29.3.06

27. март, 65 година после

Навршило се 65 година од пуча и демонстрација 27. марта 1941., догађаја чије се последице осећају и сада а чије све околности још увек нису разјашњене. Јесмо ли тада, као што је Черчил рекао, нашли своју душу? Или смо били само лаковерни пиони једне много сложеније игре којој нисмо били дорасли, навукавши на себе страшне последице?

Пуна истина о 27. марту годинама је сакривана од стране званичне југословенске историографије, из идеолошких разлога, наравно. Тврдило се да су демонстрације организоване од стране Комунистичке партије Југославије, да су узвикиване комунистичке пароле и да су комунисти били најистакнутији поборници одбијања пакта са Хитлером. Ноторна је истина, међутим, да су грађанске и српске националне организације биле највећи противници приступања Тројном пакту. Од послератних генерација сакривано је и деловање Српске православне цркве против пакта, поготово патријарха Гаврила, чији је говор на радију тог дана и дефинитвно повукао народ на страну противника пакта, и владике Николаја, као и бројних других познатих српских политичара, као што су били Слободан Јовановић или Драгиша Васић, чији је једини грех што су се у грађанском рату који је уследио определили за поражену страну; њихово обелодањивање умногоме би срушило комунистичку представу о Другом светском рату код нас као и етикете „фашиста“ које су им стално лепљене. На демонстрацијама су узвикиване пре свега патриотске пароле и пароле подршке младом краљу Петру, што недвосмислено показује и снимак недавно пронађен у архиви Радио Београда.

Како је до овога свега дошло? Хитлер је привлачење Краљевине Југославије започео још пре почетка рата приликом посете кнеза Павла Берлину, у јуну 1939 године. Кнез је био импресиониран парадом приређеном њему у част и почео је полако да нагиње ка силама осовине. Притисци су се нарочито појачали после неуспеха Мусолинијеве инвазије на Грчку у октобру 1940. Хитлер никако није желео да остави југоисток Европе несређен уочи инвазије на СССР за коју се већ одлучио. Али, колико год да је рат у Грчкој био разлог за спољњи притисак да се приступи пакту, толико је, ако не и више због тога порасло незадовољство у народу због окретања Југославије ка осовини Берлин-Рим. У народу су још увек била свежа сећања на Први светски рат и на несебичну помоћ коју је Грчка пружила српској војсци и народу на Крфу и на солунском фронту. Помоћи непријатеља Грчке, са којим је ова водила борбу на живот и смрт, сматрало се у народу врхунцем бешчашћа и најпрљавијом могућом издајом.

То није био једини разлог због којег је огромна већина српског народа гајила, најблаже речено, изузетно јаке антипатије према Хитлеровој Немачкој. Нацисти су већ тада под окупацијом држали Чешку и Пољску и вести о злочинима који су чињени над пољским и чешким становништвом и терору којег су хитлеровци завели у тим земљама су неумољиво стизале, без обзира на блокаду и пропаганду.

У Влади и на двору су свега овога били свесни. Положај Југославије је у том тренутку био доста неповољан. Безмало сви суседи су имали територијалне претензије према њој и сви су се, осим већ поменуте Грчке, већ сврстали на страну Осовине. Чак и најватренији поборници приступања тројном пакту су били одлучни да ни по коју цену не дозволе прелаз трупа Осовине преко југосовенске територије са циљем напада на Грчку. Ово је сасвим недвосмислено Хитлеру саопштио кнез Павле на састанку у Бергхофу 4. марта 1941. године. Немачка је одустала од тог захтева и тиме је кључна препрека отклоњена. Влада је одлучила да прихвати пакт али не једногласно и 3 министра су поднела оставке. Пакт је потписан 25. марта 1941. године. Два дана касније, десило се оно што се десило.

Споразум је, ако читамо текст, био веома повољан по Краљевину Југославију. Поред чињенице да Југославија није била обавезна да да прелаз немачким трупама преко сопствене територије, дате су пуне гаранције за територијални интегритет земље, а чак су се нудила и територијална проширења на рачун Грчке(што је за народ било једнако помоћи Немачкој да нападне Грчку). Али споразум не чини само текст, већ, пре свега, потписници, односно њихова поузданост. Колико се могло поуздати у Адолфа Хитлера? Ако се има у виду да је Хитлер већ погазио Минхенски споразум окупацијом остатка Чехословачке(након што је дао своје гаранције за „нове границе“) 1939. године, ако је те исте године раскинуо једнострано десетогодишњи пакт о ненападању са Пољском склопљен 1935. да би дошао до Данцига, ако је 1940. свог савезника Румунију принудио да преда Бесарабију(данашња Молдавија) СССР-у и Транслванију Мађарској, може се с правом рећи да су Хитлерове гаранције, гарантовале само то да нису гарантовале ништа. Не треба заборавити да су сво време преговора у Италији и Мађарској слободно деловали усташки емигранти.

Колика је улога британских обавештајних служби, пре свега преко генерала Симовића и Мирковића у свему томе? Несумњиво је да је су Британци све чинили да Југославију одврате од пакта и да су с тим у вези и деловали преко већ поменутих генерала и других официра. Али је чињеница да су на директно питање да ли могу пружити тренутну помоћ Југославији у случају да ова одлучи да се супротстави Хитлеру Британци дали недвосмислено негативан одговор.

Поставља се онда питање,зашто су се и поред свега пучисти одлучили на овакав корак? Прво, преценили су могућности сопствене армије и стање духа који је владао међу Хрватима. Наруку нападачима је и ишла идиотска уређеност армије у којој су Хрвати командовали српским трупама а Срби Хрватским. Друго, веровали су да ће пуч ставити Британце пред свршен чин и принудити их да дају сву могућу помоћ Југославији. Али Британија у том тренутку заиста није имала реалних могућности да помогне Југославији, чак и да је хтела.

Резултате 27. марта знамо: крвави рат, геноцид над српским народом, долазак комуниста на власт и све што је са њима проузроковано, укључујући и ове најновије ратове.

Да ли онда треба да осудимо 27. март као дан пропасти српске? Упркос свему, НЕ! Разлози за то су и психолошки и практични.

Хтели ми то да признамо или не, српски народ је тог дана реаговао у складу са својим бићем и својом традицијом. Пљунути на руку пружену само четврт века раније од стране Грчке било је непојмљиво чак и најватренијим поборницима пакта. Голо насиље према суседним земљама које је Немачка до тада примењивала није могла да изазове никакво поштовање према тој земљи код просечног Србина, увек презривог према насилницима и онима који се иживљавају над слабијим. Мит о царству небеском, прожет са косовским а који је вековима обликовао националне карактеристике српског народа, направио нас је превеликим идеалистима за сопствено добро. Због тога смо трпели страшне последице. Али не бих се никада одрекао ове наше националне карактеристике. Једноставно, то је оно што нас чини јединственим међу народима. Одбацимо ли то, престаћемо да будемо Срби.

И треба поставити питање: да ли би пакт заиста дугорочно донео корист српском народу? Многи су изнели тезу да је због 27. марта и потоњег напада на Југославију Хитлер изгубио кључних 6 недеља без којих би успео да освоји Москву и Лењинград и тиме добије рат јер је док је дошао до Москве наступила руска зима и зауставила напредовање немачке армије. То је не само претеривање већ се и коси са реалним историјским чињеницама. Немачки генерал Валтер Варлимонт је у својим мемоарима јасно указао на чињеницу да је продор до Москве, значи од 22. јуна до почетка совјетске контраофанзиве, Немачку коштао скоро милион војника. Нема разлога не веровати да сличну цену не би платили Немци и да су почели напад 15. маја како је првобитно било предвиђено ни да би исход битке за Москву био другачији. А једном када је Хитлер у Русији стао, постојао је само правац назад ка Берлину.

Да ли смо могли променити страну уколико би кола кренула низбрдо као што су то учиниле Италија или Мађарска? Вероватно, али то их није спасло ратних разарања, као што не би ни нас. Велико је питање да ли би савезници играли на Хрвате, како би се односили према Југославији после рата, да ли би је растурили и ако да, шта би од те државе остало српском народу...

И на крају сматрам да смо 27. марта, без обзира на све недаће и без обзира на све мане оних који су нам номинално били савезници, стали на праву страну и борили се за праведне идеале. Ако не верујете у то, прочитајте „Моју борбу“. Да ли заиста можете да замислите себе како живите у свету где царује таква „филозофија“?

И назовите ме мазохистом или идеалистом али верујем да ће нам се наше понашање 27. марта 1941. године вратити у позитивном смислу. У неком, бољем, праведнијем свету...

No comments: