21.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције, узроци и последице - трећи део

Први део

Други део

Последња деценија двадесетог века била је врхунац постмодернистичких идеологија. Распадом источног блока нестао је до тог тренутка основни узрок напетости у свету. Све је било спремно да свет закорачи у еру "глобалне заједнице" где би национални идентитет остао само као фолклорни детаљ, а испољавање националне културе било забавна представа за масе. Сукоби на подручју бивше Југославије који су донекле рушили ту идилу били су незгодна препрека али свакако премостива поготово када је идеолошка матрица била успостављена.

Политика нових западних елита према Југославији је само наизглед била нелогична и шизофрена. Ако се свет посматра из њихове идеолошке матрице она је била сасвим логична. Жеља српског народа да настави да живи уједињен а не расцепкан у неколико вештачких државица, поготову да не живи под онима који су неколико пута покушали да га фузички истребе била је за нове европске и америчке властодршце "заглављеност у прошлости" и "национална митоманија". На исти начин објашњаван је и сукоб на Косову и Метохији. Са друге стране тежња осталих етничких група је била је представљена не као националистички пројекат већ као њихова жеља за придруживање "глобалној међународној демократској заједници" и томе се морало удовољити, не улазећи ни у какве за њих бесмислене расправе о правним и историјским основама за тако нешто. Недостатак праве противтеже, било идеолошке, било државне, западним пост-модерним идеолозима утицало је на то да се сукоби на Балкану, привремено, окончају тако како су окончани.

Безглави скок источне европе у западне друштвене процесе брзо је довео до разочарања. Народи бившег комунистичког блока су убрзо видели да испод лепо урађене фасаде има нешто много трулије. Економско пропадање услед некритичке либерализације је био само врх леденог брега. По први пут Чеси, Пољаци, Мађари и остали могли су да виде онај део запада који им је "гвоздена завеса" (ненамерно додуше) склањала из видног поља: распад породице и морала, декадентна и скарадна дела која су се подсмевала хришћанству, религији уопште, традицији, историји, култури, а која су глобалистичко-либерални медији проглашавали врхунцем уметности, истицање сексуалних изопачења у први план, растући криминал и промена етничко-верске структуре услед неконтролисане имиграције. И поред свог силаска из облака и повратка у реални свет никоме од њих није падало на памет да се одрекну новог "пута у светлу будућност". "Зар да се враћамо у комунизам?" рационализовали би увек када би им се нека друштвена појава на западу на тренутак учинила неприхватљивом. Наметнута вештачка дихотомија марксизам-глобалистички либерализам их је спречавала да изнађу рационалан пут развоја сопствене нације, пут који није укључивао брисање историје и традиције и национално самоубиство.

Већ поменута неконтролисана имиграција је логичан производ пост-националног друштва. Када се једна земља сведе само на територију а њено становништво спаја само чињеница да живе на тој територији и ништа више од тога, онда та територија у суштини постаје ничија а самим тим и свачија. Кидање емотивних веза са територијом коју запоседа једна нација текло је постепено и помоћу разних метода. Почело је са проглашавањем сваке жеље да се очува национална територија хитлеровском идеологијом "крви и тла", а наставило се наметањем "историјске одговорности" за тлачење ваневропских народа путем колонијалних освајања(у случају САД ради се о белој одговорности за ропство црнаца). Створена је атмосфера да су европске нације дужне да пруже све благодети свог друштва имигрантима из трећег света јер, Боже мој, богате земље су одговорне за сиромаштво у Африци. Нови имигранти нису чинили никакве покушаје да се асимилују у нову средину. А и зашто би? Као прво, то од њих нико није ни тражио, а осим тога, ако елита нове средине ниподаштава сопствена достигнућа, а уздиже њих као "највећи допринос сопственој земљи" зашто би они напуштали културу коју су донели из земље порекла? Европа, поготову западна, је тако, од бастиона хришћанства, постала један галиматијас религија и идиосинкратских система веровања из читавог света.

Не само да нови имигранти, уз ретке изузетке, нису примали европске обичаје већ су многи домицилни западни Европљани почели да попримају културу имиграната. Овакав развој ситуације није никакво изненађење. Потискивање, ниподаштавање, па чак и демонизовање европске духовне традиције оставиле су вакуум у духовној компоненти становника Европе. У жељи да попуне ту празнину, људи у западној Европи, нарочито млади, наилазили су на не-традиционалне религије, псеудорелигијске постмодернистичке идеологије и секте, укратко на све изузев на хришћанство као традиционалну духовну основу европских нација, које су мериоци друштвених вредности у образовним институцијама и медијима прогласили за назадно и репресивно.

Источна европа је донекле била поштеђена оваквих тенденција, делимично зато што није била толико занимљива потенцијалним имигрантима због сиромаштва проузрокованим комунизмом, делом зато што је под комунистима хришћанство било насилно потискивано и што је бити хришћанин била нека врста отпора. Осим тога, људи су, изложени тоталитарној владавини атеистичке идеологије, научили да цене традиционалну веру. Безусловно праћење запада у свему није могло да не остави трага, међутим. Млади људи са истока Европе, који су били најмање свесни историје и традиције својих народа(коју безмало нико није имао да их учи пред крај владавине комуниста) били су згодна мета за постмодернистичке идеологе свих боја.

И тако је на тих и обичном човеку неприметан начин хришћанска традиција потискивана из Европе. Хришћанство није било пре свега у техничком смислу кадро да се супротстави онима који су тежили да избришу њен утицај на европску традицију и културу. Ко зна какву би судбину оно доживело да једанаести дан месеца септембра 2001. године из темеља није потресао савремени свет.

(наставиће се)

No comments: