20.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције, узроци и последице - други део

Први део

Други светски рат је добрим делом био сукоб између новонасталих идеологија националсоцијализма и марксизма. У том рату, и поред огромних жртава, апсолутну победу однео је СССР и по његовом завршетку одлучио је да наплати свој тријумф насилном наметањем свог погледа на свет у земљама источне Европе. Хришћанству и јеврејској религији, иако формално никада нису биле забрањене, постављане су разне фромалне и неформалне препреке, цркви је отимана имовина, свештеници су хапшени и затварани под разним намештеним оптужбама...Историјски парадокс је да је таква репресије на дужи рок спасила хришћанске цркве оне судбине које доживљавају на западу. О томе мало касније...Совјетска пропаганда, поред истицања чињенице да је њихова земља поднела највећи терет рата, је представљала своју идеологију као једини могући антипод фашистичкој и нацистичкој које су биле изазивачи Другог светског рата и које су марксисти приказивали као екстремни продукт "капиталистичког империјализма" који је владао у САД и Великој Британији.

На западном делу Европе верска слобода је и даље постојала. И поред тога што су страхоте рата и концлогора довеле до новог преиспитивања дотадашњих вредности таква размишљања се нису укоренила у већем делу становништва упркос великим успесима комуниста и других левих партија на првим послератним изборима који су дошли као резултат послератне победничке еуфорије извезене са истока. Изостала је, међутим, објективна анализа узрока рата од стране научне елите на западу што је отворило простора левичарким интерпретацијама. За левицу, поготово комунисте, кривац за рат није била нацистичка и фашистичка идеологија и њихова злоупотреба нације и национализам већ национализам и национална осећања уопште. Она су проглашена "атавистичким" и "генератором насилног понашања". Као решење које би донело општи мир у свету логично се наметало човеково кидање везе са националним коренима и стварање "грађанина света". Ово се у доброј мери поклапало са марксистичком тезом о "пролетерском интернационализму".

Ове и овакве идеје нарочито су плодно тле нашле код генерација рођених током и непосредно после Другог светског рата. Пошто су ти људи били непосредни сведоци разарања, смрти и немаштине у једном веома осетљивом периоду за развој човека њихов циљ је постао да ни по коју цену више не пролазе кроз тежак живот са почетка. Нашавши у нацији и национализму кривца за све недаће које су погодиле свет кренули су да га мењају по својим потребама. Појмове као што су патриотизам, вера, част, оданост, морал требало је сместити на сметлиште јер су спутавале изражавање човека и делили људски род и самим тим били основа за све сукобе током историје. За остварење тог циља средства се нису бирала. Није чудно што су ти људи били ударна песница револуције из 1968. године.

Револуција је пропала, али њени најгорљивији поборници нису одустајали. Иако је споља деловало као да су прихватили реалност и да су се "смирили" они су своју замисао спроводили на други начин. Одлучили су да "систем" подрију изнутра, инфилтрацијом у легалне политичке токове и нарочито у образовне институције, а по рецепту италијанског марксисте Антонија Грамшија. Преко катедри које су запосели "шездесетосмаши" текла је индоктринација будуће интелектуалне елите. Студенте су учили, а и данас добрим делом уче, да су хришћанске моралне вредности репресивне и назадне, да су национална осећања извор злочиначких порива и да су им преци били дивљаци и убице. Са таквим ставовима дипломци су наследили своје професоре на академским местима и увукли се у медије чиме су добили приступ најширим масама. Суптилним и оним другим методама(типа лепљење етикете фашиста, расиста, клерикалац својим неистомишљеницима) онемогућили су праву дебату и креирали монопол у јавности. Створили су код западних нација комплекс кривице због светских ратова и колонијалних освајања и свако испољавање националних осећања изван ограничења политичке коректности проглашено је за расизам. Појмови као што су сувереност, национална култура, самосталност проглашени су превазиђеним а њих су заменили "идеали светске заједнице", постављени тихо и постепено стварајући утисак као да су заправо одувек били ту.

Док је у западном блоку остала фасада политичких и верских слобода, на истоку су владале огољене марксистичке диктатуре које су бруталним методама гушиле традиционалне вредности и културе народима над којима су владале. Ово је родило сасвим природан отпор код доброг дела људи који су везу са традицијом одржавали на полулегалан начин. Друштвена и економска неодрживост марксистичке идеологије довела је до пада комуниста са власти и до ренесансе хришћанске традиције у посткомунистичким земљама. У овоме се састоји парадокс који сам помињао раније, о комунизму који је на дужи рок спасао хришћанство.

Источноевропске земље, међутим, нису биле свесне коренитих духовних промена које су захватиле запад. За њих је што се тиче представе о западу време у великој мери стало 1945 године. Некритичко хрљење у загрљај победницима хладног рата довело је до нових неспоразума на релацији исток-запад.

(наставиће се)

No comments: