзира за шта се неко залаже, а једна од њих су и невине жртве сопственог народа. Својим учешћем на овој конференцији поменути Јевреји су ту границу прешли и сврстали се на страну његових непријатеља.

А у томе су дебелом закашњењу за својим српским панданима...

12.12.06

Шта Срби могу да науче од Војислава Шешеља

Шешељ је победио хашки трибунал! Испуњењем свих његових захтева престала је потреба за штрајком глађу као средством за остваривање најосновнијих људских права.

Какав год да је исход би Шешељ би био победник. Да је, не дај Боже, штрајковао глађу до смрти имао би сигурнo ореол мученика, овако над њим је слава победника, без обзира што је штрајк оставио последице по његово здравље.

Било је за очекивати да хашки назови Срби буду изненађени, а затим и констернирани оваквим развојем догађаја. Своју злурадост током самог штрајка нису ни покушавали да сакрију, а још мање разочараност исходом. Нису само надолазећи избори и пораст популарности СРС после овога разлог за то. Постоји много важнији разлог због којег њих Шешељева победа боли.

Војислав Шешељ је показао да, уколико је право и правда на његовој страни и ако је упоран у томе да истраје до краја у борби за њу не постоји сила која га може победити. Тиме су пале у воду све приче "демократских снага" о томе како "се не треба инатити са светом" и да "не можемо против силе" и наводе људе на размишљање да ли је требало и раније остати истрајан без обзира на цену.

На Косову и Метохији на нашој страни су и право и правда, а на њиховој само сила. Учимо се на Шешељевом случају како треба са таквом ситуацијом да се изборимо.

8.12.06

Многаја љета мати Макарији

У данашњем "Гласу Јавности" објављена је потресна исповест мати Макарије о њеном животу на Косову и Метохији под окупацијом. Посебно бих истакао овај део:

Ovaj govor i jezik Šiptara nam ipak nešto kaže: oni koji su udarili na naše hramove, oni su hteli da unište naše srce. Nacija se uništava kada mu uništavate kulturu, što je činio Hitler u Drugom svetskom ratu bombardovanjem Narodne biblioteke. Ali ako se uništavaju crkve, ako se narod progoni, ako se preoravaju groblja, onda je to uništavanje duha i duše jednog naroda. To se danas dešava Srbiji.


То је најбољи доказ свим антисрбима, поготову онима у Србији, ко кога жели да уништи на Косову и Метохији и ко коме отима земљу.

5.12.06

Биће, биће, ништа не брините...

Многи се вероватно питају зашто не настављам свој есеј "Феномен десница за Србију". Имао сам пословних и приватних обавеза па нисам стигао да се бавим овим али обећавам да ћу до Нове године написати бар још један наставак. Хвала на стрпљењу. ;-))

Протести из 1996: десет година касније

Пре пар недеља обележена је(да не кажемо, прослављена) десета годишњица протеста против изборних манипулација СПС-ЈУЛ власти на локалном нивоу. Тираде петооктобарских револуционара о "почетку краја злочиначко-диктаторског режима" су биле очекиване. Мало мање је био очекиван инцидент са Чедом Јовановићем на Филозофском факултету, али је лепо да је показао како је прешао још једну границу безочности.

Шта се одигравало иза кулиса мало ко данас прича али да бисте добили макар делимичну слику о томе прочитајте текст Бранимира Нешића из "Двери" који говори о томе. Уједно бих желео и мало да га прокоментаришем.

Био сам активни учесник студентског протеста те године али не и оног коалиције "Заједно" јер не само да никада нисам био присталица ниједне од странака из те коалиције већ присуство неких личности и организација у тој коалицији једноставно нисам могао да сварим(што да кријем, реч је о Весни Пешић и ГСС, а будући догађаји су ми потпуно дали за право). Стицајем околности имао сам још у то доба информације о томе шта се заиста дешавало у врху студентског протеста(и касније у тзв. студентском парламенту) али сам то, заслепљен управо еуфоричном атмосфером која је владала током протеста а коју Нешић у свом чланку савршено описује, или одбацивао или рационализовао. Понашање универзитетских професора током тог протеста је заиста било крајње опортунистичко и манипулативно у односу на студенте и, мада ни то нисам у то време хтео да признам, добар део њих је имао своје себичне циљеве а протести су били само средство. А шта је остало после свега? Једном речју, ништа. Били смо, што би рекао Лењин, корисни идиоти.

Нешић у свом чланку будуће студенте позива на опрез. А ја бих додао и још неке савете за оне који почињу озбиљније да прате политику:

1) Добро проучите прошлост и идеолошку оријентацију личности које вас позива на акцију. Уколико се она коси са оним што проповеда данас, проверите да ли се дотична особа игде одрекла претходних ставова.

2) Погледајте у којим се круговима крећу лидери протеста. Не каже се за бадава "С ким си, такав си"

3) Не тражите на силу идеалистичке мотиве и разлоге за неку акцију, најлогичније објашњење је у највећем броју случајева оно право(верујте ми, знам о чему причам, прошао сам кроз ту фазу)

4) И на крају, не дозволите да вам причају бајке о вашој политичкој посебности на било који начин. Студент је у политичком смислу потпуно једнак било ком грађанину. Ти који вас "уздижу" не мисле добро вама него самима себи.

1.12.06

Где је држава Србија у свему овоме?

Недавно је у Јасеновцу отворена изложба о усташком концентрационом логору у том месту. Јуче је изложбу посетио и директор Центра Симон Визентал Ефраим Зуров и није се нимало похвално изразио о садржини изложбе.

Колико је похвалан став Зурова толико је срамотно понашање званичника Србије у свему овоме. Ниједан није реаговао на поставку изложбе и очигледне историјска искривљивања и неистине које су се нашле у њој. Некима су, наравно, важнији непостојећи геноциди у Сребреници него прави у Јасеновцу. Други су једноставно неспособни да кажу или учине било шта што је у корист Срба. Остало је на Визенталовом центру да обавља посао србијанских власти. Али власт само одражава већину изборног тела. Већина Срба и даље чека неког месију који ће све послове обавити уместо њих. Зато нам је тако како јесте.

30.11.06

Партнерство

Јуче је Србија након силног натезања око Хага, Косова и чега све не безмало изненадапримљена у Партнерство за мир. Политичари на власти су тријумфалистички поздравили ту вест као изузетно значајну, али нико од њих није рекао како ће то конкретно утицати на наше животе. Вероватно ни они сами то не знају.

Откуд тако нагла промена од строгог условљавања до практично безусловног пријема? Да ли ће се платити нека скупа политичка цена(читај: Косово и Метохија) зарад обичног парчета папира? Какве смо обавезе примили на себе уласком у ову организацију? Ништа од одговора на ова питања још увек нисмо чули.

А злобним либералним глобалистима који тандарају о томе како је то доказ да "запад нема алтернативу" бих да поручим да је Русија још од 1995 чланица ове организације. Али када су њима чињенице биле важне када треба понављати једну исту политичку мантру?

24.11.06

Толкин и Џорџ Лукас или како одржати и срушити сопствену концепцију

Присуствујући недавно промоцији књиге "Вечна ватра" Ивана Вукадиновића био сам сведок једне занимљиве дискусија о релативности добра и зла. Да прво дам једно уводно објашњење: књига се дешава у Толкиновој Средњој Земљи 1000 година након Рата за прстен и испричана је из перспективе Орка. Скоро свака дискусија о добру и злу код Толкина изазове код мене једно занимљиво поређење са "Ратовима звезда" које сам желео да изнесем тамо али нисам стигао да дођем до речи па ћу овде укратко изложити своје виђење.

(КО НИЈЕ ГЛЕДАО "РАТОВЕ ЗВЕЗДА" НЕКА ПРЕСТАНЕ ДА ЧИТА САДА, ИЗНЕЋУ НЕКЕ СЦЕНЕ ИЗ НЕКИХ ОД ФИЛМОВА ИЗ СЕРИЈАЛА!)



И Толкин и Лукас добро и зло виде као апсолутне категорије али док први успева да преко поступака својих јунака одржи своју концепцију Лукасу то, по мом мишљењу, не полази за руком што се види из неколико сцена у различитим деловима серијала. У епизоди "Нова нада" Оби Ван Кеноби саопштава Луку Скајвокеру да је Дарт Вејдер издао и убио његовог оца. У "Империји" и "Повратку џедаја" Лук наравно сазнаје да Дарт Вејдер јесте његов отац. Када на основу тога пита Кенобија зашто га је лагао, овај му одговара:"Оно што сам ти рекао је истина...са извесне тачке гледишта." Ова сцена добија сасвим друго значење у "Освети Сита".

На почетку борбе између Анакина Скајвокера и Оби Ван Кенобија дијалог иде овако(моје примедбе у italics).

Анакин:"Или си са мном или си против мене"
Оби Ван:"Само Сит господар барата апсолутним категоријама"(сама ова реченица је апсолутна категорија)


Битка иде даље својм током и на врхунцу дијалог иде овако:

Оби Ван:"Окани се Дарта Сидиуса, он је зао!" (апсолутна категорија, да већа не може бити!)
Анакин:"Са моје тачке гледишта, џедаји су зли." (Анакин даје перфектан одговор, одговор који би да се ради о борби у којој улоге нису раније подељене потпуно разоружао Оби Вана, имајући у виду његове раније, а и касније прокламације!)


Може ли се заиста сматрати за "добро" нешто што је толико мало доследно у примени својих концепата и схватања? Да ли је "добро" оно што је арбитрарно и селективно у својим мерилима добра и зла? Да ли је то нама, кроз своје филмове, Лукас нехотично кроз џедаје открио праву природу савремених либерланих глобалиста, којима и сам припада?

ПС Ко је на основу овога закључио да навијам за Империју је у праву! Навијати за Дарта Вејдера и Империју је питање доброг укуса! :-))

20.11.06

Борат

Отишао сам да погледам најновији филмски феномен који кружи светом. Борат је на првом месту по гледаности у скоро свим земљама где се приказује. Филм је и пре пуштања у биоскопе изазвао конторверзе због протеста владе Казахстана због приказивања њихове земље на, по њима, неодговарајућ начин.

Након одгледаног филма, могу само да кажем да су Казахстанци не мало претерали. Истина је да је њихова земља представљена као потпуна, с опроштењем, вукојебина где људи немају ни најосновније цивилизацијске норме. По мени, међутим, Казахстанци нису сместили ове сцене у одговарајући контекст. Главни глумац Саша Барон Коен је кроз ту представку Казахстана заправо показао какве предрасуде има добар део Американаца о земљама централне Азије и блиског Истока. Казахстан у "Борату" је Казахстан виђен кроз очи типичног Американца. У даљем току филма кроз своје путовање кроз САД Борат приказује ликове који на све могуће начине потврђују стереотипове о Американцима и њиховом начину живота. Многи су из тог разога овај фиме схватили као анти-амерички али ја не мислим тако. Ово је филм који је заправо против стереотипова који се стварају преко масмедија и оних људи који сматрају да знају све иако нису макли из свог дворишта. Смејао сам се кроз цео филм као и већина сале али ако вам се не свиђа мушки сексуално експлицитан хумор ово није филм за вас јер га има у изобиљу. Осталима препоручујем да га погледају.

18.11.06

"Галопирајући мајор" је одјахао у легенду

Боловао је већ неко време, и искрено, било је питање времена. Али колико год да је очекивано увек је тужно. Јуче је у Будимпешти у 79-тој години преминуо Ференц Пушкаш.

Пушкаш је сигурно био прва аутентична фудбалска звезда и симбол фудбала у свом добу. Под његовим вођством чувени мађарски тим познат као "лака коњицаБ" рушио је све пред собом не изгубивши 4 године ниједан меч. Авај, први пораз доживели су у финалу Светског купа 1954 и остали су без најсјајнијег трофеја. После совјетске инвазије Мађарске избегао је прво у Италију, а затим и Шпанију где је Реал Мадриду помогао да постави многе рекорде европског фудбала.

О њему би могли да говоре његове бројке, али ни изблиза не би могле да дочарају његову игру. Није његових 83 гола у 84 утакмице за Мађарску нити његових 4 гола у финалу Купа шампиона 1960 нити легендарни меч са Енглеском на Вемблију 1953 оно што га је учинило великим. Легендом га је учинио његов јединствен и непоновљив фудбалски мозак, способност да увек и свуда нађе право решење.

Никада га нисам видео како игра јер сам сувише млад. Али он је био идол обојици мојих сада покојних деда. Надам се да су обојица узели заузели добро место на небеском стадиону. Поново ће након толиких година моћи да гледају свог љубимца.

17.11.06

Феномен «десница за Србију» - Почетне предрасуде и заблуде традиционалистичке деснице о Србима

Претходни делови есеја:

Увод

У тренутку започињања рата, мултикултуралистичка левица није још увек имала све полуге државне власти у својим рукама тако да су мишљења западних влада углавном била немушта и неодређена. Оно што су мултикултуралисти, пак, имали, су били медији који су, углавном следећи своје идеолошке матрице(а не успешне медијске кампање Хрвата, муслимана и Албанаца, како то жели да се представи у Србији), давали подршку сецесионистичким републикама. На први поглед изгледа парадоксално да идеологија која се на речима залаже за мултиетничност и мултикултуралност али тај парадокс престаје када се у обзир узме један од основних идеолошких постулата савременог глобалистичког либерализма, такозвани «култ мањине».

Према «култу мањине», етничка, верска, културна или било која друга друштвена група која је себе успела да дефинише као «мањина» мора да ужива посебну заштиту и повластице у друштву. При томе, не постоји захтев који «мањина» испостави, а да је претеран нити средство које је недопуштено за остваривање циља. Застрашивање, пропаганда мржње против «већине», убијање, тероризам...Све је то тзв. «угњетеним мањинама» било или оправдавано или млако осуђивано уз неко обавезно «али». А када би на крају свега «мањина» добила све што тражи и постала «већина» на памет им није падало да она права која су тражила за себе даје другима. Напротив, припадници новопечених «мањина», најчешће бивши «већинци», су постајали прогањани на немилосрдан начин. Овога пута либералним глобалистима на памет није падало да интервенишу јер би то значило да би морали да поједу добар део оних речи којима су засипали слуђену јавност и самим тим признали да су њихове идеолошке представке биле погрешне. А за идеолога, признање грешности његове идеологије је равно смрти.

Тако су Хрвати, муслимани, а касније и шиптари постали «угрожене мањине», добивши свесрдну подршку од либерално глобалистичких гласноговорника које су медији уздигли на ниво «савести човечанства» по критеријуму знаном само њима. Србима је једноставно било немогуће да те људе преведу на своју страну из простог разлога зато што ниједан аргумент који би Срби могли да потегну, као што су историјске чињенице, шовинизам хрватских, муслиманских и албанских националних идеолога и права на живот у једној националној држави, не значе апсолутно ништа глобалистичким идеолозима који су све страхове Срба означавали претераним, а националне тежње превазиђеним.

Како су се у том тренутку понашале партије традиционалистичке деснице? Већина њих је и даље робовала хладноратовској логици и размишљала у њеним превазиђеним оквирима. Пошто је на изборима 1990. победио некадашњи функционер Савеза комуниста Слободан Милошевић вођама десних партија на западу је било незамисливо да у атмосфери еуфорије око пада комунизма подрже једног, наводно, комунистичког вођу(иако је он и идеолошки и на делу одбацио марксизам) који, по њима, покушава да одржи диктатуру и спречи ослобођење других. Они који су мало размишљали и износили ставове који су излазили из оквира добијали су веома мали простор у медијима или су, још горе, били немилосрдно нападани не бирајући речи, па су се многи од њих повукли мало из конформистичких разлога мало зато што ни сами Срби нису увидели у њима корисне савезнике. Поред овога, западна традиционалистичка десница није у потпуности схватила ни размеру друштвених промена у својим земљама(целе генерације су постале затроване глобалистичким либерализмом и мултикултурализмом и одвојене од традиције свог народа) нити могуће последице таквог стања.

Прекретница је настала избором Била Клинтона за председника САД. Он је имао све могуће акредитиве либералне глобалистичке левице: идол му је био Џ.Кенеди, демонстрант против рата у Вијетнаму, активизам у револуцији 1968, социјални програми блиски левици као гувернер Арканзаса, мада није прихватио да спроведе најрадикалније идеје мултикултуралистичког социјалног инжењеринга. Његовим уласком у Белу кућу почело је наметање либерално глобалистичке идеологије прво на унутрашњем плану у Америци, а затим преко ње целом свету. Традиционална десница се, пре свега у САД, не надајући се, нашла пред новим изазовом. А антисрпска политика Америке, која је, истини за вољу почела пре Клинтона, је под њим добила знатно мрачнију димензију.

(наставиће се)

10.11.06

Феномен «десница за Србију» - увод

Већ дуже време сам намеравао да напишем овај есеј али некако би ме или догађаји натерали да се бавим нечим другим или би имао важнија посла. Недавна преписка са једним чланом блогосфере ме је коначно натерала да нађем времена и да објасним откуд то да је већина људи који су имали и још увек имају симпатије према српском народу, условно речено, десничарског или конзервативног политичког опредељења, односно у својим земљама важе за такве. Кажем «условно речено», јер су по мени у данашње време «левица» и «десница» превазиђене политичке категорије, што захтева један шири увод.

Скоро већ један век политички спектрум у цивилизованим земљама је подељен на «левицу» и «десницу». За «десницу» се сматра да се залагала за интересе виших класа и за традиционалне вредности нације и испољавање националних осећања, док је «левица» сматрана више «интернационалном» и заступником сиромашнијих слојева. Наравно, ту су и изузеци и нијансе као и чињеница да се појмови «лево» и «десно» разликује од земље до земље али генерално су «левица» и «десница» имале управо овакве идеолошке смернице.

Завршетак Другог светског рата довео је до наглог ширења интернационалистичких идеологија у земљама запада као последица злоупотребе националних осећања од стране Хитлера и националсоцијалиста. Национална држава је од нормалног државног уређења постала зло које треба искоренити. Против националне државе су одавно агитовали про-марксистички мислиоци, а њиховом инфилтрацијом у образовне институције и медије по рецепту италијанског марксистичког теоретичара Антонија Грамшија читаве генерације постале су подложне њиховом утицају.

Генерације рођених у западним земљама за време или непосредно после рата су највише пале под утицај „грамшијанаца“. Није тешко погодити зашто је то тако: као непосредним сведоцима ратних разарања и немаштине у једном веома осетљивом периоду људског развоја није им било тешко утувити у главу да је „национализам“ крив за њихове патње. Они су углавном покушали 1968 насилно да сруше стари поредак али нису успели. Након тога су променили тактику и почели су да користе институције система преузевши полако прво левичарске партије, а потом и медије. Контролом над медијима успели су да замагле идеолошке и историјске дефиниције и чињенице и себи прибаве монопол на борбу против расизма и шовинизма лепећи те етикете својим противницима из десних и патриотских партија.

Што се тиче земаља источног блока и бивше Југославије оне су, наравно биле под тоталитарним марксистичким режимом који је борбу против национализма дигао на пиједестал најважнијег задатка. Проповедање другачијих ставова, наравно, није долазило у обзир. Парадоксално, али оваква ситуација је спасила народе тих земаља од заразе од многих од болести савремених западних друштава.

Након пада берлинског зида становништво у источној Европи је, поред обећања са запада о добром животу и «јединственој светској породици», се поново појавила могућност испољавања неких осећања која су под комунистима била забрањена. Најважнија од њих су национална и верска осећања. Нестанком комунистичких диктатура у народе источне Европе и бивше СФРЈ су се вратиле традиционалне вредности које су, парадоксално, у том тренутку на западу коме су бивше комунситичке земље тежиле биле на заласку.

Лако је објаснити и зашто је то тако. Док је антирелигиозност и анационалност у комунистичким земљама била државна присила у једном тоталитарном режиму и као таква је рађала природан отпор код људи, на западу је исповедање религије са законске стране остављена као слободан избор али се суптилним методама, преко медија, индустрије забаве и образовних институција потурала теза како је припадност нацији и религији архаична ствар, како је религиозност назадна, њен морал лицемеран и лажан и како традиција није уопште битна и да се у најбољем случају може свести на спољни фолклор а никако да се усвоји као парадигма понашања будућих генерација којe треба да живе у мултикултуралним друштвима где ће сви живети братски и равноправно.

Са новим начином размишљања који се наметао преко средстава масовне комуникације полако али сигурно је нестајала(мада у доброј мери још постоји) подела на «десницу» и «левицу». Социјално-економска политика је све мање зид који одваја политичке опције и идеолошка усмерења и њено место заузима однос према традицији и националним вредностима. «Традиционалисти» су по природи ствари нашли уточиште у «десним» партијама али међу њима има и оних појединаца који се у економском смислу могу сматрати «левицом» док се у данашње време када се каже «левичар» фактички мисли на либералног глобалисту.

У таквим условима потпуног унутрашњег друштвеног преображаја западних земаља, српском народу су се десили ратови у бившој Југославији.

(наставиће се)

9.11.06

Шта после избора у САД?

Као што сте већ вероватно и видели демократе су преузеле оба дома америчког Конгреса на изборима одржаним у уторак. Коментатори су представили ове изборе као референдум о рату у Ираку али то је само делимично тачно. Републиканци и Буш су поражени на овим изборима пре свега зато што су били потпуно неактивни и нису радили оно због чега су их њихови гласачи поставили на та места и зато што су напустили конзервативизам као своју идеолошку одредницу. Овоме треба свакако додати и скандале у које су били умешани проминентни републикански конгресмени.

Какав утицај ово има на нашу ситуацију? За сада не претерано велики јер се спољна политика САД углавном не води у Конгресу. Али реч важних чланова конгреса ипак има извесног утицаја на Стејт департмент и не дозвољава им да поступају арбитрарно. Амерички савет за Косово, лобистичка група која заступа српске интересе, је протеклих месеци имала успеха у представљању српске стране приче у Вашингтону. Проблем је у томе што ту групу сачињавају углавном људи блиски републиканској партији и што ће им сада са победом демократа бити смањен маневарски простор. У том смислу наша позиција се донекле погоршала.

Да ли су ови избори индикатор за 2008 годину и председничке изборе? У политици је и недељу дана читава вечност а камоли две године. Насупрот раширеном веровању, Ирак у следеће две године неће пуно утицати на политичку ситуацију. Демократе су мудро ћутале на овим изборима о својој унутрашњој платформи и нису спомињали ни права хомосексуалаца на брак, ни абортусе ни друге мулти-култи идеје по којима би да врше социјални инжењеринг над америчким друштвом. Штавише, већина њихових кандидата који су победили важе за умерене до конзервативне типове. Ако вођство демократа ипак покуша да наметне екстремни либерализам смишљен у идеолошким лабораторијама на североистоку или Сан Франциску могу да се поздраве са Белом Кућом 2008, као и Конгресом. Политичко коло среће се неумитно окреће.

8.11.06

Извештај са "Синеманије" 2: "Добра година"

Навикли сте на Расела Кроуа у улогама жестоких типова, војника, полицајаца...Можете ли да га замислите као циничног бизнисмена коме повратак на место из детињства буди племенита осећања? А тек Ридли Скот, творац "Осмог путника"? Можете ли да замислите да он режира романтичну драму? Нисам могао ни ја до синоћ.

"Добра година" је прича о берзанском брокеру Максу Скинеру који се немилосрдношћу и "радохолизмом" попео до врха. Изненада добија поруку да му је преминуо ујак и да му је оставио замак и винограде у Прованси. Макс не жели ништа да има са тим и одмах жели да прода имање али када се појављује девојка која тврди да је ванбрачна ћерка његовог ујака, све се мења и Макс открива да се на неке ствари једноставно не може ставити цена.

Расел Кроу је изванредан у улози Макса, не само када га представља као типичног берзанског брокера, већ и када дочарава Макса човека који се присећа детињства са ујаком и несигурног у своја осећања и како да их изрази. Овим се дефинтивно потврдио као свестран глумац. Од познатих глумаца ту је само Алберт Фини али то не смета ни мало да изванредно одиграју своје улоге.

Иако ово није мој тип филма топло га препоручујем свима, јер је он много више од лагане романсе. Напротив, он поставља многа питања о томе шта су заиста вредности за које треба живети данас.

7.11.06

Извештај са "Синеманије" 1: "Departed"

Дуго Мартин Скорсезе није пловио у мафијашким водама, тачније од 1990 и "Добрих момака". Али вредело је чекати толико дуго на његов следећи филм о тој теми.

"Departed" је прича која се врти око два полицајца, Билија Костигана, којег глуми Леонардо Ди Каприо и Колина Саливена у тумачењу Мата Дејмона. Костиган је по задатку убачен у редове мафијашке групе коју води Френк Костело(сјајни Џек Николсон) док Саливен има управо супротан задатак и доставља информације Костелу о истрагама које се воде против њега. Двоструки живот изискује велике напоре од стране обојице, како физичке тако и психичке, а када организације за које номинално раде постану свесне да међу њима постоје "кртице" и крену да их траже, њихова напетост достиже врхунац. У тој трци обојица откривају да ништа није онако како изгледа и да је за многе актере сукоба тешко утврдити на чијој су страни. Крај филма је врло оригиналан и неочекиван.

Овај филм не смете пропустити, чак иако нисте љубитељ филмова о мафији или неког од глумаца или режисера. Узбудљив је, неизвесан и напет и гарантује да ће вам задржати пажњу свих два и по сата колико траје.

3.11.06

Ужас!

Ко није прочитао најгрознију вест јучерашњег дана, може то да учини овде! Толико је страшно да једва да имам снаге да пишем о томе!

Ето шта је остало од петооктобарских прокламација о бољем животу и "милијардама које на граници само чекају пад диктаторског режима" за чије време, узгред буди речено, није забележен ни један такав случај.

2.11.06

Šeki's on the road again!

Почело је коначно и суђење Војиславу Шешељу. Наравно, без неке од традиционалних фарси хашког трибунала није могло. Овога пута, иако су му наводно дозволили да се сам брани, доделили су му тзв. "браниоце у приправности" који треба да преузму одбрану када Шешељ почне да говори оно што се њима не буде свидело. Али Воја је већ на почетку ставио до знања да то код њега неће проћи.

Правиће они Милошевића од блата када их Шешељ буде убацио у машину! Једва чекам!

31.10.06

Ево, сада видимо ко је стварно

Џорџ Сорош је недавно дао интервју за емисију "60 минута" америчке ТВ мреже Си-Би-Ес. На једном америчком блогу сам нашао транскрипте његовог интервјуа. Сорош је ту испричао на који је начин преживео Други светски рат као Јеврејин у Мађарској али и открио делове своје личности. Сороша је под заштиту узео сарадник Немаца који је касније вршио конфискацију имовине депортваних Јевреја. Једном је и Сороша повео да посматра прикупљање Јевреја, њихово слање у транспорт и преузимање имовине. Сорош даље каже:

Новинар: То звучи као нешто што би многе послало код психијатра. Јел'вам било тешко?

Сорош: Не, уопште. Можда као дете...као дете не видите везу. Али то је било...није створило никакве проблеме...никакве.

Новинар: Немате никакав осећај кривице?

Сорош: Не.

Новинар: Нисте мислили, на пример, 'Ја сам Јеврејин и овде сам, гледам ове људе како иду. Ја бих лако могао бити тамо. Требало би да будем тамо.' Ништа од тога?

Сорош: Наравно, могао сам...могао сам бити са друге стране или неко од кога се узима имовина. Али није имало смисла не бити тамо, зато што...па, зато што, на један чудан начин, то је било као на пијаци ...да ја нисам био тамо...наравно ја то нисам радио...али неко други би у сваком случају то радио. И имовина би била одузимана, без обзира да ли бих ја био тамо или не, био сам само посматрач. Нисам имао никакву улогу у одузимању имовине. Према томе, нисам се осећао кривим.


Треба заиста бити невероватно безосећајан па описати сцену депортовања људи и отимање њихове имовине као "пијацу"! Оно што је још страшније је да нико не реагује на овај интервју, ниједна организација која наводно тражи имовину жртава холокауста, ниједан коментатор се не обрушава на Сороша и пише да је морално неподобан да финансира политичке покрете. Али, пошто је већина коментатора у главним медијимана истим идеолошким позицијама као и Сорош, то не треба ни очекивати.

Овде се једно питање намеће само по себи. Сорош је после рата отишао у Лондон и уписао London School of Economics. Како је једна избеглица наводно без пребијене паре у џепу то успела себи да приушти? Порекло Сорошевог богатства је и даље сумњиво и ко зна шта ће се ископати ако се довољно дубоко буде копало.

30.10.06

УСПЕЛИ СМО!!!!!!!!

СРБИЈА ИМА НОВИ УСТАВ!!!!

Било је густо али је забележена победа у последњим тренуцима, спортским речником речено. До 14 часова у недељу изгледало је да референдум неће успети али се ангажовањем неиких странака, политичара и институција у последњем тренутку спречила брука.

Иако су на референдум о Уставу позвали председник Републике, премијер, све парламентарне странке, Српска Православна Црква и друге верске заједнице, САНУ и друге научне и образовне институције, одзив је, треба то јасно рећи, био далеко мањи од очекиваног. Постоје два најважније разлога за то.

Први је тихи бојкот Демократске странке која је на речима била за усвајање Устава, а на делу није чинила ништа да би гласаче извела на гласачка места. Не треба да нас заваравају спотови, билборди и апели челника ДС. Активиста ДС није било нигде током кампање а медији који их подржавају су дали неуобичајено велики простор Чеди и бојкоташима.

Други разлог је животни став који се српском народу намеће од петооктобарског преврата. Сећате ли се слогана досманлија који су говорили како "желе да живе у досадној држави где никоме неће бити важно ко је председник и ко је на власти". Шест година они убијају у појам Србе тим слоганом а онда би све да преокрену за мање од месец дана. Е па не иде то тако лако и боље би било да се неко замисли над томе шта је радио у протеклом периоду ако желимо да као држава и народ опстанемо.

Ипак, се је добро што се добро сврши. Срећан ти Устав, Србијо!

26.10.06

Синдром Јоне Јакира

Сведоци смо да је Српство током протеклих 15 година било(и још увек јесте) под ударом идеологије мултикултуралног либерализма која је на западу доминантна. Ова идеологија има своје проповеднике чак и међу људима који су номинално Срби, што је мени донедавно било несхватљиво. Њих је лако препознати: стално понављају мантре о "евроатлантским интеграцијама", "укључивању у светске токове" и о томе како нас у ЕУ(ССР) очекује мед и млеко.

Да ли је могуће да неко може да хвали систем који је на најцрњи начин демонизовао цели српски народ, његову историју, традицију и културу? Како је могуће да људи после свих злочина мултикултиралистичке западне елите над српским народом не виде да су они зли и да желе да нас униште? У појединим тренуцима сам и очајавао што један значајан део Срба није у стању да увиди колико нам западни властодршци желе зло и колико успркос свему уздижу своје крвнике и хтео да дигнем руке од свега и иселим се негде далеко, што даље од Србије...Било ми је непојмљиво да ментално здрава особа на такав начин размишља и у једном тренутку сам помислио да су Срби стварно болесна нација када могу на такав начин да се понашају.

А онда сам мало проучио савремене друштвене токове и историју и дошао до правог закључка. Таква размишљања јесу болест, али нити се она појављила први пут код нас Срба нити смо ми Срби једини њоме подложни. Ту "болест" сам ја, да би јој дао терминологију која звучи научно, прозвао "Јакиров синдром", по некадашњем генералу Црвене Армије Јони Јакиру. Јакир је ухапшен током стаљинистичких чистки и на монтираном процесу осуђен на смрт. Последње речи пред стрељачким водом биле су му "Живео друг Стаљин". Замислите то: налази се пред неправедним погубљењем заслугом управо тог истог Стаљина али ни у том часу фанатична приврженост идеји и личности му не дозвољава да се, макар и узалудно, побуни против онога ко му жели зло. Тако исто се понашају и обични Срби присталице "евроатлатских интеграција". "Евроатлантисти" отимају територију, хапсе невине људе и суде им на монтираним процесима а они и даље вичу "Живео НАТО".

"Јакиров синдром" је смртоносна болест, али је излечива. И драго ми је да видим да се све више Срба успешно од ње лечи, иако неки плаћају страшну цену тог лечења.

25.10.06

Како подићи тираж новине у Србији

Једноставно. Постоји изузетно тражена особа коју не могу да лоцирају ни највеће обавештајне службе света, али ето, то је успело редакцији једне новине, конкретно "Гласа јавности". Затим је потребно помпезно најавити интервју и фотографије, додати мало напетости преко "забринутости и апела државних функционера" и једну жлицу "Вегете"(ово последње је, наравно, шала). Особа о којој је реч је Радован Караџић.

Ко је купио данашњи "Глас јавности" имао је заиста шта да види. На средњим странама је репортажа не о једном, већ три Радована Караџића! Један је лекар у Нишу, други је пензионер, бивши радник хотела у Прокупљу, а трећи је земљорадник из Блаца. Постоји још један Радован Караџић који живи у Баричу али он није желео да даје изјаве. Елем из репортаже смо сазнали да је нишки Радован Караџић често ангажован као судски вештак(замислите извештај о обдукцији потписан са "др. Радован Караџић"!), да прокупачком Радовану полиција није хтела да наплати казну када је видела из докумената како се зове, а да је Радован из Блаца честа мета пошалица због имена.

Све у свему, рекло би се да је "Глас" постигао циљ по питању тиража. Како ће се одразити ово на поверење према њима читалачке публике остаје да се види али би у многим земљама "Глас" ризиковао тужбу за превару због целе ствари.

24.10.06

"Када ће држава..."

Ово су три речи којима почиње најчешће питање које поставља просечан Србин данас. Три речи у потпуности показују до којих је духовних дубина дошао овај народ.

Некада смо били правдољубив и слободољубив народ, спреман да узвишене идеале поткрепи и акцијом и жртвом. Данас нам је животни мото "Бриго моја, пређи на другога". Демонстрације против анкесије БиХ 1908 или 27. марта се данас се никако не би могле поновити. Становништво је захватила општа апатија.

Где је то нестало? Зашто смо се тако променили? По мом мишљењу, узрок је у тзв. "златном добу" титоизма током седамдесетих које су становништву бивше Југославије донеле удобан живот без покрића. Кредити који су дељени шаком и капом су били трошени углавном ненаменски, а ако додамо сада већ доказану неефикасност самоуправног система која је упропаштавала и оно мало уложеног у произвидњу логичан резултат су били огромни дугови које је неко морао да врати. Генерације наших родитеља су највише уживали у оваквом животу. Они су искусили немаштину ратног и послератног времена и ово им је дошло као неко својеврсно поравнање. Држава је била ту да брине апсолутно о свим сферама живота, од колевке па до гроба, они су само требали да се опусте и уживају у вожњи. Систем који им је омогућио ово за њих је постао почетак и крај свега на свету, а то уверење су потхрањивали гласноговорници режима сталним уверавањем да је такав поредак ствари вечан и да се никада неће променити. Малобројни разумни људи који су упозоравали да овакав систем неће моћи да опстане на дужи рок су били или брутално ућуткивани или исмевани.

А онда се десило.

Глобална дешавања која су довела до тектонских геополитичких поремећаја имала су последице и по бившу СФРЈ. Престала је потреба за њеним безусловним финансирањем, па је та држава, од почетка 1980-тих у економској кризи, почела да тоне све дубље. Са нестанком новца који је држао под контролом нерешене националне проблеме, ови последњи су веома брзо испливали на површину. Шта се даље дешавало, сви знамо.

Како су реаговали људи из генерације која је уживала у благодетима дужничког социјализма? Углавном као средњевековни владари који су добијали поруке које су носиле лоше вести: бес су усмерили на гласника. За пропаст је кривац постала држава, односно људи на власти који су уништили "савршен систем" ради личних амбиција. Само ако би они дошли на власт онда ће све бити како треба. У истом духу васпитали су и своју децу, која су поврх тога била залуђена пропагандистичким и нереалним представама о западном, поготово, америчком систему. Као исход имамо генерације људи који само очекују да неко други реши њихове проблеме. ЕУ и ММФ треба да им обезбеде паре, држава треба да им обезбеди посао, град треба да очити ђубре испред куће, Русија треба да им сачува Косово и Метохију. На жалост, и ово последње је тачно, јер је број људи који су потпуности успели да се одбране од овог вируса веома мали и самим тим симптоме болести показују чак и они који су успели да прозеу лажи о ЕУССР и "интеграцијама".

Може ли да се промени овакав начин размишљања? На жалост, бојим се тек када овде људи остану без друге опције и буду притиснути уза зид. Апатична маса тек у таквој ситуацији почне да се буди.

23.10.06

Јел'на ово мислио, можда?

Председник Србије је пре недељу дана позвао учеснике политичке сцене у Србији да му "изађу на црту". Након те изјаве добио је надимак "Бата Трлаја".

Неки су, изгледа, озбиљно схватили и позив и надимак.

20.10.06

Пас и газда увек личе један на другог

Сигурно се многи питају одакле тзв. "либералним демократама" у Србији мржња према сопственом народу и потреба да гуши било каква национална осећања.

Нема потребе гледати даље од њихових узора на западу. Идеологија "мултикултирализма" и политичке коректности коју либерални естаблишмент у западним земљама последњих година агресивно намеће је толико овладала менталитетом грађана да почиње да личи на патологију тоталитарних друштава. Како другачије објаснити случај енглеске девојчице која је на основу пријаве њених учитеља(!!!) ухапшена због наводног расизма зато што се жалила да у групи ученика у којој ради нико не говори енглески! Говорити енглески у Енглеској је постао злочин!

Како је Србија до сада каснила у просеку 20 година за западом у прихватању неких трендова, на примеру ове енглеске девојчице можете видети будућност наше земље. Уколико, наравно, не променимо правац. Имамо ли воље да то учинимо?

16.10.06

Срамота у Чачку!

До сада су вероватно сви већ упознати са инцидентима који су се десили у Чачку где су тзв. навијачи Борца извређали играча сопственог тима зато што је црнац.

Ја нисам човек који је спреман да види у сваком инциденту расизам али овога пута је то било више него недвосмислено: беле кукуљице и застава бивше америчке Конфедерације(она сама по себи није расистички симбол али смештена у овај контекст свакако јесте) су јасна алузија на Кју Клукс Клан.

Најзанимљивије од свега одакле овако нешто у Србији. Просечан Србин тешко да је у животу видео иједног црнца, а још мање имао нека озбиљна посла са њим. Србија и српство никада није имало ниједан озбиљнији конфликт са земљама црне Африке, напротив, са многима сасвим добро сарађујемо. Србија никада није била колонијални господар нити су њоме владале шовинистичке организације. Одговор који се лочички намеће је да је оваква идеологија увезена и вештачки накалемљена. Расистичке теорије историјски потичу из западне Европе и сви њени родоначелници од Гобиноа до Хитлера припадају том миљеу. Знате ли иједног Руса или Грка који је проповедао ишта слично?

Још нешто не може а да не боде очи. Организоване групе које проповедају расизам се у Србији појављују тек након петооктобарског пуча. Овом приликом нећу да лансирам теорију завере по којој су они организовани од стране Сороша и страних служби непријатељских земаља(мада имају интерес да те групе буду што виђеније). Рече је о нечему сасвим другом. Од 2000. године се у Србији систематски гуши било какво исказивање српских националних осећања. И не само то, српска национална историја, традиција и институције се руже на најпримитивнији начин. Сасвим је природно да то изазове бунт код људи, поготову младих. На жалост, просечан Србин је политички и идеолошки веома необразован и као последица тога потпада под утицај идеја које су не само стране српском бићи и чији оснивачи и проповедници о српском народу мисле све најгоре већ су и морално наказне и чињенично потпуно нетачне. Није нимало случајно што су предпетооктобарској Србији расистичке организације биле фактички непостојеће. Друштво које не гуши национална осећања не може да произведе шовинистичку реакцију на ту репресију.

Пошто су већина учесника јадног спектакла у Чачку млади могуће је да већина њих буде "репрограмирана". А за оне тврдокорне зна се: затвор са принудним радом.

13.10.06

Извисио је!

И поред тога што је важио за највећег фаворита(чак је и рекао да у потпуности заслужује награду још пре него што ју је и добио) Марти Ахтисари није добио Нобелову награду за мир!

Тако му и треба! Нисам човек који се (често) радује туђем губитку али ме је ова вест изузетно орасположила, као што ће и свака друга која ће у будућности да се јави неку лошу ствар која ће да му се деси. Можда би је и добио да је језик држао за зубима, овако..."Ко на нас крене, из места је нај**'о" што би рекао легендарни Мија Алексић у "Маратонцима". Да ли је то сада јасно и Ахтисарију?

Севернокорејска бомба

Демократска Народна Република Кореја је провалила врата нуклеарног клуба и силом села за сто. Дотадашњи чланови су реаговали на различите начине: неки ужаснуто(Америка, наравно) али већина уздржано. Једно је сигурно: никоме, чак ни номиналним савезницима Северне Кореје није претерано драго.

Многи ће брзо да скоче и кажу да је севернокорејска атомска бомба последица говора Џорџа Буша у којем је Северну Кореју сврстао у тзв. "осовину зла". Ипак, обавештајни подаци показују да је ДНР Кореја још од касних деведесетих радила на атомској бомби.

Велике силе су ноторно љубоморне на своје поседовање нуклеарног наоружања и одувек су претиле санкцијама земљама које су изразиле жељу и имале могућности да их поседују. Најважнији разлог за то је тај што држава која поседује нуклеарно наоружање фактички отклања било какву могућност да јој неко прети употребом силе. Ако имамо у виду и да ДНР Кореја поседује ракете којима може да досегне до пацифичке обале САД, може се слободно рећи да напад на њих од стране САД више није опција, ако је уопште и била. Досадашња искуства са новим члановима нуклеарног клуба показала су да досадашњи чланови углавном гунђају и спроведу неке козметичке мере али да се све брзо врати на business as usual.

Оно што донекле мења ситуацију је најава Северне Кореје да ће санкције сматрати објавом рата. Тешко је поверовати да је ово ишта више од оштре реторике али чак и ако су у Пјонгјангу спремни да иду даље од речи, по мом мишљењу нема бојазни од сукоба већих размера. У случају да се ствари отргну контроли пре ће Кина да интервенише у Северној Кореји, збаци Кима, постави своје људе и стави северноккорејске нуклеарне капацитете под контролу. Кинеска економија је у константој експанзији и последње што Кинезима треба у овом тренутку је озбиљан ратни сукоб у непосредном суседству.

Да ли нама оваква ситуација помаже или одмаже? За сада помаже, јер се пажња САД са Балкана још више премешта на друга места у свету, на места која су Вашингтону далеко важнија. У зависности од трајања кризе и њеног одвијања видећемо да ли ће се на њен конто извући нека корист.

11.10.06

То лавови!!!

Ни пребијене паре нико не би уложио на нашу младу репрезентацију након дебакла у Новом Саду прошлог петка. Али они су свима запушили уста и величанственом победом од 5-0 у гостима над Шведском! Све честитке играчима и стручном штабу!

Не знам да ли је ико икада надокнадио 0-3 са домаћег терена, што ову победу чини још већом. А сада да нас достојно представе на Европском првенству!

9.10.06

Сада ми је јасно

Годинама сам се питао како је било могуће да неко као Адолф Хитлер преузме власт у једној земљи као што је Немачка. Немци су предњачили у Европи у практично свим областима живота: науци, технологији, култури...Уз све то их је ипак опчинио један, када се објективно погледа, никоговић, без квалификација, образовања, манира или успеха вредних помена, а са јединим талентом да уме да каже не толико оно што прија ушима масе, колико да своју поруку, ма каква била, упакује у прихватљив облик.

Последњих недеља Србију потреса тзв. феномен Мики. Наравно, причам о учеснику "Великог брата", Микију из Купинова који је за кратко време постао медијска звезда у Србији.

Шта је Мики урадио да заслужи такав статус?

Ништа посебно. Само је, на језику који је разумљив просечном Србину изрекао неке ставове о читавој концепцији емисије "Велики брат" који су блиски сваком нормалном човеку. Ако томе додамо и неке његове занимљиве конфликте са осталим учесницима ето нама новог идола широких народних маса.

Јавност је наравно, веома брзо сазнала неке појединости из његовог приватног живота. Тако смо научили да Мики ни средњу школу није успео да заврши, са образложењем да му је била досадна, да презире народњаке, да му је омиљени бенд Пинк Флојд и да чита неке књиге за које човек не би рекао да их често чита човек са основном школом. Ускоро су и на ред дошла и политичка уверења па смо сазнали да је Мики аутономаш и учесник петооктобарског пуча. Као такав је веома брзо почео да гостује и у емисијама које претендују да имају озбиљан карактер и у којима нас обавештава да за њега најпре иде његово село и да му ништа није важно осим тога, да је за Србију најбољи онај Устав из 1974 који је био увод у распад некадашње Југославије и да за овај нови не треба гласати.

Сада се читаоци сигурно питају какве везе имају Мики и Хитлер? Ни Хитлер у образовању није стигао даље од основне школе, а средњу је сматрао досадном. И Хитлер је слушао музику и читао књиге које по природи ствари превазилазе њихов образовни ниво(Ниче, Шопенхауер). И Хитлер је људима своје ставове саопштавао на нормалном, народном језику. Ни један ни други нису своју популарност стекли неким личним достигнућем и способношћу већ сплетом необичних околности. И обојица проповедају назадне и идеолошки и морално банкротиране политичке ставове.

И немојте сумњати да ће један део људи послушати нашу новопечену медијску звезду и бојкотовати референдум, не прочитавши шта пише у нацрту Устава а још мање послушавши ауторитете школоване у материји. Такво је данашње тужно духовно стање у Србији, не мисли се својом главом већ се слуша ауторитет наметнут по врло сумњивом критеријуму. Схвативши ово, схватио сам у потпуности и феномен Хилтера.

6.10.06

Годишњица

За дивно чудо, шеста годишњица петооктобарског пуча није донела специјалне емисије и свечане академије у соцреалистичком стилу. Изузев спомињања на телевизијским вестима и покоји интервју са учесницима мало тога нас је подсећало на догађања тог дана. Чак је и Б92 био уздржан, не само због најновијих епизода Великог брата.

Вероватно им је јасно да људе њихове годишњице не занимају. Великој већини је јасно да су одиграли улогу "корисних идиота" и допринели пропасти сопствене земље. Они други, мрско ми је и да помислим на њих, су разочарани јер се све није завршило масакром, што своју фрустрираност тиме што нису били на власти током 90-тих нису стигли да утоле крвљу својих противника. Шта су говорили, а шта су остварили? Говорили су да милијарде само чекају на граници пад Милошевића, да је "косовско питање" демократско питање, да ће се побољшати односи са Црном Гором и учврстити заједничка држава. Милијарди ни од корова, Подгорица је данас иностранство, а Косово и Метохију на све начине покушавају да отму. Али за све промашаје и преваре њихове они имају спреман одговор:"Крив је Милошевић".

А ја, како сам провео тај дан? Код куће. Знао сам шта ће бити резултат владавине досовског политичког башибозука и пре него што су засели на власт. Дан сам прекратио уз Вагнеров Götterdämmerung. Једино је то било прикладно слушати тог дана.

Ногама је у влади, а главом?

Потпредседница владе Србије Ивана Дулић-Марковић, која је више пута изјавила да је "са обе ноге у влади", јуче је позвала на бојкот референдума о новом уставу Србије, истог оног устава који је влада чији је она потпредседник предложила скупштини и истог оног којег је партија чији је члан у потпуности подржала.

Овде нећу улазити у небулозне разлоге због којих она позива на бојкот. Право питање којим људи треба да се баве је питање морала те особе. Министри из Г17 су дали оставке "на одложено", односно обавезали су се да ће до избора нове владе(после усвајања новог устава и избора који би следили) обављати своје дужности. Међу те дужности сигурно спада и кампања за референдум, ако ни због чега другог, онда због тога што је влада предлагач устава. Госпођа очигледно сматра да је паметнија од свих, али не толико паметнија да више не жели да прима плату потпредседника владе. У свим нормалним земљама, чланови владе који не подржавају њену политику подносе оставке, једино је у Србији дозвољено да неко са највишег места минира као Дулићка.

Ово није први пут да госпођа Дулић-Марковић подржава политику супротну владиној. Сетимо се само учешћа на митингу Чеде Јовановића где се смејала његовим најпримитивнијим увредама на рачун премијера са којим је касније седела у влади. Ако су ноге госпође Дулић-Марковић у влади, можемо ли да се запитамо где јој је глава?

4.10.06

Устав

Коначно су, након трогодишњег натезања и перипетија, релевантне политичке партије у Србији постигле у рекордном року сагласност око устава који је усвојен на ванредној седници Народне скупштине у суботу 30. септембра. Као што се и очекивало, имајући у виду однос снага у скупштини, устав је плод компромиса између највећих партија.

Устав има неколико разлика у односу на претходни. Србија је дефинисана као држава српског народа и њених грађана, званичан језик је српски а писмо ћирилица. Председник Републике је добио нека нова овлашћења као што су право постављања судија уставног суда, али је истовремено поједностављена процедура његове смене. Уставом је одређено да су власници скупштинских мандата странке, а не посланици, чиме је укинута лудачка одлука Уставног суда од пре две године којом је фактички легализована куповина посланика. Први пут је уставом предвиђена могућност укидања аутономних покрајина али и оснивање нових.

Оно око чега су се копља највише ломила је тзв. аутономија Војводине. Одбачени су сви захтеви аутономаша за државност Војводине док је са друге стране дата формална финансијска аутономија. Кажем "формална" зато што о начину убирања прихода Војводине и њиховом трошењу коначну одлуку доноси Народна скупштина тако да се о правој финансијској аутономији не може говорити. И без обзира на то шта тврди Бојан Пајтић, одлуке Скупштине АП Војводине немају карактер закона.

Најзначајнији део је, несумњиво, преамбула Устава који Косово и Метохију дефинишу као покрајину Србије са суштинску аутономију као и заклетву председника Републике у том смислу. Тешко је веровати да ће ова одредба имати значајнији утицај на решавање статуса Косова и Метохије али на овај начин Србија јасно каже да никакву отимачину своје земље неће признати и да ће при повољним политичким околностима вратити Косово и Метохију под своје окриље, а то је нешто што нико неће моћи да потпуно игнорише.

Све у свему, и поред извесних недостатака ја ћи изаћи на референдум и гласати за потврђивање устава јер би његова пропаст била само ветар у леђа непријатељима Србије, спољашњим и унутрашњим.

28.9.06

И опере су опасност

Берлинска опера је отказала Моцартову оперу "Идоменео" из страха од претњи исламских терориста због тога што у једној сцени приказује одсечену главу пророка Мухамеда уз главе Посејдона, Буде и Исуса Христа. Овај инцидент треба да нас натера да поставимо нека питања.

На шта су спала савремена друштва у Европи? Какви су се то елементи угњездили да због њих не може због страха за живот уживати у делима једног од највећих европских композитора? И што је још горе, како је могуће да су не само политичка елита већ и добар део становништва спремни да до крајњих граница попуштају и повлађују таквим људима?

Завршетак Другог светског рата донео је до тада незапамћена разарања. Људи су се заклели да ће из свега извући одговарајуће поуке. На жалост, изгледа да су извукли потпуно погрешне.

Злоупотреба националних осећања од стране Хитлера и њихово усмеравање у правцу огољеног расизма и шовинизма, створило је код генерација рођених за време и после Другог светског рата уверење да је испољавање националних осећања нешто прљаво, зло као и да се рат, у буквалном смислу те речи мора избећи по сваку цену. Те генрације су биле у првим редовима тзв. "револуција" из 1968 након којих су се инфилтрирали и образовне и медијске институције, а током 1990-тих су коначно преузели потпуну власт у многим земљама. Самим тим дошло је и до историјске ревизије личности националних јунака у складу са новом идеологијом "једног света". Од хероја, некадашњи велики државници и монарси су претворени у бездушне диктаторе и деспоте приказивањем, истини за вољу, историјски тачних података али истргнутих из контекста времена и цивилизацијског нивоа. То је код европских нација неизбежно створило комплекс кривице, једним делом постојеће али углавном преувеличане па чак и измишљене, из чега се родио презир према нацији као таквој и националним осећањима. Друштва која почивају на таквим идејама не могу да постоје и не могу да се одбране од напада споља или изнутра из простог разлога јер сами њени челници и добар део домицилног становништва сматра до оно није вредно одбране.

Проблем имиграната који неће да се асимилују је само логична последица оваквих болесних темеља савремених европских друштава, а не узрок свих невоља. Због чега би се ти имигранти асимиловали, када сами њихови домаћини тврде да њихова сопствена земља нема никакве вредности због којих би је требало волети и због којих би се требало жртвовати, изузев материјалних и техничких? Наравно, неко ће се увек наћи да каже:"То су само екстремисти, фанатици". У реду, претпоставимо да је тако. Али онда бих ја поставио следеће питање: да ли би ти екстремисти уопште смели да прете овако како то чине у држави и нацији чије су владајуће елите и становништво свесни своје прошлости традиције, културе и историјске улоге? И чак и ако би смели, да ли би се под њиховим претњама попустило, поготово на овако сраман начин као што је то учинила Берлинска опера?

Пут којим су шездесетосмаши и остали мондијалисти повели европске народе је пут у неминовну пропаст. Историја јасно показује да су нације које су се одрекле својих темељних вредности престале да постоје и утопиле се у друге. Тенденција мора бити преокренута ако желимо да ишта остане од европске цивилизације.

26.9.06

Дана би да забрањује

Даница Драшковић је кренула у још један лов на вештице. Овога пута не мети су јој ТВ серије, конкретно "Отписани". Аргумент је да та серија не приказује историјску истину већ да је у питању фикција.

Као млад сам био љубитељ те серије, а музичка тема је и даље најбоља од свих које су пратиле било који серијал. Наравно, како је пролазило време научио сам да серија није сасвим верно приказала стварност. Али на то имам само две речи да кажем: па шта?

Нема ко понекад није погледао неки амерички или британски филм о Другом светском рату. У свим тим филмовима страда на хиљаде Немаца, главни ликови су бесмртни а СССР као да не учествује у рату. Толико о томе колико су историјски реалне. Да ли се Даница Драшковић и СПО залажу за забрану тих филмова? Наравно да не.

Историјска истинитост није једносмерна улица господо. Ако хоћете да је следите, морате да будете доследни у томе а не само када вама одговара.

20.9.06

Чему данас омладину студенте уче професори

Дон Федер је један од најцитиранијих америчких конзервативних аутора данашњице. У својим књигама, колумнама и ауторским текстовима бави се најчешће идеологијом либералне левице, методама којима се она служи у политичкој борби и у вези са тим, лицемерјем као главној особини либерала данашњице.

У својој најновијем коментару обрушава се на либерале у Америци као исламистичку пету колону у рату против тероризма, са посебним освртом на деловање либерлане левице у академским институцијама.

Левица је још од 1960-тих огрезла у издаји. Академске институције су окупирана територија, где се из године у годину индоктринирају нове генерације мрзитеља Америке које ће наставити да корумпирају друге преко масмедија, издаваштва и непрофитних организација.


Звучи ли вам ово познато? Личи ли вам ово на академске институције у Србији? Некада "глајшхалтовани" да проповедају "светлу будућност" и "братство и јединство", савремени политкомесари са титулама су се брзо пребацили на испирање мозга "толеранцијом", "интеграцијама" и "људским правима". И наши универзитети су окупирани од стране "либерала", довољно је само подсетити се активности неких професора током 90-тих који су са катедре предавали све само не предмет за који су задужени. Не треба ни говорити да је сваки покушај да се позову на одговорност због тога хистерично представљан као "напад на аутономију универзитета" или "гушење демократије".

Због карактеристика професије, новинарство и издаваштво захтевају факултетски образоване људе, а пошто студенти, поред редовне наставе, веома често прођу и политичку индоктринацију у духу глобалистичког либерализма, много су веће шансе да такве особе добију посао у тим делатностима него разумни људи и патриоте. Ствар још гором чини и типично понашање либералних глобалиста по систему "ти мени сердаре, ја теби војводо", тако да је масовнија присутност у средствима масовних комуникација родољубивих људи, привржених традицијама и вредностима свог народа практично онемогућена. Као логичан исход имамо медије које отворено са презиром говоре о народу и држави, оправдавају њихове непријатеље и који болест само-мржње са себе покушавају да пренесу на читаво становништво.

"Не дозволите никада да вам школовање засмета при образовању", рекао је пре више од 100 година Марк Твен. То је савет који могу да упутим студентима данашњице, у одсуству било какве акције државних органа која би искоренила антисрпску агитацију. Ако већ не можете да спречите да вам професор прича своју политичку причу, игноришите је. Или, у најмању руку, дођите до литературе која побија њихове ставове. Са појавом интернета то чак није ни толико тешко.

18.9.06

Боб Дилан - човек испред свог времена

Рече једном неко:"Шездесете су биле сјајне, али само у музичком смислу". Заиста, када видимо последице револуција из 1968. можемо само да се најежимо: уништавање традиционалних вредности, презир према изражавању националних осећања, промовисање свакавих врста изопачености..."Револуционари" из тог времена су данас или функционери "наднационалних институција" или "интелектуалци - савест човечанства" који су себи дали за задатак да шире "дух толеранције" у "заосталим патријархалним срединама". Међу њима је био један који их је, међутим, од почетка прозрео - Боб Дилан.

Боб Дилан је квинтесенцијални музичар шездесетих. Његове песме су обрађивали и знани и незнани, а био је и активиста покрета за грађанска права пре него што су остали музичари знали шта је то. И, за разлику од осталих, био је доследан и знао је границу између снова и реалности. Док су се други активисти тврдокорно држали својих утопистичких идеја и проповедали о револуцији која непрекидно тече, Дилан је схватио да револуцији једном мора доћи крај уколико се не жели од планете направити огромно бојно поље. Али Дилан се није зауставио само на томе. Он је у својим песмама немилосрдно нападао "вечите револуционаре", као на пример у песми TALKING NEW YORK BLUES:

A lot of people don't have much food on their table,
But they got a lot of forks n' knives,
And they gotta cut somethin'.


Лицемерје оних "револуционара" који су временом постали естаблишмент либерални левичари, односно њихову нетолерантност према онима који залажу за начин живота другачији од њиховог иако на речима проповедају толеранцију према свему и свачему, Дилан је описао у стиховима песме I SHALL BE FREE из 1965:

Now, I'm liberal, but to a degree
I want ev'rybody to be free
But if you think that I'll let Barry Goldwater
Move in next door and marry my daughter
You must think I'm crazy!
I wouldn't let him do it for all the farms in Cuba.


Песма која је на мене оставила највећи утисак је Neighborhood bully из 1983, и то највише због једне строфе, која перфектно описује положај српског народа током последњих скоро 20 година.

The neighborhood bully just lives to survive,
He's criticized and condemned for being alive.
He's not supposed to fight back, he's supposed to have thick skin,
He's supposed to lay down and die when his door is kicked in.
He's the neighborhood bully.


Да, господо. Да би вас прихватио "модерни свет" у којем доминирају, гле чуда, исти они "либерали" чију је дволичност Дилан описао још пре четрдесет година, морате да пустите да вас убијају, пљачкају, вређају и да при том говорите да сте сами криви за то. Није ни чудо што се савремена либерална левица скоро никада не позива на Дилана. Он, хвала Богу, са таквима не жели да има ништа.

16.9.06

Папина изјава и шта она значи

Муслимани су жестоко реаговали на недавне папине изјаве о исламу. Упркос свим притисцима и захтевима Ватикан, и поред неких помирљивих изјава, одбија формално да се извини или да повуче папине речи.

Веома је занимљив споран део папиног говора. Наиме, конкретан цитат изрекао је византијски цар Манојло Други Палеолог. Мени није познато да је и један поглавар римокатоличке цркве икада у свом говору цитирао неког православног монарха, а поготово не цара Византије. Иначе, цар Манојло Други је пред крај своје владавине, суочен са све јачим нападима Турака, пропутовао целу западну Европу молећи за помоћ коју никада није добио. Да ли то папа жели да поправи односе са православнима и призна посредно историјску грешку или жели да изазове сукоб православних и муслимана?

Да ли ће Ватикан попустити и извинити се? И, што је још важније, шта ће се десити ако остане при своме?

15.9.06

In memoriam: Ориана Фалачи

Позната италијанска новинарка Оријана Фалачи преминула је данас од рака у својој родној Фиренци. Имала је 76 година.

Позната по више ексклузивних интервјуа, између осталих и са ајатолахом Хомеинијем, повукла се из јавности крајем 1980-тих да би се поново активирала после напада на Њујорк оштрим есејом "Бес и понос". Осим овога, написала је и друга дела која критички говоре о исламу и исламским земљама. Осим беса муслимана, изазвала је констернацију либералних левичара данашњице и разних тзв. "група за људска права" који су је оптуживали за "говор мржње". Она се на то није ни најмање освртала и наставила је да пропагира своје ставове са још већом одлучношћу. Ваљда ми је зато била симпатична и поред тога што нисам у потпуности делио њено мишљење. Осим тога, све је мање људи који су спремни да јавно износе своје ставове без обзира упркос "широким народним масама", наметнутим канонима или чак претњама, тако да је њена смрт несумњив губитак.

Кад црни шешир не пристаје

Сви ми који смо прошли школски систем некадашње СФРЈ смо из историје учили да је у Другом светском рату вођена "борба против фашизма као најмрачније идеологије у историји човечанства". На страну што чињенице указују да је ово превише поједностављен приказ догађаја, историчарима бивше ни на крај памети није падало да се баве идеолошким основама и развојем фашистичке и националсоцијалистичке идеологије, трпајући обе у исти кош.

Амерички либертеријански коментатор Вокс Деј(Vox Day)(од којег сам позајмио наслов овог чланка) се критички осврнуо на говор председника Буша у којем је овај америчке непријатеље назвао "исламским фашистима" и указао да, по његовом мишљењу, епитет није одговарајући. Уједно је изнео бројне разлике између фашизма и хитлеризма и историјске чињенице које показују да односи Италије и Немачке нису увек били идилични током 1930-тих, напротив. Не треба говорити да моја генерација ништа од тога није учила у школи већ смо под старе дане морали да се додатно образујемо, ко је хтео. Ко није, остао је са старим заблудама које су у доброј мери допринеле да данас имате сподобе по којима је свако изражавање националних осећања фашизам.

14.9.06

Медвеђа услуга

Суд у САД је донео одлуку о изручењу бившег амбасадора БиХ у Уједињеним нацијама који је оптужен због проневере државног новца.

Ова вест у себи има једну занимљиву фусноту. По први пут, бар колико ја памтим, нека ме исправе читаоци ако није тако, је једна новина забележила чињеницу да је поменути господин своје презиме из словенског Шаћирбеговића променио у тукофонско Шаћирбеј. Турска империја је историјски била окупациона сила на Балкану, а Турци који су живели у то време нису били аутохтоно становништво већ досељеници-колонисти. Муслимани у БиХ, Рашкој и другим деловима бивше Југославије су пореклом Срби, и самим тим аутохтони, који су стицајем историјских околности примили владајућу веру Отоманске империје, ислам. Пресекавши везу са словенским, односно српским коренима преко промене презимена, Шаћирбеј се несвесно одрекао права не само на Републику Српску већ и на целу БиХ.

Овај поступак није ограничен само Шаћирбеја. Годинама владајући кругови босанских муслимана покушавају да избришу свест о њиховом словенском пореклу и да им наметну идентитет ближи туркофонским народима, не схватајући да тиме сами секу грану на коју седе. Наиме, уколико сами муслимани у БиХ буду тврдили да су потомци Турака османлија, онда губе своју аутохтоност и добијају исти статус који су имали Турци у приликом ослобађања балканских земаља од османлијске владавине. Огромна већина тих Турака се одселила у Турску, они који су остали су углавном асимиловани. Да ли је то судбина коју Шаћирбеј и остали желе свом народу?

13.9.06

Све зависи од нас

Месецима су нас "евроатлантисти" и "либерални европејци" уверавали да је око Косова и Метохије све готово и да не можемо ништа да учинимо по том питању и да од Русије никакву помоћ нећемо моћи да очекујемо. Ових дана је, међутим, из прве руке стигла нека сасвим друга прича.

И док се атлантистичке експозитуре труде да на сваки начин умање значај изјава руског председника или да им дају неку другачију, само њима разумљиву, интерпретацију, званичници Србије су изгледа добили на храбрости и дају веома недвосмислене изјаве о томе да је Косово и Метохија Србија. Остаје да се види хоће ли истрајати. Али сада бар знамо на коме лежи највећа одговорност.

12.9.06

Многаја љета нашем Патријарху

Патријарх српски господин Павле јуче је напунио 92 године живота. У свој овој несрећи која је погодила српски народ срећа је што смо на челу Српске првославне цркве имали тако светог човека. Пожелимо му добро здравље, а Бог му је већ подарио дуг живот.

Велики успех српске листе!

Избори у Црној Гори су били и прошли. Победник се мање-више знао и пре избора, исто као и да ће ПЗП Небојше Медојевића остварити солидан резултат. Оно што је изненађење је крах коалиције СНП-НС-ДСС и успех Српске листе која је постала друга политичка групација по снази.

Ово је изненађење само на први поглед. Ко дуже прати политичку сцену Црне Горе зна да је лидер СНП Предраг Булатовић изгубио све изборе на којима је учествовао.Осим тога СНП је формирао Момир Булатовић као брану сепаратизму Мила Ђукановића. Након што је Пеђа преузео странку и истерао многе истакнуте чланове идеолошка позиција те партије је била поприлично нејасна. Јесу ли били Срби или Црногорци? Какву су заједницу са Србијом желели? Какав су имали економски програм? Једноставно, СНП није имао ништа да понуди бирачима, нарочито након референдума и њихов пораз је сасвим логична последица те чињенице. Насупрот томе, Српска листа је наступила са јасним ставовима, планом и програмом, а њен вођа Горан Даниловић има далеко већу харизму од Булатовића.

Шта даље? Српска листа треба да чини оно што је обећала, да се бескомпромисно бори за права Срба у Црној Гори. Булатовић треба да се повуче, а ако неће СНП треба да га смени, а затим да приступи Српској листи, јер у чланству СНП има много часних људи, спрксих патриота. То је једини начин да СНП опстане. НС и ДСС немају више пта да траже на политичкој сцени и њихово чланство и симпатизери ће се по логици ствари окренути ка Српској листи. Већ на следећим изборима треба очекивати један српски блок који ће имати број гласова приближан на као на референдуму.

11.9.06

Пет година од напада на Њујорк

Данас се навршава пет година од терористичког напада на светски тгровински центар у Њујорку. Деветнаест терориста отело је четири авиона на интерним летовима у САД, од којих су два ударила у торњеве близанце Светског трговинског центра, трећи у Пентагон, а четврти је требало да удари у Белу кућу али је акција путника тог авиона спречила да се то деси.

Много пута хроничари помпезно говоре о неком дану као прекретници или "датуму који је променио свет". Овога пута такви епитети нису уопште претеривање. Овде нећу причати о томе на који је начин промењена геополитичка ситуација у свету након тог догађаја, јер је то веома опширно и сложено питање, већ ћу се концентрисати на то на који начин је 11. септембар утицао на мене лично.

Сећам се тог дана веома добро. Био сам на послу, и било је око три сата када сам на једном од веб сајтова видео вест да је у зграду Светског трговинског центра ударио авион. У почетку сам мислио да је у питању обичан једномоторни авион какви изнад Њујорка лете стално. Тек сам касније схватио пуну размеру дешавања.

У том тренутку, имајући у виду дешавања од 1999. био сам, што се оно каже, типичан анти-американац. Моја непосредна реакција на једанаести септембар је била је безмало задовољство и егзалтираност што се нешто тако догађа Америци и Американцима и што им је неко вратио за све што су урадили. Саосећање са жртвама није долазило у обзир. у хаосу који је уследио интернет је давао информације које су биле колико-толико сређене и ажурне, као и коментаре свих могућих аутора из свих могућих перепектива. Некако сам успео да систематизујем сав тај галиматијас и дошао сам до информација које нисам имао до тада.

Први пут су ми постале јасне неке ствари. Разумео сам да САД нису монолит на унутрашњем плану. Први пут сам сазнао за тзв. "ратове културе" на америчкој унутрашњој сцени, за talk radio и медијску блокаду која влада над конзервативном Америком. Самим тим, престао сам да гледам на америчке новине као на медијски експонент америчке владе и схватио сам да је њихов циљ идеолошки а не национални и да је њима пре свега стало да у САД и по свету шире либерално-леву идеологију. Временом са сазнао за многе америчке сајтове који су разбијали медијску блокаду "либерала", а у њиховим архивама многе чланке и коментаре који су критички говорили о америчкој политици на Балкану и своје читаоце упознавали са чињеницама које су "званични" медији сакривали од своје јавности. Да се разумемо, ја сам и раније био упознат са неким од тих чланака али сам први пут тада успео да их ставим у одређени контекст.

Из свега овога је следио логичан закључак о невероватној сличности између "либералне левице" у САД и домаћих "демократа", не само по идеолошкој основи већ и по средствима којима се служе. Исти напади на традиционалне вредности, нацинална осећања, на цркву и њене представнике, иста промоција девијантних појава, исти морални релативизам, мржња према земљи у којој живе и нацији којој припадају, исто етикетирање противника, гушење слободе говора, тежња ка медијском монополу...Јасно је да су "демократе" током 90-тих били експоненти Клинтонове администрације у Србији зато што су били његова идеолошка сабраћа, баш као што су комунисти у Европи били следбеници Стаљина или као што су Освалд Мосли и Леон Дегрел били Хитлерови.

Не могу рећи да сам након 11. септембра 2001. урадио идеолошки заокрет од 180 степени, нити да подржавам америчке акције након напада на Њујорк(поготову не рат у Ираку) али признајем да сам у извесној мери променио мишљење о САД и да не мислим више да је онај који иде против америчке политике аутоматски добар по Србију и српски народ. Евидентно је да, упркос свему, у Америци постоје људи са којима ми Срби можемо наћи заједнички језик и да Америку не треба третирати као вечног и непомирљивог непријатеља.

Жртвама терористчког напада на Њујорк желим да почивају у миру.

8.9.06

Ненормалан или злонамеран?

Колико неко може да буде глуп па да узме скраћеницу "СС" за међународну ознаку своје земље? А тек да напише овако нешто као аргумент у одбрану своје одлуке?

Да се разумемо, нема ништа суштински нетачно у саопштењу министарства, али треба користити мало здрав разум. Корисници интернета су у просеку полуинтелигенти(да се не лажемо, тако је). На шта ће прво да их асоцира та скраћеница? Мислим да се одговор већ зна.

5.9.06

Ако је искрен, подржати га

Задржавам право да будем скептичан према Милораду Додику и његовим последњим политичким потезима. Не треба заборавити да је он својим потезима у прошлости добрим делом допринео урушавању Републике Српске. Данас Додик прича неку другу причу. Ако изузмемо гаф из последњег пасусарекао је оно што Срби листом мисле.

Остаје питање да ли је искрен или је у питању предизборни маркетинг. Ако милси оно што говори у последње вредности заслужује сву могућу подршку.

4.9.06

Нека бар научи који је филм у питању

Покушавајући да исмеје политичке противнике, Мило Ђукановић је учинио врхунски филмски гаф! Забога милога, зар баш никога из његове пратње нема да му каже да је Мишко возач аутобуса из филма "Ко то тамо пева"? Толико о његовој интелигенцији и повезаношћу са народом.

Збогом ловцу на крокодиле

Стив Ирвин, аустралијски авантуриста, познат као "ловац на крокодиле" погинуо је данас приликом снимања једне од својих емисија од убода разе.

Стив је био веома живописна личност и његове емисије о дивљим и веома опасним животињама су, у ери бесмислених и бескорисних риалити-шоу емисија типа "велики брат" биле право освежење. Осим забаве њихов циљ је био и да нешто научи људе и верујем да је Стив био успешан у томе. Иронија је да се током каријере Ирвин налазио очи у очи са неким од најопаснијих животиња на свету, а да је страдао од једног, у принципу безопасног, убода.

Нека му је лака земља.

1.9.06

Кад имају приватну, шта ће им редовна?

Председник Црне Горе Филип Вујановић јуче је укинуо редовно служење војног рока. Војници на служењу ће бити пуштени кућама. Начелник црногорског генералштаба је рекао да Црна Гора има своје професионалне војнике које ће моћи сама да издржава. Јасно је да су у питању бивши полицајци које је својевремено Мило накупио до невероватног броја. Кога ће и шта да бране, мислим да је јасно.

31.8.06

Остаје доследан себи

У складу са ранијом праксом да му је партија и идеологија важнија од државе и народа и да политичке неистомишљенике исписује из грађана, назови председник Србије Борис Тадић је кренуо у нову посету САД. Врло су занимљиве теме разговора. Од када је кадровање у Влади Србије посао једног страног министарства? Од када се државне посете користе за заверу ради уништавања најбројније партије у Србији?

Јадно и бедно, чак и по Тадићевом стандарду. Ако ништа друго бар ће европско првенство у ватерполу проћи без његовог присуства.

In memoriam : сер Алфред Шерман

У суботу 26. августа 2006 године умро је сер Алфред Шерман,политички аналитичар, некадашњи функционер британксе Конзервативне партије и саветник Маргарет Тачер. Шерман је био велики пријатељ српског народа и у својим писањима и иступима се супротстављао антисрпској хистерији западне штампе. О животу и делу сер Алфреда Шермана можете прочитати у некрологу Срђе Трифковића.

30.8.06

Не презају ни од чега

Наводни напад групе "скинхедса" на двоје израелских држављана на Ташмајдану добија неочекиван обрт. Јуче се наводни виновник инцидента предао полицији. По његовим речима била су само двојица и само је лупио шамар мушкарцу након што је овај чинио опсцене гестове према њему. Све би личило на један од чувених вицева Радио Јеревана(*) да догађај није добио много већу конотацију.

Не чекајући резултате истраге дежурни пљувачи по свему што је српско, на челу са Жарком Кораћем, су отпочели са нападима и клеветама на српско друштво и на неке историјске личности српског народа приписујући им карактеристике које нити имају нити су икада у историји имали. Још је жалосније што је пред руду истрчао и назови председник Републике, не чекајући резултате званичне истраге, чиме се придружио хору србомрзаца.

Никоме од те господе на памет не пада да се запитају како су ти наводни "скинси" сазнали да су у питању Јевреји? Шта "скинси" траже на ди-џеј концерту када то није њихова музика? А још мање желе да чују верзију догађаја коју има да исприча наводни виновник инцидента. Да ли је знао ко су они? Да ли ин је викао то што тврде да јесте?

И још нешто: уколико се испостави да верзија о "скинсима" није тачна, наводне жртве треба ухапсити и оптужити за опструирање рада државних органа. Али не очекујте да ће се то десити иначе ће дежурни борци за људска права од наше полиције направити Гестапо а од несрећног Јочића Хајдриха.

(*) Виц гласи: "да ли је тачно да је Иља Иљич на лутрији добио аутомобил?"
"У принципу јесте, с тим што није Иља Иљич већ Иван Иванович и није аутомобил већ бицикл и није га добио на лутрији него су му га украли."

29.8.06

Прича, прича а од акције ништа

Тркају се наши политичари ко ће жешће да осуди хитлеровску изјаву Ахтисарија. Лепо је то. Али где су дела која стоје иза речи? Где је захтев за његову смену? И зашто уопште учествујемо на преговорима док је он присутан?

Нема више претњи којима нас могу застрашивати, та су времена прошла неповратно. Ако се не предузму одговарајући кораци влада Србије је саучесник у геноцидној кампањи против српског народа.

25.8.06

"Либерали"данашњице - ево ко су заправо

Амерички конзервативни колумниста Лоренс Остер, који има свој блог"Поглед сдесна"(View from the right) је савршено описао у свом есеју "У потрази за умереним исламом" начин размишљања савремених "либералних демократа".

Остер узима за пример неколико америчких коментатора који су присталице Бушове тезе о увођењу демократије и њихова предвиђања о томе шта ће се десити ако у Ираку и другим муслиманским земљама не прихвате "људска права" и "слободе" онако како их виде либерални идеолози. Наиме, они тврде да ће у случају одбијања демократије САД морати да предузму драстичне кораке:


На пробушовском веб сајту Lucianne.com, коментатори стално прете муслиманским земљама нуклеарним уништењем. Уредници сајта то очигледно сматрају нормалним и прихватљивим, пошто се они слободно износе и нико није због њих банован(иако уредници рутински избацују људе због грехова као што су критиковање председника Буша). За L-dotterе, сасвим морална и практично изводљива идеја заустављања муслиманске емиграције, затварања свих вахабистичких џамија и депортовања свих џихадиста и осумњичених терориста је незамислива и никада се о њој не дискутује. Али убити на десетине милиона људских бића је замисливо и више пута је било предложено са невероватним ентузијазмом.

То је логичан, мада екстреман исход сваке екуменске визије. Универзалисти не могу да замисле радикално другачије цивилизације које постоје и развијају се одвојено једна од друге. Они могу само да замисле један глобални систем од једног скупа демократских идеја. Култура која је непријатељски расположена према демократији или према Америци уништава самим својим постојањем универзалистичку идеју. Једини начин да се идеја одбрани је уништење те културе.


Остер се овом чланку не осврће на оне "демократске крсташе" са "левог" политичког спектрума али у другима више него јасно каже да су исти па чак и гори.

Зар вас ово не подсећа на неке домаће глумце на политичкој сцени? На оне који говоре о "преваспитавању Срба" и о "Србији демократској држави са Србима или без њих"? Немојте имати никавих илузија, у питању су опасни људи. Они немају моћ да своју жељу за физичким уништењем противника спроведу у дело али ако би је, не дај Боже, стекли Пол Потова "поља смрти" би и поређењу са том кланицом била смешна.