3.3.06

"Walk the line"

Гледао сам на Фесту "Walk the line", биографски филм о легенди кантри-рока, Џонију Кешу. Главна нит љубавна прича између њега и његове друге жене Џун Картер, али се не може рећи да је у питању само љубавна прича. Овај филм показује да се снагом воље могу надвладати сопствене слабости ма колико на први поглед та борба изгледа бесмислена. Али има још једна, далеко важнија порука: уколико заиста желиш да те људи поштују и цене треба да будеш искрен у својим ставовима и осећањима. Сцена Џонијеве прве аудиције код продуцента Сема Филипса о томе најбоље говори(нећу да је препричавам да читаоцима не покварим гледање филма). Ако се овоме дода изванредна глума Жоакина Финикса, који је један од ретких глумаца новије генерације који може да дочара различите ликове и Риз Витерспун, онда се добија један од, у последње време, ретких погодака из холивудске продукције коју препоручујем свима.

Осврнуо бих се мало и на музику Џонија Кеша. Читао сам недавно негде како неки извођач "генгста-репа" правда своје песме чињеницом да је Кеш у многим својим песмама певао о насиљу. Тачно је да је Кеш, између осталог, у свом хиту Folsom prison blues има стих "упуцао сам човека у Рину само да бих га гледао како умире"("I shot a man in Reno just to watch him die"). Ти стихови су изазвали прилично буре у Америци током 1950-тих(једина моја замерка филму је да је потпуно прешао преко тога), ненавикнуту на свакодневно насиље. Али уколико се прочитају речи песме види се да је живот тог убице протраћен и уништен тим криминалним делом и да је он и те како свестан тога. Са друге стране "генгста-реп" у већини случајева сматра криминалну каријеру као нешто што је "кул". А то су, ако дозволите, сасвим различита гледања на живот.

No comments: