30.3.07

Имате ли образа после овога?

Јуче смо видели за шта се залаже ЕУ(ССР)!

И господо из владе, председниче...Имате ли након овога образа да водите Србију у чланство ове организације? Одговор чекамо, и треба брзо да дође...

28.3.07

"Писма са Иво Џиме"

Италијани имају пословицу да "истину говори онај за кога Гвелфи кажу да је Гибелин а Гибелини да је Гвелф". Ако је тачна онда нам је Клинт Иствуд прилично верно пренео битку код Иво Џиме. Његов филм "Писма са Иво Џиме" је нападнут и од стране америчких (нео)конзервативних коментатора и од јапанских ревизиониста.

Филм почиње у данашње време када јапански археолози проналазе закопана писма јапанских војника и враћа се у 1944. Иако је незахвално говорити о главним јунацима може се рећи да су у центру пажње обичан војник Сајго(како ће се испоставити, један од ретких преживелих Јапанаца) и командант острва генерал Курибајаши(Кен Ватанабе). Филм даје одличан приказ припреме одбране острва како у материјалном тако и у моралном смислу. Курибајаши и његови команданти су били одлучни да се боре до краја за острво, али нису живели у имагинарном свету где се све одвија као по лоју за јапанску царевину. Били су свесни како праве снаге Американаца тако и сопствене. И били су искрени према својој војсци и рекли су им да не очекују да преживе и да им је примарни задатак да убију што више непријатељских војника. Јапански војнички кодекс прописивао је да је боље часно умрети у борби него одступити и он је кроз размишљања војника Сајга стално подлаган преиспитивању и идејама да је боље повући да би се борило следећи дан. У томе је и његова блискост са генералом Курибајашијем, независно од њихових сусрета током филма. И сам генерал одступа од уобичајене јапанске тактике и забрањује самоубилачке јурише на ужас многих подређених, који иду тако далеко да крше наређења.

Прва половина филма је у потпуности посвећена припреми за битку али она нити је досадна нити развучена. Напротив, гледалац у потпуности схвате духовно стање јапанских бранилаца острва и саживи се са њима. Сцене борбе које доминирају другом половином су веома реалистично приказане и не мањкају ни крвави детаљи али се у њима не претерује.

Иако га данас оцењују контроверзним, убеђен сам да ће овај филм ускоро доћи раме уз раме са ратним драмама као што су "Апокалипса данас" и "Гвоздени крст", а онима који још нису стигли да погледају ово дело поручујем да одмах крену у биоскоп.

26.3.07

"Вавилон"

Да су Оскари све мање мерило квалитета, а све више додељивани по неким ванфилмским критеријумима постало је јасно већ неко време, а ономе коме још није сигурно ће бити након што неком несрећом проведу време уз овог кандидата за Оскара.

Подстакнути успехом "Фаталне несреће" продуценти су одлучили да сниме сличан филм, драму која се бави социјалним проблемима(у случају "Фаталне несреће" је то расизам) где наизглед неповезани ликови на крају буду спојени у јасну целину. "Вавилон" је потпуни промашај, из више разлога. Прво зато што покушава да се бави неколицином тема од тероризма преко отуђености и декаденције савременог друштва до илегалне имиграције у САД и друго зато што за разлику од "Фаталне несреће" не даје гледаоцу да сам формира своје мишљење већ презентира либерално глобалистички поглед на свет. Поред овога, спој ликова је крајње предвидив за свакога са коефицијентом интелигенције изнад 90 и јасно је ко је с ким у каквој вези.

Темпо филма је јако спор, а атмосфера преко сваке мере депресивна. У филму се дешавају сви могући несрећни сплетови околности од којих многи делују прилично нереално. Дијалози су максимално поједностављени, а ликови услед пречестог скакања са краја на крај света остају недоречени.

Има пуно бољих начина да се проведе два и по сата, колико траје овај филм, него гледајући га и саветујем да избегнете "Вавилон" ако икако можете.

Може ли Тадић ниже?

Довољно је лоше што је особа као што је Мустафа Церић уопште у Србији, гротескно је да га прима председник Републике, а скандалозно је да Церић после тога даје следећу изјаву:

Tokom otvorenog i prijatnog razgovora sa Tadićem, kako je Cerić istakao, bilo je reči o tome kako dalje u budućnost, 'kako zajednički da podelimo sve nase greške i kako da se suočimo s našom prošlošću i budućnošću nakon raspada bivše SFRJ'.

'Jasno je da je svaka etnička grupa bivše Jugoslavije otišla svojim putem... a Albanci će po svim predviđanjima dobiti nezavisno Kosovo, dok Srbi i Bošnjaci ostaju da dele prostor, političku vlast i budućnost', kazao je on.


Овде свако може да атакује на интегритет ове земље, а реакције надлежних органа нема па нема. Хоће ли се наћи неко ко ће Церића експедовати у муслиманско-хрватску федерацију?

А Тадић? Хоће ли моћи ниже од овога? Вероватно. Њему то некако увек успе.

ДОДАТАК: РТС је брже-боље Церићеву изјаву скинуо са свог сајта.

23.3.07

Ко ту личи на кога?

Домаћи "европљани" и "грађани" воле да национално оријентисаним организацијама у Србији лупају етикету фашиста. У овоме нарочито предњаче присталице и чланови ЛДП.

Један од редовних учесника многих српских форума, момак под ником Александар2, изложио је у расправи са једним "грађанином" начела фашизма:

1. Обожавање непогрешивог вође
2. Култ погинулог/убијеног претходног вође којег су убили Јевреји/комунисти/националисти/православци
3. узимање само једна монолитне и непогрешиве идеологије
4. Мржња према свима другима, сви други су ретроградни елементи, силое мрака и прошлости
5. Обећење "светлог пута" који води ка будућности у којој нема места за реакцију/Јевреје/Србе/Православце и све друге елементе који коче одлазак у светку будућност
6. Расизам, огледан у мржњи према другој раси али и сопственом народу и оном његовом делу који се сматра застарелим, ретриградним
7. Одржавање следбеника у сталном страху од унутрашњег или спољњег непријатеља, силе мрака и прошлости, криминалци који желе да убију вођу, ретроградни елементи
8. Фикс идеја око које се све врти, нови поредак, Нова европа (Хитлерова, или ЕУ) и све друго је томе подређено, ни једна жртва није мала, као жртвовање целих делова нације или других нација (Јевреја, Словена, Срба, Срба националиста/радикала/Социјалиста)


Код Вође-

1. Млад, маркатнан
2. Пати од логореје, честог понављања политичке мантре и парола
3. У разговору никада не улазио у прави разговор, стално се позива на силе мрака и прошлости које ћеле да га: убију/ухапсе/упропасте земљу
4. Без икаквих одговора на горућа питања, за све проблеме оптужује:
- Јевреје или претходну власт
- заверу унутар или споља земље
5. када год у разговору дође до питања које је тешко решиво или једноставно нема одговора, избацује пароле о кривици Јевреја/претходне власти, националисти или патриота
6. Непогрешив је, чак и када демантује сам себе увек је најважније оно што је задње рекао
7. Позивање бар неколико пута у једном разговору на култ убијеног вољеног вође (Код Хитлера Хорст Весел, Мусолинија Аторе Мути, франка- Хосе Антонио или Чеде Зоран Ђинђић)
а. Величањем убијеног вође велича сам себе, често као једини и прави наследник његове идеологије
б. Обећава освету над свима (Јеврејима/Србима/Православцима/САНУ) који су убили вођу.


Е сад, процените сами које организације одговарају овом опису.

22.3.07

Они овде могу, а ми тамо?

"Меркатор", "Горење"...Сви су они одавно овде засели и покуповали шта треба. А кад неко наш(па макар био и Мишковић) хоће да купи нешто тамо, ево шта се деси.

Када ће се у овој земљи коначно научити реч "реципроцитет"? Након тога биће све пуно, пуно лакше.

20.3.07

Слобода штампе - само за њих

Ко није веровао да су разна "независна" удружења новинара обични преваранти који иза реторике имају добро скривене политичке циљеве могао је да се увери у то после реакције тих удружења на фељтон "Гласа јавности" о Сребреници. (Соњу Бисерко и ове њене не рачунам)

Како наводи Сиви Соко, самозвани паладини слободе штампе у Србији желе да дискусију о Сребреници прогласе кривичним делом. При томе, њима ни најмање не сметају дискусије о Јасеновцу и НДХ и то проглашавају академским радом. "Глас јавности" је на то одговорио крајње достојанствено(можете прочитати код Сивог Сокола) али не треба сумњати да ће политкоми "истине о Сребреници" наставити своју харангу. Они одавно немају ни трунке стида.

16.3.07

Какав бедник!

Изгледа да се блогеру који је писао о "Хитлеру" и његовом ресторану, а што сам и ја пренео овде, није претерано допало то што су многи ухватили његово писање. Није му право што је Сиви соко дао свој коментар, а ни Џулија Горин није прошла боље.

Па шта то господину смета? То што су, као што тврди, извукли његову репортажу из контекста? Тешко. Пре ће бити нешто друго. Уважени блогер је тек по објављивању своје приче схватио неке ствари. Као на пример, да би у било којој цивилизованој земљи имитатор фирера добио вишегодишњу затворску казну, а његов локал затворен заувек. Но локал постоји, дупке је пун и његови посетиоци ентузијастично поздрављају фиреровог имитатора онако како доликује. Све ово руши слику постмодерне утопије на Косову и Метохији коју је блогер покушао да створи и показује какав је живот тамо заиста. Али пошто то не сме да призна, хвата се за техникалије и лепи етикете. Све у свему, бедно и јадно.

13.3.07

"Апокалипто"

Шта се може научити из новог филма Мела Гибсона? Осим, наравно, да је и у овом времену блокбастера могуће направити филм са натуршчицима и на мртвом језику, а да он буде пријемчив за публику? Не превише, али оно што се научи је заиста корисно.

