30.11.06

Партнерство

Јуче је Србија након силног натезања око Хага, Косова и чега све не безмало изненадапримљена у Партнерство за мир. Политичари на власти су тријумфалистички поздравили ту вест као изузетно значајну, али нико од њих није рекао како ће то конкретно утицати на наше животе. Вероватно ни они сами то не знају.

Откуд тако нагла промена од строгог условљавања до практично безусловног пријема? Да ли ће се платити нека скупа политичка цена(читај: Косово и Метохија) зарад обичног парчета папира? Какве смо обавезе примили на себе уласком у ову организацију? Ништа од одговора на ова питања још увек нисмо чули.

А злобним либералним глобалистима који тандарају о томе како је то доказ да "запад нема алтернативу" бих да поручим да је Русија још од 1995 чланица ове организације. Али када су њима чињенице биле важне када треба понављати једну исту политичку мантру?

24.11.06

Толкин и Џорџ Лукас или како одржати и срушити сопствену концепцију

Присуствујући недавно промоцији књиге "Вечна ватра" Ивана Вукадиновића био сам сведок једне занимљиве дискусија о релативности добра и зла. Да прво дам једно уводно објашњење: књига се дешава у Толкиновој Средњој Земљи 1000 година након Рата за прстен и испричана је из перспективе Орка. Скоро свака дискусија о добру и злу код Толкина изазове код мене једно занимљиво поређење са "Ратовима звезда" које сам желео да изнесем тамо али нисам стигао да дођем до речи па ћу овде укратко изложити своје виђење.

(КО НИЈЕ ГЛЕДАО "РАТОВЕ ЗВЕЗДА" НЕКА ПРЕСТАНЕ ДА ЧИТА САДА, ИЗНЕЋУ НЕКЕ СЦЕНЕ ИЗ НЕКИХ ОД ФИЛМОВА ИЗ СЕРИЈАЛА!)



И Толкин и Лукас добро и зло виде као апсолутне категорије али док први успева да преко поступака својих јунака одржи своју концепцију Лукасу то, по мом мишљењу, не полази за руком што се види из неколико сцена у различитим деловима серијала. У епизоди "Нова нада" Оби Ван Кеноби саопштава Луку Скајвокеру да је Дарт Вејдер издао и убио његовог оца. У "Империји" и "Повратку џедаја" Лук наравно сазнаје да Дарт Вејдер јесте његов отац. Када на основу тога пита Кенобија зашто га је лагао, овај му одговара:"Оно што сам ти рекао је истина...са извесне тачке гледишта." Ова сцена добија сасвим друго значење у "Освети Сита".

На почетку борбе између Анакина Скајвокера и Оби Ван Кенобија дијалог иде овако(моје примедбе у italics).

Анакин:"Или си са мном или си против мене"
Оби Ван:"Само Сит господар барата апсолутним категоријама"(сама ова реченица је апсолутна категорија)


Битка иде даље својм током и на врхунцу дијалог иде овако:

Оби Ван:"Окани се Дарта Сидиуса, он је зао!" (апсолутна категорија, да већа не може бити!)
Анакин:"Са моје тачке гледишта, џедаји су зли." (Анакин даје перфектан одговор, одговор који би да се ради о борби у којој улоге нису раније подељене потпуно разоружао Оби Вана, имајући у виду његове раније, а и касније прокламације!)


Може ли се заиста сматрати за "добро" нешто што је толико мало доследно у примени својих концепата и схватања? Да ли је "добро" оно што је арбитрарно и селективно у својим мерилима добра и зла? Да ли је то нама, кроз своје филмове, Лукас нехотично кроз џедаје открио праву природу савремених либерланих глобалиста, којима и сам припада?

ПС Ко је на основу овога закључио да навијам за Империју је у праву! Навијати за Дарта Вејдера и Империју је питање доброг укуса! :-))

20.11.06

Борат

Отишао сам да погледам најновији филмски феномен који кружи светом. Борат је на првом месту по гледаности у скоро свим земљама где се приказује. Филм је и пре пуштања у биоскопе изазвао конторверзе због протеста владе Казахстана због приказивања њихове земље на, по њима, неодговарајућ начин.

