7.3.06

Стенли Кјубрик и савремени суицидални либерализам

Протекла додела Оскара ме је подсетила на једног од незаслужених губитника, Кјубрикову "Паклену поморанџу". Филм говори о организованим бандама у Британији у будућности(у односу на 1971. годину када је филм снимљен) и насиљу као једином смислу живота припадника тих банди.

Можда овим ризикујем да покварим гледање онима који су заинтересовани овим постом али верујте ми одгледати филм је јаче од било каквог препричавања.

Елем, главни јунак, Александар(тумачи га маестрално Малколм Мекдауел), члан банде која је из чисте забаве тукла и силовала невине људе, уместо затворске казне, бира да прође кроз нови револуционарни третман одвикавања од насиља. Нећу нашироко и надугачко да описујем шта су му радили али након завршетка третмана, он бива пуштен а лекари су рекли да ће сваки пут кад посегне за насиљем његово тело реаговати само од себе.

Када је Александар изашао на слободу и сам је врло брзо постао жртва насиља банди. Када је, пак, покушао да се одбрани од насилника осетио је такву мучнину да је почео да повраћа. То је била рекација на покушај "насиља", условни рефлекс створен као код Павловљевог пса. Аутори "третмана" нису правили разлику између безумног насиља банде и реакције на насилне акте других као легитимно средство самоодбране. Резултат тога је да је Александар постао неспособан да оствари један од основних нагона сваког живог бића: нагон за самоодржање. Наравно, такав човек у стварном свету није могао да опстане.

Е сад, замислите савремене идеологе "толеранције", "грађанштине" и "евроатлантских интеграција" као ауторе третмана, њихове мантре о "заборављању прошлости", "општем помирењу", "штетности национализма" а нацију(било коју) као субјект њиховог експериментисања уместо појединца Александра. Баш као и Александар, та нација ће убрзо постати неспособна да се одржи у реалном свету и једини могући исход преузимања такве идеологије је национално самоубиство.

Филм има и једну универзалну поруку, коју је Кјубрик пре свега желео да пренесе: промене у људској природи и људском размишљању морају доћи спонтано и природно. Свако наметање једног начина понашања, ма какви да су прокламовани циљеви је индоктринација и ништа више.

1 comment:

Space Photon XIII said...

A to je i jos jedna neizbjezna rijec: "korektnost" - politicka, vjerska, nacionalna, polna... Jos malo pa cemo se pretvoriti u maloumne idiote cija je jednina reakcija idiotsko smjeskanje.