31.10.06

Ево, сада видимо ко је стварно

Џорџ Сорош је недавно дао интервју за емисију "60 минута" америчке ТВ мреже Си-Би-Ес. На једном америчком блогу сам нашао транскрипте његовог интервјуа. Сорош је ту испричао на који је начин преживео Други светски рат као Јеврејин у Мађарској али и открио делове своје личности. Сороша је под заштиту узео сарадник Немаца који је касније вршио конфискацију имовине депортваних Јевреја. Једном је и Сороша повео да посматра прикупљање Јевреја, њихово слање у транспорт и преузимање имовине. Сорош даље каже:

Новинар: То звучи као нешто што би многе послало код психијатра. Јел'вам било тешко?

Сорош: Не, уопште. Можда као дете...као дете не видите везу. Али то је било...није створило никакве проблеме...никакве.

Новинар: Немате никакав осећај кривице?

Сорош: Не.

Новинар: Нисте мислили, на пример, 'Ја сам Јеврејин и овде сам, гледам ове људе како иду. Ја бих лако могао бити тамо. Требало би да будем тамо.' Ништа од тога?

Сорош: Наравно, могао сам...могао сам бити са друге стране или неко од кога се узима имовина. Али није имало смисла не бити тамо, зато што...па, зато што, на један чудан начин, то је било као на пијаци ...да ја нисам био тамо...наравно ја то нисам радио...али неко други би у сваком случају то радио. И имовина би била одузимана, без обзира да ли бих ја био тамо или не, био сам само посматрач. Нисам имао никакву улогу у одузимању имовине. Према томе, нисам се осећао кривим.


Треба заиста бити невероватно безосећајан па описати сцену депортовања људи и отимање њихове имовине као "пијацу"! Оно што је још страшније је да нико не реагује на овај интервју, ниједна организација која наводно тражи имовину жртава холокауста, ниједан коментатор се не обрушава на Сороша и пише да је морално неподобан да финансира политичке покрете. Али, пошто је већина коментатора у главним медијимана истим идеолошким позицијама као и Сорош, то не треба ни очекивати.

Овде се једно питање намеће само по себи. Сорош је после рата отишао у Лондон и уписао London School of Economics. Како је једна избеглица наводно без пребијене паре у џепу то успела себи да приушти? Порекло Сорошевог богатства је и даље сумњиво и ко зна шта ће се ископати ако се довољно дубоко буде копало.

30.10.06

УСПЕЛИ СМО!!!!!!!!

СРБИЈА ИМА НОВИ УСТАВ!!!!

Било је густо али је забележена победа у последњим тренуцима, спортским речником речено. До 14 часова у недељу изгледало је да референдум неће успети али се ангажовањем неиких странака, политичара и институција у последњем тренутку спречила брука.

Иако су на референдум о Уставу позвали председник Републике, премијер, све парламентарне странке, Српска Православна Црква и друге верске заједнице, САНУ и друге научне и образовне институције, одзив је, треба то јасно рећи, био далеко мањи од очекиваног. Постоје два најважније разлога за то.

Први је тихи бојкот Демократске странке која је на речима била за усвајање Устава, а на делу није чинила ништа да би гласаче извела на гласачка места. Не треба да нас заваравају спотови, билборди и апели челника ДС. Активиста ДС није било нигде током кампање а медији који их подржавају су дали неуобичајено велики простор Чеди и бојкоташима.

Други разлог је животни став који се српском народу намеће од петооктобарског преврата. Сећате ли се слогана досманлија који су говорили како "желе да живе у досадној држави где никоме неће бити важно ко је председник и ко је на власти". Шест година они убијају у појам Србе тим слоганом а онда би све да преокрену за мање од месец дана. Е па не иде то тако лако и боље би било да се неко замисли над томе шта је радио у протеклом периоду ако желимо да као држава и народ опстанемо.

Ипак, се је добро што се добро сврши. Срећан ти Устав, Србијо!

26.10.06

Синдром Јоне Јакира

Сведоци смо да је Српство током протеклих 15 година било(и још увек јесте) под ударом идеологије мултикултуралног либерализма која је на западу доминантна. Ова идеологија има своје проповеднике чак и међу људима који су номинално Срби, што је мени донедавно било несхватљиво. Њих је лако препознати: стално понављају мантре о "евроатлантским интеграцијама", "укључивању у светске токове" и о томе како нас у ЕУ(ССР) очекује мед и млеко.

Да ли је могуће да неко може да хвали систем који је на најцрњи начин демонизовао цели српски народ, његову историју, традицију и културу? Како је могуће да људи после свих злочина мултикултиралистичке западне елите над српским народом не виде да су они зли и да желе да нас униште? У појединим тренуцима сам и очајавао што један значајан део Срба није у стању да увиди колико нам западни властодршци желе зло и колико успркос свему уздижу своје крвнике и хтео да дигнем руке од свега и иселим се негде далеко, што даље од Србије...Било ми је непојмљиво да ментално здрава особа на такав начин размишља и у једном тренутку сам помислио да су Срби стварно болесна нација када могу на такав начин да се понашају.

А онда сам мало проучио савремене друштвене токове и историју и дошао до правог закључка. Таква размишљања јесу болест, али нити се она појављила први пут код нас Срба нити смо ми Срби једини њоме подложни. Ту "болест" сам ја, да би јој дао терминологију која звучи научно, прозвао "Јакиров синдром", по некадашњем генералу Црвене Армије Јони Јакиру. Јакир је ухапшен током стаљинистичких чистки и на монтираном процесу осуђен на смрт. Последње речи пред стрељачким водом биле су му "Живео друг Стаљин". Замислите то: налази се пред неправедним погубљењем заслугом управо тог истог Стаљина али ни у том часу фанатична приврженост идеји и личности му не дозвољава да се, макар и узалудно, побуни против онога ко му жели зло. Тако исто се понашају и обични Срби присталице "евроатлатских интеграција". "Евроатлантисти" отимају територију, хапсе невине људе и суде им на монтираним процесима а они и даље вичу "Живео НАТО".

"Јакиров синдром" је смртоносна болест, али је излечива. И драго ми је да видим да се све више Срба успешно од ње лечи, иако неки плаћају страшну цену тог лечења.

25.10.06

Како подићи тираж новине у Србији

Једноставно. Постоји изузетно тражена особа коју не могу да лоцирају ни највеће обавештајне службе света, али ето, то је успело редакцији једне новине, конкретно "Гласа јавности". Затим је потребно помпезно најавити интервју и фотографије, додати мало напетости преко "забринутости и апела државних функционера" и једну жлицу "Вегете"(ово последње је, наравно, шала). Особа о којој је реч је Радован Караџић.

Ко је купио данашњи "Глас јавности" имао је заиста шта да види. На средњим странама је репортажа не о једном, већ три Радована Караџића! Један је лекар у Нишу, други је пензионер, бивши радник хотела у Прокупљу, а трећи је земљорадник из Блаца. Постоји још један Радован Караџић који живи у Баричу али он није желео да даје изјаве. Елем из репортаже смо сазнали да је нишки Радован Караџић често ангажован као судски вештак(замислите извештај о обдукцији потписан са "др. Радован Караџић"!), да прокупачком Радовану полиција није хтела да наплати казну када је видела из докумената како се зове, а да је Радован из Блаца честа мета пошалица због имена.

Све у свему, рекло би се да је "Глас" постигао циљ по питању тиража. Како ће се одразити ово на поверење према њима читалачке публике остаје да се види али би у многим земљама "Глас" ризиковао тужбу за превару због целе ствари.

24.10.06

"Када ће држава..."

Ово су три речи којима почиње најчешће питање које поставља просечан Србин данас. Три речи у потпуности показују до којих је духовних дубина дошао овај народ.

Некада смо били правдољубив и слободољубив народ, спреман да узвишене идеале поткрепи и акцијом и жртвом. Данас нам је животни мото "Бриго моја, пређи на другога". Демонстрације против анкесије БиХ 1908 или 27. марта се данас се никако не би могле поновити. Становништво је захватила општа апатија.

Где је то нестало? Зашто смо се тако променили? По мом мишљењу, узрок је у тзв. "златном добу" титоизма током седамдесетих које су становништву бивше Југославије донеле удобан живот без покрића. Кредити који су дељени шаком и капом су били трошени углавном ненаменски, а ако додамо сада већ доказану неефикасност самоуправног система која је упропаштавала и оно мало уложеног у произвидњу логичан резултат су били огромни дугови које је неко морао да врати. Генерације наших родитеља су највише уживали у оваквом животу. Они су искусили немаштину ратног и послератног времена и ово им је дошло као неко својеврсно поравнање. Држава је била ту да брине апсолутно о свим сферама живота, од колевке па до гроба, они су само требали да се опусте и уживају у вожњи. Систем који им је омогућио ово за њих је постао почетак и крај свега на свету, а то уверење су потхрањивали гласноговорници режима сталним уверавањем да је такав поредак ствари вечан и да се никада неће променити. Малобројни разумни људи који су упозоравали да овакав систем неће моћи да опстане на дужи рок су били или брутално ућуткивани или исмевани.

А онда се десило.

Глобална дешавања која су довела до тектонских геополитичких поремећаја имала су последице и по бившу СФРЈ. Престала је потреба за њеним безусловним финансирањем, па је та држава, од почетка 1980-тих у економској кризи, почела да тоне све дубље. Са нестанком новца који је држао под контролом нерешене националне проблеме, ови последњи су веома брзо испливали на површину. Шта се даље дешавало, сви знамо.

Како су реаговали људи из генерације која је уживала у благодетима дужничког социјализма? Углавном као средњевековни владари који су добијали поруке које су носиле лоше вести: бес су усмерили на гласника. За пропаст је кривац постала држава, односно људи на власти који су уништили "савршен систем" ради личних амбиција. Само ако би они дошли на власт онда ће све бити како треба. У истом духу васпитали су и своју децу, која су поврх тога била залуђена пропагандистичким и нереалним представама о западном, поготово, америчком систему. Као исход имамо генерације људи који само очекују да неко други реши њихове проблеме. ЕУ и ММФ треба да им обезбеде паре, држава треба да им обезбеди посао, град треба да очити ђубре испред куће, Русија треба да им сачува Косово и Метохију. На жалост, и ово последње је тачно, јер је број људи који су потпуности успели да се одбране од овог вируса веома мали и самим тим симптоме болести показују чак и они који су успели да прозеу лажи о ЕУССР и "интеграцијама".

Може ли да се промени овакав начин размишљања? На жалост, бојим се тек када овде људи остану без друге опције и буду притиснути уза зид. Апатична маса тек у таквој ситуацији почне да се буди.

23.10.06

Јел'на ово мислио, можда?

Председник Србије је пре недељу дана позвао учеснике политичке сцене у Србији да му "изађу на црту". Након те изјаве добио је надимак "Бата Трлаја".

Неки су, изгледа, озбиљно схватили и позив и надимак.

20.10.06

Пас и газда увек личе један на другог

Сигурно се многи питају одакле тзв. "либералним демократама" у Србији мржња према сопственом народу и потреба да гуши било каква национална осећања.

Нема потребе гледати даље од њихових узора на западу. Идеологија "мултикултирализма" и политичке коректности коју либерални естаблишмент у западним земљама последњих година агресивно намеће је толико овладала менталитетом грађана да почиње да личи на патологију тоталитарних друштава. Како другачије објаснити случај енглеске девојчице која је на основу пријаве њених учитеља(!!!) ухапшена због наводног расизма зато што се жалила да у групи ученика у којој ради нико не говори енглески! Говорити енглески у Енглеској је постао злочин!

Како је Србија до сада каснила у просеку 20 година за западом у прихватању неких трендова, на примеру ове енглеске девојчице можете видети будућност наше земље. Уколико, наравно, не променимо правац. Имамо ли воље да то учинимо?

16.10.06

Срамота у Чачку!

До сада су вероватно сви већ упознати са инцидентима који су се десили у Чачку где су тзв. навијачи Борца извређали играча сопственог тима зато што је црнац.

Ја нисам човек који је спреман да види у сваком инциденту расизам али овога пута је то било више него недвосмислено: беле кукуљице и застава бивше америчке Конфедерације(она сама по себи није расистички симбол али смештена у овај контекст свакако јесте) су јасна алузија на Кју Клукс Клан.

Најзанимљивије од свега одакле овако нешто у Србији. Просечан Србин тешко да је у животу видео иједног црнца, а још мање имао нека озбиљна посла са њим. Србија и српство никада није имало ниједан озбиљнији конфликт са земљама црне Африке, напротив, са многима сасвим добро сарађујемо. Србија никада није била колонијални господар нити су њоме владале шовинистичке организације. Одговор који се лочички намеће је да је оваква идеологија увезена и вештачки накалемљена. Расистичке теорије историјски потичу из западне Европе и сви њени родоначелници од Гобиноа до Хитлера припадају том миљеу. Знате ли иједног Руса или Грка који је проповедао ишта слично?

Још нешто не може а да не боде очи. Организоване групе које проповедају расизам се у Србији појављују тек након петооктобарског пуча. Овом приликом нећу да лансирам теорију завере по којој су они организовани од стране Сороша и страних служби непријатељских земаља(мада имају интерес да те групе буду што виђеније). Рече је о нечему сасвим другом. Од 2000. године се у Србији систематски гуши било какво исказивање српских националних осећања. И не само то, српска национална историја, традиција и институције се руже на најпримитивнији начин. Сасвим је природно да то изазове бунт код људи, поготову младих. На жалост, просечан Србин је политички и идеолошки веома необразован и као последица тога потпада под утицај идеја које су не само стране српском бићи и чији оснивачи и проповедници о српском народу мисле све најгоре већ су и морално наказне и чињенично потпуно нетачне. Није нимало случајно што су предпетооктобарској Србији расистичке организације биле фактички непостојеће. Друштво које не гуши национална осећања не може да произведе шовинистичку реакцију на ту репресију.

Пошто су већина учесника јадног спектакла у Чачку млади могуће је да већина њих буде "репрограмирана". А за оне тврдокорне зна се: затвор са принудним радом.

13.10.06

Извисио је!

И поред тога што је важио за највећег фаворита(чак је и рекао да у потпуности заслужује награду још пре него што ју је и добио) Марти Ахтисари није добио Нобелову награду за мир!

Тако му и треба! Нисам човек који се (често) радује туђем губитку али ме је ова вест изузетно орасположила, као што ће и свака друга која ће у будућности да се јави неку лошу ствар која ће да му се деси. Можда би је и добио да је језик држао за зубима, овако..."Ко на нас крене, из места је нај**'о" што би рекао легендарни Мија Алексић у "Маратонцима". Да ли је то сада јасно и Ахтисарију?

Севернокорејска бомба

Демократска Народна Република Кореја је провалила врата нуклеарног клуба и силом села за сто. Дотадашњи чланови су реаговали на различите начине: неки ужаснуто(Америка, наравно) али већина уздржано. Једно је сигурно: никоме, чак ни номиналним савезницима Северне Кореје није претерано драго.

Многи ће брзо да скоче и кажу да је севернокорејска атомска бомба последица говора Џорџа Буша у којем је Северну Кореју сврстао у тзв. "осовину зла". Ипак, обавештајни подаци показују да је ДНР Кореја још од касних деведесетих радила на атомској бомби.

Велике силе су ноторно љубоморне на своје поседовање нуклеарног наоружања и одувек су претиле санкцијама земљама које су изразиле жељу и имале могућности да их поседују. Најважнији разлог за то је тај што држава која поседује нуклеарно наоружање фактички отклања било какву могућност да јој неко прети употребом силе. Ако имамо у виду и да ДНР Кореја поседује ракете којима може да досегне до пацифичке обале САД, може се слободно рећи да напад на њих од стране САД више није опција, ако је уопште и била. Досадашња искуства са новим члановима нуклеарног клуба показала су да досадашњи чланови углавном гунђају и спроведу неке козметичке мере али да се све брзо врати на business as usual.

Оно што донекле мења ситуацију је најава Северне Кореје да ће санкције сматрати објавом рата. Тешко је поверовати да је ово ишта више од оштре реторике али чак и ако су у Пјонгјангу спремни да иду даље од речи, по мом мишљењу нема бојазни од сукоба већих размера. У случају да се ствари отргну контроли пре ће Кина да интервенише у Северној Кореји, збаци Кима, постави своје људе и стави северноккорејске нуклеарне капацитете под контролу. Кинеска економија је у константој експанзији и последње што Кинезима треба у овом тренутку је озбиљан ратни сукоб у непосредном суседству.

Да ли нама оваква ситуација помаже или одмаже? За сада помаже, јер се пажња САД са Балкана још више премешта на друга места у свету, на места која су Вашингтону далеко важнија. У зависности од трајања кризе и њеног одвијања видећемо да ли ће се на њен конто извући нека корист.

11.10.06

То лавови!!!

Ни пребијене паре нико не би уложио на нашу младу репрезентацију након дебакла у Новом Саду прошлог петка. Али они су свима запушили уста и величанственом победом од 5-0 у гостима над Шведском! Све честитке играчима и стручном штабу!

Не знам да ли је ико икада надокнадио 0-3 са домаћег терена, што ову победу чини још већом. А сада да нас достојно представе на Европском првенству!

9.10.06

Сада ми је јасно

Годинама сам се питао како је било могуће да неко као Адолф Хитлер преузме власт у једној земљи као што је Немачка. Немци су предњачили у Европи у практично свим областима живота: науци, технологији, култури...Уз све то их је ипак опчинио један, када се објективно погледа, никоговић, без квалификација, образовања, манира или успеха вредних помена, а са јединим талентом да уме да каже не толико оно што прија ушима масе, колико да своју поруку, ма каква била, упакује у прихватљив облик.

Последњих недеља Србију потреса тзв. феномен Мики. Наравно, причам о учеснику "Великог брата", Микију из Купинова који је за кратко време постао медијска звезда у Србији.

Шта је Мики урадио да заслужи такав статус?

Ништа посебно. Само је, на језику који је разумљив просечном Србину изрекао неке ставове о читавој концепцији емисије "Велики брат" који су блиски сваком нормалном човеку. Ако томе додамо и неке његове занимљиве конфликте са осталим учесницима ето нама новог идола широких народних маса.

Јавност је наравно, веома брзо сазнала неке појединости из његовог приватног живота. Тако смо научили да Мики ни средњу школу није успео да заврши, са образложењем да му је била досадна, да презире народњаке, да му је омиљени бенд Пинк Флојд и да чита неке књиге за које човек не би рекао да их често чита човек са основном школом. Ускоро су и на ред дошла и политичка уверења па смо сазнали да је Мики аутономаш и учесник петооктобарског пуча. Као такав је веома брзо почео да гостује и у емисијама које претендују да имају озбиљан карактер и у којима нас обавештава да за њега најпре иде његово село и да му ништа није важно осим тога, да је за Србију најбољи онај Устав из 1974 који је био увод у распад некадашње Југославије и да за овај нови не треба гласати.

Сада се читаоци сигурно питају какве везе имају Мики и Хитлер? Ни Хитлер у образовању није стигао даље од основне школе, а средњу је сматрао досадном. И Хитлер је слушао музику и читао књиге које по природи ствари превазилазе њихов образовни ниво(Ниче, Шопенхауер). И Хитлер је људима своје ставове саопштавао на нормалном, народном језику. Ни један ни други нису своју популарност стекли неким личним достигнућем и способношћу већ сплетом необичних околности. И обојица проповедају назадне и идеолошки и морално банкротиране политичке ставове.

И немојте сумњати да ће један део људи послушати нашу новопечену медијску звезду и бојкотовати референдум, не прочитавши шта пише у нацрту Устава а још мање послушавши ауторитете школоване у материји. Такво је данашње тужно духовно стање у Србији, не мисли се својом главом већ се слуша ауторитет наметнут по врло сумњивом критеријуму. Схвативши ово, схватио сам у потпуности и феномен Хилтера.

6.10.06

Годишњица

За дивно чудо, шеста годишњица петооктобарског пуча није донела специјалне емисије и свечане академије у соцреалистичком стилу. Изузев спомињања на телевизијским вестима и покоји интервју са учесницима мало тога нас је подсећало на догађања тог дана. Чак је и Б92 био уздржан, не само због најновијих епизода Великог брата.

Вероватно им је јасно да људе њихове годишњице не занимају. Великој већини је јасно да су одиграли улогу "корисних идиота" и допринели пропасти сопствене земље. Они други, мрско ми је и да помислим на њих, су разочарани јер се све није завршило масакром, што своју фрустрираност тиме што нису били на власти током 90-тих нису стигли да утоле крвљу својих противника. Шта су говорили, а шта су остварили? Говорили су да милијарде само чекају на граници пад Милошевића, да је "косовско питање" демократско питање, да ће се побољшати односи са Црном Гором и учврстити заједничка држава. Милијарди ни од корова, Подгорица је данас иностранство, а Косово и Метохију на све начине покушавају да отму. Али за све промашаје и преваре њихове они имају спреман одговор:"Крив је Милошевић".

А ја, како сам провео тај дан? Код куће. Знао сам шта ће бити резултат владавине досовског политичког башибозука и пре него што су засели на власт. Дан сам прекратио уз Вагнеров Götterdämmerung. Једино је то било прикладно слушати тог дана.

Ногама је у влади, а главом?

Потпредседница владе Србије Ивана Дулић-Марковић, која је више пута изјавила да је "са обе ноге у влади", јуче је позвала на бојкот референдума о новом уставу Србије, истог оног устава који је влада чији је она потпредседник предложила скупштини и истог оног којег је партија чији је члан у потпуности подржала.

Овде нећу улазити у небулозне разлоге због којих она позива на бојкот. Право питање којим људи треба да се баве је питање морала те особе. Министри из Г17 су дали оставке "на одложено", односно обавезали су се да ће до избора нове владе(после усвајања новог устава и избора који би следили) обављати своје дужности. Међу те дужности сигурно спада и кампања за референдум, ако ни због чега другог, онда због тога што је влада предлагач устава. Госпођа очигледно сматра да је паметнија од свих, али не толико паметнија да више не жели да прима плату потпредседника владе. У свим нормалним земљама, чланови владе који не подржавају њену политику подносе оставке, једино је у Србији дозвољено да неко са највишег места минира као Дулићка.

Ово није први пут да госпођа Дулић-Марковић подржава политику супротну владиној. Сетимо се само учешћа на митингу Чеде Јовановића где се смејала његовим најпримитивнијим увредама на рачун премијера са којим је касније седела у влади. Ако су ноге госпође Дулић-Марковић у влади, можемо ли да се запитамо где јој је глава?

4.10.06

Устав

Коначно су, након трогодишњег натезања и перипетија, релевантне политичке партије у Србији постигле у рекордном року сагласност око устава који је усвојен на ванредној седници Народне скупштине у суботу 30. септембра. Као што се и очекивало, имајући у виду однос снага у скупштини, устав је плод компромиса између највећих партија.

Устав има неколико разлика у односу на претходни. Србија је дефинисана као држава српског народа и њених грађана, званичан језик је српски а писмо ћирилица. Председник Републике је добио нека нова овлашћења као што су право постављања судија уставног суда, али је истовремено поједностављена процедура његове смене. Уставом је одређено да су власници скупштинских мандата странке, а не посланици, чиме је укинута лудачка одлука Уставног суда од пре две године којом је фактички легализована куповина посланика. Први пут је уставом предвиђена могућност укидања аутономних покрајина али и оснивање нових.

Оно око чега су се копља највише ломила је тзв. аутономија Војводине. Одбачени су сви захтеви аутономаша за државност Војводине док је са друге стране дата формална финансијска аутономија. Кажем "формална" зато што о начину убирања прихода Војводине и њиховом трошењу коначну одлуку доноси Народна скупштина тако да се о правој финансијској аутономији не може говорити. И без обзира на то шта тврди Бојан Пајтић, одлуке Скупштине АП Војводине немају карактер закона.

Најзначајнији део је, несумњиво, преамбула Устава који Косово и Метохију дефинишу као покрајину Србије са суштинску аутономију као и заклетву председника Републике у том смислу. Тешко је веровати да ће ова одредба имати значајнији утицај на решавање статуса Косова и Метохије али на овај начин Србија јасно каже да никакву отимачину своје земље неће признати и да ће при повољним политичким околностима вратити Косово и Метохију под своје окриље, а то је нешто што нико неће моћи да потпуно игнорише.

Све у свему, и поред извесних недостатака ја ћи изаћи на референдум и гласати за потврђивање устава јер би његова пропаст била само ветар у леђа непријатељима Србије, спољашњим и унутрашњим.