13.3.06

Слободан Милошевић, након свих ових година

Припадам генерацији која је одрасла под Слободаном Милошевићем. Прошао сам добар део основне, целу средњу школу и скоро целе студије. Либерални глобалисти и остали антисрби из Србије би рекли да сам под њим "изгубио најбоље године живота". О таквим флоскулама ћу дати свој коментар мало касније у тексту.

Елем, памтим Милошевића добро. Памтим Ушће, Савезну скупштину, Гази-местан, говоре у скупштини и на конгресима, последње обраћање нацији три дана пред петооктобарску издају и капитулацију. Памтим и пад РСК, санкције Републици Српској, прихватање Венс-Овеновог плана, далеко горег од Дејтона, протесте 1996/97(у којима сам и сам учествовао). Памтим међутим, највише, агресију НАТО на СРЈ, лажи које су о српском народу том приликом изговорили вође западних земаља и још више њихови послушнички медији. Памтим када је изручен Хагу а нарочито на који датум! Све његове бравуре у Хашкој Лубјанци је тешко попамтити али они најважнији остаће за вечност.

Који суд о њему дати? Патриота или издајник? Диктатор или државник? Херој или кукавица? Он сасвим сигурно није био, као што га западна пропаганда жели представити, националиста, бар не у оном смислу којем сам ја националиста, а још мање на онај начин какви су, на пример, чланови "Образа". И даље је сматрао Црногорце посебном нацијом, није славио славу, и даље се држао комунистичке интерпретације догађаја из Другог светског рата на нашим просторима(мада је поборницима "друге стране" дозволио да слбодно делују), славио је 29. новембар, жалио је за Југославијом. Ипак, он је поштовао традицију српског народа, Српску Православну Цркву, страдања српског народа кроз историју, његово колективно сећање и вредности која је гајио и која су га одржала. Јесте, био је за Југославију али за Југославију чија цена неће бити одрицање српског народа од његових светиња, његових жртава, јунака и мученика. Сасвим је друга ствар што је тако нешто било неоствариво у пракси, једном речју, утопија.

Критике на његов рачун углавном долазе из различитих углова. Либерални глобалисти из Србије га нападају због тога што је, по њима крив за ратове, санкције, сиромашење и лоше односе са западним земљама. Они једноставно нису вредни помена јер су и речима и делима показали да би зарад летовања на хрватском приморју врло радо поубијали све Србе са леве обале Дрине. Осврнуо бих се на критике које долазе од националиста.

Поред критика за «југословенство», најжешћа је она да није у довољној мери помагао Србе који су остали изван граница авнојевске Србије. Непрестано му се замера укидање помоћи Републици Српској Крајини и Републици Српској, која је вероватно на крају и довела до катастрофе у лето и јесен 1995. Али треба се запитати: да ли је непријатељ са којим се борио била само Хрватска и муслимани из БиХ или се радило о некоме много јачем и моћнијем? На кога се у тој борби могао ослонити Милошевић? Изузев на саме Србе, ни на кога. Па чак је и добар део Срба саботирао сваку помоћ РСК и РС, заведени празним обећањима и утопистичким идеологијама, без праве представе о свету који нас окружује. Разлоге за то сигурно не треба тражити у Милошевићу, већ у идеологији «братства и јединства» која је опијала наш народ деценијама а чије лицемерје и пропаст многи ни по коју цену нису хтели да прихвате. Да ли је диктатура и тотални рат било решење? Да ли се на дужи рок могло добити више таквим потезима, имајући у виду ко је подржавао и још подржава непријатеље српског народа? Да ли би елиминација неких опозиционих личности донела стабилизацију прилика у матици или би ризиковала грађански рат? После битке, сви су генерали, али нека се сете са каквим су жаром неки мрзели Милошевића и како би реаговали на покушај да га неко брани аргументованом дискусијом.

Многи кажу да он заправо никада није бринуо о Србима са оне стране Дрине и да је једино хтео да сачува власт. Ако је то истина, зашто је онда уопште и помагао РСК и РС? Зашто да ризикује сукоб са најмоћнијим земљама данашњице када са њиховом подршком, ако не би био још увек на власти, сигурно не би умро у затвору а западна штампа би о њему писала као о «југословенском Горбачову». Даље, чак му и највећи непријатељи признају интелигенцију и он је морао да зна да му блокада РС и РСК ничег доброг неће донети. Штавише, управо од тада је његова популарност била у слободном паду.

Друга замерка је да школе под Милошевићем нису образовале децу у «српском духу», да није дозвољавао веронауку и слично. Ово је плод менталитета насталог после 1945. године, нарочито у времену тзв. дужничког социјализма, а који је створио илузију да је држава ту само да обезбеђује погодности и привилегије грађанима претварајући их тиме у пасивна и инертна бића. Национална свест не сме да зависи од државне власти. Да је тако, одавно бисмо ми Срби нестали са лица земље. У каквом су духу васпитавале децу Аустро-Угарске школе или оне у Отоманском царству? Јесмо ли и у таквим условима одржали своју националну свест? Милошевић, ако није помагао, ниједним својим потезом није спречавао или онемогућавао образовање у духу српске традиције. Ако је национална свест пала, разлоге за то треба пре свега да тражимо у нама самима.

То што је државу Србије и Црне Горе назвао Југославијом, а преко чега многи нису могли да пређу, као да им је тиме убио чланове породице, био је тактички потез којим је избегао разне уцене и претње за чланство у УН и задржао дипломатска представништва по свету, макар и нека на нижем нивоу.

Оно где се слажу националисти и мондијалисти је критика на рачун његове економске политике. Говоре да је у време његове владавине дошло до осиромашења грађана, сиве економије, да су се обогатили шпекуланти и шверцери. Од других је за очекивати да дрветом покушају да сакрију шуму. Оно што је невероватно је да националисти потпуно пренебрегавају санкције којима је била изложена СРЈ и које су онемогућавале да држава дође о и до најосновнијих средстава. Без шверца, сиве економије и свега уз то што иде СРЈ и њено становништво би тешко преживело без тога. Ове појаве су једноставно биле, неопходно зло.

Условно речено, губитак Косова и Метохије 1999. године је оно што је сахранило Милошевића у српској јавности. Кажем «условно речено», јер резолуција 1244 Савета Безбедности УН јасно каже да су Косово и Метохија део СРЈ, односно СЦГ као правног наследника СРЈ. Рамбује је у фамозном анексу Б предвиђао референдум у року од три године, а зна се како би се то завршило. И још нешто: Србија би одавно остала без Косова и Метохије да Милошевић није извршио уставне промене 1989. године!

Слободан Милошевић није био издајник. Он једноставно није био дорастао ситуацији у којој се српски народ нашао на крају 20. века. Чинио је грешке, тактичке и стратешке, неке, са становишта српког националног интереса, неопростиве. Да ли би, међутим, нека 100% националистичка влада успела да, у ситуацији у којој се он налазио извуче више за Србе и српство? Тешко, по мом мишљењу. О гарнитури око Стамболића и осталим «демократама» не вреди ни причати. Они и сами изјављују да им је небитно што су Срби и само понављају о «десет изгубљених година под Милошевићем». Цитирао бих Мому Капора овом приликом: десет година под Милошевићем изгубили су само они који су чекали да дођу на власт.

Какви год да су били греси Милошевића, у доброј мери се опрао од њих својим наступом у Хагу. Неки кажу да је ушао у легенду својом смрћу, а ја бих се сложио са владиком Амфилохијем који је рекао да су га тамо послали они који су га предали Хагу. Молим Господа да му подари Царство Небеско заједно са јунацима Косова, Чегра, Куманова, Брегалнице, Цера и Кајмакчалана у чијем друштву, упркос свему, по мом мишљењу припада.

Нека му је лака црна земља.

No comments: