26.3.06

Хитлер

Недавно сам завршио читање најновије двотомне биографије о Хитлеру коју је написао британски историчар Јан Кершо.

Многи се питају „Има ли још нешто што не знамо о Хитлеру? Шта тога још има новог?“ Али шта је то што заправо ми о вођи Трећег Рајха знамо до сада? Шта је то што смо до сада чули? Колико је од тога мит а колико реалне историјске чињенице?

Под овим мит, наравно, не подразумевам његову општу улогу у историји и њену оцену. Ја нисам ни у ком случају „ревизиониста“(ово је крајње неприкладан термин, јер је историјска ревизија савршено легитиман интелектуални и научни процес) или негатор холокауста. Хитлер, осим што је један од изузетно малог броја историјских личности за које се може рећи „да није постојао историја би имала сасвим други ток“, је вероватно једина таква личност чија је заоставштина потпуна деструкција како материјална, тако и морална и духовна. Популарни митови о Хитлеру се односе на нешто сасвим друго.

Један од најраспрострањенијих легенди о Хитлеру је формирање његове личности. До данас је општеприхваћено да је Хитлер своје најзначајније политичке ставове, поготово антисемитизам, покупио у својим бечким данима. Карактеристично је да се том приликом узимају здраво за готово твдње које је Хитлер изнео у „Мојој борби“ о том периоду свог живота. Поређењем Хитлерових писања и независних извора, Кершо је дао у многоме другачију слику Хитлеровог бечког периода. Аутор је јасно показао да Хитлер у то време није био ништа више антијеврејски оријентисан од просечног Аустријанца из тог времена и да је чак преко једног Јеврејина продавао своје слике. Опсесија Јеврејима и фанатична мржња коју је према њима гајио и које ће бити његова идеја водиља до краја живота, по Јану Кершоу, код Хитлера је настала током Првог светског рата и то постепено.

Други мит је о Хитлеру као неизбежном исходу стања у којем се нашла Немачка после Првог светског рата, о „несрећи која је само чекала да се догоди“. Чак и површан преглед чињеница указује да је долазак Хитлера на власт био највише сплет невероватних политичких околности.

Ту су и многи други митови које је Кершо успешно разбио, на пример о Хитлеру као одлучном вођи, о Хитлеровом војном дилетантизму који је Немачка платила поразом у рату и нарочито онај о њему као свевидећем, свеприсутном диктатору који је неумољиво издавао наређења а остали само извршавали.

Зашто је од суштинске важности уништити управо овај последњи мит? Један од метода коју негатори холокауста користе да би доказали своје тврдње је непостојање писане наредбе којом је Хитлер дао налог за „коначно решење јеврејског питања“. Оваква тврдња користи мит који је створен о Трећем Рајху као супер-уређеној држави и уопште не узима у обзир Хитлеров начин владавине, његову личност и начин деловања као и стварну уређеност Рајха(ако се то тако уопште и може назвати). Кершо јасно показује да је Рајх далеко више личио на средњевековну феудалну државу него на модерну индустријализовану. Утицаји и надлежности државних органа су се преплитале, неки министри Рајха су годинама чекали на пријем код Хитлера да би расправили о хитним питањима(а неки, као Валтер Даре, нису ни дочекали) а уколико би сукоб између подређених постао непремостив, фирер је увек био ту да пресуди. Ако се има у виду и чињеница да је Хитлер стенографске белешке ратних саветовања почео да води тек од краја 1942. године, постаје јасно да је захтев „ревизиониста“ да се покаже писана наредба о геноциду над Јеврејима потпуно депласирана.

И поред тога што биографија има скоро 1500 страна и обиље референци, веома је лагана за читање и динамична и пуно новога се из ње може научити. Некада је свако ново дело о Хитлеру, чак и када би дало одговор на нека питања, поствљала нова. Биографија Јана Кершоа оставља мало тога недореченог и тешко је веровати да ће у догледно време ико да је надмаши као неизбежну литературу свих оних које интересује Хитлер, нацизам и Други светски рат.

No comments: