29.3.06

27. март, 65 година после

Навршило се 65 година од пуча и демонстрација 27. марта 1941., догађаја чије се последице осећају и сада а чије све околности још увек нису разјашњене. Јесмо ли тада, као што је Черчил рекао, нашли своју душу? Или смо били само лаковерни пиони једне много сложеније игре којој нисмо били дорасли, навукавши на себе страшне последице?

Пуна истина о 27. марту годинама је сакривана од стране званичне југословенске историографије, из идеолошких разлога, наравно. Тврдило се да су демонстрације организоване од стране Комунистичке партије Југославије, да су узвикиване комунистичке пароле и да су комунисти били најистакнутији поборници одбијања пакта са Хитлером. Ноторна је истина, међутим, да су грађанске и српске националне организације биле највећи противници приступања Тројном пакту. Од послератних генерација сакривано је и деловање Српске православне цркве против пакта, поготово патријарха Гаврила, чији је говор на радију тог дана и дефинитвно повукао народ на страну противника пакта, и владике Николаја, као и бројних других познатих српских политичара, као што су били Слободан Јовановић или Драгиша Васић, чији је једини грех што су се у грађанском рату који је уследио определили за поражену страну; њихово обелодањивање умногоме би срушило комунистичку представу о Другом светском рату код нас као и етикете „фашиста“ које су им стално лепљене. На демонстрацијама су узвикиване пре свега патриотске пароле и пароле подршке младом краљу Петру, што недвосмислено показује и снимак недавно пронађен у архиви Радио Београда.

Како је до овога свега дошло? Хитлер је привлачење Краљевине Југославије започео још пре почетка рата приликом посете кнеза Павла Берлину, у јуну 1939 године. Кнез је био импресиониран парадом приређеном њему у част и почео је полако да нагиње ка силама осовине. Притисци су се нарочито појачали после неуспеха Мусолинијеве инвазије на Грчку у октобру 1940. Хитлер никако није желео да остави југоисток Европе несређен уочи инвазије на СССР за коју се већ одлучио. Али, колико год да је рат у Грчкој био разлог за спољњи притисак да се приступи пакту, толико је, ако не и више због тога порасло незадовољство у народу због окретања Југославије ка осовини Берлин-Рим. У народу су још увек била свежа сећања на Први светски рат и на несебичну помоћ коју је Грчка пружила српској војсци и народу на Крфу и на солунском фронту. Помоћи непријатеља Грчке, са којим је ова водила борбу на живот и смрт, сматрало се у народу врхунцем бешчашћа и најпрљавијом могућом издајом.

То није био једини разлог због којег је огромна већина српског народа гајила, најблаже речено, изузетно јаке антипатије према Хитлеровој Немачкој. Нацисти су већ тада под окупацијом држали Чешку и Пољску и вести о злочинима који су чињени над пољским и чешким становништвом и терору којег су хитлеровци завели у тим земљама су неумољиво стизале, без обзира на блокаду и пропаганду.

У Влади и на двору су свега овога били свесни. Положај Југославије је у том тренутку био доста неповољан. Безмало сви суседи су имали територијалне претензије према њој и сви су се, осим већ поменуте Грчке, већ сврстали на страну Осовине. Чак и најватренији поборници приступања тројном пакту су били одлучни да ни по коју цену не дозволе прелаз трупа Осовине преко југосовенске територије са циљем напада на Грчку. Ово је сасвим недвосмислено Хитлеру саопштио кнез Павле на састанку у Бергхофу 4. марта 1941. године. Немачка је одустала од тог захтева и тиме је кључна препрека отклоњена. Влада је одлучила да прихвати пакт али не једногласно и 3 министра су поднела оставке. Пакт је потписан 25. марта 1941. године. Два дана касније, десило се оно што се десило.

Споразум је, ако читамо текст, био веома повољан по Краљевину Југославију. Поред чињенице да Југославија није била обавезна да да прелаз немачким трупама преко сопствене територије, дате су пуне гаранције за територијални интегритет земље, а чак су се нудила и територијална проширења на рачун Грчке(што је за народ било једнако помоћи Немачкој да нападне Грчку). Али споразум не чини само текст, већ, пре свега, потписници, односно њихова поузданост. Колико се могло поуздати у Адолфа Хитлера? Ако се има у виду да је Хитлер већ погазио Минхенски споразум окупацијом остатка Чехословачке(након што је дао своје гаранције за „нове границе“) 1939. године, ако је те исте године раскинуо једнострано десетогодишњи пакт о ненападању са Пољском склопљен 1935. да би дошао до Данцига, ако је 1940. свог савезника Румунију принудио да преда Бесарабију(данашња Молдавија) СССР-у и Транслванију Мађарској, може се с правом рећи да су Хитлерове гаранције, гарантовале само то да нису гарантовале ништа. Не треба заборавити да су сво време преговора у Италији и Мађарској слободно деловали усташки емигранти.

Колика је улога британских обавештајних служби, пре свега преко генерала Симовића и Мирковића у свему томе? Несумњиво је да је су Британци све чинили да Југославију одврате од пакта и да су с тим у вези и деловали преко већ поменутих генерала и других официра. Али је чињеница да су на директно питање да ли могу пружити тренутну помоћ Југославији у случају да ова одлучи да се супротстави Хитлеру Британци дали недвосмислено негативан одговор.

Поставља се онда питање,зашто су се и поред свега пучисти одлучили на овакав корак? Прво, преценили су могућности сопствене армије и стање духа који је владао међу Хрватима. Наруку нападачима је и ишла идиотска уређеност армије у којој су Хрвати командовали српским трупама а Срби Хрватским. Друго, веровали су да ће пуч ставити Британце пред свршен чин и принудити их да дају сву могућу помоћ Југославији. Али Британија у том тренутку заиста није имала реалних могућности да помогне Југославији, чак и да је хтела.

Резултате 27. марта знамо: крвави рат, геноцид над српским народом, долазак комуниста на власт и све што је са њима проузроковано, укључујући и ове најновије ратове.

Да ли онда треба да осудимо 27. март као дан пропасти српске? Упркос свему, НЕ! Разлози за то су и психолошки и практични.

Хтели ми то да признамо или не, српски народ је тог дана реаговао у складу са својим бићем и својом традицијом. Пљунути на руку пружену само четврт века раније од стране Грчке било је непојмљиво чак и најватренијим поборницима пакта. Голо насиље према суседним земљама које је Немачка до тада примењивала није могла да изазове никакво поштовање према тој земљи код просечног Србина, увек презривог према насилницима и онима који се иживљавају над слабијим. Мит о царству небеском, прожет са косовским а који је вековима обликовао националне карактеристике српског народа, направио нас је превеликим идеалистима за сопствено добро. Због тога смо трпели страшне последице. Али не бих се никада одрекао ове наше националне карактеристике. Једноставно, то је оно што нас чини јединственим међу народима. Одбацимо ли то, престаћемо да будемо Срби.

И треба поставити питање: да ли би пакт заиста дугорочно донео корист српском народу? Многи су изнели тезу да је због 27. марта и потоњег напада на Југославију Хитлер изгубио кључних 6 недеља без којих би успео да освоји Москву и Лењинград и тиме добије рат јер је док је дошао до Москве наступила руска зима и зауставила напредовање немачке армије. То је не само претеривање већ се и коси са реалним историјским чињеницама. Немачки генерал Валтер Варлимонт је у својим мемоарима јасно указао на чињеницу да је продор до Москве, значи од 22. јуна до почетка совјетске контраофанзиве, Немачку коштао скоро милион војника. Нема разлога не веровати да сличну цену не би платили Немци и да су почели напад 15. маја како је првобитно било предвиђено ни да би исход битке за Москву био другачији. А једном када је Хитлер у Русији стао, постојао је само правац назад ка Берлину.

Да ли смо могли променити страну уколико би кола кренула низбрдо као што су то учиниле Италија или Мађарска? Вероватно, али то их није спасло ратних разарања, као што не би ни нас. Велико је питање да ли би савезници играли на Хрвате, како би се односили према Југославији после рата, да ли би је растурили и ако да, шта би од те државе остало српском народу...

И на крају сматрам да смо 27. марта, без обзира на све недаће и без обзира на све мане оних који су нам номинално били савезници, стали на праву страну и борили се за праведне идеале. Ако не верујете у то, прочитајте „Моју борбу“. Да ли заиста можете да замислите себе како живите у свету где царује таква „филозофија“?

И назовите ме мазохистом или идеалистом али верујем да ће нам се наше понашање 27. марта 1941. године вратити у позитивном смислу. У неком, бољем, праведнијем свету...

26.3.06

Хитлер

Недавно сам завршио читање најновије двотомне биографије о Хитлеру коју је написао британски историчар Јан Кершо.

Многи се питају „Има ли још нешто што не знамо о Хитлеру? Шта тога још има новог?“ Али шта је то што заправо ми о вођи Трећег Рајха знамо до сада? Шта је то што смо до сада чули? Колико је од тога мит а колико реалне историјске чињенице?

Под овим мит, наравно, не подразумевам његову општу улогу у историји и њену оцену. Ја нисам ни у ком случају „ревизиониста“(ово је крајње неприкладан термин, јер је историјска ревизија савршено легитиман интелектуални и научни процес) или негатор холокауста. Хитлер, осим што је један од изузетно малог броја историјских личности за које се може рећи „да није постојао историја би имала сасвим други ток“, је вероватно једина таква личност чија је заоставштина потпуна деструкција како материјална, тако и морална и духовна. Популарни митови о Хитлеру се односе на нешто сасвим друго.

Један од најраспрострањенијих легенди о Хитлеру је формирање његове личности. До данас је општеприхваћено да је Хитлер своје најзначајније политичке ставове, поготово антисемитизам, покупио у својим бечким данима. Карактеристично је да се том приликом узимају здраво за готово твдње које је Хитлер изнео у „Мојој борби“ о том периоду свог живота. Поређењем Хитлерових писања и независних извора, Кершо је дао у многоме другачију слику Хитлеровог бечког периода. Аутор је јасно показао да Хитлер у то време није био ништа више антијеврејски оријентисан од просечног Аустријанца из тог времена и да је чак преко једног Јеврејина продавао своје слике. Опсесија Јеврејима и фанатична мржња коју је према њима гајио и које ће бити његова идеја водиља до краја живота, по Јану Кершоу, код Хитлера је настала током Првог светског рата и то постепено.

Други мит је о Хитлеру као неизбежном исходу стања у којем се нашла Немачка после Првог светског рата, о „несрећи која је само чекала да се догоди“. Чак и површан преглед чињеница указује да је долазак Хитлера на власт био највише сплет невероватних политичких околности.

Ту су и многи други митови које је Кершо успешно разбио, на пример о Хитлеру као одлучном вођи, о Хитлеровом војном дилетантизму који је Немачка платила поразом у рату и нарочито онај о њему као свевидећем, свеприсутном диктатору који је неумољиво издавао наређења а остали само извршавали.

Зашто је од суштинске важности уништити управо овај последњи мит? Један од метода коју негатори холокауста користе да би доказали своје тврдње је непостојање писане наредбе којом је Хитлер дао налог за „коначно решење јеврејског питања“. Оваква тврдња користи мит који је створен о Трећем Рајху као супер-уређеној држави и уопште не узима у обзир Хитлеров начин владавине, његову личност и начин деловања као и стварну уређеност Рајха(ако се то тако уопште и може назвати). Кершо јасно показује да је Рајх далеко више личио на средњевековну феудалну државу него на модерну индустријализовану. Утицаји и надлежности државних органа су се преплитале, неки министри Рајха су годинама чекали на пријем код Хитлера да би расправили о хитним питањима(а неки, као Валтер Даре, нису ни дочекали) а уколико би сукоб између подређених постао непремостив, фирер је увек био ту да пресуди. Ако се има у виду и чињеница да је Хитлер стенографске белешке ратних саветовања почео да води тек од краја 1942. године, постаје јасно да је захтев „ревизиониста“ да се покаже писана наредба о геноциду над Јеврејима потпуно депласирана.

И поред тога што биографија има скоро 1500 страна и обиље референци, веома је лагана за читање и динамична и пуно новога се из ње може научити. Некада је свако ново дело о Хитлеру, чак и када би дало одговор на нека питања, поствљала нова. Биографија Јана Кершоа оставља мало тога недореченог и тешко је веровати да ће у догледно време ико да је надмаши као неизбежну литературу свих оних које интересује Хитлер, нацизам и Други светски рат.

25.3.06

Стигло пролеће, а некима све хладније

Календарско пролеће је на северној Земљиној полулопти стигло у уторак. Од данас, међутим, у Београду у Хумској улици број 1 температура се спустила на -7. ;-)))

Роналдињо у Голубовцима

Оно о чему се годинама причало ових дана је добило своју потврду. Странке и организације које се залажу за заједничку државу Србије и Црне Горе приказале су филм снимљен скривеном камером који показује како активисти владајућег ДПС-а покушавају да купе глас присталица заједничке државе. Од мора претњи и обећања мене је највише засмејало ово:

Mašane, kad mi budemo imali svoju Crnu Goru samostalnu, mi ćemo toga momenta imati sva prava. Naša Zeta, fudbalski klub, neće više biti fudbalski klub koji treba da se bori negdje da bi postao nešto, nego će biti reprezentativni predstavnik u Kupu šampiona, u Kupu evropskih šampiona, razumiješ li me?


Господо миловци, просечан грађанин Црне Горе можда није политички превише образован али систем такмичења у европским куповима зна у прсте. Ако не верујете, обиђите коју кладионицу.

Ево шта каже "именован" извор

Сећате ли се како су неке новине на западу цитирале "неименоване изворе" о томе како Русија и Кина неће уложити вето у Савету безбедности на одлуку о независности Косова и Метохије? На све стране света су гласноговорници евроатлантиста ову вест пласирали да би подрили морал народа.

Ево шта каже о томе један веома званичан, именован извор у виду руског министра спољних послова. Наравно, све "демократе" ником поникоше након овога.

24.3.06

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, пре седам година, НАТО је отпочео агресивни рат против Савезне Републике Југославије. Током 78 дана рата погинуло је 1002 припадника Војске Југославије и око 3000 цивила.

Као повод за рат искоришћен је лажирани масакр у селу Рачак. Шеф мисије ОЕБС-а Вилијем Вокер, по налогу владе САД, је окршај српске полиције и терористичке ОВК покушао да представи као масакр над цивилима. Потом су дошли лажни преговори у Рамбујеу, где је ултимативно тражено од СРЈ да прихвати окупацију НАТО пакта.

Поред правог, против српског народа, вођен је и медијски рат незапамћених размера. Причало се о 100.000 побијених Шиптара, о милионима избеглица, да би истраге на крају показале да је на Косову и Метохији погинуло свега 3000 људи свих националности и под различитим околностима.

Након 78 дана рат је окончан Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета Безбедности УН који јасно каже да је Косово и Метохија део СРЈ односно СЦГ као правног наследника.

Рат је донео многе жртве, али и велике подвиге. Највећи подвиг је несумњиво обарање "невидљивог" авиона Ф-117А. Не треба заборавити ни херојска дела мајора Радосављевића и бранитеља карауле "Кошаре".

Симбол невиних жртава је свакако трогодишња девојчица из Батајнице Милица Ракић. Поред овога, ту је и страдање 16 радника РТС 24.априла 1999 године, а које су "демократе" бесрамно искористиле за политички обрачун.

Од 1999. године до данас са Косова и Метохије убијено је десетине Срба, а протерано је преко 250.000. Порушено је и попаљено преко цркава и хиљаде кућа чији су власници Срби.

На нама је да никада не заборавимо на невине жртве злочиначког подухвата НАТО. Не смемо никада да пристанемо на лажи да је наша држава планирала било какав злочин над Албанцима који живе на косову и Метохији. И не смемо никада пристати на историјске фалсификате који покушавају да порекну да је Косово и Метохија извор српства. Косово и Метохија су свете српске земље и тако ће и остати.

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА ЖРТВАМА ОТАЏБИНСКОГ РАТА ИЗ 1999. ГОДИНЕ!

23.3.06

Како иде демократија Афганистану

Нашој јавности је мало позната судбина Афганистанца Абдула Рахмана. Овом човеку, који је рођен као муслиман али који се у међувремену преобратио у хришћанство, прети смртна казна због напуштања ислама.

Једна од основних људских права је право бирања сопствене вере и њено слободно исповедање. У случају Абдула Рахмана организације за заштиту људских права, али још више америчка администрација и Европска Унија, иначе толико спремни да штите наводно угрожена људска права, се још нису огласиле. Чуђењу нема места, јер уколико би они то учинили, признали би да је прича о томе да су преко ноћи увели слободу и демократију најобичнија лаж.

Апостазија је у исламу и буквално смртан грех а масе у Ираку и Афганистану којима је одједном дато право гласа су уместо арапским варијантама Томаса Џеферсона дали глас исламским идеолозима који су увели строге исламске законе. Ти закони су, међутим, у дубокој супротности хришћанском и европском цивилизацијом. То само по себи није проблем. Проблем је у томе што поборници глобалне демократије не прихватају постојање цивилизацијских разлика између исламског света и хришћанства и вештачким калемљењем како "демократије" на ислам тако и масе имиграната из исламских земаља стварају предуслове и претекст за нове сукобе.

Смртна пресуда за СПС

Социјалисти, без обзира на неке најаве Милорада Вучелића, по свему судећи, неће рушити Владу Србије. Драже су им очигледно функције од тек сахрањеног председника и оснивача. А ако мисле да им је сада рејтинг лош, само нека сачекају какве ће реакције да буду након одлуке да наставе да подржавају владу.

22.3.06

Хистерија се наставља

Није било доста медијским експонентима евроатлантизма што су најгоре увреде бацали на оне који су отишли на сахрану Слободана Милошевића, већ су сада почели и да свим средствима блате и породицу Тмушић односно оца. Поставио бих само неколико питања овде...

Како то да се дежурни "заштитници деце" нису огласили када су на политичке скупове децу доводиле "странке демократске оријентације"?

Ако је госпођи која је родила ту децу толико тешко што их не виђа, зашто је напустила њих троје и мужа инвалида?

Све у свему, тужно, бедно и јадно, чак и по стандардима евроатлантиста.

Тако се то ради!

Лукашенко је победио на изборима. То признају чак и евроатлантисти иако прете разним санкцијама(што је празна пушка). Белоруске "демократе" се буне, прете они неким револуцијама али Лукашенку ни на крај памети не пада да попусти. Само напред, Лука!

(Не)очекивано

Изгледа да је паника добрано захватила редове наших евроатлантиста. До јуче су вапили за ванредним изборима, а данас, видевши да им је пад са власти неминован, желе да се на њој задрже бар још мало. Али сваки такав покушај само слаби њихову позицију и смањује број гласова које ће добити.

20.3.06

Маске су пале

Док се бившем председнику државе
одавала дужна почаст (уз већ хронично смањивање броја присутних) дотле се једна групица психопата(другачије се не могу назвати) нашла је да лечи фрустрације из доба када нису могли да узму власт. Прво се кренуло са срамном читуљом у "Политици", која је овим дотакла дно, јер се зна да су све читуље Милошевићу одобраване од стране уредника. А затим се на јадни скуп на Тргу, и поред громогласног најављивања на дежурним телевизијама, одазвало тек 200-300 "људи", укључујући и функционере владајућих партија. Добро је што су се ови последњи појавили јер су показали праву природу своих странака и личну. Јасно је сада свакоме са имало мозга да немају елементарног васпитања, морала или поштовања према било чему. Више се од њих у овој земљи не може ни умрети на миру, ускоро ће сахране свих њихових неистомишљеника постати мета сатанистичких пирова.

Од суботе не треба имати никаквог обзира према онима који су учествовали у бласфемији на Тргу Републике. Треба их нападати свуда и у свакој прилици са циљем да се њихове организације збришу а њихова идеологија искорени!

Иначе, биће као што певају Manic Street Preachers:

"If You Tolerate This Your Children Will Be Next..."

17.3.06

Умрли сте!

Нема дубине до које "демократе" свих боја неће потонути да би спречили достојанствен испраћај Слободану Милошевићу. Прво све могуће препреке сахрани у Београду, потом и протести досманлијских директора музеја а као шлаг на торту ту је и контра-митинг. Има једна лепа песма која описује такве.


Умрли сте...
Срца вам трула у прсима трулим,
у њима нема ни крви ни плама, -
Отровала се у вртлогу црном
Бестиднога срама.
Како сте јадни! Колико ли хрђе
Безбожне прси у себи вам крију,
а ваше душе, провалије дубоке,
Невјером нас бију.
Невјером црном ви кољете брата,
Грезнете у крв ваше мајке јадне:
O црне тице из црнога јата,
Како ли сте гладне!...

Умрли сте...
Грешна вас жудња беспућем одвела,
Сотони црној да носите скуте,
И брату своме да пеленом грким
Засијете путе...
Ни сузе мајке која вас одњиха,
Ни њена клетва из рењених груди
у трулом духу бестиднога легла
Кајање не буди...
Превласти, слава и колајне златне -
То вам је идол, за који сте дали
Срце и душу, све и име своје
којим сте се звали...

Умрли сте... Близина ваша трулежом нас гуши
И трује ваздух ове земље наше.
Покријте лице јер Српчићи мали,
од њега се плаше
Плаше се пакла, јер анђели златни
сотону виде у грудима ледним;
Плаше се срама јер чистоту хране
У душама чедним:
Плаше се жига и тих црних бора
Са вашег чела што издајство зборе;
Плаше се слуга за гомилу злата
Што џелате дворе...

Умрли сте...
Под тешким крстом, под трновим вијенцем,
Ступају браћа без јаука, бола,
а ви к'о жене кријете се подло
Од витешког кола...
Кријте се кријте, одлазите тамо
куд вас је црна мисао одвела;
Кајање позно срам вам збрисат неће
С издајничког чела.
Наше ће Сунце, ако Бог да синут,
Окован демон на нас ће пречат, -
Ми ћемо стајат са стијегом у руци,
а ви ћете клечат!...


1900.

Алекса Шантић

16.3.06

Жена која има...знате већ шта.

Већ сам писао о Џулији Горин и о томе колико храбро и жестоко брани српски народ без страха од увреда које неумњиво долазе од дежурних "политички коректних" аутора. У овим данима након смрти Милошевића ова изузетна дама је превазишла саму себе. У поплави сатанске мржње и увреда са стране западних медија она је у својој колумни и блогу јасно изјавила шта мисли о "кривици" Милошевића.

Џулији замерам само једно: што није држављанин Србије и СЦГ и што овде нема своју странку. Мој глас на изборима би имала сигурно.

А то што нашим никоговићима од политичара на власти ни на крај памети не пада да је позову у Србију није ништа чудно. Не прија њиховој сујети бити у друштву евидентно супериорније особе.

15.3.06

Invictus

Небојша Малић је један од мојих омиљених аутора на нету. Ипак,
његов некролог Слободану Милошевићу, а нарочито наслов(Invictus на латинском значи "непобеђен") му је најбоља колумна до сада. Обавезно прочитати.

14.3.06

Ко ће остати да подигне глас?

Видим да је реакција неких националиста на смрт Милошевића врло непримерена и кратковида. Понављају се старе фразе типа "што бих га жалио, он је био комуниста, атеиста, Југословен". Таквима могу само да понудим речи пастора Мартина Нимелера, једног од најистакнутијих противника Хитлера у време његове власти:

Када су дошли по комунисте, нисам дигао глас јер нисам био комуниста...
Када су дошли по социјалдемократе, нисам дигао глас јер нисам био социјалдемократа...
Када су дошли по синдикалисте, нисам дигао глас јер нисам био члан синдиката...
Када су дошли по Јевреје, нисам дигао глас јер нисам био Јеврејин...
Када су дошли по мене, никог није било да за мене дигне глас...



Не чекајте да дођу по вас, биће касно!

Прилози за историју бешчашћа(2)

Видљиво је да се власт боји и мртвог Милошевића. Како другачије објаснити да се све чини да се Милошевићу укину почасти које му по закону припадају? Ниско, бедно, јадно...Важно је да је на Руговину сахрану требало да се иде...

Прилози за историју бешчашћа(1)

До јуче су се из петних жила трудили да покажу да је Милошевић умро природном смрћу и да су његове тврдње да га трују уобразиља, а сада хоће да подметну самоубиство! Бесрамност тзв. "водећих електронских медија" апсолутно нема границе.

13.3.06

Слободан Милошевић, након свих ових година

Припадам генерацији која је одрасла под Слободаном Милошевићем. Прошао сам добар део основне, целу средњу школу и скоро целе студије. Либерални глобалисти и остали антисрби из Србије би рекли да сам под њим "изгубио најбоље године живота". О таквим флоскулама ћу дати свој коментар мало касније у тексту.

Елем, памтим Милошевића добро. Памтим Ушће, Савезну скупштину, Гази-местан, говоре у скупштини и на конгресима, последње обраћање нацији три дана пред петооктобарску издају и капитулацију. Памтим и пад РСК, санкције Републици Српској, прихватање Венс-Овеновог плана, далеко горег од Дејтона, протесте 1996/97(у којима сам и сам учествовао). Памтим међутим, највише, агресију НАТО на СРЈ, лажи које су о српском народу том приликом изговорили вође западних земаља и још више њихови послушнички медији. Памтим када је изручен Хагу а нарочито на који датум! Све његове бравуре у Хашкој Лубјанци је тешко попамтити али они најважнији остаће за вечност.

Који суд о њему дати? Патриота или издајник? Диктатор или државник? Херој или кукавица? Он сасвим сигурно није био, као што га западна пропаганда жели представити, националиста, бар не у оном смислу којем сам ја националиста, а још мање на онај начин какви су, на пример, чланови "Образа". И даље је сматрао Црногорце посебном нацијом, није славио славу, и даље се држао комунистичке интерпретације догађаја из Другог светског рата на нашим просторима(мада је поборницима "друге стране" дозволио да слбодно делују), славио је 29. новембар, жалио је за Југославијом. Ипак, он је поштовао традицију српског народа, Српску Православну Цркву, страдања српског народа кроз историју, његово колективно сећање и вредности која је гајио и која су га одржала. Јесте, био је за Југославију али за Југославију чија цена неће бити одрицање српског народа од његових светиња, његових жртава, јунака и мученика. Сасвим је друга ствар што је тако нешто било неоствариво у пракси, једном речју, утопија.

Критике на његов рачун углавном долазе из различитих углова. Либерални глобалисти из Србије га нападају због тога што је, по њима крив за ратове, санкције, сиромашење и лоше односе са западним земљама. Они једноставно нису вредни помена јер су и речима и делима показали да би зарад летовања на хрватском приморју врло радо поубијали све Србе са леве обале Дрине. Осврнуо бих се на критике које долазе од националиста.

Поред критика за «југословенство», најжешћа је она да није у довољној мери помагао Србе који су остали изван граница авнојевске Србије. Непрестано му се замера укидање помоћи Републици Српској Крајини и Републици Српској, која је вероватно на крају и довела до катастрофе у лето и јесен 1995. Али треба се запитати: да ли је непријатељ са којим се борио била само Хрватска и муслимани из БиХ или се радило о некоме много јачем и моћнијем? На кога се у тој борби могао ослонити Милошевић? Изузев на саме Србе, ни на кога. Па чак је и добар део Срба саботирао сваку помоћ РСК и РС, заведени празним обећањима и утопистичким идеологијама, без праве представе о свету који нас окружује. Разлоге за то сигурно не треба тражити у Милошевићу, већ у идеологији «братства и јединства» која је опијала наш народ деценијама а чије лицемерје и пропаст многи ни по коју цену нису хтели да прихвате. Да ли је диктатура и тотални рат било решење? Да ли се на дужи рок могло добити више таквим потезима, имајући у виду ко је подржавао и још подржава непријатеље српског народа? Да ли би елиминација неких опозиционих личности донела стабилизацију прилика у матици или би ризиковала грађански рат? После битке, сви су генерали, али нека се сете са каквим су жаром неки мрзели Милошевића и како би реаговали на покушај да га неко брани аргументованом дискусијом.

Многи кажу да он заправо никада није бринуо о Србима са оне стране Дрине и да је једино хтео да сачува власт. Ако је то истина, зашто је онда уопште и помагао РСК и РС? Зашто да ризикује сукоб са најмоћнијим земљама данашњице када са њиховом подршком, ако не би био још увек на власти, сигурно не би умро у затвору а западна штампа би о њему писала као о «југословенском Горбачову». Даље, чак му и највећи непријатељи признају интелигенцију и он је морао да зна да му блокада РС и РСК ничег доброг неће донети. Штавише, управо од тада је његова популарност била у слободном паду.

Друга замерка је да школе под Милошевићем нису образовале децу у «српском духу», да није дозвољавао веронауку и слично. Ово је плод менталитета насталог после 1945. године, нарочито у времену тзв. дужничког социјализма, а који је створио илузију да је држава ту само да обезбеђује погодности и привилегије грађанима претварајући их тиме у пасивна и инертна бића. Национална свест не сме да зависи од државне власти. Да је тако, одавно бисмо ми Срби нестали са лица земље. У каквом су духу васпитавале децу Аустро-Угарске школе или оне у Отоманском царству? Јесмо ли и у таквим условима одржали своју националну свест? Милошевић, ако није помагао, ниједним својим потезом није спречавао или онемогућавао образовање у духу српске традиције. Ако је национална свест пала, разлоге за то треба пре свега да тражимо у нама самима.

То што је државу Србије и Црне Горе назвао Југославијом, а преко чега многи нису могли да пређу, као да им је тиме убио чланове породице, био је тактички потез којим је избегао разне уцене и претње за чланство у УН и задржао дипломатска представништва по свету, макар и нека на нижем нивоу.

Оно где се слажу националисти и мондијалисти је критика на рачун његове економске политике. Говоре да је у време његове владавине дошло до осиромашења грађана, сиве економије, да су се обогатили шпекуланти и шверцери. Од других је за очекивати да дрветом покушају да сакрију шуму. Оно што је невероватно је да националисти потпуно пренебрегавају санкције којима је била изложена СРЈ и које су онемогућавале да држава дође о и до најосновнијих средстава. Без шверца, сиве економије и свега уз то што иде СРЈ и њено становништво би тешко преживело без тога. Ове појаве су једноставно биле, неопходно зло.

Условно речено, губитак Косова и Метохије 1999. године је оно што је сахранило Милошевића у српској јавности. Кажем «условно речено», јер резолуција 1244 Савета Безбедности УН јасно каже да су Косово и Метохија део СРЈ, односно СЦГ као правног наследника СРЈ. Рамбује је у фамозном анексу Б предвиђао референдум у року од три године, а зна се како би се то завршило. И још нешто: Србија би одавно остала без Косова и Метохије да Милошевић није извршио уставне промене 1989. године!

Слободан Милошевић није био издајник. Он једноставно није био дорастао ситуацији у којој се српски народ нашао на крају 20. века. Чинио је грешке, тактичке и стратешке, неке, са становишта српког националног интереса, неопростиве. Да ли би, међутим, нека 100% националистичка влада успела да, у ситуацији у којој се он налазио извуче више за Србе и српство? Тешко, по мом мишљењу. О гарнитури око Стамболића и осталим «демократама» не вреди ни причати. Они и сами изјављују да им је небитно што су Срби и само понављају о «десет изгубљених година под Милошевићем». Цитирао бих Мому Капора овом приликом: десет година под Милошевићем изгубили су само они који су чекали да дођу на власт.

Какви год да су били греси Милошевића, у доброј мери се опрао од њих својим наступом у Хагу. Неки кажу да је ушао у легенду својом смрћу, а ја бих се сложио са владиком Амфилохијем који је рекао да су га тамо послали они који су га предали Хагу. Молим Господа да му подари Царство Небеско заједно са јунацима Косова, Чегра, Куманова, Брегалнице, Цера и Кајмакчалана у чијем друштву, упркос свему, по мом мишљењу припада.

Нека му је лака црна земља.

11.3.06

Умро Слободан Милошевић

Некадашњи председник Републике Србије и Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић преминуо је синоћ у притвору Хашког трибунала.

Бог да му душу прости и нека му је лака српска земља.

10.3.06

Памтимо оне који нам чине добро!

Једна од особина која одређује човека је да ли памти оне који су му у тешким тренуцима помогли онолико колико су могли у датим околностима. Исто важи и за нације.

Током протекле деценије глобалистичко-либералне владе САД и Европе у сарадњи са својим послушничким медијима су организовале праву линч кампању против Србије и српског народа. Они који су се супротстављали тој масовној хистерији су били ниподаштавани, вређани, а неретко су остајали и без посла.

Једна од тих храбрих појединаца је и Џулија Горин. Њени текстови у којима брани српски народ од клевета који су им упућивали разни пропагандисти појавили су се још у време агресије НАТО на СРЈ, а наставила је у истом тону и после. Без длаке на језику, писала је многе ствари које ни многи Срби не смеју да кажу! Један њен текст ме нарочито импресионирао јер осим хладних чињеница, јасно исказује њене личне симпатије према Србима.

Џулији се најлепше захваљујем, више од тога не могу. А срамота је да баш нико не позове ову изузетну даму да посети Србију и Црну Гору и захвали јој се лично! И после кукамо како немамо пријатеље.

Треба ли веровати?

Мило Ђукановић је јуче био у Бриселу и тамо му је саопштен став Европске Уније о референдуму. Звучи прилично јасно и недвосмислено. Питање је само: може ли се веровати речима Хавијера Солане? Дозволите да задржим здраву дозу скептицизма. Поготово када видимо шта изјављује главни гласноговорник сепаратистичког блока Мишко Вуковић.

9.3.06

Ментални склоп једног "чедисте"

Ко је икада помислио да се са припадницима Чедине ЛДП може водити аргументована расправа брзо ће бити разуверен након што погледа ову расправу на форуму Крстарице. Саму тему је поставио је поставио још један припадник "европске опције" са циљем да облати Св. Николаја Жичког и Охридког, али то за ову причу није битно. Треба обратити пажњу на корисника под ником serb_pagan, који износи веома тешку политичку квалификацију о владики Николају. Ту његову оптужбу чињеницама је оповргао корисник Sunchaser. Прочитајте после одговор serb_pagan-а на Sunchaser-ов пост.

И такви себе представљају као "будућност Србије". Смејао бих се, да ствар није веома озбиљна.

Трезвен став, за промену

Док се други утркују ко ће више пута у једном минуту да иговори фразу "евроатлантске интеграције", постоје и они који мало и размишљају и покушавају да виде где је ту интерес српског народа, ако га уопште има.

Овде нећу да опширно образлажем зашто Србија и Црна Гора не треба да уђу у "ЕУССР", то су раније учинили много паметнији од мене. Желим само да нагласим да је реакција на ово јако превидљива и да ће се састојати искључиво из агитпроповских и денунцијаторских фраза о "антиевропском мраку" и "одвлачења Србије у прошлост".

Пси лају, каравани пролазе. А овај на који лају наши "еврослинавци" је све већи.

8.3.06

Случај Дејвида Ирвинга

Одмах да се разумемо нешто: уопште не признајем Дејвида Ирвинга као поузданог историчара. Напротив, читајући његове публикације као и побијање истих од стране других историчара дошао сам до јединог могућег закључка, а то је да је он преварант, манипулатор, обмањивач и врло вероватно расиста и антисемита(слажем се, овај израз није баш најтачнији али њега је измислио немачки шовиниста Вилхелм Мар).Али недавна пресуда од три године затвора због негирања холокауста, геноцида над Јеврејима у Другом светском рату, не може а да не изазове нелагодност.

Окрените то како год хоћете али Ирвинг је у затвор отишао не зато што је нешто урадио већ због нечега што је изјавио и написао! Затварати људе због истицања "непопуларних" ставова увек је двосекли мач. Овакви случајеви стварају правни преседан да се сасвим легитимна критика власти или, ако баш хоћете, историјска ревизија, који је савршено нормалан процес, стави ван закона, можда баш од оних чији се ставови анатемишу сада(не дао Бог!).

Један од аргумената оних који подржавају ову пресуду Ирвингу је да је слобода говора својевремено била дата и самом Адолфу Хитлеру, а сви знамо шта је он урадио. То је, међутим, аргумент који не уважава све историјске чињенице и третира Хитлеров долазак као несрећу која је чекала да се догоди. Историчар Јан Кершо је у својој биографији о Хитлеру из два дела јасно показао да није било ничег неизбежног у његовом доласку на власт и да је он плод пре свега сплета невероватних политичких околности. Уосталом, у Ирвинговој родној Великој Британији не постоје закони о забрани негирања холокауста и његове књиге спадају у слободу изражавања гарантовану сваком грађанину Уједињеног Краљевства. Је ли неко видео СА да маршира улицама Лондона или Манчестера?

Најбољу критику пресуде Ирвингу дала је његова дугогодишња противница Дебора Липштад која се 5 година судила са Ирвингом јер је овај сматрао да га је она оклеветала када је рекла да је "негатор холокауста". Истакао бих нарочито овај пасус у њеном тексту:

Постји много бољи начин од силе закона за борбу против негације холокауста. Када ме је Дејвид Ирвинг натерао да на суду браним своју слободу изражавања, моје најважније оружје било је историјска истина. Ми имамо истину и историју на нашој страни. Са идеолошке и стратешке перспективе, то су далеко јача оружја од закона, поготову од закона који контрирају слободи изражавања.


Слобода говора значи слушати глупости, идиотизме па и увреде. Да ли ћемо ускоро у затвор трпати и оне које тврде да је земља равна ?

Срећан 8. март

Свим дамама које читају овај мој блог желим да честитам празник и пожелим све најбоље.

7.3.06

Стенли Кјубрик и савремени суицидални либерализам

Протекла додела Оскара ме је подсетила на једног од незаслужених губитника, Кјубрикову "Паклену поморанџу". Филм говори о организованим бандама у Британији у будућности(у односу на 1971. годину када је филм снимљен) и насиљу као једином смислу живота припадника тих банди.

Можда овим ризикујем да покварим гледање онима који су заинтересовани овим постом али верујте ми одгледати филм је јаче од било каквог препричавања.

Елем, главни јунак, Александар(тумачи га маестрално Малколм Мекдауел), члан банде која је из чисте забаве тукла и силовала невине људе, уместо затворске казне, бира да прође кроз нови револуционарни третман одвикавања од насиља. Нећу нашироко и надугачко да описујем шта су му радили али након завршетка третмана, он бива пуштен а лекари су рекли да ће сваки пут кад посегне за насиљем његово тело реаговати само од себе.

Када је Александар изашао на слободу и сам је врло брзо постао жртва насиља банди. Када је, пак, покушао да се одбрани од насилника осетио је такву мучнину да је почео да повраћа. То је била рекација на покушај "насиља", условни рефлекс створен као код Павловљевог пса. Аутори "третмана" нису правили разлику између безумног насиља банде и реакције на насилне акте других као легитимно средство самоодбране. Резултат тога је да је Александар постао неспособан да оствари један од основних нагона сваког живог бића: нагон за самоодржање. Наравно, такав човек у стварном свету није могао да опстане.

Е сад, замислите савремене идеологе "толеранције", "грађанштине" и "евроатлантских интеграција" као ауторе третмана, њихове мантре о "заборављању прошлости", "општем помирењу", "штетности национализма" а нацију(било коју) као субјект њиховог експериментисања уместо појединца Александра. Баш као и Александар, та нација ће убрзо постати неспособна да се одржи у реалном свету и једини могући исход преузимања такве идеологије је национално самоубиство.

Филм има и једну универзалну поруку, коју је Кјубрик пре свега желео да пренесе: промене у људској природи и људском размишљању морају доћи спонтано и природно. Свако наметање једног начина понашања, ма какви да су прокламовани циљеви је индоктринација и ништа више.

Нова-стара коалиција

ДСС и Нова Србија Велимира Илића су већ у коалицији у Влади Србије а неформално наступају заједно на локалним изборима. Врло је вероватно да ће ова коалиција наступити и на изборима.

Шта ће ово донети на политичкој сцени Србије? По мени, осим пар процената више него што се ДСС-у даје у анкетама, ово ће довести до потпуног краха СПО-а Вука Драшковића чији ће ионако малобројни гласачи добрим делом гласати за коалицију Коштуница-Илић. Искрено, склањање Вука са политичке сцене биће најпозитивнији потез тандема ВиВ (Воја и Веља).

Принц Филип, симпатизер Хитлера

Сумње су већ постојале по питању Едварда Осмог али први пут је један члан британске краљевске породице, супруг краљице Елизабете принц Филип признао да је у младости имао симпатије за нацисте. Сада бар знамо одакле принцу Харију идеја да се овако маскира.

6.3.06

Колумбајн на српски начин

Јуче је извесни Александар Хаџихристос из чиста мира почео да пуца по панчевачкој пијаци из "калашњикова". Ко каже да ни у чему не можемо да парирамо Америци? Још само да неко сними домаћи "Bowling for Columbine"!

Убио се Млан Бабић

Некадашњи председник Републике Српске Крајине Милан Бабић обесио се у својој ћелији у притворској јединици хашког трибунала у Шевенингену.

Сви се добро сећамо његовог наступа на суђењу Милошевићу, испрва у својству "заштићеног сведока", а затим када је проваљен његов идентитет и јавно, као што се и сећамо на који је начин Милошевић побио његово "сведочење". Очигледно се радило о човеку без трунке моралних скрупула који је био спреман да ради спашавања сопствене главе натовари несрећу сопственом народу.

Али ко ради као Јуда Искароитски, пре или касније доживи његову судбину.

"Оскари" били и прошли, је ли неко приметио?

Синоћ су додељене награде Америчке академије за филмску уметност познатији као "Оскари".

У нека друга времена овај догађај је био врхунац филмске сезоне, жељно исчекиван широм света. Данас једва да је пажња поклоњена на сам дан доделе награда. Јавност је постала незаинтересована за Оскаре из два разлога.

Први је драматичан пад квалитета филма, поготову из холивудске продукције. Главни успеси великих студија последњих година су серијали са већ потврђеном публиком("Ратови звезда", "Господар прстенова") или римејкови("Кинг Конг"). Добитници награде за најбољи филм су некада били референтна тачка, дела која остају за вечност, као што су то Ван Гогови "Сунцокрети" или Микеланђелов "Давид". Људи су у редове стајали и по сат времена испрд биоскопа да погледају не само добитнике награда већ и номиноване. Студенти и средњошколци који нису били ни рођени када су снимљени "Лет изнад кукавичјег гнезда", "Ловац на јелене" или "Апокалипса данас" хрле да дођу до DVD или DivX-a тих филмова. Ко се данас уопште сећа "Заљубљеног Шекспира" или "Монструма", а камоли да жели да их погледа. Последњих година, чини се да је основни критријум за награду пропаст на благајнама и код публике. Сећа ли се неко последњег филма који је добио награду за оригинални сценарио а да је био хит и код публике(по мени, последњи који је испунио тај критеријум је "Добри Вил Хантинг")? Који је последњи филм награђен Оскаром био блокбастер? Изгледа да "фабрика снова" остаје без ресурса.

Други разлог, који делимично утиче на први, је све већа политизованост додела награда. Овде не говорим о својевременој награди додељеној Мајклу Муру и његов 100% политички говор захвалности већ о много перфиднијим облицима пропаганде. Филмови који промовишу глобалистичко-либерални социјални инжењеринг и промовишу његове најзначајније манифестације као што су хомосексуализам, еутаназија, "позитивна дискриминација" су главни фаворити за освајање награда а многи их чак и освоје. Ове године главни фаворит је био филм "Планина Броукбек" који је говорио о хомосексуалној љубави између два каубоја на америчком средњем западу. Изгледа да су чак и пропагатори "толеранције" увидели да би доделом награде отишли предалеко, па су се вратили опробаној теми, расизму, у филму "Фатална несрећа"(о њему ћу опширније неком другом приликом).

Занимљивост је номинација палестинског филма "Рај одмах" који говори о палестинским бомбашима-самоубицама за награду за најбољи страни филм. Толико о томе да филмску индустрију контролишу Јевреји.

5.3.06

Свуда стигло пролеће, осим...

У целој СЦГ забележене су пролећне температуре од 15 до 18 степени. Једино је на стадиону ФК Партизан забележено зимских -5! ;-)))

Просто не зна човек шта да мисли

Ирански председник Ахмединеџад поново јаше. После негирања холокауста и претње Израелу да ће га збрисати његов најновији бисер је најава да ће "ислам ускоро владати светом".

Нисам велики присталица теорија завере, али почињем заиста да се питам да ли је овај Ахмединеџад агент којег је подметнула ЦИА. Толико изјава које, чак и по слову међународног права, представљају директну претњу другим земљама, па чак и целим цивилизацијама није се својевремено усуђивао да даје ни сам Хомеини. Просто је невероватно да неко ко треба да води рачуна о интересима соје земље на такав начин подрива њену спољнополитичку позицију. Да ли ће до очекиваног напада на Иран заиста доћи или је то само део једне много подмуклије и сложеније игре, остаје да се види. Надајмо се само да ћемо успети да останемо ван тога колико год је то могуће.

3.3.06

Нијесмо губави!

Малтене са поносом су нашр новине објавиле да је птичји грип дошао у Србију. То ме подсетило на онај графит у Никшићу за време отаџбинског рата 1999. године: "Бомбардујте и нас, нијесмо губави!"

"Walk the line"

Гледао сам на Фесту "Walk the line", биографски филм о легенди кантри-рока, Џонију Кешу. Главна нит љубавна прича између њега и његове друге жене Џун Картер, али се не може рећи да је у питању само љубавна прича. Овај филм показује да се снагом воље могу надвладати сопствене слабости ма колико на први поглед та борба изгледа бесмислена. Али има још једна, далеко важнија порука: уколико заиста желиш да те људи поштују и цене треба да будеш искрен у својим ставовима и осећањима. Сцена Џонијеве прве аудиције код продуцента Сема Филипса о томе најбоље говори(нећу да је препричавам да читаоцима не покварим гледање филма). Ако се овоме дода изванредна глума Жоакина Финикса, који је један од ретких глумаца новије генерације који може да дочара различите ликове и Риз Витерспун, онда се добија један од, у последње време, ретких погодака из холивудске продукције коју препоручујем свима.

Осврнуо бих се мало и на музику Џонија Кеша. Читао сам недавно негде како неки извођач "генгста-репа" правда своје песме чињеницом да је Кеш у многим својим песмама певао о насиљу. Тачно је да је Кеш, између осталог, у свом хиту Folsom prison blues има стих "упуцао сам човека у Рину само да бих га гледао како умире"("I shot a man in Reno just to watch him die"). Ти стихови су изазвали прилично буре у Америци током 1950-тих(једина моја замерка филму је да је потпуно прешао преко тога), ненавикнуту на свакодневно насиље. Али уколико се прочитају речи песме види се да је живот тог убице протраћен и уништен тим криминалним делом и да је он и те како свестан тога. Са друге стране "генгста-реп" у већини случајева сматра криминалну каријеру као нешто што је "кул". А то су, ако дозволите, сасвим различита гледања на живот.

2.3.06

Победисмо Тунис

После ко зна колико времена победили смо у једном пријатељском фудбалском мечу. Голом Кежмана, савладан је Тунис са 1:0. Утакмицу су почели они који су играли против БиХ, изузев повређених Жигића и Вукића. Одбрана је била стандардно солидна, Јеврић сигуран, средини и даље фали креативан играч. Ваљда ће са Вукићем бити боље. Саво Милошевић може да путује у Немачку али треба да буде резерва пре свега. Кежман мора више да ради на асистенцијама. Све у свему, није лоше али може и боље.

Сјах'о Курта, узјах'о Мурта

Пала је и тзв. Влада Косова. Косумија ће заменити Агим Чеку. Какве промене ово доноси? У ставу косовских Албанаца,никакве: они ће и даље тражити независност. Преговори, међутим, могу попримити сасвим други ток од очекиваног. Реално је очекивати, знатно мање флексибилан став по било ком питању(децентрализација, повратак избеглих и расељених). Хоћемо ли умети на прави начин да то искористимо?

Нешто се иза брда ваља

Изгледа да су "међународни преговарачи" почели да се служе гестаповским методама. Застрашивање, претње и уцене су биле очекиване са њихове стране. Оно што за мене лично представља изненађење је (за сада) тврдо одбијање свих наших представника да комуницирају на такав начин. Ово је добар знак, из више разлога:

1) Јасно је да, ма шта преставници Међународне Кризне Групе и остали назови аналитичари покушавали да протуре јавности у Србији, Контакт група нема никакав јединствен став о коначном решењу статуса Косова и Метохије.

2) Немогуће је да Косово и Метохија постану независна држава без сагласности Србије. То говоре сви релевантни документи међународног права и они се не могу тек тако газити ма колико моћни то желели.

Ако томе додамо и у скупштини једногласно усвојен извештај Владе Србије о преговорима у Бечу може се рећи да је преговарачка позиција наше стране, упркос свему, јача него пре почетка преговора.

По питању очувања јединствености овакве позиције, пак, нисам превелики оптимиста. Инсистирање на тзв. "евроатлантским интеграцијама" као најважнијем националном интересу оставља отворен простор за уцене разног типа. А у бирању између евроатлантистичке утопије као новог комунизма и заштите српских земаља ја знам шта ће многи из власти изабрати. Све док се јасно на каже да се Косовом и Метохијом неће трговати ни за шта, а понајмање за неке статусе у парадржавним творевинама које од прошлогодишњх референдума у Француској и Холандији немају никакву перспективу бићемо подложни притисцима. Такав став, међутим, тешко може да се очекује од ове владе.

1.3.06

Да ли и он позива у рат?

Дигла се сва антисрпска евроатлантска братија када је Томислав Николић изјавио да треба прогласити окупацију Косова и Метохије у случају да буде наметнута независност. Баражну паљбу увреда осули су не само отворени србомрсци као што су чедисти, ГСС, Бисерко и Кандићка већ и чланови владине коалиције Г17 и СПО. Пре пар дана исто је изјавио и Владика рашко-призренски Артемије. Каква је била реакција домаћих поборника "интеграција"? Нема је! Па где су сада да браните "пут у светлу будућност Европе" од "ретроградне цркве"? Биће да су схватили каква је била реакција народа на изјаву Николића и њихову харангу после ње.

Нека игре почну!

Посланичке групе у парламенту Црне Горе договориле су се да се референдум о независности те републике одржи 21. маја 2006. године. Прихваћено је од стране свих актера да легална и легитимна већина за промену државног статуса буде 55% од изашлих бирача.

Како ће се све ово завршити? Спортски коментатори би рекли "незахвално је прогнозирати", али у овом случају је тај клише потпуно прикладан. Мило Ђукановић је заједно са другим партијама које се залажу за независност Црне Горе добио око 190.000 гласова на изборима 2001. када је по први пут наступио отворено се залажући за независну Црну Гору. До дана данашњег је то његов зенит и без обзира што је побеђивао на изборима 2002. добијао је све мањи број гласова. Уколико би се поновила излазност из 2001. године Милу још увек фали 20-30.000 гласова да оствари своју намеру. Реално, он нема одакле да их узме. Гласачи ДПС и осталих партија за независност су имали дисциплинованије гласаче јер, без обзира на разлике између њих повезивала их је идеја независне Црне Горе док са друге стране партије које желе да сачувају заједницу нису могле да постигну сагласје.Сада је ситуација другачија пошто је ситуација "или-или" и партије за заједничку државу дефинтивно могу да оформе јединствен блок и могу да се гласовима које СНП, НС и СНС добијају на изборима додају не само гласови Шешељеве СРС и НСС Момира Булатовића већ и апстинената од 2001. године који су већином присталице заједничке државе, а који на изборе нису излазили зато што су били разочарани политичким потезима челника опозиције у Црној Гори.

Биће јако тешко Милу Ђукановићу да достигне тих 55%(не кажем немогуће, јер у политици нема немогућег) јер је тешко очекивати да ће добар део оних који су 2001. били за заједницу окренути ћура. Исто тако, мало је вероватно да ће апстиненти избора масовно изаћи да дају подршку независној Црној Гори јер се поставља питање зашто онда не гласају на изборима за Мила ако су толико запаљени за независност? Реално је очекивати да ће се десити ситуација да опција независности добије између 50 и 55 одсто изашлих што би оставио један својеврстан статус кво. Мислим да је то и био циљ предлога ЕУ од почетка. ЕУ на тај начин задржава себе као арбитра у односима Србије и Црне Горе и тако даје пропагандну муницију поборницима "евроатлантских интеграција" да нам нема живота без НАТО и ЕУ.

Али, као што рекох, у политици је све могуће...

Буди Србин, пиши ћирилицом!

Ред је да српски блог буде написан ћирилицом. Свима који су први пост прочитали на латиници дугујем извињење.