19.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције , узроци и последице - први део

Већ извесно време не пишем нека своја лична разматрања, углавном због заузетости личним обавезама. Ипак једна тема ме је натерала да мало времена одвојим да о њој нешто напишем, а то је потискивање хришћанске традиције из свакодневног живота савремене Европе поготово у земљама Европске уније.

Као катализатор послужио ми је кратак есеј америчке конзервативне коментарке Деби Шлусел под називом "Зашто ми је драго што већина Американаца сматра да су оснивачи желели да Америка буде хиришћанска нација". У њему Шлуселова, између осталих ствари, критикује "европски атеистички етос" и каже да у Европи влада "духовни вакуум које убрзаним темпом замењује екстремистичка вера у Алаха".

Оно што је Шлуселова по мени пропустила да нагласи је да је тај духовни вакуум ипак феномен који је тек недавно ступио на сцену. Где су његови узроци? Ниподаштавање хришћанске традиције могло се први пут срести у делима Волтера и Русоа. Њихова писања су на бруталан начин у дело спроводили француски револуционари, поготову Јакобинци. Наполеон је по преузимању власти нормализовао рад цркве али јој никада није допустио мешање у вођење државе. Упркос овоме, хришћанство је имало свој утицај у друштву, пре свега морални. Становништво је великим делом одржало своју веру у Бога и понашало се према хришћанском моралу садржаном у 10 заповести. На Балканском полуострву које је добрим делом у 19. веку још увек било под влашћу Турака, хришћанство је имало, поред моралне и национално-ослободилачку улогу.

Атеизам, гностицизам и морални релативизам био је углавном на маргинама друштва, углавном ограничен на теорије филозофа или утопијских социјалиста. Тек са појавом марксизма атеистички етос добија једну врсту идеолошког оквира и историјског објашњења. Маркс је религију сматрао средством експлоатације радничке класе и сматрао је да апсолутни разум мора да управља људским понашањем. У новом комунистичком друштву, по Марксу, неће бити места за религију и за религиозни морал као ни за нације и националне државе. Марксизам, међутим, није могао да понуди никакве друге моралне вредности које би замениле дотадашње, а оно што је понудио је било добрим делом у супротности са људском природом и могло је да се спроведе само помоћу оштре принуде.

Марксизам, или бар та његова атеистичка, антихришћанска и анационална компонента, није имао превелики утицај на социјалистичке и радничке покрете у 19. и почетком 20. века. Прилика се, међутим, указала током Првог светског рата.

Утицај тог рата се у доброј мери и данас потцењује, а када се говори о његовој заоставштини, имају се у виду само политичке и геополитичке промене. Мало се аутора бавило утицајем на духовно стање нација које су у њему учествовале. Пре тог рата учешће у војном походу своје земље се сматрало не само питањем части већ и неком врстом романтичне авантуре. Одатле и фотографије маса из 1914. које су широм Европе поздрављале почетак рата. Поред овога, рат је углавном био резервисан за највиши слој, који је командовао и за најсиромашније. Средња грађанска класа(трговци, чиновници, банкари) су углавном бивали поштеђени. Први светски рат је то променио. Масовне мобилизације су учиниле да сви слојеви осете тај сукоб. А оно што су видели многе војнике је дубоко шокирало. Масовне погибије и људске касапнице код Вердена и на Соми, безглави јуриши на чврсто утврђена митраљеска гнезда, услови у рововима, евидентни недостатак било какве стратешке визије код командног кадра...Такве страхоте свет није видео до тог тренутка. Оне су навеле многе учеснике рата да посумњају не само у постојећи световни поредак већ и у духовне вредности које су до тада усвојили. "Ако је Бог добар и праведан, зашто је дозволио да се дешавају оволика зла?" То питање се по први пут значајније поставило у свим слојевима друштва. Услови су се стекли да марксисти крену у преузимање власти.

Бољшевици су успели да искористе прилику и преузму власт у Русији. У осталим земљама где су се најтеже осетиле последице рата, углавном у пораженим силама, њихова идеолошка сабраћа нису била тако успешна. У том тренутку силе победнице биле су довољно мудре да не подстичу марксистичке преврате у Немачкој или Мађарској. Касније је тријумфалистички занос засенио ту мудрост што је на корист било неким другим снагама.

Као последица пораза у Великом рату, у Немачкој су знатно ојачале релативно нове идеологије засноване на социјал-дарвинизму и расним теоријама. Као и марксизам, оне су постојале и пре рата али нису имале велику потпору у становништву, нити у владајућем слоју. Ратни пораз и наметнути Версајски мир створио је плодно тле за бујање разних шовинистичких организација које су као услов за опоравак видели раскид са дотадашњим традиционалним моралом. Ускоро су оне мање-више обједињене у националсоцијалистичкој партији под вођством Адолфа Хитлера. За разлику од марксиста они су одбацивали теорију о класној борби и интернационалном братству радника и усвојили доктрину "преживљавања најјачих". Док су марксисти склонили само традиционални морал у понашању појединаца, националсоцијалисти су брисали моралне норме у односима између нација. Право јачег за њих је био врховни закон. Убрзо је почела оштра борба између марксиста са једне и националсоцијалиста са друге стране око тога ко ће попунити новонастали вакуум у духовном животу Немаца који се услед економских криза све више продубљивао и који је у Немачкој 1933 окончан Хитлеровим доласком на власт. Хитлер је, пак, непријатељство са марксистима увео као стуб спољне политике немачке, а уништење СССР истакао не само као свој животни циљ већ и услов опстанка немачког народа.

Силе победнице из Првог светског рата захватила је, пак, морална ерозија друге врсте. Скупа цена победе довела је до нездраве пацификације јавности и политичке елите. Ово се нарочито односи на Француску којој се 1918. као на тацни понудила шанса да доминира континенталном Европом први пут од Наполеона али коју није имала ни снаге ни воље да искористи јер је рат скоро збрисао читаву једну генерацију најбољег мушког становништва. Публикације у којима се захтева очување мира у Европи по сваку цену доминирале су у Француској између два светска рата. Слична ситуација се у мањој мери јавила и у Великој Британији. Ово у доброј мери објашњава "мекан" став ових земаља према Хитлеру непосредно пре рата као и брз слом Француске 1940. године.

Други свестски рат је донео још катастрофаније материјалне последице и створио основе дефинитивног моралног уништења Европског континента...

(наставиће се)

1 comment:

Gray Falcon said...

Сви се баве детаљима - укључујући, пречесто, и мене - а мало ко размишља о узроцима и пореклу данашњег стања.
Мислим да знам којим путем ово иде, и зато нестрпљиво очекујем следећи наставак.