Након одгледаног филма, могу само да кажем да су Казахстанци не мало претерали. Истина је да је њихова земља представљена као потпуна, с опроштењем, вукојебина где људи немају ни најосновније цивилизацијске норме. По мени, међутим, Казахстанци нису сместили ове сцене у одговарајући контекст. Главни глумац Саша Барон Коен је кроз ту представку Казахстана заправо показао какве предрасуде има добар део Американаца о земљама централне Азије и блиског Истока. Казахстан у "Борату" је Казахстан виђен кроз очи типичног Американца. У даљем току филма кроз своје путовање кроз САД Борат приказује ликове који на све могуће начине потврђују стереотипове о Американцима и њиховом начину живота. Многи су из тог разога овај фиме схватили као анти-амерички али ја не мислим тако. Ово је филм који је заправо против стереотипова који се стварају преко масмедија и оних људи који сматрају да знају све иако нису макли из свог дворишта. Смејао сам се кроз цео филм као и већина сале али ако вам се не свиђа мушки сексуално експлицитан хумор ово није филм за вас јер га има у изобиљу. Осталима препоручујем да га погледају.

18.11.06

"Галопирајући мајор" је одјахао у легенду

Боловао је већ неко време, и искрено, било је питање времена. Али колико год да је очекивано увек је тужно. Јуче је у Будимпешти у 79-тој години преминуо Ференц Пушкаш.

Пушкаш је сигурно био прва аутентична фудбалска звезда и симбол фудбала у свом добу. Под његовим вођством чувени мађарски тим познат као "лака коњицаБ" рушио је све пред собом не изгубивши 4 године ниједан меч. Авај, први пораз доживели су у финалу Светског купа 1954 и остали су без најсјајнијег трофеја. После совјетске инвазије Мађарске избегао је прво у Италију, а затим и Шпанију где је Реал Мадриду помогао да постави многе рекорде европског фудбала.

О њему би могли да говоре његове бројке, али ни изблиза не би могле да дочарају његову игру. Није његових 83 гола у 84 утакмице за Мађарску нити његових 4 гола у финалу Купа шампиона 1960 нити легендарни меч са Енглеском на Вемблију 1953 оно што га је учинило великим. Легендом га је учинио његов јединствен и непоновљив фудбалски мозак, способност да увек и свуда нађе право решење.

Никада га нисам видео како игра јер сам сувише млад. Али он је био идол обојици мојих сада покојних деда. Надам се да су обојица узели заузели добро место на небеском стадиону. Поново ће након толиких година моћи да гледају свог љубимца.

17.11.06

Феномен «десница за Србију» - Почетне предрасуде и заблуде традиционалистичке деснице о Србима

Претходни делови есеја:

Увод

У тренутку започињања рата, мултикултуралистичка левица није још увек имала све полуге државне власти у својим рукама тако да су мишљења западних влада углавном била немушта и неодређена. Оно што су мултикултуралисти, пак, имали, су били медији који су, углавном следећи своје идеолошке матрице(а не успешне медијске кампање Хрвата, муслимана и Албанаца, како то жели да се представи у Србији), давали подршку сецесионистичким републикама. На први поглед изгледа парадоксално да идеологија која се на речима залаже за мултиетничност и мултикултуралност али тај парадокс престаје када се у обзир узме један од основних идеолошких постулата савременог глобалистичког либерализма, такозвани «култ мањине».

Према «култу мањине», етничка, верска, културна или било која друга друштвена група која је себе успела да дефинише као «мањина» мора да ужива посебну заштиту и повластице у друштву. При томе, не постоји захтев који «мањина» испостави, а да је претеран нити средство које је недопуштено за остваривање циља. Застрашивање, пропаганда мржње против «већине», убијање, тероризам...Све је то тзв. «угњетеним мањинама» било или оправдавано или млако осуђивано уз неко обавезно «али». А када би на крају свега «мањина» добила све што тражи и постала «већина» на памет им није падало да она права која су тражила за себе даје другима. Напротив, припадници новопечених «мањина», најчешће бивши «већинци», су постајали прогањани на немилосрдан начин. Овога пута либералним глобалистима на памет није падало да интервенишу јер би то значило да би морали да поједу добар део оних речи којима су засипали слуђену јавност и самим тим признали да су њихове идеолошке представке биле погрешне. А за идеолога, признање грешности његове идеологије је равно смрти.

Тако су Хрвати, муслимани, а касније и шиптари постали «угрожене мањине», добивши свесрдну подршку од либерално глобалистичких гласноговорника које су медији уздигли на ниво «савести човечанства» по критеријуму знаном само њима. Србима је једноставно било немогуће да те људе преведу на своју страну из простог разлога зато што ниједан аргумент који би Срби могли да потегну, као што су историјске чињенице, шовинизам хрватских, муслиманских и албанских националних идеолога и права на живот у једној националној држави, не значе апсолутно ништа глобалистичким идеолозима који су све страхове Срба означавали претераним, а националне тежње превазиђеним.

Како су се у том тренутку понашале партије традиционалистичке деснице? Већина њих је и даље робовала хладноратовској логици и размишљала у њеним превазиђеним оквирима. Пошто је на изборима 1990. победио некадашњи функционер Савеза комуниста Слободан Милошевић вођама десних партија на западу је било незамисливо да у атмосфери еуфорије око пада комунизма подрже једног, наводно, комунистичког вођу(иако је он и идеолошки и на делу одбацио марксизам) који, по њима, покушава да одржи диктатуру и спречи ослобођење других. Они који су мало размишљали и износили ставове који су излазили из оквира добијали су веома мали простор у медијима или су, још горе, били немилосрдно нападани не бирајући речи, па су се многи од њих повукли мало из конформистичких разлога мало зато што ни сами Срби нису увидели у њима корисне савезнике. Поред овога, западна традиционалистичка десница није у потпуности схватила ни размеру друштвених промена у својим земљама(целе генерације су постале затроване глобалистичким либерализмом и мултикултурализмом и одвојене од традиције свог народа) нити могуће последице таквог стања.

Прекретница је настала избором Била Клинтона за председника САД. Он је имао све могуће акредитиве либералне глобалистичке левице: идол му је био Џ.Кенеди, демонстрант против рата у Вијетнаму, активизам у револуцији 1968, социјални програми блиски левици као гувернер Арканзаса, мада није прихватио да спроведе најрадикалније идеје мултикултуралистичког социјалног инжењеринга. Његовим уласком у Белу кућу почело је наметање либерално глобалистичке идеологије прво на унутрашњем плану у Америци, а затим преко ње целом свету. Традиционална десница се, пре свега у САД, не надајући се, нашла пред новим изазовом. А антисрпска политика Америке, која је, истини за вољу почела пре Клинтона, је под њим добила знатно мрачнију димензију.

(наставиће се)

10.11.06

Феномен «десница за Србију» - увод

Већ дуже време сам намеравао да напишем овај есеј али некако би ме или догађаји натерали да се бавим нечим другим или би имао важнија посла. Недавна преписка са једним чланом блогосфере ме је коначно натерала да нађем времена и да објасним откуд то да је већина људи који су имали и још увек имају симпатије према српском народу, условно речено, десничарског или конзервативног политичког опредељења, односно у својим земљама важе за такве. Кажем «условно речено», јер су по мени у данашње време «левица» и «десница» превазиђене политичке категорије, што захтева један шири увод.

Скоро већ један век политички спектрум у цивилизованим земљама је подељен на «левицу» и «десницу». За «десницу» се сматра да се залагала за интересе виших класа и за традиционалне вредности нације и испољавање националних осећања, док је «левица» сматрана више «интернационалном» и заступником сиромашнијих слојева. Наравно, ту су и изузеци и нијансе као и чињеница да се појмови «лево» и «десно» разликује од земље до земље али генерално су «левица» и «десница» имале управо овакве идеолошке смернице.

Завршетак Другог светског рата довео је до наглог ширења интернационалистичких идеологија у земљама запада као последица злоупотребе националних осећања од стране Хитлера и националсоцијалиста. Национална држава је од нормалног државног уређења постала зло које треба искоренити. Против националне државе су одавно агитовали про-марксистички мислиоци, а њиховом инфилтрацијом у образовне институције и медије по рецепту италијанског марксистичког теоретичара Антонија Грамшија читаве генерације постале су подложне њиховом утицају.

Генерације рођених у западним земљама за време или непосредно после рата су највише пале под утицај „грамшијанаца“. Није тешко погодити зашто је то тако: као непосредним сведоцима ратних разарања и немаштине у једном веома осетљивом периоду људског развоја није им било тешко утувити у главу да је „национализам“ крив за њихове патње. Они су углавном покушали 1968 насилно да сруше стари поредак али нису успели. Након тога су променили тактику и почели су да користе институције система преузевши полако прво левичарске партије, а потом и медије. Контролом над медијима успели су да замагле идеолошке и историјске дефиниције и чињенице и себи прибаве монопол на борбу против расизма и шовинизма лепећи те етикете својим противницима из десних и патриотских партија.

Што се тиче земаља источног блока и бивше Југославије оне су, наравно биле под тоталитарним марксистичким режимом који је борбу против национализма дигао на пиједестал најважнијег задатка. Проповедање другачијих ставова, наравно, није долазило у обзир. Парадоксално, али оваква ситуација је спасила народе тих земаља од заразе од многих од болести савремених западних друштава.

Након пада берлинског зида становништво у источној Европи је, поред обећања са запада о добром животу и «јединственој светској породици», се поново појавила могућност испољавања неких осећања која су под комунистима била забрањена. Најважнија од њих су национална и верска осећања. Нестанком комунистичких диктатура у народе источне Европе и бивше СФРЈ су се вратиле традиционалне вредности које су, парадоксално, у том тренутку на западу коме су бивше комунситичке земље тежиле биле на заласку.

Лако је објаснити и зашто је то тако. Док је антирелигиозност и анационалност у комунистичким земљама била државна присила у једном тоталитарном режиму и као таква је рађала природан отпор код људи, на западу је исповедање религије са законске стране остављена као слободан избор али се суптилним методама, преко медија, индустрије забаве и образовних институција потурала теза како је припадност нацији и религији архаична ствар, како је религиозност назадна, њен морал лицемеран и лажан и како традиција није уопште битна и да се у најбољем случају може свести на спољни фолклор а никако да се усвоји као парадигма понашања будућих генерација којe треба да живе у мултикултуралним друштвима где ће сви живети братски и равноправно.

Са новим начином размишљања који се наметао преко средстава масовне комуникације полако али сигурно је нестајала(мада у доброј мери још постоји) подела на «десницу» и «левицу». Социјално-економска политика је све мање зид који одваја политичке опције и идеолошка усмерења и њено место заузима однос према традицији и националним вредностима. «Традиционалисти» су по природи ствари нашли уточиште у «десним» партијама али међу њима има и оних појединаца који се у економском смислу могу сматрати «левицом» док се у данашње време када се каже «левичар» фактички мисли на либералног глобалисту.

У таквим условима потпуног унутрашњег друштвеног преображаја западних земаља, српском народу су се десили ратови у бившој Југославији.

(наставиће се)

9.11.06

Шта после избора у САД?

Као што сте већ вероватно и видели демократе су преузеле оба дома америчког Конгреса на изборима одржаним у уторак. Коментатори су представили ове изборе као референдум о рату у Ираку али то је само делимично тачно. Републиканци и Буш су поражени на овим изборима пре свега зато што су били потпуно неактивни и нису радили оно због чега су их њихови гласачи поставили на та места и зато што су напустили конзервативизам као своју идеолошку одредницу. Овоме треба свакако додати и скандале у које су били умешани проминентни републикански конгресмени.

Какав утицај ово има на нашу ситуацију? За сада не претерано велики јер се спољна политика САД углавном не води у Конгресу. Али реч важних чланова конгреса ипак има извесног утицаја на Стејт департмент и не дозвољава им да поступају арбитрарно. Амерички савет за Косово, лобистичка група која заступа српске интересе, је протеклих месеци имала успеха у представљању српске стране приче у Вашингтону. Проблем је у томе што ту групу сачињавају углавном људи блиски републиканској партији и што ће им сада са победом демократа бити смањен маневарски простор. У том смислу наша позиција се донекле погоршала.

Да ли су ови избори индикатор за 2008 годину и председничке изборе? У политици је и недељу дана читава вечност а камоли две године. Насупрот раширеном веровању, Ирак у следеће две године неће пуно утицати на политичку ситуацију. Демократе су мудро ћутале на овим изборима о својој унутрашњој платформи и нису спомињали ни права хомосексуалаца на брак, ни абортусе ни друге мулти-култи идеје по којима би да врше социјални инжењеринг над америчким друштвом. Штавише, већина њихових кандидата који су победили важе за умерене до конзервативне типове. Ако вођство демократа ипак покуша да наметне екстремни либерализам смишљен у идеолошким лабораторијама на североистоку или Сан Франциску могу да се поздраве са Белом Кућом 2008, као и Конгресом. Политичко коло среће се неумитно окреће.

8.11.06

Извештај са "Синеманије" 2: "Добра година"

Навикли сте на Расела Кроуа у улогама жестоких типова, војника, полицајаца...Можете ли да га замислите као циничног бизнисмена коме повратак на место из детињства буди племенита осећања? А тек Ридли Скот, творац "Осмог путника"? Можете ли да замислите да он режира романтичну драму? Нисам могао ни ја до синоћ.

"Добра година" је прича о берзанском брокеру Максу Скинеру који се немилосрдношћу и "радохолизмом" попео до врха. Изненада добија поруку да му је преминуо ујак и да му је оставио замак и винограде у Прованси. Макс не жели ништа да има са тим и одмах жели да прода имање али када се појављује девојка која тврди да је ванбрачна ћерка његовог ујака, све се мења и Макс открива да се на неке ствари једноставно не може ставити цена.

Расел Кроу је изванредан у улози Макса, не само када га представља као типичног берзанског брокера, већ и када дочарава Макса човека који се присећа детињства са ујаком и несигурног у своја осећања и како да их изрази. Овим се дефинтивно потврдио као свестран глумац. Од познатих глумаца ту је само Алберт Фини али то не смета ни мало да изванредно одиграју своје улоге.

Иако ово није мој тип филма топло га препоручујем свима, јер је он много више од лагане романсе. Напротив, он поставља многа питања о томе шта су заиста вредности за које треба живети данас.

7.11.06

Извештај са "Синеманије" 1: "Departed"

Дуго Мартин Скорсезе није пловио у мафијашким водама, тачније од 1990 и "Добрих момака". Али вредело је чекати толико дуго на његов следећи филм о тој теми.

"Departed" је прича која се врти око два полицајца, Билија Костигана, којег глуми Леонардо Ди Каприо и Колина Саливена у тумачењу Мата Дејмона. Костиган је по задатку убачен у редове мафијашке групе коју води Френк Костело(сјајни Џек Николсон) док Саливен има управо супротан задатак и доставља информације Костелу о истрагама које се воде против њега. Двоструки живот изискује велике напоре од стране обојице, како физичке тако и психичке, а када организације за које номинално раде постану свесне да међу њима постоје "кртице" и крену да их траже, њихова напетост достиже врхунац. У тој трци обојица откривају да ништа није онако како изгледа и да је за многе актере сукоба тешко утврдити на чијој су страни. Крај филма је врло оригиналан и неочекиван.

Овај филм не смете пропустити, чак иако нисте љубитељ филмова о мафији или неког од глумаца или режисера. Узбудљив је, неизвесан и напет и гарантује да ће вам задржати пажњу свих два и по сата колико траје.

3.11.06

Ужас!

Ко није прочитао најгрознију вест јучерашњег дана, може то да учини овде! Толико је страшно да једва да имам снаге да пишем о томе!

Ето шта је остало од петооктобарских прокламација о бољем животу и "милијардама које на граници само чекају пад диктаторског режима" за чије време, узгред буди речено, није забележен ни један такав случај.

2.11.06

Šeki's on the road again!

Почело је коначно и суђење Војиславу Шешељу. Наравно, без неке од традиционалних фарси хашког трибунала није могло. Овога пута, иако су му наводно дозволили да се сам брани, доделили су му тзв. "браниоце у приправности" који треба да преузму одбрану када Шешељ почне да говори оно што се њима не буде свидело. Али Воја је већ на почетку ставио до знања да то код њега неће проћи.

Правиће они Милошевића од блата када их Шешељ буде убацио у машину! Једва чекам!