24.9.07

Европско одрицање од хришћанске традиције, узроци и последице - четврти део

Први део

Други део

Трећи део

Рушење зграда Светског трговинског центра у Њујорку уништило је многе дотадашње представе о свету. "Једина суперсила" више није била недодирљива, а један веома значајан број људи имао је своју визију развоја света. За пар сати теза о "крају историје" нестала је заједно са кулама близнакињама у Њујорку.

Поставило се једно веома логично питање: "Зашто?". Шта је мотивисало те људе да свесно оду у смрт? Због чега нас толико мрзе?

Владајуће елите су имале већ спреман одговор. По њима, терористи чине своје злочине зато што мрзе "слободу" и "демократију", зато што не могу да поднесу "напредност" савремене цивилизације и њена достигнућа. Циљ терориста и "терористичких држава" је да "одрже тоталитарне системе који тлаче њихове народе" и који би под налетом "слободе" неминовно пали. "Ислам је религија мира коју су преотели екстремисти" била је њихова мантра. Сходно томе нашли су и решење за проблем тероризма: донеће "слободу" и "демократију" тамо где влада "терористички тоталитарозам".

Обични људи, инстинктивно осећајући да нешто није у реду са таквим ставом, су одлучили да сами потраже одговоре. А оно што су нашли давало је сасвим другачију слику. Аутори и колумнисти који су били склоњени у страну или чак демонизовани као "расисти" и "националисти" који "подилазе најнижим атавистичким страстима" одједном су добили већу публику. Ера интернета је отклонила монопол новина, радија и телевизија тако да је обичан грађанин први пут могао да дође до чињеница које су биле скриване од њега од стране владајућег естаблишмента и главних медија. Тако су многи дошли до открића да разлог мржње исламских терориста нису наводне "слободе" које уживају грађани Европе и Америке већ да је она дубоко укорењена у идеологији џихада старој скоро један и по миленијум и да је џихад нападао и освајао Европу много пре него што су се појавили савремени друштвени односи на старом континенту. Попут некада дисидентске литературе у бившем источном блоку, по интернету су се шириле публикације које су објављивале "незгодне" и "неподобне" истине о исламу и џихаду које су рушиле флоскулу о "религији мира коју су отели екстремисти".

Прави шокови су тек стизали. Многе полицијске истраге су против терориста су откриле да се центри тероризма и џихада налазе у џамијама које су изграђене за потребе имиграната из муслиманских земаља и које су финансиране од стране влада неких исламских земаља, поготово Саудијске Арабије. Имами ових џамија су несметано проповедали мржњу према земљама домаћинима, према њиховој култури и традицији(оној правој традицији које су те земље упорно желеле да напусте). Поред овога, показало се да су неки од најватренијих џихадиста муслимани рођени на западу и недавни преобраћеници у ту веру пореклом из Европе и Америке чиме се у пракси рушила теза о "слободи" и "демократији". Први пут је јавност постала свесна да у многим градовима Европе постоје квартови где де факто не важе локални закони већ "право" и обичаји из земаља порекла имиграната, којима на памет није падало да се прилагоде новој средини. Проблем неконтролисане имиграције више се није могао гурати под тепих. Раст популарности анти-имигрантских партија, којима је до тада рутински лепљена етикета "фашиста", утицао је на то да партије естаблишмента, поготову оне номинално десне, преузму њихову реторику. Онога тренутка када би на таласу антиимигрантског незадовољства преузели власт, наставили би мање-више по старом.

То што владајући кругови у Европи и Америци не желе да прихвате нову реалност је сасвим разумљиво. Деценијама су они градили своју идеологију на максими да су "све културе и религије у својој бити исте" и да "сви људи теже слободи и демократији". Уколико би признали да оне нису тачне, сав њихов дотадашњи труд би пао у воду. Они би сви морали да сиђу са власти, а Европа би се, о ужаса, можда вратила својим коренима и својој традицији. Зато су, попут некада совјетског политбироа, одлучили да једноставно игноришу све што им не иде у прилог у нади да ће оно једноставно нестати као руком однешено.

И поред тога што властодршци нису више били у стању да скривају од људи нову реалност деценије испирања мозга "политичком коректношћу" су имале тешке последице по становништво. Суочени са чињеницама које не представљају свет у ружичастим бојама "глобалног села" и "мултиетничности и мултикултуралности" многи су спутавали природне и инстнктивне реакције одбране сопственог идентитета и сигурности и убеђивали себе да то што осећају је "расистички". Један од најкарактеристичнијих примера је радник обезбеђења на аеродрому на којем се у авион укрцао вођа терориста од 11. септембра Мухамед Ата. По сопственом признању када је видео Ату помислио је: "Ако овај човек није исламски терориста, нико није." Али га је пустио да уђе на авион зато што је "одмах разбио такве своје мисли јер су му изгледале расистички". То је менталитет који је усађен у грађане Европе и Америке у претходних неколико деценија. Не сме се ни по коју цену и ни у чему дискриминисати на основу изгледа, верских убеђења или, не дао Бог, боје коже или нације. А у неким случајевима не сме се уопште дискриминисати ни по ком основу. Док овакво стање духа буде трајало неће се учинити никакав позитиван помак у политици европских земаља и Америке а самим тим ни у односима у свету.

(наставиће се)

1 comment:

Anonymous said...

новых творческих начинаний в новом году!