28.9.06

И опере су опасност

Берлинска опера је отказала Моцартову оперу "Идоменео" из страха од претњи исламских терориста због тога што у једној сцени приказује одсечену главу пророка Мухамеда уз главе Посејдона, Буде и Исуса Христа. Овај инцидент треба да нас натера да поставимо нека питања.

На шта су спала савремена друштва у Европи? Какви су се то елементи угњездили да због њих не може због страха за живот уживати у делима једног од највећих европских композитора? И што је још горе, како је могуће да су не само политичка елита већ и добар део становништва спремни да до крајњих граница попуштају и повлађују таквим људима?

Завршетак Другог светског рата донео је до тада незапамћена разарања. Људи су се заклели да ће из свега извући одговарајуће поуке. На жалост, изгледа да су извукли потпуно погрешне.

Злоупотреба националних осећања од стране Хитлера и њихово усмеравање у правцу огољеног расизма и шовинизма, створило је код генерација рођених за време и после Другог светског рата уверење да је испољавање националних осећања нешто прљаво, зло као и да се рат, у буквалном смислу те речи мора избећи по сваку цену. Те генрације су биле у првим редовима тзв. "револуција" из 1968 након којих су се инфилтрирали и образовне и медијске институције, а током 1990-тих су коначно преузели потпуну власт у многим земљама. Самим тим дошло је и до историјске ревизије личности националних јунака у складу са новом идеологијом "једног света". Од хероја, некадашњи велики државници и монарси су претворени у бездушне диктаторе и деспоте приказивањем, истини за вољу, историјски тачних података али истргнутих из контекста времена и цивилизацијског нивоа. То је код европских нација неизбежно створило комплекс кривице, једним делом постојеће али углавном преувеличане па чак и измишљене, из чега се родио презир према нацији као таквој и националним осећањима. Друштва која почивају на таквим идејама не могу да постоје и не могу да се одбране од напада споља или изнутра из простог разлога јер сами њени челници и добар део домицилног становништва сматра до оно није вредно одбране.

Проблем имиграната који неће да се асимилују је само логична последица оваквих болесних темеља савремених европских друштава, а не узрок свих невоља. Због чега би се ти имигранти асимиловали, када сами њихови домаћини тврде да њихова сопствена земља нема никакве вредности због којих би је требало волети и због којих би се требало жртвовати, изузев материјалних и техничких? Наравно, неко ће се увек наћи да каже:"То су само екстремисти, фанатици". У реду, претпоставимо да је тако. Али онда бих ја поставио следеће питање: да ли би ти екстремисти уопште смели да прете овако како то чине у држави и нацији чије су владајуће елите и становништво свесни своје прошлости традиције, културе и историјске улоге? И чак и ако би смели, да ли би се под њиховим претњама попустило, поготово на овако сраман начин као што је то учинила Берлинска опера?

Пут којим су шездесетосмаши и остали мондијалисти повели европске народе је пут у неминовну пропаст. Историја јасно показује да су нације које су се одрекле својих темељних вредности престале да постоје и утопиле се у друге. Тенденција мора бити преокренута ако желимо да ишта остане од европске цивилизације.

26.9.06

Дана би да забрањује

Даница Драшковић је кренула у још један лов на вештице. Овога пута не мети су јој ТВ серије, конкретно "Отписани". Аргумент је да та серија не приказује историјску истину већ да је у питању фикција.

Као млад сам био љубитељ те серије, а музичка тема је и даље најбоља од свих које су пратиле било који серијал. Наравно, како је пролазило време научио сам да серија није сасвим верно приказала стварност. Али на то имам само две речи да кажем: па шта?

Нема ко понекад није погледао неки амерички или британски филм о Другом светском рату. У свим тим филмовима страда на хиљаде Немаца, главни ликови су бесмртни а СССР као да не учествује у рату. Толико о томе колико су историјски реалне. Да ли се Даница Драшковић и СПО залажу за забрану тих филмова? Наравно да не.

Историјска истинитост није једносмерна улица господо. Ако хоћете да је следите, морате да будете доследни у томе а не само када вама одговара.

20.9.06

Чему данас омладину студенте уче професори

Дон Федер је један од најцитиранијих америчких конзервативних аутора данашњице. У својим књигама, колумнама и ауторским текстовима бави се најчешће идеологијом либералне левице, методама којима се она служи у политичкој борби и у вези са тим, лицемерјем као главној особини либерала данашњице.

У својој најновијем коментару обрушава се на либерале у Америци као исламистичку пету колону у рату против тероризма, са посебним освртом на деловање либерлане левице у академским институцијама.

Левица је још од 1960-тих огрезла у издаји. Академске институције су окупирана територија, где се из године у годину индоктринирају нове генерације мрзитеља Америке које ће наставити да корумпирају друге преко масмедија, издаваштва и непрофитних организација.


Звучи ли вам ово познато? Личи ли вам ово на академске институције у Србији? Некада "глајшхалтовани" да проповедају "светлу будућност" и "братство и јединство", савремени политкомесари са титулама су се брзо пребацили на испирање мозга "толеранцијом", "интеграцијама" и "људским правима". И наши универзитети су окупирани од стране "либерала", довољно је само подсетити се активности неких професора током 90-тих који су са катедре предавали све само не предмет за који су задужени. Не треба ни говорити да је сваки покушај да се позову на одговорност због тога хистерично представљан као "напад на аутономију универзитета" или "гушење демократије".

Због карактеристика професије, новинарство и издаваштво захтевају факултетски образоване људе, а пошто студенти, поред редовне наставе, веома често прођу и политичку индоктринацију у духу глобалистичког либерализма, много су веће шансе да такве особе добију посао у тим делатностима него разумни људи и патриоте. Ствар још гором чини и типично понашање либералних глобалиста по систему "ти мени сердаре, ја теби војводо", тако да је масовнија присутност у средствима масовних комуникација родољубивих људи, привржених традицијама и вредностима свог народа практично онемогућена. Као логичан исход имамо медије које отворено са презиром говоре о народу и држави, оправдавају њихове непријатеље и који болест само-мржње са себе покушавају да пренесу на читаво становништво.

"Не дозволите никада да вам школовање засмета при образовању", рекао је пре више од 100 година Марк Твен. То је савет који могу да упутим студентима данашњице, у одсуству било какве акције државних органа која би искоренила антисрпску агитацију. Ако већ не можете да спречите да вам професор прича своју политичку причу, игноришите је. Или, у најмању руку, дођите до литературе која побија њихове ставове. Са појавом интернета то чак није ни толико тешко.

18.9.06

Боб Дилан - човек испред свог времена

Рече једном неко:"Шездесете су биле сјајне, али само у музичком смислу". Заиста, када видимо последице револуција из 1968. можемо само да се најежимо: уништавање традиционалних вредности, презир према изражавању националних осећања, промовисање свакавих врста изопачености..."Револуционари" из тог времена су данас или функционери "наднационалних институција" или "интелектуалци - савест човечанства" који су себи дали за задатак да шире "дух толеранције" у "заосталим патријархалним срединама". Међу њима је био један који их је, међутим, од почетка прозрео - Боб Дилан.

Боб Дилан је квинтесенцијални музичар шездесетих. Његове песме су обрађивали и знани и незнани, а био је и активиста покрета за грађанска права пре него што су остали музичари знали шта је то. И, за разлику од осталих, био је доследан и знао је границу између снова и реалности. Док су се други активисти тврдокорно држали својих утопистичких идеја и проповедали о револуцији која непрекидно тече, Дилан је схватио да револуцији једном мора доћи крај уколико се не жели од планете направити огромно бојно поље. Али Дилан се није зауставио само на томе. Он је у својим песмама немилосрдно нападао "вечите револуционаре", као на пример у песми TALKING NEW YORK BLUES:

A lot of people don't have much food on their table,
But they got a lot of forks n' knives,
And they gotta cut somethin'.


Лицемерје оних "револуционара" који су временом постали естаблишмент либерални левичари, односно њихову нетолерантност према онима који залажу за начин живота другачији од њиховог иако на речима проповедају толеранцију према свему и свачему, Дилан је описао у стиховима песме I SHALL BE FREE из 1965:

Now, I'm liberal, but to a degree
I want ev'rybody to be free
But if you think that I'll let Barry Goldwater
Move in next door and marry my daughter
You must think I'm crazy!
I wouldn't let him do it for all the farms in Cuba.


Песма која је на мене оставила највећи утисак је Neighborhood bully из 1983, и то највише због једне строфе, која перфектно описује положај српског народа током последњих скоро 20 година.

The neighborhood bully just lives to survive,
He's criticized and condemned for being alive.
He's not supposed to fight back, he's supposed to have thick skin,
He's supposed to lay down and die when his door is kicked in.
He's the neighborhood bully.


Да, господо. Да би вас прихватио "модерни свет" у којем доминирају, гле чуда, исти они "либерали" чију је дволичност Дилан описао још пре четрдесет година, морате да пустите да вас убијају, пљачкају, вређају и да при том говорите да сте сами криви за то. Није ни чудо што се савремена либерална левица скоро никада не позива на Дилана. Он, хвала Богу, са таквима не жели да има ништа.

16.9.06

Папина изјава и шта она значи

Муслимани су жестоко реаговали на недавне папине изјаве о исламу. Упркос свим притисцима и захтевима Ватикан, и поред неких помирљивих изјава, одбија формално да се извини или да повуче папине речи.

Веома је занимљив споран део папиног говора. Наиме, конкретан цитат изрекао је византијски цар Манојло Други Палеолог. Мени није познато да је и један поглавар римокатоличке цркве икада у свом говору цитирао неког православног монарха, а поготово не цара Византије. Иначе, цар Манојло Други је пред крај своје владавине, суочен са све јачим нападима Турака, пропутовао целу западну Европу молећи за помоћ коју никада није добио. Да ли то папа жели да поправи односе са православнима и призна посредно историјску грешку или жели да изазове сукоб православних и муслимана?

Да ли ће Ватикан попустити и извинити се? И, што је још важније, шта ће се десити ако остане при своме?

15.9.06

In memoriam: Ориана Фалачи

Позната италијанска новинарка Оријана Фалачи преминула је данас од рака у својој родној Фиренци. Имала је 76 година.

Позната по више ексклузивних интервјуа, између осталих и са ајатолахом Хомеинијем, повукла се из јавности крајем 1980-тих да би се поново активирала после напада на Њујорк оштрим есејом "Бес и понос". Осим овога, написала је и друга дела која критички говоре о исламу и исламским земљама. Осим беса муслимана, изазвала је констернацију либералних левичара данашњице и разних тзв. "група за људска права" који су је оптуживали за "говор мржње". Она се на то није ни најмање освртала и наставила је да пропагира своје ставове са још већом одлучношћу. Ваљда ми је зато била симпатична и поред тога што нисам у потпуности делио њено мишљење. Осим тога, све је мање људи који су спремни да јавно износе своје ставове без обзира упркос "широким народним масама", наметнутим канонима или чак претњама, тако да је њена смрт несумњив губитак.

Кад црни шешир не пристаје

Сви ми који смо прошли школски систем некадашње СФРЈ смо из историје учили да је у Другом светском рату вођена "борба против фашизма као најмрачније идеологије у историји човечанства". На страну што чињенице указују да је ово превише поједностављен приказ догађаја, историчарима бивше ни на крај памети није падало да се баве идеолошким основама и развојем фашистичке и националсоцијалистичке идеологије, трпајући обе у исти кош.

Амерички либертеријански коментатор Вокс Деј(Vox Day)(од којег сам позајмио наслов овог чланка) се критички осврнуо на говор председника Буша у којем је овај америчке непријатеље назвао "исламским фашистима" и указао да, по његовом мишљењу, епитет није одговарајући. Уједно је изнео бројне разлике између фашизма и хитлеризма и историјске чињенице које показују да односи Италије и Немачке нису увек били идилични током 1930-тих, напротив. Не треба говорити да моја генерација ништа од тога није учила у школи већ смо под старе дане морали да се додатно образујемо, ко је хтео. Ко није, остао је са старим заблудама које су у доброј мери допринеле да данас имате сподобе по којима је свако изражавање националних осећања фашизам.

14.9.06

Медвеђа услуга

Суд у САД је донео одлуку о изручењу бившег амбасадора БиХ у Уједињеним нацијама који је оптужен због проневере државног новца.

Ова вест у себи има једну занимљиву фусноту. По први пут, бар колико ја памтим, нека ме исправе читаоци ако није тако, је једна новина забележила чињеницу да је поменути господин своје презиме из словенског Шаћирбеговића променио у тукофонско Шаћирбеј. Турска империја је историјски била окупациона сила на Балкану, а Турци који су живели у то време нису били аутохтоно становништво већ досељеници-колонисти. Муслимани у БиХ, Рашкој и другим деловима бивше Југославије су пореклом Срби, и самим тим аутохтони, који су стицајем историјских околности примили владајућу веру Отоманске империје, ислам. Пресекавши везу са словенским, односно српским коренима преко промене презимена, Шаћирбеј се несвесно одрекао права не само на Републику Српску већ и на целу БиХ.

Овај поступак није ограничен само Шаћирбеја. Годинама владајући кругови босанских муслимана покушавају да избришу свест о њиховом словенском пореклу и да им наметну идентитет ближи туркофонским народима, не схватајући да тиме сами секу грану на коју седе. Наиме, уколико сами муслимани у БиХ буду тврдили да су потомци Турака османлија, онда губе своју аутохтоност и добијају исти статус који су имали Турци у приликом ослобађања балканских земаља од османлијске владавине. Огромна већина тих Турака се одселила у Турску, они који су остали су углавном асимиловани. Да ли је то судбина коју Шаћирбеј и остали желе свом народу?

13.9.06

Све зависи од нас

Месецима су нас "евроатлантисти" и "либерални европејци" уверавали да је око Косова и Метохије све готово и да не можемо ништа да учинимо по том питању и да од Русије никакву помоћ нећемо моћи да очекујемо. Ових дана је, међутим, из прве руке стигла нека сасвим друга прича.

И док се атлантистичке експозитуре труде да на сваки начин умање значај изјава руског председника или да им дају неку другачију, само њима разумљиву, интерпретацију, званичници Србије су изгледа добили на храбрости и дају веома недвосмислене изјаве о томе да је Косово и Метохија Србија. Остаје да се види хоће ли истрајати. Али сада бар знамо на коме лежи највећа одговорност.

12.9.06

Многаја љета нашем Патријарху

Патријарх српски господин Павле јуче је напунио 92 године живота. У свој овој несрећи која је погодила српски народ срећа је што смо на челу Српске првославне цркве имали тако светог човека. Пожелимо му добро здравље, а Бог му је већ подарио дуг живот.

Велики успех српске листе!

Избори у Црној Гори су били и прошли. Победник се мање-више знао и пре избора, исто као и да ће ПЗП Небојше Медојевића остварити солидан резултат. Оно што је изненађење је крах коалиције СНП-НС-ДСС и успех Српске листе која је постала друга политичка групација по снази.

Ово је изненађење само на први поглед. Ко дуже прати политичку сцену Црне Горе зна да је лидер СНП Предраг Булатовић изгубио све изборе на којима је учествовао.Осим тога СНП је формирао Момир Булатовић као брану сепаратизму Мила Ђукановића. Након што је Пеђа преузео странку и истерао многе истакнуте чланове идеолошка позиција те партије је била поприлично нејасна. Јесу ли били Срби или Црногорци? Какву су заједницу са Србијом желели? Какав су имали економски програм? Једноставно, СНП није имао ништа да понуди бирачима, нарочито након референдума и њихов пораз је сасвим логична последица те чињенице. Насупрот томе, Српска листа је наступила са јасним ставовима, планом и програмом, а њен вођа Горан Даниловић има далеко већу харизму од Булатовића.

Шта даље? Српска листа треба да чини оно што је обећала, да се бескомпромисно бори за права Срба у Црној Гори. Булатовић треба да се повуче, а ако неће СНП треба да га смени, а затим да приступи Српској листи, јер у чланству СНП има много часних људи, спрксих патриота. То је једини начин да СНП опстане. НС и ДСС немају више пта да траже на политичкој сцени и њихово чланство и симпатизери ће се по логици ствари окренути ка Српској листи. Већ на следећим изборима треба очекивати један српски блок који ће имати број гласова приближан на као на референдуму.

11.9.06

Пет година од напада на Њујорк

Данас се навршава пет година од терористичког напада на светски тгровински центар у Њујорку. Деветнаест терориста отело је четири авиона на интерним летовима у САД, од којих су два ударила у торњеве близанце Светског трговинског центра, трећи у Пентагон, а четврти је требало да удари у Белу кућу али је акција путника тог авиона спречила да се то деси.

Много пута хроничари помпезно говоре о неком дану као прекретници или "датуму који је променио свет". Овога пута такви епитети нису уопште претеривање. Овде нећу причати о томе на који је начин промењена геополитичка ситуација у свету након тог догађаја, јер је то веома опширно и сложено питање, већ ћу се концентрисати на то на који начин је 11. септембар утицао на мене лично.

Сећам се тог дана веома добро. Био сам на послу, и било је око три сата када сам на једном од веб сајтова видео вест да је у зграду Светског трговинског центра ударио авион. У почетку сам мислио да је у питању обичан једномоторни авион какви изнад Њујорка лете стално. Тек сам касније схватио пуну размеру дешавања.

У том тренутку, имајући у виду дешавања од 1999. био сам, што се оно каже, типичан анти-американац. Моја непосредна реакција на једанаести септембар је била је безмало задовољство и егзалтираност што се нешто тако догађа Америци и Американцима и што им је неко вратио за све што су урадили. Саосећање са жртвама није долазило у обзир. у хаосу који је уследио интернет је давао информације које су биле колико-толико сређене и ажурне, као и коментаре свих могућих аутора из свих могућих перепектива. Некако сам успео да систематизујем сав тај галиматијас и дошао сам до информација које нисам имао до тада.

Први пут су ми постале јасне неке ствари. Разумео сам да САД нису монолит на унутрашњем плану. Први пут сам сазнао за тзв. "ратове културе" на америчкој унутрашњој сцени, за talk radio и медијску блокаду која влада над конзервативном Америком. Самим тим, престао сам да гледам на америчке новине као на медијски експонент америчке владе и схватио сам да је њихов циљ идеолошки а не национални и да је њима пре свега стало да у САД и по свету шире либерално-леву идеологију. Временом са сазнао за многе америчке сајтове који су разбијали медијску блокаду "либерала", а у њиховим архивама многе чланке и коментаре који су критички говорили о америчкој политици на Балкану и своје читаоце упознавали са чињеницама које су "званични" медији сакривали од своје јавности. Да се разумемо, ја сам и раније био упознат са неким од тих чланака али сам први пут тада успео да их ставим у одређени контекст.

Из свега овога је следио логичан закључак о невероватној сличности између "либералне левице" у САД и домаћих "демократа", не само по идеолошкој основи већ и по средствима којима се служе. Исти напади на традиционалне вредности, нацинална осећања, на цркву и њене представнике, иста промоција девијантних појава, исти морални релативизам, мржња према земљи у којој живе и нацији којој припадају, исто етикетирање противника, гушење слободе говора, тежња ка медијском монополу...Јасно је да су "демократе" током 90-тих били експоненти Клинтонове администрације у Србији зато што су били његова идеолошка сабраћа, баш као што су комунисти у Европи били следбеници Стаљина или као што су Освалд Мосли и Леон Дегрел били Хитлерови.

Не могу рећи да сам након 11. септембра 2001. урадио идеолошки заокрет од 180 степени, нити да подржавам америчке акције након напада на Њујорк(поготову не рат у Ираку) али признајем да сам у извесној мери променио мишљење о САД и да не мислим више да је онај који иде против америчке политике аутоматски добар по Србију и српски народ. Евидентно је да, упркос свему, у Америци постоје људи са којима ми Срби можемо наћи заједнички језик и да Америку не треба третирати као вечног и непомирљивог непријатеља.

Жртвама терористчког напада на Њујорк желим да почивају у миру.

8.9.06

Ненормалан или злонамеран?

Колико неко може да буде глуп па да узме скраћеницу "СС" за међународну ознаку своје земље? А тек да напише овако нешто као аргумент у одбрану своје одлуке?

Да се разумемо, нема ништа суштински нетачно у саопштењу министарства, али треба користити мало здрав разум. Корисници интернета су у просеку полуинтелигенти(да се не лажемо, тако је). На шта ће прво да их асоцира та скраћеница? Мислим да се одговор већ зна.

5.9.06

Ако је искрен, подржати га

Задржавам право да будем скептичан према Милораду Додику и његовим последњим политичким потезима. Не треба заборавити да је он својим потезима у прошлости добрим делом допринео урушавању Републике Српске. Данас Додик прича неку другу причу. Ако изузмемо гаф из последњег пасусарекао је оно што Срби листом мисле.

Остаје питање да ли је искрен или је у питању предизборни маркетинг. Ако милси оно што говори у последње вредности заслужује сву могућу подршку.

4.9.06

Нека бар научи који је филм у питању

Покушавајући да исмеје политичке противнике, Мило Ђукановић је учинио врхунски филмски гаф! Забога милога, зар баш никога из његове пратње нема да му каже да је Мишко возач аутобуса из филма "Ко то тамо пева"? Толико о његовој интелигенцији и повезаношћу са народом.

Збогом ловцу на крокодиле

Стив Ирвин, аустралијски авантуриста, познат као "ловац на крокодиле" погинуо је данас приликом снимања једне од својих емисија од убода разе.

Стив је био веома живописна личност и његове емисије о дивљим и веома опасним животињама су, у ери бесмислених и бескорисних риалити-шоу емисија типа "велики брат" биле право освежење. Осим забаве њихов циљ је био и да нешто научи људе и верујем да је Стив био успешан у томе. Иронија је да се током каријере Ирвин налазио очи у очи са неким од најопаснијих животиња на свету, а да је страдао од једног, у принципу безопасног, убода.

Нека му је лака земља.

1.9.06

Кад имају приватну, шта ће им редовна?

Председник Црне Горе Филип Вујановић јуче је укинуо редовно служење војног рока. Војници на служењу ће бити пуштени кућама. Начелник црногорског генералштаба је рекао да Црна Гора има своје професионалне војнике које ће моћи сама да издржава. Јасно је да су у питању бивши полицајци које је својевремено Мило накупио до невероватног броја. Кога ће и шта да бране, мислим да је јасно.