30.12.07

Да ли моје личне забелешке одударају од остатка блога?

Питање за све читаоце да мало размисле о томе. Један од читалаца је оставио коментар на мом енгелском блогу с тим у вези. Лично, мислим да оне служе мало као разбибрига и да нису превише деплациране. Шта мислите ви?

28.12.07

Ма шта рече

Каже нам министар Самарџић да "за Солану међународно право не постоји". Јел' министар то закључио сада или 1999. када је тај исти Солана наредио бомбардовање СРЈ? Некима стварно треба времена да се освесте...

А неки се неће освестити никада, као на пример један самарџићев колега из владе. Мада, вероватно није реч о освешћивању...

27.12.07

Убиство Беназир Буто

Бивша премијерка Пакистана је убијена данас након предизборног митинга у Равалпиндију.

Шта ће то значити за Пакистан? Врло вероватно нову рунду нереда и поновно завођење ванредног стања уз одлагање избора предвиђених за 8. јануар. Дугорочно, могућа је и нестабилност која би могла довести и до пада генерала Мушарафа, поготово уколико би се инсистирало на тзв. демократизацији. Такав развој догађаја би имао катастрофалне последице поготово јер би власт у том случају преузели исламисти који би тиме дошли у посед пакистанских нуклеарних бојевих глава, а онда су све опције могуће.

Иначе, према самој Буто имам мало симпатија, с обзиром да је током деведестих популарност хтела да стекне жестоким антисрпством. Стога сам на вест о њеној смрти, са људске стране, потпуно равнодушан.

"Поуздани извори" поново јашу

Недовољно им је било што су омашили прогнозу око трасе руског гасовода, сада су се чувени "поуздани анонимни извори" осмелили и да процењују руску понуду за НИС.

Заиста мисле да сви овде имамо кокошију памет. На њихову жалост, има нас који их прате.

26.12.07

Резолуција

Округло па на ћоше, мож'да бидне не мора да значи. Ово је укратко опис предлога резолуције о Косову и Метохији који је поднела влада Србије. Предлог је слика и прилика садашње владе и њене политике.

У предлогу нема ниједне конкретне мере. Још мање се недвосмислено ставља до знања ЕУ да може да заборави на споразум о стабилизацији и придруживању ако учини било какав корак ка отимачини Косова и Метохије, о војним мерама да и не говоримо. Скоро све што тамо пише је уставна обавеза владе Србије, није уопште била потребна никаква резолуција.

Једино што је ново је део о НАТО. Први пут се чланство у тој организацији и званично ставља ад акта и, што је још важније, предвиђа се референдум о чланству. Ово је од велике важности за односе са Русијом.

Од силних покушаја да се створи што шири фронт губи се на оштрини. Не треба на силу тражити јединство поготово када у парламенту и у влади постоје странке које отворено говоре да више воле ЕУ од Србије.

25.12.07

Срећан Божић свима који славе

Свим мојим читаоцима који Божић славе по Грегоријанском календару желим срећан празник. Прославите га у миру и благостању.

24.12.07

Осећао се као код своје куће

Мало касним али није згорег мало прокоментарисати концерт репера 50 cent-a у Приштини. Старе навике тешко одумиру па је бивши дилер крека одлучио да се подсети млађих дана. Косово и Метохију су шиптарски нарко-дилери одавно претворили у слику и прилику америчких урбаних гетоа са криминалом који цвета и убиствима која дођу као "добар дан", чак и у оним деловима где Срба више нема. Чак је и изавио да "зна шта бива када се потегне оружје и да се вероватно зато идентификују са њим".

Ако ништа друго, био је толико пристојан да не говори о политици и рекао је да је његово да наступа. А уколико га место где наступа подсећа на завичај са све белим прашком утолико боље.

23.12.07

Личне забелешке за викенд 22. и 23. децембра

Прошли викенд није било белешке у блогу из два разлога: припреме за славу које су биле интензивне и нека ситна болест која ме је ухватила.

Елем, слава нам је прошла и то веома успешно. И старији и млађи су хвалили јела која је углавном моја жена припремила. Поготово су на били цени њени колачи. А кукала је што је слава посна! Било је лепо скупити на једном месту већину рођака и пријатеља на једном месту, а најдраже је што смо коначно успели да упознамо моју сестричину и кумицу моје жене. Много су се лепо играле и сложиле а чак се и испоставило да имају заједничке другарице. Надам се да ће се још сретати. Једино где смо оманули је превелика количина хране и преширок избор. Бојали смо се да нећемо имати довољно, а на крају је било и превише, толико да смо све до данас имали обезбеђене оброке. Али тако је то када се спрема први пут, следеће године ћемо знати.

Претходно сам, наравно, носио славски колач, жито и вино у цркву. Моја парохијска црква је Саборна и била је, као што се могло и очекивати, поприлична гужва. Поп је морао да ради групна освећења али је пресецао колач са сваким појединачно.

Већ овог викенда кренуло се са куповином поклона за Нову годину. Веровали или не већ сам купио за скоро све којима сам намеравао да купим, тако да ћу за следећи викенд само гледати нешто за себе, евентуално. Све зависи да ли ће плата да ми стигне следеће недеље јер смо се доста истрошили за славу и сада за ове поклоне.

Данас је, иначе, моја већ поменута сестричина прославила шести рођендан. Као да је јуче било да су нам јавили њено рођење. Деца брзо расту, ево сестричина моје жене ће ускоро 4 месеца да напуни. Баш смо коментарисали како сада личи на маму, а раније је била исти тата. Видећемо шта ће да испадне на крају.

Наравно да сам гледаоутакмице које су обележиле дан! Зар сте сумњали? Интер је без стандардног средњег реда и одигравши једну од лошијих утакмица ове сезоне победио Милан, толико су доминантни над осталима у Италији. А Реал је залужено добио Ел Класико. Срамота је шта Рајкард ради од онеакве Барсе.

Толико за овај викенд. Останите присебни за време празничне грознице.

21.12.07

Где је?

ДСС је обећала да ће одговорити на расписивање председничких избора "после 19. децембра и седнице Савета безбедности". Данас је 21. децембар. А ми чекамо...

И чекамо...

19.12.07

Слава Светом Оцу Николају!




Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.

Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

Године 1096. Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.

Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св. Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

(преузето са сајта Српске православне цркве)

17.12.07

Рубикон

Дошло се до последње линије, оне која означава границу између права и неправде, између цивилизације и дивљаштва. То су два пута у два дана саопштили из Русије. На другима је да одлуче којој ће од ове две стране да припадају, ми смо свој избор учинили.

14.12.07

Избори и са њима у вези

Избори за председника Србије су расписани за 20. јануар. То је одмах дигло прашину. Коштуница прети да ће одговорити али тек после седнице Савета безбедности УН, а као одговор помиње се смена Дулића са места председника Скупштине. То је бедно јер ништа осим обарања владе после Светог Николе неће донети ефекат нити би могло Коштуници да поврати кредибилитет.

Расписивање избора има, међутим, и своју мрачну ноту. Одмах су почеле шпекулације о томе како је то повезано са евентуалнм проглашењем независности Косова и Метохије, а то је отворено изјавио и један "аналитичар близак ДС-у". ДС још овек није демантовала овакве тврдње које, уколико у тачне, представљају ништа мање него велеиздају.

И шта сад? Да ли изаћи на изборе или, како из ДСС најављују, бојкотовати? По мом мишљењу Тадић се мора склонити са функције председника јер је дефинитивно да је у питању штеточина, и он и људи око њега. На ово је још прошлог пролећа упозоравао Леон Којен. Србија више нема тај луксуз да на таквом месту трпи такву особу. То мора бити учињено са или без Коштуницине подршке. Он може да одлучи да ли ће да учествује у његовом уклањању или да статира по страни и тиме уруши и оно мало политичког капитала што му је остало.

13.12.07

Шта чекате, требало је почети одавно!

Џулији Горин тешко да ћемо моћи довољно да се захвалимо за оно што чини у одбрани Србије и српског народа. У истом стилу наставља и дан данас са својом новом колумном. Поред већ доказаних чињеница, коначно нам саопштава и критику коју смо потпуно заслужили:

...спасавање Европе, а тиме и Америке преко Косова захтева од обичних Срба, поготово Срба у Америци, да учествују у овој бици. Морате проговорити као грађани, контактирати са вашим представницима, писати писма и дати прилоге, што ваши непријатељи већ добрано чине. Где год видите чланке о “геноцидним Србима” или о чистоти Босанаца или Албанаца као жртава, поготово оне који се улизују Босанским и албанским заједницама, морате писати писма уреднику. Морате објаснити да реалност није црно-бела и да новина својим читаоцима не чини никакву услугу тме што их "штити" иод истине о својим "избегличким" комшијама.


Џулија је дотакла савршено кључни проблем Срба данас у целини. Сви чекамо да нам нешто падне са неба, да нам стигне месија који ће нам све проблеме однети руком. Ни за шта да се потрудимо сами, никако да постанемо свесни да морамо нешто уложити да би се нешто добило за узврат. То је добрим делом последица система у којем смо живели од другог светског рата до распада Југославије. Колотечина која је била уведена тада убедила је генерације да имају "божанско" право на сва могућа животна уживања и да су ослобођени било каквих обавеза према неком ентитету који је већи од њихове личности. Кад већ говорим о личностима, имамо још један проблем који нас спречава на акцију, а то је сујета. Једни неће да учествују јер нису добили положај, други зато што се не прихватају њихове идеје, трећи неће да "бране Милошевића"...А о поделама заснованим на превазиђеним терминима из Другог светског рата да и не говорим. Требаће времена да се све ово превазиђе, а требало је то учинити одавно и кренути у акцију. Верујем ни да сада није касно, али све и да јесте ја бих се много лошије осећао када не бисмо чак ни покушавали. Ако ни због чега другог, а онда да се Џулија Горин у нас не разочара јер после свега макар јој толико дугујемо. Према томе, на посао драги сународници!

12.12.07

И још мало о "прогнозерима"

Да се надовежем на белешку од пре пар дана о томе ко је какве политичке прогнозе давао у вези Косова и Метохије, једна медијска кућа је из чувених "неименованих поузданих извора" прошле недеље сазналаово о могућности проласка гасовода "Јужни поток" кроз Србију. А шта је било стварно са тим гасоводом видели смо у уторак. Ето, толико о поузданости њихових "извора". Упамтите то када поново посегну за истом флоскулом.

11.12.07

Идиоти свуда

Спорт одражава стање у друштву, негде у већој, негде у мањој мери. Ако нам идиот седи у фотељи председника државе није чудо што су спортски форуми запоседнути сличнима. Још једна идиотска одлука утицаће на то да се дерби игра без публике по први пут у историји.

Хистерија створена око инцидената на утакмици Звезда - Хајдук се полако стишава онако како сам и очекивао, по принципу "тресла се гора, родио се миш". Од громогласних најава о масовним хапшењима није остало ништа. У затвору су завршила четири човека од којих је само један члан управе и који су ухапшени под трагично смешним оптужбама(само још да ми објасни неко шта делегат утакмице има са свим овим инцидентима). Уколико не постоји снимак да су та четворица лично дали бакље онима који су њима тукли полицајца Трајковића не постоји начин да оптужени буду и осуђени.

Да се разумемо, они који су тукли полицајца на "северу" треба да иду на дугогодишњу робију, али овде није реч о томе. Инциденти на "Маракани" су само повод. Циљ је да се клуб у бесцење да неком од тајкуна блиских власти. У мафијашки систем који се увукао у фудбал нико не жели да дира, чак се на тако нешто ни не помишља. Јасно је да је то зато што у управама клубова седе бројни функционери и финансијери владајућих партија у најмању руку добрано упознати са тим како функционише систем а неки су и његов део. Зар да убију своје златне коке?

Поред овога, случај је показао(по милионити пут) колико је бедна наша новинарска професија. Једна дневна новина која се дичи традицијом од преко 100 година је објавила преко пола прве стране наслов који, како је у једној ТВ емисији показао Добривоје Јанковић, садржи неколико чињеничних грешака. Друге су без и трунке доказа објављивали наводне везе бивших челника клубова са мафијом. Трећи жале што је "полиција изгубила битку" и што "хапшења неће бити". Ма није ту битку ни водила, да имамо новинаре од имало интегритета знали би то одавно.

Све у свему, још једна бедна назови мера која неће решити ништа и нанети само штету. А о квалитету фудбала код нас, о начину тренирања, селектовања, тактичкој припреми, катастрофалној инфраструктутри и бројним другим недостацима нико ништа. Сјајан рецепт да се публика врати на стадионе, нема шта.

ПС Оставите причу о томе како људи не долазе на стадион због страха од хулигана. Како то да тог страха нема када гостују Ренџерс, Бајерн и Болтон? Или Левадија и Гроцлин који су на нивоу наших суперлигаша?

Двоструки идиот

Шта све пада на памет Борису Тадићу, то је за посматрање! Сада тражи да Међународни суд правде у Хагу испита да ли Косово и Метохија имају право да буду независни!

Јел'то исти онај суд који се огласио ненадлежним када смо тужили земље НАТО због агресије, а затим надлежним у спору пторив тз. БиХ?

Сва срећа па је ово мртворођено, и то из два разлога. Прво, председник нема уставно право да тако нешто покреће већ то може да учини само влада Србије. Друго, Међународни суд правде не даје таква мишљења већ само пресуђује у спору између држава.

Невероватно је да председничку функцију заузима човек са тоталним незнањем о основама међународног права и поретка. Или можда није у питању незнање?

10.12.07

Читајте и запамтите за убудуће

Каже се да смо кратког памћења. Лично, мислим да то није искључиво наша карактеристика већ да је то одлика данашњег времена у којем те бомбардују толиким информацијама да је практично немогуће одвојити битно од небитног, као и запамтити све. Овакво стање је погодно за разне манипулаторе и преваранте. Неко се ипак потрудио да нас упозори.

Немам обичај да дајем препоруке за читање неке новине али овога пута ћу да учиним изузетак. Београдски дневни лист "Правда" је од суботе почео фељтон у коме се анализира писање појединих медија о току "решавања" статуса Косова и Метохије. Сазнаћете која је новина најбомбастичније најављивала датум усвајања резолуције СБ која би потврдила Ахтисаријев план, који су политичари уверавали јавност да руског вета неће бити, који су "аналитичари" покушавали да у новинама напишу како "Руси нису рекли то што су рекли а и ако јесу рекли нису тако мислили". Нећу све да вам откријем овде, обавезно прочитајте фељтон. Мало ћете се насмејати, мало побеснети а можда ћете чак и лицитирати ко је од вајних "прогнозера" испао највећа будала...

Али највише од свега их треба запамтити. И то добро. И суочити их увек са тим њиховим промашајима када год покушају поново да нам соле памет.

9.12.07

Личне забелешке за викенд 8. и 9. децембра

Припреме за славу су сада почее озбиљно. Јуче и данас смо били у куповини, узимали смо углавном храну и репро-материјал и саставили смо списак обавеза које треба да извршимо до тог дана. Жена ће од среде преактично свако поподне да проведе спремајући храну, а мораће без мене да се сналази у суботу зато што радим(уместо 31 децембра). Срећом помоћи ће моја и њена мама иначе би пала с ногу.

Спремамо се и за Нову годину. Још нисмо смислили где ћемо али нешто ће да искрсне, увек тако буде. Још у октобру смо одлучили да остајемо у Београду. Ове године смо се баш напутовали. Нову 2007. смо у Бечу дочекали, потом летовање у Грчкој, а онда медени месец у Барселони. Време је да се примиримо мало.

Јуче смо посетили моју свастику и њену породицу. Њена ћерка ће за пар дана напунити 3 месеца и прави је слаткиш. Обожава да се носи, а ускоро ће се усправити и почети да пузи што значи нове бриге за родитеље. Али све то иде у рок службе.

Овог викенда сам гледао мало мање фудбала. Арсенал и Ливерпул су претрпели прве поразе и сада води Манчестер Јунајтед. Видећемо како ће ово утицати на поменуте тимове. Интер се одлепио на +5 од Роме а Реал побеђује али не бриљира нешто. Подсетите ме, зашто оно беше смењен Капело?

Чекају ме бурни дани на свим пољима и треба бити припремљен. А ви ме и даље читајте. :-)

7.12.07

Јад, срам и беда

Кратак опис синоћње "представе" на Маракани. Али не треба се томе чудити. Одавно је био циљ клуб срозати то те мере да ће неки тајкун да га узме будзашто. Завршна акција у том циљу се управо изводи. Зато су и довођени играчи сумњивих квалитета, зато су и продавани најбољи под сумњивим околностима...

Од великог клуба остали су само навијачи на нивоу. На сву срећу јер смо ипак једини и незаменљиви.

6.12.07

Полако али сигурно

Једно време нам је власт говорила да су нам пријатељи, затим су им стављали НАТО маску. Данас су се одважили да кажу да је цар го. Добро је, али овим темпом нећемо нигде стићи. Многи су још слепи за многе елементарне чињенице. Осим тога, време је за конкретне мере, а не речи.

5.12.07

Његов очај је наша радост

Каже Солана да је очајан!

Током деведесетих није био нимало очајан, напротив. Био је изузетно задовољан док су жртве његових наређења изражавале очајање. Сада се ствар окренула и дошао је ред на нас да се наслађујемо његовој муци. И нека дуго потраје.

То је то!

3.12.07

Две вести

Путин је победио. И то очекивано убедљиво. Сада ће и званично имати двотрећинску већину и јасан мандат као премијер у будућности. Којекакви "демократски реформатори" у Русији и ван ње, наравно, кукају о неправилностима али то је било за очекивати. Видите, "демократе" никада не губе на изборима, ту су увек неправилности да их спрече. За нас је ово добра вест, наравно.

Чавез је изгубио. Ово је, пак, изненађење! Изгледа да је доживотни мандат ипак било превише. И шта сада? Ништа, Чавез остаје најмање до 2013. а у политици и шест дана је вечност а камо ли шест година.

2.12.07

Личне забелешке за викенд 1. и 2. децембра

Јуче је била годишњица смрти покојног деде па смо се окупили на породичном ручку. Обично евоцирамо успомене на њега неком занимљивом анегдотом из његовог живота. Овога пута смо причали о последњој слави која се славила под његовим кровом и то 1947. године. Моји иначе славе Светог Николу. И констатовали смо да ћу, пошто ћемо жена и ја да славимо, након 60 година прекида ове године да обновим традицију. Најлепши део је ипак био игра са мојом шестогодишњом сестричином. Са њом је заиста право уживање.

Поподне и увече смо се углавном одмарали и гледали телевизију, свако своје: ја Фудбал, а жена свашта помало. Ја сам поново од 16 па надаље гледао фудбал. Елем, Милан и Јувентус су одиграли меч са пуно темпа и борбе, мало шанси и без голова. Јувентус има проблема са креативношћу у средини, а Милан физички не може да издржи ритам Серије А и због тога заостају. Барселона ван Камп Ноу и даље не може да победи. Овога пута зауставио ју је градски ривал Еспањол, и поред тога што су повели. Шта ли то не штима у Барси? Изгледа да односи међу саиграчима нису најбољи.

Немојте само да стекнете потпуно погрешан утисак! Нисам ја неки задрт тип, кућни мољац нити ми је живот тако једноличан. Једноставно, ван куће нема много тога. Позоришне представе смо безмало изгустирали, а избор у биоскопима је Богу плакати. Уопште, филмови који се снимају у последње време су никаквиг квалитета. Изгледа да у филмској индустрији понестаје идеја. Намерио сам се ипак да одем да погледам "Беовулф", ваљда ће бити чему.

Данас је жена већ почела да купује ствари за славу. Јесте да је мало рано али пошто први пут ради славу као домаћица хоће да све буде савршено. Није јој замерити.

Данас опет фудбал поподне па онда припрема за нову радну недељу. Дошао је и децембар, крај године је ту на прагу.

30.11.07

Само се надај, нећемо никада умрети!

"Нема човека, нема проблема"! Тако је Стаљин решавао ствари, а тај начин решавања је и те како присутан на такозваном мултикултурном, прогресивном западу, о чему сведоче и речи француслог генерала:

Француски генерал Ксавијер де Марњак је рекао да ће тензија између албанске већине и српске мањине на Косову доћи до свог "биолошког краја" с обзиром да је просек година Срба већи него код Албанаца.


Некада давно, у време цивилизације, пре мрачног доба пост-модерног релативизма за ово је постојала реч која је дефинише:геноцид. Пре 60-так година еуфемизам је био "коначно решење" а данас "биолошки крај".

Да сам на месту тог генерала пре бих бринуо о "биолошком крају" који царује у предграђима Париза и који се уопште не разликује од оног на Косову и Метохији него о нечему што се дешава у страној земљи. Али превише тражим јер би тако нешто захтевало критичко размишљање, процес одавно искорењен међу западним назови елитама.

Поштедећу га тог тешког задатка и рећи ћу му да ћемо пре видети "биолошки крај" његове нације него наше. У нама нечег још има, ако ни због чега а онда из ината таквима као што је он. Француска је, са друге стране одавно духовно мртва, а чињеница да је он дошао до тог чина то најбоље показује.

Трибина

Синоћ је на Машинском факултету одржана трибине "Двери" под називом "Србија и(ли) Европска унија". Ова трибина је(а то је заиста трагично) била прва јавна расправа о чланству Србије у ЕУ. Пред пуним амфитеатром своја излагања дали ду др.Срђа Трифковић, др. Гордана Живковић, сарадник Института за европске студије, мр.Дејан Мировић, аутор књиге "Запад или Русија" и посланик СРС и Зоран Буљугић, члан редкације часописа "Геополитика".

Срђа Трифковић је говорио о томе како је Европа напустила своје хришћанске корене и кренула самоубилачким путем пост-модернизма. С тим у вези показао је да аргументи традиције и културе у вези Косова и Метохије на које се често наши позивају не пролазе код савремених постнационалних владара ЕУ и да је њихова политика. По њему, због ових а и других разлога, у карикатуру Европе из Брисела не треба да улазимо, управо зато што смо остали верни Европи.

Гордана Живковић је говорила доста уопштено. Сложила се да је духовна пропаст у ЕУ више него очигледна али да ни Србија нема много чиме да се похвали по том питању. Поред овога, критиковала је острашћеност која влада у нашем политичком животу.

Дејан Мировић је имао што се тиче чињеница најконкретније излагање. Јасно је изнео бројке по којима су нове чланице ЕУ као што су Пољска и Бугарска од ње имале само штету у економском, културном и духовном погледу. С тим у вези, понудио је јасну алтернативу ЕУ, а то је Русија и подсетио на то да Србија има споразум о слободној трговини(а који Србија једва да користи). Једино се не слажем са његовим мишљењем да друге земље источне Европе немају алтернативу ЕУ. Имају алтернативу, али немају вође са визијом.

На крају је Зоран Буљугић причао у сличном тону као и Мировић с тим што је причу проширио на идеју Евроазије коју заступа Александар Дугин. Поред тога говорио је и о духовним разликама које владају између нас и главних земаља ЕУ. Лично, мислим да је идеја Евроазије преширока и да обухвата многе тешко спојиве идеје али као краткорочна брана агресивном глобализму може да дође у обзир.

Све у свему, било би добро да се не стане на овоме већ да се организује серија трибина на ову тему по селој Србији.

29.11.07

Хоће, како да не

"Ко не учи из прошлости, осуђен је да је понови". То је пре скоро једног века рекао амерички афористичар и филозоф шпанског порекла Џорџ Сантајана. У Америци су ту изреку одавно заборавили, апоготово њихове вође. Штавише, брига их за било шта што се одвија ван њихове перцепције света.

Не хајући за неуспех који су доживели у ороченим "преговорима" о Косову и Метохији, Џорџ Буш је добио обећање од израелског премијера и палестинског председника да ће склопити споразум до 2008. године. Да ли неко стварно верује да ће тако бити? Не, нисам ни мислио.

Јасно је због чега је Буш поставио тај рок: његова администрација се сваким даном све више урушава и "решење" сукоба на Блиском истоку му је једина шанса да остави било шта позитивно у својој заоставштини. Левичари и либерали га мрзе свеједно, а конзервативци су се најблаже речено охладили према њему након што је предложио легализацију илегалне имиграције, а чак се и многи од њих питају да ли је Ирак био тако добра идеја. На све ово је требало да мисли раније и да боље промисли своје политичке потезе, а не да се слепо веже за једну утопијску идеологију. Било би нам боље свима.

27.11.07

Орвел за сва времена

Било би сувише лако писати о "1984" или о "Животињској фарми". Уместо тога, мени је пажњу привукао један његов есеј-критика на рачун Херберта Џорџа Велса из августа 1941. Неки његови делови су и те како актуелни данас:

Чиме ће Велс да се супротстави ‘малом урлаторском манијаку из Берлина’(Хитлеру)? Са уобичајеном флоскулом о Светској држави, плус Декларација из Сенкија, као покушај дефиниције основних људских права, као анти-тоталитарној тенденцији. Осим што данас позива на светску контролу ваздушне моћи, он пропагира исто јеванђеље већ 40 година, често са осећањем бесне изненађености да људи не могу да схвате нешто тако очигледно.
...


Како оно говоре наши европејци: шта ће Србији границе када ћемо сви бити у Европској унији без граница? И још се љуте, шокирани чињеницом да им неко противречи или изражава неслагање са њима!


...Пре него што се може причати о реконструкцији света, или чак миру, мора се елиминисати Хитлер, што значи остварити одређену динамику, не нужно исту као ону у нациста, али подједнако неприхватљиву ‘просвећеном’ и хедонистичком народу. Шта је енглеску одржало претходне године? Несумњиво да је делимичну улогу имала вера у бољу будућност, али углавном атавистичко осећање патриотизма, тај усађен осећај Англофонаца да су бољи од странца. Задње две деценије основни циљ Енглеских левичарских интелектуалаца био је да сломи ово осећање и да су у томе успели можда би данас улицама Лондона патролирали СС-овци. Слично томе, зашто се Руси боре као лавови против немачке инвазије? Делимично, вероватно, и због безмало заборављене идеје утопијског социјализма, али углавном да би одбранили Свету Русију ("Свету Мајку Отаџбину"), коју је Стаљин успео да оживи у делимично измењеном облику. Енергија која заиста мења свет долази из емоција као што су, расни(национални) понос, обожавање вође, вера, љубав према рату, коју либерални интелектуалци механички отписују као анахронизме и које су у себи уништили до те мере да су постали неспособни за акцију.
...


Осећање патриотизма у Србији је систематски сламано од стране глобалистичких тзв. "интелектуалаца" и захваљујући њиховом деловању данас је део српских темаља под окупацијом. Господа би радије да Србија престане да постоји него да одбаци "просвећеност" која јој прети опстанку. Ово им не сме никада бити опроштено!

Орвел овим делом уједно разбија историјски ревизионизам данашњице који покушава да представи борбу против хитлеризма као борбу за "уједињену Европу" или "универзалне вредности". Антихитлеровску коалицију су чинили земље и народи који су бранили себе, своје постојање, културу и земљу од оних који су желели да их потчине и униште, а не неки "Европљани".

Орвел даље каже:

...на жалост изједначавање науке са здравим разумом не пије воду. Авион, на који се гледало као цивилизаторско средство, а који се данас користи за бацање бомби, је симбол тога. Савремена Немачка је далеко више "научна" него Енглеска и уједно далеко варварскија. Већина онога што је Велс замишљао у стварности постоји у нацистичкој Немачкој. Ред, планирање, држава која охрабрује науку, челик, бетон, авиони, све је ту, али све у служби идеја које припадају Каменом добу. Наука се бори на страни празноверја.


Наука без моралних вредности неизбежно води у дехуманизацију и зло. То је хипотетички обрадио Хаксли у "Врлом новом свету", а у пракси се то видело код др. Менгелеа. А опет, либерални глобалисти само вичу "Наука, прогрес, разум"...

Има још много тога у овом Орвеловом есеју што се препознаје у данашњем времену. Обавезно га прочитајте целог.

26.11.07

И сад ми треба да будемо гори од Хрвата!

Разочарани су у НАТО чињеницом да јавност у Србији не њих гледа негативно. Желе они нас кажу...А желе још и некога, међу њима и Хрватску. Али негде је запело. Где? Ево шта о томе каже представник НАТО:

„U ovom trenutku je neizvestan prijem Hrvatske u kojoj je samo 32 posto građana za pristupanje Zagreba zapadnom vojnom savezu”


Замислите молим вас, ми треба да желимо више у НАТО него они. Али здрав разум одавно не станује више у Бриселу.

25.11.07

Личне забелешке за викенд

Одлучио сам да од данас уведем праксу писања личних забелешки за викенд, чисто да мало разведрим атмосферу, а и да мало моји читаоци виде каква сам као особа.

Елем, од ове године први пут славим крсну славу, Светог Николу, самостално и моја жена је већ кренула са прелиминарним припремама. Пошто је у питању посна слава почела је да чита неке рецепте, а проверавали смо и где се повољн може набавити риба. Славићемо два дана ове године, један за породицу један за пријатеље, да видимо хоћемо ли издржати па ћемо за следећу видети како ћемо.

Јуче сам од 16 часова па до поноћи гледао разне фудбалске утакмице на разним каналима. Сигурно мислите да сам луд! Елем, реванширали смо се Казахстану, колико-толико. Гледао сам и Болтон против Манчестер Јунајтеда и нису ме импресионирали и поред победе. Више је Јунајтед играо катастрофално него што је Болтон пружио неку партију. Звезда може да их победи још како.

И поред силног фудбала сам успео да ухватим завршетак филма "Бекство из Шошенка". То је један од мојих омиљених филмова, гледао сам га у биоскопу још пре више од 10 година и могу вам рећи да је на платну ипак ефектнији. Кад смо већ код бископа, нисам био сто година у једном. Чак ни на Синеманију нисам отишао ове године, разлог за то је био лош избор. Уопште, филмска индустрија избацује сва лошије производе. Пошто живим на Новом Београду признајем да сам био задовољан када сам прочитао да ће у оквиру "Делта Ситија" бити и синеплекс биоскоп. Нови Београд их више и нема откако је угашена "Југославија". Алине лези враже, у "Делта Ситију" на улазу у биоскоп стоји натпис "Ускоро"(читај: "Једног лепог дана, а можда и пре").

Недеља је дан за релаксацију, затим мало теретане а потом још фудбала на ТВ. Али не брините, није мој живот оволико једноличан. Уосталом видећете следећег викенда.

23.11.07

Распад система

Два најгорљивија медијска ескпонента "друге Србије" су, паралелно са лаганим пропадањем Чеде, почела да се хватају за гушу. Шта рећи осим да се није могло догодити бољим људима(односи се на обе стране у сукобу).

22.11.07

Чеда против Мишка

Или на оптужбе - тужбом. А у тужби све скупљено са коца и конопца: злочиначко удружење Мишковића и свих владајућих партија. А међу злочинима се одједанпут појавила ни мање ни више него наводна Мишковићева понуда Американцима да "утиче на владу око Косова". Ето, када треба спашавати кожу и Косово и Метохија као део Србије за које се до јуче тврдило да су изгубљени и да треба то прихватити као реалност, постаје згодно средство. Како оно рече Лењин? "Патриотизам је последње уточиште ниткова."

Карактеристична је била реакција амбасаде САД која је демантовала Чедине тврдње. Премда се тешко могло очекивати да их потврди, могли су комотно ћутке да пређу преко свега и нико ни приметио не би. Је ли то Чеда по добром старом америчком обичају "пуштен низ воду"?

21.11.07

Потврда у бројкама

Мој есеј о пропасти европске цивилизације је ових дана објављен и на сајту "Видовдан". У њему сам између осталог тврдио да је први пут до масовног одрицања од хришћанства у Европи дошло после Првог светског рата. Признајем да сам овакву тврдњу изнео на основу посредних и интуитивних доказа. Амерички аутор Брус Вокер, цитирајући књиге написане непосредно пре почетка Другог светског рата, је конкретним бројкама дао за право мојој тези:

...У својој књизи "Диктатори" Ричард Овер каже да је у деценијама пре Првог светског рата Немачка све више постајала секуларна и да је након рата, од 1918 до 1931, 2.4 милиона евангелистичких хришћана формално одбацило своју веру као и скоро пола милиона католика. У Пруској је само 21% становништва примило причешће а у Хамбургу само 5%. Пре Хитлера, немачке верске вође су јавно осуђивали пораст моралног релативизма и пад традиционалних вредности.

Вајмарска Немачка је углавном напустила хришћанство и све више преузимала хедонизам, марксизам и паганизам. Пад хришћанства у Немачкој је директно довела до пораста нацизам. Професор Хенри Лихтенбергер у својој књизи из 1937 "Трећи Рајх" описује Вајмарску републику као место где су велики градови били "духовне пустиње" практично без верника, изузев клера. Средња класа је била жива али јој је недостајала вера. Радници, под утицајем социјализма, су били неповерљиви према црквама. Чак и на селу су проповедници имали мали утицај на људе. У својој књизи из 1938 "Рат против Бога" Сидни Дарк и Р.С.Есекс описују преднацистичку антипатију према хришћанству усред које су цркве изгубиле виталност и где су њихове службе учињене беживотним. Моуер у својој књизи из 1938 "Немачка враћа време уназад" је написао да је до 1920 хришћанство доживљавало озбиљан пад и да је то процес који је започео још од 1860 године. Моуер описује културу не толико слободну колико огрезлу у хомосексуаност. Пише о уметности болесној, утопљеној у безвучну музику, о одсуству било каквог осећања греха, о читавим разредима средње школе који су тражили средства за контролу рађања и о томе да је абортус био практично нормална појава.


Звучи вам познато? Прочитајте цео чланак.

20.11.07

Мишко против Чеде

Шта ли је навело Мишковића да проговори о својој отмици о нескривено оптужи Чедомира Јовановића? Правдољубље сигурно не. Страх? Чедина партија јесте минорна али су изразито агресивни и бахати и имају подршку неких страних сила но није ни то разлог за овакав иступ. Осим тога, Мишковић мало тога каже шо већ нисмо знали о Јовановићу, односно што већ други о њему нису рекли.

Штагод да је, ми обични смртници бисмо требали да се надамо да ће у овој "борби титана" оба учесника да изгубе.

Промашај без последица на сву срећу

Хтео сам да пишем о реакцији Слободана Антонића на текст др. Филипа Џенкинса који је пренела једна радио-емисија тзв. "грађанске Србије" али ме је Сиви Соко предухитрио у томе и рекао безмало све што сам и ја хтео. Када сам чуо за овај случај био сам убеђен, с обзиром да сам упознат са ликом и делом поменутог научника, да је текст или извучен из контекста или се ради о неком другом Филипу Џенкинсу. Испоставило се да је у питању ово прво.

Срећом, на поменутој емисији неће моћи да искористе ово против Антонића јер би тиме и себи пљунули у уста. А Антонићу нека је за наук, следећи пут неће имати толико среће. Штавише "следећег пута" не сме ни да буде!

19.11.07

"Избори" на Косову и Метохији

Одзив на тзв. изборе на Косову и Метохији је био јако лош. Срби су, као што се и очекивало, бојкотовали изборе, али мали број изашлих Албанаца је заиста изненађење. Аналитичари Албанских листова тврде да је то зато што је на Косову и Метохији тешка економска ситуација, незапосленост, нема воде и струје...

Да ли је баш тако?

Откако је 1999. године на КиМ стигла администрација УН није извршен ниједан попис становништва. Штавише, последњи комплетан попис датира из 1981 године. Број албанаца који живе на Косову је заснован на екстраполацијама и био је годинама надуваван из политичких разлога. Додајмо и томе чињеницу да се још увек не зна ко је од Албанаца рођен на Косову а ко је дошао из Албаније и ето разлога за ово изненађење.

Да ли ће Србија знати ово да искористи? Да ли ћемо тражити пуни попис становништва на Косову и Метохији? Хоћемо ли коначно оспорити мит о "2 милиона Албанаца"?

16.11.07

Није случајно, дабоме

Јавност је узбуркао извештај о наводном злостављању штићеника домова за ометене у развоју. Реакција владе и јавности је била неуобичајено оштра. Председник Владе је чак рекао да се против Србије води "систематска пропаганда". Сад је то приметио...Против Србије се систематска пропаганда води већ скоро двадесет година, почев од прича о "логорима" у БиХ до лажи о геноциду на Албанцима на Косову и Метохији.

А наравно да је тренутак намерно одабран сада, да би се Србија представила у што црњем светлу у овој фази преговора о Косову и Метохији. Добро је да су и у власти то схватили, али то није довољно. Мора се ставити тачка на вршљање разних сумњивих организација по Србији да би се овакви случајеви предупредили. Нешто сумњам да власт има петљу за такав корак.

15.11.07

Неутралност - да се Власи не досете

Стигао је најновији предлог Ишингера за Косово и Метохију. Формулација је све нешто округло па на ћоше али се суштина види: отимање Косова и Метохије од Србије. Још и траже од Руса да врше притисак на нас да то прихватимо!

Срећом, наша власт није толико глупа и одбацила је одмах тако нешто. Али више од свега, овакав предлогм, а поготово безмало вапај Русима да га прогурају, говори о немоћи ЕУ и запада да спроведу своју вољу, за разлику од деведесетих. А ствари се не одвијају у њихову корист, напротив.

14.11.07

Кадијевић

Синоћ се после безмало две деценије на телевизији појавио Вељко Кадијевић. Емисија је углавном изневерила очекивања. Бивши начелник генералштаба ЈНА је рекао мало тога што већ нисмо знали или претпоставили. Потврдио је да Милошевић и руководство Србије на почетку рата нису имали благу представу о томе шта желе да остваре као и претпоставку о себи да му ментални склоп није дозвољавао да размишља изван превазиђених категорија о братству и јединству и армији свих народа и народности.

Ко нас је водио, још смо и добро прошли. Али и ово смо знали од раније.

13.11.07

Крв, сузе, превара и лицемерје

Фудбал је у Италији однео је још један живот. Навијач Лација Габријеле Сандри убијен је од стране једног полицајца, кажу несрећним случајем. Ову причу навијачи, без обзира на клуб, нису прихватили и кренула је лавина реакциј, од које су неке заиста отишле предалеко. Али више од тога, оне су бациле у сенку прави проблем.

У првим сатима након догађаја италијански медији су бомбастично извештавали о огромној тучи навијача Јувентуса и Лација из које је произашла једна људска жртва. Током поподнева су објављиване гласине како лацијали, заједно са навијачима Интера са којима су пријатељи, кренули у Парму да се обрачунају са јувентинима који су тамо пратили свој клуб. Како је време протицало тако је на видело излазила истина. У "мега тучи" није учествовало више од десет људи и није било чак ни неке туче већ размена увреда и гуркање, у којем несрећни Сандри није ни учествовао већ је спавао у колима.

И сада су сви скандализовани понашањем навијача! Није него! А шта је са полицајцем који пуца "у месо" да би растурио тучу? А медији који су у почетку лажно извештавали о трагедији и ширили најневероватније гласине? Хоће ли ико њих поменути? Хоће ли ико од њих да одговара?

Јасно је било и због чега се кренуло са верзијом о великој тучи. Није се радило само о прикривању кривице полиције. Хтели су да искористе овај инцидент за демонизацију и могућ обрачун са ултрас групама које су већ годинама трн у оку владајућим структурама у Италији. Да се разумемо, не мислим да су навијачи свеци, далеко од тога, али је јасно да се ради задовољавања неких економско-политичких интереса тежи за "стерилизацијом" стадиона и стварањем "позоришне" публике.

Реакција званичних органа Италије, државних и спортских, је слика и прилика лицемерја и злонамерности. Серије Б и Ц су обустављене следећег викенда и забрањена су гостовања навијача. Министарка спорта је чак хтела обуставу шампионата. Полицајац пуца, убије невиног човека, медији дају лажне извештаје а за све то плаћају навијачи. E viva la logica!

Не дајте да вас преваре тиме што ће вам приказивати слике нереда у Риму и Бергаму, одговорност за ово сносе италијанска власт и медији и на јавности је да им постављајучи права питања не дозволи да се извуку из овога.

Како мисли то да изведе?

Каже Шутановац:"Нећемо дозволити преливање тероризма са Косова". Јер то онај исти што је рекао да "наша војска неће да ратује"? Како онда мисли да заустави разне групе са егзотичним скраћеницама(ОВК,АНА), који се, по неким извештајима већ налази на северу Косова?

9.11.07

Суђење Шешељу

Шешељ је добро почео. Изјава коју је дао уместо уводне речи је прави одговор на смешну оптужницу против њега. Пошто се оптужница углавном односи на његову политичку идеологију он је на прави начин дао њене основе. Оно мало што је личило на оптужницу за конкретна кривична дела је било толико трапаво формулисано да га је и студент прве године права могао оборити. Поготово је био ефектан одговор на оптужбу о тзв. говору мржње. Шешељ се позвао на два случаја пред Врховним судом САД. С обзиром да хашки "трибунал" функционише по англосаксонском принципу преседана, ово је доста битно.

Шешељу вероватно неће много помоћи чак и најјачи аргументи јер сви знамо како функционише тај тзв. суд. Али биће добро да његово неправедно деловање преко Шешеља буде разоткривено до краја. Историја ће кад-тад укинути тамошње "пресуде". Само напред, војводо!

Распад

То је укратко опис синоћње катастрофе у Солуну. Уз то желим да кажем да Басту више не желим да видим у тиму. И ту је крај коментара о самој утакмици.

Синоћ је и Косановић дао оставку. Ко ће да га замени? И, што је још важније, ко ће да га именује пошто у клубу не ради ниједан орган? Ко је одговоран за овакво стање?

Има једна песма која пева "Зар је важно ко је крив..." Јесте, важно је! Доста су се катастрофе и овој земљи дешавале без да ико одговара!

7.11.07

Пинки је видео ЕУ

То је у најкраћим цртама опис свих новинских наслова о парафирању Споразума о стабилизацији и придруживању Европској Унији. Још само фале описи "благих плавих очију" Олија Рена и његовог "очинског гласа".

А штаа ће да буде ако господа одлуче да отму Косово и Метохију? Ко ће да опозове тај споразум?

5.11.07

Е још само неки назови Срби да то пожеле

Амбасадро Русије у Србији господин Алексејев каже: "Хоћемо јаку Србију".

Лепо. Остало је само да нађете неког ко би то овде желео да спроведе у дело. Овдашњи политичари пре свега желе да буде јак њихов џеп.

2.11.07

Вера и како је испољавати

(овај текст сам написао на свом блогу на енглеском, овде га преносим уз неке измене)

Желео бих мало више да се забавим питањем религије. На ово су ме подстакле конторверзне изјаве америчке конзервативне коментаторке Ен Коултер која је на једној ТВ емисији изјавила, између осталог, како би "било много боље када би сви били хришћани" и да би се Јевреји примањем хришћанства "усавршили".

Религија је осетљива тема чак и изван нездраве климе политичке коректности. Није ствар само у веровању појединца већ и у његов начин живота. Али неке чињенице остају без обзира на све, као што је она да уколико верујете у једну религију аутоматски верујете да су све друге погрешне. То је аксиом диктиран елементарном логиком и здравим разумом.

Један од основних стубова хришћанства је да се спасење остварује кроз прихватање Исуса Христа. Хришћанстов, међутим, никада није прекинуло везу са Стари Заветом а и сам исус каже у Мат. 5:17 "Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нисам дошао да покварим, него да испуним.". Стари Завет је одувек био интегрални дое Библије за хришћане и Нови Завет га није укинуо већ допунио. Управо ово је Ен Коултер хтела да каже.

Али чак ни изјава о томе да би Јевреји требало "да се усаврше" није толико шокирала либерлане левичаре као она да би "било боље када би сви постали хришћани". Одједном је Коултерова постала реинкарнација Торквемаде, вођа крсташког похода са циљем преобраћања целог света. Којешта. Особа која се нада да ће сви примити његову веру не прозелитира ништа више него што је неко ко се нада да ће да се обогати потенцијални пљачкаш банака. Постоји и други угао гледања на све то. Уколико Ен Коултер, као и сви озбиљни хришћани, верује да се Царство небеско задобија преко Христа, зар не би истински била шовиниста тек онда када би се надала да други људи неће примити њену веру?

Кључ мирне коегзистанције између религија је једноставан: слобода изражавања и никакве земаљске казне зато што се не жели примити одређена вера. Нема потребе за разводњавањем значења религија(или бар већине њих) да би се одржала друштвена складност. И нико не треба да се вређа због тога што неко мисли да је његова религија погрешна јер то заправо значи да вас вређају сви други системи веровања осим сопственог. А то јесте шовинизам.

Дочек саудијског краља у Лондону



Хоћете да се кладите да ће неко због овога отказ да добије?

31.10.07

Избори како год да окренеш

Договор око одржавања избора, ће као и обично трајати до последњег тренутка. Склонији сам веровању, с обзиром на недавну прошлост, да ће нека врста споразума бити постигнута. А чак и да договора не буде, избори ће врло вероватно доћи због распада владајућа коалиције. Тешко је веровати у опцију промене коалиционих партнера. Мада, ко зна...

Да сте раније реаговали не би до овога ни дошло

Скупштина Републике Српске је одбацила мере Мирослава Лајчака.

Али ако очекују аплауз са моје стране, варају се. Ово није први пут да се Српској отимају надлежности гарантоване у Дејтону. Сви досадашњи такви случајеви наишли су на зид ћутања. Тек сада, када је одбијање било једина могућа опција су се усудили да реагују. Да се наступило овако одлучно у претходним случајевима не би Република Српска дошла у овако тешку ситуацију. Сада је све веома неизвесно.

Хутзпа

На нету се науче разне ствари, па и неке речи на до тада непознатом језику. Тако сам и ја покупио хебрејску реч "хутзпа" што би у слободном преводу значило "дрскост" или "безобзирност" али доведена до крајњих граница.

Елем, пример за такво понашање је демарш који је министарство спољних послова Србије добило од амбасада пет западних земаља. Заиста не треба објашњавати више ништа.

Мој коментар је да могу да набију тај свој демарш тамо где сунце не сија.

30.10.07

Емир Шишић, слика бескичмењаштва српских власти

Сећате ли се случаја бугарских медицинских сестара осуђених на смрт у Либији, а којима су казне преиначене у доживотну робију? Одмах након што су пуштене у Бугарску на издржавање казни председник их је помиловао.

Пилот Емир Шишић је на правди Бога осуђен зато што је извршавао задатак који је у потпуности у складу са правилима и законима. Након што је издејствовано да се премести у Србију, никоме на памет не пада да га пусти. Напротив, његови захтеви за пуштање бивају одбијани.

Ништа изненађујуће. Од 2000. године принцип правде и праведности је одавно уступио место снисходљивости и ситном шићарџисању. Шишић не само да није изузетак већ слика и прилика таквог става који ће нас довести до нестанка уколико не буде искорењен.

29.10.07

Ево колико је Британија потонула

Стандарди приликом доделе племићких титула су у последње време значајно опали, то је чињеница, али да ће њој да буде додељена једна??? Какве је она заслуге дала новинарству због којих је добила ово звање, да ми неко каже?

Прави пут, одабран након толико дуго времена

Главни одбор ДСС, који је странка премијера Коштунице, донео је Декларацију о војној неутралности Србије. Прво питање које се логично поставља је:"Шта вам је толико требало?" Да ли је могуће да тек сада успевају да сагледају природу, структуру и начин одлучивања НАТО пакта, у којег су се безмало клели до пре пар месеци?

Како ће се ово одразити на односе у климавој владајућој коалицији? Тамо још увек има "пионира" који не желе да скрену са "правог пута". Како ће они да реагују?

И коначно, да ли ДСС има нешто што иоле личи на стратегију у условима војне неутралности? Имају ли визију одбрамбене политике, обуке, опремања и осмишљавања доктрине оружаних снага? Декларацијама се ништа не решава.

26.10.07

Јел' сада све намирено?

Сада када су наме се и Бајерн и Ренџерс реванширали јел'може више без оваквих сцена као оних синоћ? Молим те, Боже!

И ако није превише, јел'може неко да пребије Ранђеловића и одговорне за онај криминалан терен?

23.10.07

Све је пролазно

Пре само десетак дана моја сестра од тетке, годинама везана за инвалидска колица због мултиплекс склерозе је изгледала фантастично и певала на мојој свадби. Ово све и поред чињенице да је, уз основну болест, још добила и карцином прошлог пролећа. Прве хемотерапије је одлично поднела и опоравила се од њих тако да је изгледала боље него икада. Сви смо са великом надом очекивали даљи третман...

А од јуче је више нема. Лоша реакција на нову туру зрачења је била фатална. Срећа у овој несрећи да је сам крај био далеко мање мучан од доброг дела њеног живота. И поред свега, нада ју никада није напуштала, нити је престајала да шири оптимизам на све нас. Страшно ће нам недостајати свима.

22.10.07

Надокнада пропуштеног

Најтеже је похватати све што се дешавало након што сте били одвојени од компјутера на неко време. Али покушаћу...

Случај Гордане Божиловић-Петровић се наставља. Извиканим "независним" новинарима ни на крај памети не пада да ово доведу у средиште интереса јавности. А и опозиционе странке овоме нимало значаја не придају.

Такозвани преговори о Косову и Метохији теку као и до сада. У питању је разговор глувих, а зна се и због чега.

Динкића је наградио неки опскурни економски часопис и од тога је направљена прилична помпа. Ако имамо у виду да је исту награду добио и Анатолиј Чубајс непосредно пред економски слом Русије током 1990-тих, не пише нам се добро.

Пикси је отишао из Звезде, најблаже речено изненада. У званично обавештење тешко да било ко верује, а биће да су фракфуртске "Вести" биле најближе истини у демантованом интевјуу. Клуб је у узаврелој ситуацији, а Бајерн стиже за пар дана...

Што се репрезентације тиче..."Касно Марко на Косово стиже". Тек када више није битно нађу да разнесу некога, као и обично.

10.10.07

Покоја забелешка о спортским догађајима

Баркос се разиграо! Два комада Банату су, надајмо се, крај његове голготе. Овога пута смо победу обезбедили тек на крају утакмице али смо створили доста веома добрих прилика пре тога и заслужили смо победу.

Што се жреба за лигу купа УЕФА тиче сами тимови нису тако страшни али нам распоред утакмица не одговара. Ипак, Бајерн на "Маракани" буди нека лепа сећања. О томе опширније у некој другој забелешци...

У среду вече смо били сведоци једног јадног покушаја комедије који с претворио у фарсу. Говорим наравно о голману Милана Диди који је не само симулатор и то лош симулатор, већ и глуп симулатор. Њему је пола минута било потребно да схвати да би могао глумом да поправи оно што је упрскао код Селтикових голова. А у све то је у почетку и клуб његов био укључен јер зашто би иначе мењали играча за којег су знали одмах да није озбиљно повређен. Тек када су видели снимак схватили су колико је сцена гротескна и одустали су да траже победу за "зеленим столом". И то је шампион Европе.

5.10.07

Мала пауза

Моја маленкост ће у наредне две недеље да блогује мало мање него иначе. Основни разлог је женидба, а затим и свадбено путовање. Треба се мало посветити породици, је ли?

У сваком случају, наставља се нормалан рад негде крајем октобра, ништа не брините.

Прошло је "седам година верности"

Знате како кажу: седма година брака је критична. Е па изгледа да након седам година пукла веза између наших демократа и запада.

Пунили су нам уши цело то лето пре 7 година о "укључењу у свет" о "милијардама које само чекају" о "питањима Црне Горе и Косова као демократским питањима". Стварност је дала другачији развој ситуације од њихових бајки. Наравно, они имају спреман одговор у виду "крив је Слоба". Али, да не правим дигресије...

Елем, након седам година се одједном онај нешто нормалнији део "демократа" сетио Русије и истока. Кажем нормалнији део, јер они међу њима који су оболели од синдрома Јоне Јакира помоћи нема. Сетио се да Русија не тражи никаква изручења, не отима територију Србији, не пљачка српске ресурсе...А уједно има добар део онога што Србији фали. Да не причамо о томе да наша производња има пре свега на истоку прођу.

А сетили су се одједном и бомбардовања, односно ко га је учинио. Сетили су се да је било илегално напасти једну суверену земљу. Сетили су се и ко је финасирао и наоружавао шиптарске банде на Косову и Метохији. Сада покушавају и онима којима су седам година испирали мозак мало да врате памћење, које срећом ипак нису потпуно изгубили.

Седам година, проведених на страшној странпутици, на путу за провалију на коме смо заустављени у последњем тренутку. Да, заустављени...Нисмо се зауставили сами. То је најгоре од свега.

Солидно, али може још боље

Сасвим добра представа синоћ од стране Звезде. Јесте да се утакмица завршила само 1-0 али уз мало среће требало је да буде још. У Молини смо коначно добили оно што нам је фалило: офанзивног везисту. Короман је био такође добар, одбрана без замерки. Лукаш је био испод свог нивоа али њему је дозвољено мало да "падне". Изненађење је за мене била добра партија Богдановића који је на полувремену замени Кастиља, који се повредио(надајмо се не озбиљно). Милијаш би морао да престане да чека да му лопта долази већ да трчи мало на њу.

Још има места за поправку. Мора да се игра брже, пре свега. Од појединости: Баста би морао да се присети мало својих продора, већ неко време безмало уопште не нападамо по десној страни. Понекад против слабијих тимова није лоше пробати игру са два шпица.

У сваком случају, чека се уторак и жреб за групе па ћемо видети како даље.

4.10.07

После Путина - Путин

Праву пометњу изазвала је изјава Владимира Путина да би желео да буде премијер Русије. Након што су вајни "аналитичари" покушали да одгонетну да ли ће Путин променити устав и омогућити себи трећи мандат, он је повукао сасвим логичан потез коју ти исти "стручњаци" никако нису могли да предвиде(што говори доста о њиховој правој стручности). Најзначајније од свега је да на место премијера не постоји ограничен број мадата већ се влада онолико колико постоји парламентарна већина која то подржава. За непријатеље Русије ово је права ноћна мора.

За нас је ова вест од изузетног значаја јер више није вероватна могућност(на коју је рачунао запад) да ће са новим председником Русије доћи нова политика према Косову и Метохији. Можемо рачунати да ће из Москве и даље стизати подршка очувању наше земље, а на нама је да будемо паметни и да је искористимо.

3.10.07

Ма наравно, он је највећи проблем ове земље

Врло су ефикасно реаговали органи "правосуђа" када је мајор Шурбатовић исплатио неку цркавицу резервистима. Просто је било милина слушати њихово саопштење о догађају.

Поред толиких што новац из буџета трпају у џеп, тајкуна, рекеташа, дилера дрогом и чега све не у овој нашој несрећној Србији, највећи криминалац је испао човек који је одлучио да учини нешто што је држава одавно морала! А прави криминалци добијају почасти.

2.10.07

Копирали од наших

Сећате ли се како су током деведесетих тзв. "опозиционари" оптуживали власт да за њих гласају "пензионери" и "стари комунисти" док су њихова база "млади, напредни и образовани". Истовремено су тражили од својих "младих" гласача да врше разне притиске на своје родитеље и бабе и деде да "правилно гласају". Е па у Пољској су одлучили да примене сличне методе, само су отишли корак даље па захтевају да се старији спрече да уопште гласају.

Политичари који позивају на сукоб генерација не доносе ништа добро свом народу и таквих се треба клонити. То смо ми у Србији добро осетили када су "опозиционари" постали власт. А ови активисти што су смислили овакву акцију нису ништа бољи од коминистичких политкомесара који су учили децу да потказују своје родитеље уколико раде против "државе".

1.10.07

Дерби

Код нас нешто увек мора да поквари савршен догађај. Тако је и судија Станковић покварио један изузетан дерби и слободно се може рећи, отео Звезди победу. Одакле да почнем? Можда од тога да је морао да избаци прво Жуку због два жута картона, а потом и Рукавину због (поврх свега недосуђеног) фаула над Короманом. Уместо тога избачени су били само Короман и Лукаш! Невероватно!

Звезда је први пут одиграла добро ове сезоне. Тешко је било наћи некога ко је у суботу увече био баш слаб. Короман је дефинитивно наш најбољи играч, Јестровић се показује као право појачање а врло добар је био и до сада безмало заборављени Колумбијац Молина. Били смо много ближи победи и поред силних проблема које имамо и наводно "страшне форме" комшија, али нису нам дали да славимо.

Овако треба наставити и потући убедљиво Гроцлин у четвртак па можемо са више оптимизма дочекати остатак сезоне.

28.9.07

Ненад Богдановић

Градоначелник Београда Ненад Богдановић је преминуо јуче после дуже болести. У нормалним околностима би му пожелео да почива у миру, али преко нељудског и нецивилизованог понашања према посмртним остацима Слободана Милошевића не могу да пређем. Он ће имати много достојанственију судбину од оне које је другима дао, на жалост...

27.9.07

Марша нема, али проблеми остају

Полиција је забранила тзв. марш за јединство Србије који је хтео да предводи извесни Горан Давидовић, чије су симпатије према нацизму добро познате. Било како било, здрави, национално опредељени део део Србије је пао на испиту.

На првом месту вођство патриотских странака и организација који нису успели да прозру игру која се намештала од почетка. Било је јасно да медијска пажња коју добија скуп једне минорне организације мије нимало случајна и да ће послужити антисрпским сподобама типа Чанак, Чеда и Бисерко да себе промовишу као "брану против нацизма". Националне организације су морале да буду прве које ће да се супротставе таквом скупу, не само да би избиле аргументе из руку чанкочедистичке банде већ и због историјских разлога. Српски народ је много пропатио од стране идеологије коју проповеда Давидовић и од њених савезника на простору бивше Југославије. Штавише, многи су деведесетих покушали да доврше посао који су започели Хитлер и Павелић. Уместо да сами спрече овај марш дижући максималну дреку па и ваниституционалним интервенцијама, вођства СРС, ДСС, СПС и ванстраначких националних удружења су била недопустиво пасивна и дозволила чанкочедистима да монополишу политички спектар који природно припада сваком Србину.

Овакав став донео је негативан ефекат и на неке патриотски опредељене обичне грађане. Многи од њих, видевши са колико жара чанкочедисти наступају протви марша, помислили су: "Па ако је Чанак против тога, онда мора да је добро". Ово је, сасвим ћу отворено рећи, инфантилно размишљање. Или боље речено није уопште размишљање својом главом већ обрнуто размишљање главом чанкочедиста. Многи су отишли толико далеко да су тврдили да је Давидовић оклеветан да је нациста иако он сам то нимало не крије на свом блогу(на који нећу да линкујем јер ми не пада на памет да му повећавам промет, нађите га сами ако сте заинтересовани) својим писанијама и линковима на све могуће нацистичке и расистичке сајтове под капом небеском. А суочени са доказима, исти ти су одлучили да све то игноришу и наставе са старом причом! Други су своје симпатије према Давидовићу правдали максимом "ето, он нешто макар ради, нешто организује, а остали су пасивни" и "тамо је права национална атмосфера". Такви су упали у класичну замку залуђености формом са истовременим пренебрегавањем суштине. На тај начин су прави Хитлерови нацисти регрутовали масе, а на сличан начин и секте регрутују људе. Гледајте мало шта раде, а не да ли раде. Боље је бити пасиван него наносити штету. Запитајте се да ли је случајно то што се ова медијска халабука дигла у предвечерје преговора о Косову и Метохији.

Све у свему, овај случај је оставио веома горак укус у устима и треба да послужи као наук. Нисам сигуран, међутим, да су људи из овога извукли било какву поуку.

Даде га Баркос!

То је главни наслов спортских страница неких новина у Србији. Признајем да ме је насмејало иако ситуација у Звезди није за смех. Али боље и то него да плачем.

26.9.07

Спортски коментари, укратко

Нисам никако заборавио на наш успех у Дејвис купу. Мислим да људи још увек нису у потпуности свесни шта су наши направили. Није само у питању улазак у Светску групу већ и победа над велесилом каква је Аустралија која је такмичење освајала 28 пута. Мислим да ћемо тек следеће године када будемо играли схватити какав смо успех направили. Честитке играчима и стручнном штабу.

Звезда се и даље мучи. Таман човек помисли да је дошло до прекретнице у Пољској, ето корака назад против Војводине. Игра коју показујемо је најблаже речено обесхрабрујућа и потврђује моја размишљања летос, када су сви на све стране тражили нападаче, да је наш основни проблем средина терена где нема офанзивног, креативног играча. А у суботу је дерби...

Најважнија вест у свету фудбала је, пак, одлазак Муриња из Челзија. Било је очекивано. У судару тако јаких личности какви су Мурињо и Абрамович компромиса није могло бити. Португалац је донео Челзију све што се могло освојити у Енглеској. А зашто није успео у Европи и поред силног уложеног новца? О томе ћу опширније у посебној ставци.

25.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције, узроци и последице - закључак

Први део

Други део

Трећи део

Четврти део

Има ли наде да ће Европа и њени народи преживети овакву ситуацију? Наравно да има, али за то је потребно да се створе одговарајући предуслови.

Прво, неопходно је променити досадашњи владајући поглед на свет. Самоубилачка идеологија левичарског либерализма мора бити склоњена са позиција са којег може на било који начин да утиче на јавност. То укључује не само обарање политичара са власти и уклањање људи који повлаче конце иза сцене, већ и склањање из главних електронских и писаних медија и из образовних и научних институција свих гласноговорника и проповедника пост-модерних идеологија као и ограничавање њиховог утицаја на уметност раскринкавањем њихових "дела" као средства индоктринације. С обзиром да су припадници пост-модерних идеологија веома дубоко укорењени у ове изузетно битне сегменте друштва ништа мање од револуције неће бити довољно да ово спроведе у дело. У вези са тим постављају се два питања: да ли је достигнута критична маса за друштвени преображај и хоће ли тај преображај бити миран или насилан?

Што се првог питања тиче, одговор је у овом тренутку "не". Чиињеница је, међутим, да се убрзано приближава том тренутку. Друштвени и економски односи у Европи, поготово у Европској Унији, који се противе здравом разуму и људској природи макар и површно код обичног човека рађају осећај да нешто није у реду. Владајући кругови у овом тренутку купују време преузимајући пароле партија донедавно сматраних за "екстремну десницу" или "екстремну левицу" али поред неких козметичких мера они ће наставити све по старом из простог разлога јер не знају никако другачије. Садашња генерација политичара највећих партија је потпуно образована у духу пост-модерних, пост-националних и пост-хришћанских "изама" и није способна да размишља изван матрице таквих идеологија. Само их инстинкт одржања на власти приморава да јавно говоре да ће предузети нешто. Ако се томе дода да привреде европских земаља још нису исцрпљене и да је вишегодишња сатанизација "екстремиста" ипак имала резултате и макар подсвесно спречава добар део људи да им да глас на изборима, јасно је да о општем преврату у овом тренутку не може бити говора. Неуспех за неуспехом естаблишмент партија да успоставе природан поредак ће, међутим, довести до такве ситуације где ће људи разбити страх од тога да их "креатори јавног мњења" и "аналитичари" називају "расистима" и "екстремистима" и довешће до огромног померања на политичкој сцени. Што ме доводи до одговора на друго питање...

Да ли ће опште политичке промене бити мирне или насилне зависи искључиво од садашњих властодржаца у Европи. Да ли ће прихватити да их народи њихових земаља више не желе, да је њихова идеологија опасна утопија и да је њихов друштвени експеримент неповратно пропао? Или ће, пак, као краљ Иби(или Бертолд Брехт) да себи изаберу бољи народ, мобилишући своје присталице у савезу са неасимилованим имигрантима и њиховим спонзорима изван Европе против "повампиреног нацизма"? Нисам пророк, али на основу онога што знам о менталном склопу европских властодржаца данашњице мислим да ће, на жалост, изабрати ово друго.

Други услов је да се након што се преврат буде извршио, Европа не упушта ни у какве нове социјалне експерименте већ да се врати ономе што ју је учинило великом: њена традиционална припадност хришћанској цивилизацији. Повратком хришћанских моралних вредности и националних култура питања коа што су имиграција и расподела економских добара биће далеко боље решена него до сада. Уједно би се ослобађањем од стега подобности у смислу припадности политички коректним идеологијама поново пробудила европска креативност и смисао за науку која је донела толико тога човечанству. Поред овога, правне и моралне норме не би могле тако лако да се крше самим тим што неко поседује силу. Само овакав преображај може довести до опстанка европских народа и цивилизације. У противном, пропаст ће не само бити неминовна већ ће се одвијати још бржим темпом и на болнији начин.

(крај)

24.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције, узроци и последице - четврти део

Први део

Други део

Трећи део

Рушење зграда Светског трговинског центра у Њујорку уништило је многе дотадашње представе о свету. "Једина суперсила" више није била недодирљива, а један веома значајан број људи имао је своју визију развоја света. За пар сати теза о "крају историје" нестала је заједно са кулама близнакињама у Њујорку.

Поставило се једно веома логично питање: "Зашто?". Шта је мотивисало те људе да свесно оду у смрт? Због чега нас толико мрзе?

Владајуће елите су имале већ спреман одговор. По њима, терористи чине своје злочине зато што мрзе "слободу" и "демократију", зато што не могу да поднесу "напредност" савремене цивилизације и њена достигнућа. Циљ терориста и "терористичких држава" је да "одрже тоталитарне системе који тлаче њихове народе" и који би под налетом "слободе" неминовно пали. "Ислам је религија мира коју су преотели екстремисти" била је њихова мантра. Сходно томе нашли су и решење за проблем тероризма: донеће "слободу" и "демократију" тамо где влада "терористички тоталитарозам".

Обични људи, инстинктивно осећајући да нешто није у реду са таквим ставом, су одлучили да сами потраже одговоре. А оно што су нашли давало је сасвим другачију слику. Аутори и колумнисти који су били склоњени у страну или чак демонизовани као "расисти" и "националисти" који "подилазе најнижим атавистичким страстима" одједном су добили већу публику. Ера интернета је отклонила монопол новина, радија и телевизија тако да је обичан грађанин први пут могао да дође до чињеница које су биле скриване од њега од стране владајућег естаблишмента и главних медија. Тако су многи дошли до открића да разлог мржње исламских терориста нису наводне "слободе" које уживају грађани Европе и Америке већ да је она дубоко укорењена у идеологији џихада старој скоро један и по миленијум и да је џихад нападао и освајао Европу много пре него што су се појавили савремени друштвени односи на старом континенту. Попут некада дисидентске литературе у бившем источном блоку, по интернету су се шириле публикације које су објављивале "незгодне" и "неподобне" истине о исламу и џихаду које су рушиле флоскулу о "религији мира коју су отели екстремисти".

Прави шокови су тек стизали. Многе полицијске истраге су против терориста су откриле да се центри тероризма и џихада налазе у џамијама које су изграђене за потребе имиграната из муслиманских земаља и које су финансиране од стране влада неких исламских земаља, поготово Саудијске Арабије. Имами ових џамија су несметано проповедали мржњу према земљама домаћинима, према њиховој култури и традицији(оној правој традицији које су те земље упорно желеле да напусте). Поред овога, показало се да су неки од најватренијих џихадиста муслимани рођени на западу и недавни преобраћеници у ту веру пореклом из Европе и Америке чиме се у пракси рушила теза о "слободи" и "демократији". Први пут је јавност постала свесна да у многим градовима Европе постоје квартови где де факто не важе локални закони већ "право" и обичаји из земаља порекла имиграната, којима на памет није падало да се прилагоде новој средини. Проблем неконтролисане имиграције више се није могао гурати под тепих. Раст популарности анти-имигрантских партија, којима је до тада рутински лепљена етикета "фашиста", утицао је на то да партије естаблишмента, поготову оне номинално десне, преузму њихову реторику. Онога тренутка када би на таласу антиимигрантског незадовољства преузели власт, наставили би мање-више по старом.

То што владајући кругови у Европи и Америци не желе да прихвате нову реалност је сасвим разумљиво. Деценијама су они градили своју идеологију на максими да су "све културе и религије у својој бити исте" и да "сви људи теже слободи и демократији". Уколико би признали да оне нису тачне, сав њихов дотадашњи труд би пао у воду. Они би сви морали да сиђу са власти, а Европа би се, о ужаса, можда вратила својим коренима и својој традицији. Зато су, попут некада совјетског политбироа, одлучили да једноставно игноришу све што им не иде у прилог у нади да ће оно једноставно нестати као руком однешено.

И поред тога што властодршци нису више били у стању да скривају од људи нову реалност деценије испирања мозга "политичком коректношћу" су имале тешке последице по становништво. Суочени са чињеницама које не представљају свет у ружичастим бојама "глобалног села" и "мултиетничности и мултикултуралности" многи су спутавали природне и инстнктивне реакције одбране сопственог идентитета и сигурности и убеђивали себе да то што осећају је "расистички". Један од најкарактеристичнијих примера је радник обезбеђења на аеродрому на којем се у авион укрцао вођа терориста од 11. септембра Мухамед Ата. По сопственом признању када је видео Ату помислио је: "Ако овај човек није исламски терориста, нико није." Али га је пустио да уђе на авион зато што је "одмах разбио такве своје мисли јер су му изгледале расистички". То је менталитет који је усађен у грађане Европе и Америке у претходних неколико деценија. Не сме се ни по коју цену и ни у чему дискриминисати на основу изгледа, верских убеђења или, не дао Бог, боје коже или нације. А у неким случајевима не сме се уопште дискриминисати ни по ком основу. Док овакво стање духа буде трајало неће се учинити никакав позитиван помак у политици европских земаља и Америке а самим тим ни у односима у свету.

(наставиће се)

21.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције, узроци и последице - трећи део

Први део

Други део

Последња деценија двадесетог века била је врхунац постмодернистичких идеологија. Распадом источног блока нестао је до тог тренутка основни узрок напетости у свету. Све је било спремно да свет закорачи у еру "глобалне заједнице" где би национални идентитет остао само као фолклорни детаљ, а испољавање националне културе било забавна представа за масе. Сукоби на подручју бивше Југославије који су донекле рушили ту идилу били су незгодна препрека али свакако премостива поготово када је идеолошка матрица била успостављена.

Политика нових западних елита према Југославији је само наизглед била нелогична и шизофрена. Ако се свет посматра из њихове идеолошке матрице она је била сасвим логична. Жеља српског народа да настави да живи уједињен а не расцепкан у неколико вештачких државица, поготову да не живи под онима који су неколико пута покушали да га фузички истребе била је за нове европске и америчке властодршце "заглављеност у прошлости" и "национална митоманија". На исти начин објашњаван је и сукоб на Косову и Метохији. Са друге стране тежња осталих етничких група је била је представљена не као националистички пројекат већ као њихова жеља за придруживање "глобалној међународној демократској заједници" и томе се морало удовољити, не улазећи ни у какве за њих бесмислене расправе о правним и историјским основама за тако нешто. Недостатак праве противтеже, било идеолошке, било државне, западним пост-модерним идеолозима утицало је на то да се сукоби на Балкану, привремено, окончају тако како су окончани.

Безглави скок источне европе у западне друштвене процесе брзо је довео до разочарања. Народи бившег комунистичког блока су убрзо видели да испод лепо урађене фасаде има нешто много трулије. Економско пропадање услед некритичке либерализације је био само врх леденог брега. По први пут Чеси, Пољаци, Мађари и остали могли су да виде онај део запада који им је "гвоздена завеса" (ненамерно додуше) склањала из видног поља: распад породице и морала, декадентна и скарадна дела која су се подсмевала хришћанству, религији уопште, традицији, историји, култури, а која су глобалистичко-либерални медији проглашавали врхунцем уметности, истицање сексуалних изопачења у први план, растући криминал и промена етничко-верске структуре услед неконтролисане имиграције. И поред свог силаска из облака и повратка у реални свет никоме од њих није падало на памет да се одрекну новог "пута у светлу будућност". "Зар да се враћамо у комунизам?" рационализовали би увек када би им се нека друштвена појава на западу на тренутак учинила неприхватљивом. Наметнута вештачка дихотомија марксизам-глобалистички либерализам их је спречавала да изнађу рационалан пут развоја сопствене нације, пут који није укључивао брисање историје и традиције и национално самоубиство.

Већ поменута неконтролисана имиграција је логичан производ пост-националног друштва. Када се једна земља сведе само на територију а њено становништво спаја само чињеница да живе на тој територији и ништа више од тога, онда та територија у суштини постаје ничија а самим тим и свачија. Кидање емотивних веза са територијом коју запоседа једна нација текло је постепено и помоћу разних метода. Почело је са проглашавањем сваке жеље да се очува национална територија хитлеровском идеологијом "крви и тла", а наставило се наметањем "историјске одговорности" за тлачење ваневропских народа путем колонијалних освајања(у случају САД ради се о белој одговорности за ропство црнаца). Створена је атмосфера да су европске нације дужне да пруже све благодети свог друштва имигрантима из трећег света јер, Боже мој, богате земље су одговорне за сиромаштво у Африци. Нови имигранти нису чинили никакве покушаје да се асимилују у нову средину. А и зашто би? Као прво, то од њих нико није ни тражио, а осим тога, ако елита нове средине ниподаштава сопствена достигнућа, а уздиже њих као "највећи допринос сопственој земљи" зашто би они напуштали културу коју су донели из земље порекла? Европа, поготову западна, је тако, од бастиона хришћанства, постала један галиматијас религија и идиосинкратских система веровања из читавог света.

Не само да нови имигранти, уз ретке изузетке, нису примали европске обичаје већ су многи домицилни западни Европљани почели да попримају културу имиграната. Овакав развој ситуације није никакво изненађење. Потискивање, ниподаштавање, па чак и демонизовање европске духовне традиције оставиле су вакуум у духовној компоненти становника Европе. У жељи да попуне ту празнину, људи у западној Европи, нарочито млади, наилазили су на не-традиционалне религије, псеудорелигијске постмодернистичке идеологије и секте, укратко на све изузев на хришћанство као традиционалну духовну основу европских нација, које су мериоци друштвених вредности у образовним институцијама и медијима прогласили за назадно и репресивно.

Источна европа је донекле била поштеђена оваквих тенденција, делимично зато што није била толико занимљива потенцијалним имигрантима због сиромаштва проузрокованим комунизмом, делом зато што је под комунистима хришћанство било насилно потискивано и што је бити хришћанин била нека врста отпора. Осим тога, људи су, изложени тоталитарној владавини атеистичке идеологије, научили да цене традиционалну веру. Безусловно праћење запада у свему није могло да не остави трага, међутим. Млади људи са истока Европе, који су били најмање свесни историје и традиције својих народа(коју безмало нико није имао да их учи пред крај владавине комуниста) били су згодна мета за постмодернистичке идеологе свих боја.

И тако је на тих и обичном човеку неприметан начин хришћанска традиција потискивана из Европе. Хришћанство није било пре свега у техничком смислу кадро да се супротстави онима који су тежили да избришу њен утицај на европску традицију и културу. Ко зна какву би судбину оно доживело да једанаести дан месеца септембра 2001. године из темеља није потресао савремени свет.

(наставиће се)

20.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције, узроци и последице - други део

Први део

Други светски рат је добрим делом био сукоб између новонасталих идеологија националсоцијализма и марксизма. У том рату, и поред огромних жртава, апсолутну победу однео је СССР и по његовом завршетку одлучио је да наплати свој тријумф насилном наметањем свог погледа на свет у земљама источне Европе. Хришћанству и јеврејској религији, иако формално никада нису биле забрањене, постављане су разне фромалне и неформалне препреке, цркви је отимана имовина, свештеници су хапшени и затварани под разним намештеним оптужбама...Историјски парадокс је да је таква репресије на дужи рок спасила хришћанске цркве оне судбине које доживљавају на западу. О томе мало касније...Совјетска пропаганда, поред истицања чињенице да је њихова земља поднела највећи терет рата, је представљала своју идеологију као једини могући антипод фашистичкој и нацистичкој које су биле изазивачи Другог светског рата и које су марксисти приказивали као екстремни продукт "капиталистичког империјализма" који је владао у САД и Великој Британији.

На западном делу Европе верска слобода је и даље постојала. И поред тога што су страхоте рата и концлогора довеле до новог преиспитивања дотадашњих вредности таква размишљања се нису укоренила у већем делу становништва упркос великим успесима комуниста и других левих партија на првим послератним изборима који су дошли као резултат послератне победничке еуфорије извезене са истока. Изостала је, међутим, објективна анализа узрока рата од стране научне елите на западу што је отворило простора левичарким интерпретацијама. За левицу, поготово комунисте, кривац за рат није била нацистичка и фашистичка идеологија и њихова злоупотреба нације и национализам већ национализам и национална осећања уопште. Она су проглашена "атавистичким" и "генератором насилног понашања". Као решење које би донело општи мир у свету логично се наметало човеково кидање везе са националним коренима и стварање "грађанина света". Ово се у доброј мери поклапало са марксистичком тезом о "пролетерском интернационализму".

Ове и овакве идеје нарочито су плодно тле нашле код генерација рођених током и непосредно после Другог светског рата. Пошто су ти људи били непосредни сведоци разарања, смрти и немаштине у једном веома осетљивом периоду за развој човека њихов циљ је постао да ни по коју цену више не пролазе кроз тежак живот са почетка. Нашавши у нацији и национализму кривца за све недаће које су погодиле свет кренули су да га мењају по својим потребама. Појмове као што су патриотизам, вера, част, оданост, морал требало је сместити на сметлиште јер су спутавале изражавање човека и делили људски род и самим тим били основа за све сукобе током историје. За остварење тог циља средства се нису бирала. Није чудно што су ти људи били ударна песница револуције из 1968. године.

Револуција је пропала, али њени најгорљивији поборници нису одустајали. Иако је споља деловало као да су прихватили реалност и да су се "смирили" они су своју замисао спроводили на други начин. Одлучили су да "систем" подрију изнутра, инфилтрацијом у легалне политичке токове и нарочито у образовне институције, а по рецепту италијанског марксисте Антонија Грамшија. Преко катедри које су запосели "шездесетосмаши" текла је индоктринација будуће интелектуалне елите. Студенте су учили, а и данас добрим делом уче, да су хришћанске моралне вредности репресивне и назадне, да су национална осећања извор злочиначких порива и да су им преци били дивљаци и убице. Са таквим ставовима дипломци су наследили своје професоре на академским местима и увукли се у медије чиме су добили приступ најширим масама. Суптилним и оним другим методама(типа лепљење етикете фашиста, расиста, клерикалац својим неистомишљеницима) онемогућили су праву дебату и креирали монопол у јавности. Створили су код западних нација комплекс кривице због светских ратова и колонијалних освајања и свако испољавање националних осећања изван ограничења политичке коректности проглашено је за расизам. Појмови као што су сувереност, национална култура, самосталност проглашени су превазиђеним а њих су заменили "идеали светске заједнице", постављени тихо и постепено стварајући утисак као да су заправо одувек били ту.

Док је у западном блоку остала фасада политичких и верских слобода, на истоку су владале огољене марксистичке диктатуре које су бруталним методама гушиле традиционалне вредности и културе народима над којима су владале. Ово је родило сасвим природан отпор код доброг дела људи који су везу са традицијом одржавали на полулегалан начин. Друштвена и економска неодрживост марксистичке идеологије довела је до пада комуниста са власти и до ренесансе хришћанске традиције у посткомунистичким земљама. У овоме се састоји парадокс који сам помињао раније, о комунизму који је на дужи рок спасао хришћанство.

Источноевропске земље, међутим, нису биле свесне коренитих духовних промена које су захватиле запад. За њих је што се тиче представе о западу време у великој мери стало 1945 године. Некритичко хрљење у загрљај победницима хладног рата довело је до нових неспоразума на релацији исток-запад.

(наставиће се)

19.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције , узроци и последице - први део

Већ извесно време не пишем нека своја лична разматрања, углавном због заузетости личним обавезама. Ипак једна тема ме је натерала да мало времена одвојим да о њој нешто напишем, а то је потискивање хришћанске традиције из свакодневног живота савремене Европе поготово у земљама Европске уније.

Као катализатор послужио ми је кратак есеј америчке конзервативне коментарке Деби Шлусел под називом "Зашто ми је драго што већина Американаца сматра да су оснивачи желели да Америка буде хиришћанска нација". У њему Шлуселова, између осталих ствари, критикује "европски атеистички етос" и каже да у Европи влада "духовни вакуум које убрзаним темпом замењује екстремистичка вера у Алаха".

Оно што је Шлуселова по мени пропустила да нагласи је да је тај духовни вакуум ипак феномен који је тек недавно ступио на сцену. Где су његови узроци? Ниподаштавање хришћанске традиције могло се први пут срести у делима Волтера и Русоа. Њихова писања су на бруталан начин у дело спроводили француски револуционари, поготову Јакобинци. Наполеон је по преузимању власти нормализовао рад цркве али јој никада није допустио мешање у вођење државе. Упркос овоме, хришћанство је имало свој утицај у друштву, пре свега морални. Становништво је великим делом одржало своју веру у Бога и понашало се према хришћанском моралу садржаном у 10 заповести. На Балканском полуострву које је добрим делом у 19. веку још увек било под влашћу Турака, хришћанство је имало, поред моралне и национално-ослободилачку улогу.

Атеизам, гностицизам и морални релативизам био је углавном на маргинама друштва, углавном ограничен на теорије филозофа или утопијских социјалиста. Тек са појавом марксизма атеистички етос добија једну врсту идеолошког оквира и историјског објашњења. Маркс је религију сматрао средством експлоатације радничке класе и сматрао је да апсолутни разум мора да управља људским понашањем. У новом комунистичком друштву, по Марксу, неће бити места за религију и за религиозни морал као ни за нације и националне државе. Марксизам, међутим, није могао да понуди никакве друге моралне вредности које би замениле дотадашње, а оно што је понудио је било добрим делом у супротности са људском природом и могло је да се спроведе само помоћу оштре принуде.

Марксизам, или бар та његова атеистичка, антихришћанска и анационална компонента, није имао превелики утицај на социјалистичке и радничке покрете у 19. и почетком 20. века. Прилика се, међутим, указала током Првог светског рата.

Утицај тог рата се у доброј мери и данас потцењује, а када се говори о његовој заоставштини, имају се у виду само политичке и геополитичке промене. Мало се аутора бавило утицајем на духовно стање нација које су у њему учествовале. Пре тог рата учешће у војном походу своје земље се сматрало не само питањем части већ и неком врстом романтичне авантуре. Одатле и фотографије маса из 1914. које су широм Европе поздрављале почетак рата. Поред овога, рат је углавном био резервисан за највиши слој, који је командовао и за најсиромашније. Средња грађанска класа(трговци, чиновници, банкари) су углавном бивали поштеђени. Први светски рат је то променио. Масовне мобилизације су учиниле да сви слојеви осете тај сукоб. А оно што су видели многе војнике је дубоко шокирало. Масовне погибије и људске касапнице код Вердена и на Соми, безглави јуриши на чврсто утврђена митраљеска гнезда, услови у рововима, евидентни недостатак било какве стратешке визије код командног кадра...Такве страхоте свет није видео до тог тренутка. Оне су навеле многе учеснике рата да посумњају не само у постојећи световни поредак већ и у духовне вредности које су до тада усвојили. "Ако је Бог добар и праведан, зашто је дозволио да се дешавају оволика зла?" То питање се по први пут значајније поставило у свим слојевима друштва. Услови су се стекли да марксисти крену у преузимање власти.

Бољшевици су успели да искористе прилику и преузму власт у Русији. У осталим земљама где су се најтеже осетиле последице рата, углавном у пораженим силама, њихова идеолошка сабраћа нису била тако успешна. У том тренутку силе победнице биле су довољно мудре да не подстичу марксистичке преврате у Немачкој или Мађарској. Касније је тријумфалистички занос засенио ту мудрост што је на корист било неким другим снагама.

Као последица пораза у Великом рату, у Немачкој су знатно ојачале релативно нове идеологије засноване на социјал-дарвинизму и расним теоријама. Као и марксизам, оне су постојале и пре рата али нису имале велику потпору у становништву, нити у владајућем слоју. Ратни пораз и наметнути Версајски мир створио је плодно тле за бујање разних шовинистичких организација које су као услов за опоравак видели раскид са дотадашњим традиционалним моралом. Ускоро су оне мање-више обједињене у националсоцијалистичкој партији под вођством Адолфа Хитлера. За разлику од марксиста они су одбацивали теорију о класној борби и интернационалном братству радника и усвојили доктрину "преживљавања најјачих". Док су марксисти склонили само традиционални морал у понашању појединаца, националсоцијалисти су брисали моралне норме у односима између нација. Право јачег за њих је био врховни закон. Убрзо је почела оштра борба између марксиста са једне и националсоцијалиста са друге стране око тога ко ће попунити новонастали вакуум у духовном животу Немаца који се услед економских криза све више продубљивао и који је у Немачкој 1933 окончан Хитлеровим доласком на власт. Хитлер је, пак, непријатељство са марксистима увео као стуб спољне политике немачке, а уништење СССР истакао не само као свој животни циљ већ и услов опстанка немачког народа.

Силе победнице из Првог светског рата захватила је, пак, морална ерозија друге врсте. Скупа цена победе довела је до нездраве пацификације јавности и политичке елите. Ово се нарочито односи на Француску којој се 1918. као на тацни понудила шанса да доминира континенталном Европом први пут од Наполеона али коју није имала ни снаге ни воље да искористи јер је рат скоро збрисао читаву једну генерацију најбољег мушког становништва. Публикације у којима се захтева очување мира у Европи по сваку цену доминирале су у Француској између два светска рата. Слична ситуација се у мањој мери јавила и у Великој Британији. Ово у доброј мери објашњава "мекан" став ових земаља према Хитлеру непосредно пре рата као и брз слом Француске 1940. године.

Други свестски рат је донео још катастрофаније материјалне последице и створио основе дефинитивног моралног уништења Европског континента...

(наставиће се)