29.12.06

Видимо се у 2007.

Ово је моја последња белешка за ову 2006. годину. Надам се да су вам моји текстови били занимљиви. Захваљујем се својим читаоцима на поклоњеној пажњи и желим им све најбоље у новој, 2007. години.

26.12.06

Феномен «десница за Србију» - мрачне године

Увод

Почетне предрасуде и заблуде

Антисрпска политика САД јесте почела док је у Белој кући седео републиканац и условно речено, умерени десничар, Џорџ Буш старији. Током последњих месеци његове владавине призната је БиХ као независна држава што је довело до грађанског рата у тој бившој југословенској републици а бившој СРЈ су заведене санкције. Али они који указују на ово са циљем да покажу како нема разлике између десно-конзервативних и лево-либералних снага у САД пропуштају да изнесу једну јако битну ствар: мотив једне и друге стране у спровођењу те политике.

Мотив администрације Буша старијег је био интерес. Тадашња америчка влада је имала јаке економске и личне везе са изразито агресивном исламском земљом као што је Саудијска Арабија, а која је у Босни и Херцеговини желела да створи своју базу у Европи. Срби на територији БиХ и уопште као су тако постали противник САД јер нису могли да дозволе насилно цепање свог националног простора. Клинтон је, задржавши везе са С. Арабијом додао и идеолошку, глобалистичку и мултикултуралну компоненту. Аинтерес је далеко лакше променити него идеолошку матрицу.

Медији на западу и идеолози глобализма су одмах кренули са антисрпском хистеријом са позивима на крвави обрачун са «дивљацима». А када је њихов пулен Клинтон ушао у Белу кућу 1993. године сматрали су да је куцнуо њихов час. У сарадњи са вођама босанских муслимана започела је продаја «мита о босанском мултиетничком рају» којег «српски националисти и шовинисти покушавају да униште војном агресијом и геноцидом». Српским вођама и српском народу у целини приписивани су злочиначки циљеви извртањем чињеница и чистим фабрикацијама. Хитлеровске аналогије о сукобу на просторима бивше СФРЈ су гебелсовским методама понављања лажи више пута и демонизовањем друге стране потуране западној и светској јавности. Чланци и коментари који су ту и тамо искакали из оквира су били класично бацање прашине у очи и препуштани забораву или им је контрирано поплавом увредљивих одговора који нису презали ни од најцрњих ad hominem напада. Др. Алфред Липсон, некадашњи логораш у Аушвицу и историчар који је специјализовао холокауст, је, на пример, у недељнику «Forward» помоћу историјских чињеница потпуно разбио мит о «мултиетничком босанском рају». Након објављивања овог текста био је нападан на најгрубљи начин од разних «удружења пријатеља Босне» који су чак тражили и да се отпусти с посла(беспрекорни научни рад је заштитио др. Липсона од овакве хајке али ово само показује до које мере су «мултикултуралисти» спремни да иду).

Клинтон је, иако је исказао спремност да се ангажује на простору бивше Југославије, као приоритет имао сређивање стања на унутрашњем плану и спровођење планова глобалистичког «социјалног инжењеринга» у самој САД. Агресивно наметање оваквих програма довело је до снажног отпора не само традиционалистичке конзервативне деснице већ и људи са здравим разумом који су се налазили и на левици и у центру политичког спектрума. Првих месеци свог мандата он је потрошио на безуспешно наметање свог виђења унутрашњег уређења, а када је то претрпело неуспех, окренуо се спољњој политици. Овде је зачета промена става традиционалне деснице према сукобима у бившој Југославији.

Разлика у гледању на југословенски сукоб није, наравно, настала искључиво из жеље да се контрира идеолошки супротстављеном председнику. Традиционалисти су и раније изражавали сумње и резерве према званичној верзији насталој у медијима. Разлог за ово је у томе што, да би неко поштовао традицију сопствене земље он мора да познаје њену историју и улогу која је та земља одиграла у њој, као и односе током историје са другим народима и државама. Таквим особама су приказивања Срба као «нових нациста» у најбољем случају изазивала гађење с обзиром да је добро познато да су Срби понели највећи терет отпора нацистичкој окупацији Југославије. Поред овога, ти људи су углавном били упознати са симпатијама које су усташе уживале међу хрватским вођама и екстремистичким ставовима Алије Изетбеговића изнетим у «Исламској декларацији». Проблем је, међутим, био како да се ове чињенице пренесу до обичних људи с обзиром на де факто монопол који су глобалистички либерални левичари уживали у главним медијима. Појавом интернета тај проблем је донекле био превазиђен и као нови медиј послужио је као средство преношења другачије истине о конфликту у Југославији.

Почетни кораци су углавном били тешки. Круг оних који је разоткривао скривене чињенице о ратовима на Балкану се углавном сводио на неколико коментатора десно-конзервативне провенијенције, који су од естаблишмента одавно добили етикету екстремиста, као што су Пат Бјукенен, Самјуел Франсис, Томас Флеминг или Џастин Рајмондо, традиционалистичке "последње мохиканце" у главним медијима као што су Абрахам Розентал из "Њујорк Тајмса" и професоре историје који нису хтели да прихвате бестидно уништавање њихове науке. Интернет је у почетку сматран као средство забаве, мање као средство за вођење политички расправа. Главни политичари, без обзира на оријентацију, још увек нису хтели да постављају незгодна питања из страха од већ очигледне харанге коју су против свега српског водили либерално-лева штампа и ТВ које су у домену информација и даље водили главну реч.

А поменути медији су током деведесетих били у пуном замаху. Улица Васе Мискина, Маркале, Сребреница...Сваки од ових инцидената је бивао повод за разјарене позиве на покољ Срба од стране "либерално-хуманистичких" коментатора у америчким медијима. Прича о БиХ је сада добила идеолошки оквир од којег није смело бити одступања: мултиетничка и мултикултурална Босна нападнута од агресивне, шовинистичке Србије. Администрација Била Клинтона је, видевши писање себи наклоњених медија као самоиспуњавајуће пророчанство, брзо се ангажовала на помоћи Хрватској и босанским муслиманима, спроводећи политичке, дипломатске и на крају војне акције против Срба натеравши их да потпишу Дејтонски споразум.

Нешто другачија матрица примењена је на Косову и Метохији. Овога пута на сцену је ступио већ поменути "култ мањине": Албанци на Косову и Метохији су лажно представљени као угњетена мањина од стране српске државе. Медији су палили јавност лажним причама о "српским злочинима" и певали оде НАТО снагама који ће "вратити мир" и изградити "мултиетничко Косово". Ту су се појавиле и прве пукотине у медијском фронту. Интернет се за то време потпуно етаблирао као медиј и помоћу њега, више стихијски него организовано додуше, Срби су успевали да протуре своју страну приче. У међувремену традиционалистички коментатори који су одраније пружали уравнотеженију слику о бившој Југославији сада су успевали да дају својој причи кохерентан оквир нашавши паралелу са илегалном емиграцијом Мексиканаца и осталих латиноса која је убрзано мењала етничку слику делова САД. У ову групу спадају већ поменути Бјукенен и Флеминг. Други, нешто малобројнији као на пример Дон Федер и Роналд Хачет, су упозоравали на природу ОВК и њене везе са исламским екстремистима. Трећи, где спадају Џулија Горин и Џозеф Фара, су знали историју и предочавали читаоцима њених текстова да су Косово и Метохија вековне српске земље, да су приче о подјармљивању Албанаца лажне и да је рат против Србије неморалан. Они су остварили известан утицај на идеолошки сродне политичаре па су се тако први пут у званичним холовима Вашингтона могли чути гласови противљења антисрпској политици а најгласнији су били сенатор Кеј Бејли-Хачинсон, и конгресмени Том Дилеј и Том Кембел који су сви припадали изразито десно-конзервативној струји Републиканске странке.

А Европа? Европа је по питању традиционалних вредности до почетка рата на Косову и Метохији безмало постала изгубљен случај. Готово у свим земљама су власт преузеле партије либералне глобалиситчке левице, а партије деснице су или и саме преузеле либералне постулате уз неке козметзичке корекције као у Француској или су погрешном кадровском политиком током претходних година саме себе закопале и осудиле на ирелевантност попут конзервативаца у Британији. Остале су само партије и организације које су глобалиситчки медији осуђивали као "десне екстремисте" као што су Национални Фронт у Француској или покрет Пима Фортајна у Холандији или ултралевичари и комунисти.

Све ово, међутим, није могло да спречи окупацију Косова и Метохије, коју су либерално глобалистичке владе на западу прослављале. Њихова идеологија је у том тренутку била на врхунцу, спремна да наметне своју вољу целом свету не бирајући средства. Вапаји Срба за најосновнијим правима која им припадају као народу и упозорења да слична судбина може задесити друге се или нису ни слушали или су цинично отписивани као "остаци ретроградне свести" и "терет превазиђеног начина размишљања" па и као лупетања. На крају крајева, налазили смо се на "крају историје" у епохи коначне победе либерално глобалистичких идеја где појмови као што су национална припадност, част и традиција неважни и препуштени забораву. Након петооктобарског пуча и доласка на власт у Србији идеолошке сабраће западних глобалиста и мултикултуралиста чинило се да је ова прича добила своју дефинитивну потврду. Свет је могао да одахне и препусти се блаженству које му је ново време донело.

Све до једног септембарског јутра лета Господњег 2001 у Њујорку...

(наставиће се)

25.12.06

In memoriam: Џејмс Браун

"Кум соула" више није са нама. Џејмс Браун је данас, на Божић по грегоријанском календару, умро у својој 73. години.

Надимак није нимало случајан. Браун је један од оних музичара који је покренуо читав један музички правац и донео потпуно нов сценски наступ. Плесање на сцени је био његов ексклузивни изум и све оно што је касније дошло с тим у вези су биле само варијације на ту тему. Нема соул извођача који, и поред тога што су и сами стекли легендарни статус, који није њега навео као узор и врх који треба достићи. Злобници би рекли да су, кад већ нису могли да га надмаше као музичари, његови наседници то успели у конзумирању дроге и алкохола. Али то је нека друга прича која има више страна.

Браун је отишао у легенду. Али док год са звучника буде ишло његово легендарно "I FEEEEEEEEEL GOOD...." он неће умрети.

22.12.06

Овај их је све превазишао

Из историје знамо на који начин су диктатори преко државних органа задовољавали неке своје личне амбиције. Али да ли сте чули да је књига једног од њих уздигнута на ниво верске светиње да је њено познавање напамет услов запошљавања, да су у земљи укинуте пензије и забрањен балет по изговором да није у народној традицији? Све се ово дешавало у Туркменистану, чији је председник недавно преминуо.

И поред овога, није се нигде од дежурних крсташа за демократију на западу могло чути да "режим у Туркменистану држи народ у изолацији" и да га "треба збацити" и сличне пропагандне пароле. Тема за размишљање, не за наше "демократоре" који одавно за размишљање нису способни, већ за оне заблуделе који им још увек верују.

20.12.06

Шта остане када се избаце неподобни

Ову анегдоту сам прочитао пре извесног времена у једној о књига о Стаљину...

Елем, главни јунак приче је члан редакције једног совјетског листа. Почетком 1930-тих су примљени код Стаљина и као успомену су сви добили заједничку фотографију. Ускоро су почеле злогласне "чистке" и један по један члан редакције је бивао ухапшен. Главни јунак је, како је којег његовог колегу "гутао мрак", са фотографије секао његов лик. Било је опасно наћи се на истојо фотографији са "непријатељем револуције", "троцкистом" или штагод било. И тако је секао једног по једног док по завршетку "чистки" негде 1939 године нису на фотографији остали само он и Стаљин!

Прође још година, Стаљин умре и Хрушчов на 20. конгресу у свом реферату осуди
Стаљина и његов култ, наш главну јунак узе ону фотографију, исече Стаљина и остаде на њој сам...

18.12.06

Где је граница лицемерја домаћих антисрба?

Већ смо одавно сведоци безочних напада тзв. "грађанских либерала" и "космополита" на великане српског народа. У тој хајци је мало ко био поштеђен али дефинитивно омиљена мета напада је Свети Николај Охридски и Жички. Не пропушта се прилика да се истакне његов наводни шовинизам и антисемитизам. У чланку за Српске новине Огледало Владимир Димитријевић изванредно анализира, условно речено, спорне речи владике Николаја стављајући их у одговарајући контекст. Лично, међутим, је на мене најјачи утисак оставио овај део:

У повици на Николаја због антисемитизма заиста има много лицемерја. Јер, оно што се замера њему, опрашта се другима, истинским мрзитељима Јевреја и чак искреним следбеницима Хитлера, што Николај никад није био. Филип Давид, који Владику Николаја непрестано напада, уме да употреби и другачије речи, пуне разумевања, када су у питању писци који му се, из ових или оних разлога, допадају. Ево шта он каже у свом интервјуу “Вечерњим новостима”: “Писци, као и политичари, у јавним расправама често греше, некад озбиљно и тешко. Присетимо се само из ближе историје књижевности Кнута Хамсуна, Езре Паунда и Селина, који су, подржавајући на јавној политичкој сцени неке од изразито лоших идеологија и идеја, крајње деснице и фашизма, али су у својим делима на убедљив начин негирали своје политичке ставове. И не само то, него су, попут Луја Фердинанда Селина, написали најбоље антиратне романе. Једно је, дакле, директно политичко ангажовање, а нешто сасвим друго књижевни рад”

Шта су говорили Кнут Хамсун, Паунд и Селин, којима Филип Давид прашта? Нобеловац Кнут Хамсун 7. маја 1945, после Хитлеровог самоубиства, каже: “Нисам достојан да свечано говорим о Адолфу Хитлеру... Он је био ратник, ратник за човечанство, и проповедник Јеванђеља о правима свих народа. Представљао је појаву реформатора највишег реда, а историјска судбина му је била да је морао деловати у времену непримерене суровости која га је на крају убила. Овако би сваки Западноевропљанин требало да гледа на Адолфа Хитлера, а ми, његове блиске присталице, приклањамо главе пред његовом смрћу”. А Езра Паунд? Он је говорио о “јеврејској болести” која је заразила Хришћанство аскетизмом, презиром према природи, и био је пропагандиста који се оглашавао са Мусолинијевог радија. Француски писац Селин је у “Покољу за xабака” позивао на погром Јевреја, и говорио: “Да су се мање шепурили по целој планети, да су мање зезали човека, можда не би награисали”. И још: “Довољно је погледати, мало поближе, ту дивну њушку типичног јеше, па да заувек... Те вечито неискрене очи, да се од њих пребледи... Тај стиснути осмех, те ноздрве које се шире: хијена... Јевреји су ти који поседују све злато овога света... Наша цивилизација је јеврејска – ми смо сви подјевреји”


Ето, свети владика је шовиниста док Хамсуна, Паунда и Селина(који никада нису повукли своје речи) треба раздвојити на две различите личности као да су шизофреничари. Није први пут да "грађански борци" имају различите аршине у зависности од личних афинитета али сада треба да буде јасно да у томе немају граница.

15.12.06

И други имају свој ЛДП

Иранска влада је организовала своју конференцију о холокаусту. Поред стандардних ликова који су име стекли као негатори геноцида над Јеврејима у Другом светском рату(а неке су назови-новинари унапредили до статуса академика) на овом скупу су се појавили ултраортодоксни Јевреји који се противе садашњој држави Израел.

Шта год да им је био циљ њихово присуство на овом скупу дало је додатан ветар у леђа учесницима и организаторима и де факто их сврстао на њихову страну. Постоје границе преко којих се не сме прећи без обзира за шта се неко залаже, а једна од њих су и невине жртве сопственог народа. Својим учешћем на овој конференцији поменути Јевреји су ту границу прешли и сврстали се на страну његових непријатеља.

А у томе су дебелом закашњењу за својим српским панданима...

12.12.06

Шта Срби могу да науче од Војислава Шешеља

Шешељ је победио хашки трибунал! Испуњењем свих његових захтева престала је потреба за штрајком глађу као средством за остваривање најосновнијих људских права.

Какав год да је исход би Шешељ би био победник. Да је, не дај Боже, штрајковао глађу до смрти имао би сигурнo ореол мученика, овако над њим је слава победника, без обзира што је штрајк оставио последице по његово здравље.

Било је за очекивати да хашки назови Срби буду изненађени, а затим и констернирани оваквим развојем догађаја. Своју злурадост током самог штрајка нису ни покушавали да сакрију, а још мање разочараност исходом. Нису само надолазећи избори и пораст популарности СРС после овога разлог за то. Постоји много важнији разлог због којег њих Шешељева победа боли.

Војислав Шешељ је показао да, уколико је право и правда на његовој страни и ако је упоран у томе да истраје до краја у борби за њу не постоји сила која га може победити. Тиме су пале у воду све приче "демократских снага" о томе како "се не треба инатити са светом" и да "не можемо против силе" и наводе људе на размишљање да ли је требало и раније остати истрајан без обзира на цену.

На Косову и Метохији на нашој страни су и право и правда, а на њиховој само сила. Учимо се на Шешељевом случају како треба са таквом ситуацијом да се изборимо.

8.12.06

Многаја љета мати Макарији

У данашњем "Гласу Јавности" објављена је потресна исповест мати Макарије о њеном животу на Косову и Метохији под окупацијом. Посебно бих истакао овај део:

Ovaj govor i jezik Šiptara nam ipak nešto kaže: oni koji su udarili na naše hramove, oni su hteli da unište naše srce. Nacija se uništava kada mu uništavate kulturu, što je činio Hitler u Drugom svetskom ratu bombardovanjem Narodne biblioteke. Ali ako se uništavaju crkve, ako se narod progoni, ako se preoravaju groblja, onda je to uništavanje duha i duše jednog naroda. To se danas dešava Srbiji.


То је најбољи доказ свим антисрбима, поготову онима у Србији, ко кога жели да уништи на Косову и Метохији и ко коме отима земљу.

5.12.06

Биће, биће, ништа не брините...

Многи се вероватно питају зашто не настављам свој есеј "Феномен десница за Србију". Имао сам пословних и приватних обавеза па нисам стигао да се бавим овим али обећавам да ћу до Нове године написати бар још један наставак. Хвала на стрпљењу. ;-))

Протести из 1996: десет година касније

Пре пар недеља обележена је(да не кажемо, прослављена) десета годишњица протеста против изборних манипулација СПС-ЈУЛ власти на локалном нивоу. Тираде петооктобарских револуционара о "почетку краја злочиначко-диктаторског режима" су биле очекиване. Мало мање је био очекиван инцидент са Чедом Јовановићем на Филозофском факултету, али је лепо да је показао како је прешао још једну границу безочности.

Шта се одигравало иза кулиса мало ко данас прича али да бисте добили макар делимичну слику о томе прочитајте текст Бранимира Нешића из "Двери" који говори о томе. Уједно бих желео и мало да га прокоментаришем.

Био сам активни учесник студентског протеста те године али не и оног коалиције "Заједно" јер не само да никада нисам био присталица ниједне од странака из те коалиције већ присуство неких личности и организација у тој коалицији једноставно нисам могао да сварим(што да кријем, реч је о Весни Пешић и ГСС, а будући догађаји су ми потпуно дали за право). Стицајем околности имао сам још у то доба информације о томе шта се заиста дешавало у врху студентског протеста(и касније у тзв. студентском парламенту) али сам то, заслепљен управо еуфоричном атмосфером која је владала током протеста а коју Нешић у свом чланку савршено описује, или одбацивао или рационализовао. Понашање универзитетских професора током тог протеста је заиста било крајње опортунистичко и манипулативно у односу на студенте и, мада ни то нисам у то време хтео да признам, добар део њих је имао своје себичне циљеве а протести су били само средство. А шта је остало после свега? Једном речју, ништа. Били смо, што би рекао Лењин, корисни идиоти.

Нешић у свом чланку будуће студенте позива на опрез. А ја бих додао и још неке савете за оне који почињу озбиљније да прате политику:

1) Добро проучите прошлост и идеолошку оријентацију личности које вас позива на акцију. Уколико се она коси са оним што проповеда данас, проверите да ли се дотична особа игде одрекла претходних ставова.

2) Погледајте у којим се круговима крећу лидери протеста. Не каже се за бадава "С ким си, такав си"

3) Не тражите на силу идеалистичке мотиве и разлоге за неку акцију, најлогичније објашњење је у највећем броју случајева оно право(верујте ми, знам о чему причам, прошао сам кроз ту фазу)

4) И на крају, не дозволите да вам причају бајке о вашој политичкој посебности на било који начин. Студент је у политичком смислу потпуно једнак било ком грађанину. Ти који вас "уздижу" не мисле добро вама него самима себи.

1.12.06

Где је држава Србија у свему овоме?

Недавно је у Јасеновцу отворена изложба о усташком концентрационом логору у том месту. Јуче је изложбу посетио и директор Центра Симон Визентал Ефраим Зуров и није се нимало похвално изразио о садржини изложбе.

Колико је похвалан став Зурова толико је срамотно понашање званичника Србије у свему овоме. Ниједан није реаговао на поставку изложбе и очигледне историјска искривљивања и неистине које су се нашле у њој. Некима су, наравно, важнији непостојећи геноциди у Сребреници него прави у Јасеновцу. Други су једноставно неспособни да кажу или учине било шта што је у корист Срба. Остало је на Визенталовом центру да обавља посао србијанских власти. Али власт само одражава већину изборног тела. Већина Срба и даље чека неког месију који ће све послове обавити уместо њих. Зато нам је тако како јесте.