Као прво, коначно се може утврдити разлика између историчара и идеолога. Овај први вам представи све чињенице и стави их у одређени контекст времена и цивилизацијског развоја док вам овај други обавезно изостави такав контекст да би све представио из призме своје идеологије, а још ако су ту и чињенице које не иду у прилог почетној тези идеолога једноставно ће их изоставити. Левичарско-либерална и комунистичка историја нас је деценијама учила о томе како су крвожедни шпански освајачи(конквистадори) уништили велике цивилизације Маја и Инка, побивши милионе и опљачкавши све што се дало. На памет им није пало да нас упознају са неким другим чињеницама које би дале потпунију слику. То је остало на Мел Гибсону да уради. Он је открио широј публици да је "велика цивилизација" обухватала само градове изграђене помоћу робовске радне снаге, да се та радна снага састојала од људи брутално одвојених од својих домова и својих породица од стране плаћених "ловаца", да су многи од заробљених несрећника на посебно бруталан начин жртвовани локалним божанствима ради забаве масе и да је у суштини важило гесло да "најјачи преживљавају". Није ни чудо што су се либерални левичари трудили да сакрију све ово јер се онда долази до сасвим другачије слике и схватате да Шпанци нису донели много тога лошег што већ није постојало. Где је онда њихово злочинство?

Хегел је својевремено рекао да је све што је у историји пропало заслужило да пропадне. Друга битна ствар коју из овог филма научите је да је био потпуно у праву.

12.3.07

Два датума, две годишњице

Јуче је било годину дана од смрти Слободана Милошевића, а данас је четврта годишњица од убиства Зорана Ђинђића. Некако је било суђено да та два човека и после смрти поларизују Србију...

О околностима па ако хоћете и разлозима смрти Слободана Милошевића све је јасно, а ко опет жели да о томе нешто прочита препоручујем текст Нецојше Малића "Инвиктус". Осврнуо бих се мало више на то под којим условима је живот окончао Ђинђић.

Упркос свим напорима његових самозваних наследника да то сакрију, неки Ђиниђићеви ставови које је изнео непосредно пред смрт. Свима је познато да је он још крајем 2002 тражио да се почне са преговорима о Косову и Метохији. Али као права бомба одјекнула је његова изјава да се "демократичност не може доказивати издајом националних интереса". У западним медијима се већ почело са пропагандистичким клишеима о "наставку Милошевићеве политике"...А онда је то, да ли случајно, прекинуто. И никада се неће знати шта би од свега било.

Дежурним евроатлантским инквизиторима, наравно, ни на памет не пада да истраже овај угао догађаја. Али то није никакво изненађење јер било какво помињање националних интереса у њима изазвива органске поремећаје. Оно где национално оријентисани политичари и коментатори греше је што они не потенцирају ову Ђинђићеву страну. Тако би се најлакше избио сваки адут из руку самозваних наследника и њихово наводно "европејство" до краја раскринкало као издаја, што оно у ствари и јесте. Било би заиста занимљиво гледати их како се грче и превијају покушавајући да не противрече свом "идолу".

Две годишњице у само два дана ће у међувремену наставити да деле Србију. А смирење политичких страсти у овој земљи биће могуће тек када се обе буду могле обележити без злобних коментара са супротне стране.

9.3.07

Стаљин

Управо сам окончао читање Стаљинове биографије коју је написао Едвард Радзински. У принципу, књига заслужује позитивну оцену али у њој постоје и неке неконзистентности које су по мени резултат ауторових личних ставова.

Књига доноси неке нове чињенице и разбија многе митове и о Стаљину и о његовом окружењу. Једна од најзначајнијих новитета је да се Стаљин, ако је судити по црквеним документима родио целих годину дана пре него што је био његов званични рођендан(21.12.1879), тачније речено 6. децембра 1878! На остале новитете ћу се вратити касније, сада бих желео да се осврнем на неке популарне митове о Стаљину које је Радзински успешно разбио.

Први је мит који је настао релативно недавно а који су креирали антистаљинисти. По њиховој тврдњи, Стаљин је у револуцији имао минорну улогу, а да су прави креатори били Лењин и Троцки. Ово је добрим делом супротна крајност од Стаљинске историје која је газду, како су га звали, уздизала до небеса. Тачно је да Стаљин није био експониран током револуционарних дешавања 1917 али то што неко није познат јавности не значи да нема утицај и власт. Бројни документи које је Радзински обелоданио показује да је Стаљинова улога ипак била значајна. Међу њима се нарочито истиче једна Лењинова директива да само два човека код њега имају приступ без најаве: Троцки и Стаљин.

Друга популарна мисконцепција о Стаљину је створена на западу и тиче се пакта Хитлер-Стаљин и напада на СССР. По њој, вечито неповерљиви Стаљин се одобровољио и из необјашњивих разлога је слепо веровао Хитлеру да га неће напасти, безмало гајећи симпатије према њему. Оваква верзија, по Радзинском, потпуно пренебрегава Стаљинову личност као и разлоге зашто се Стаљин понашао тако како се понашао. Стаљин није веровао Хитлеру и знао је да ће до рата између њих доћи али није никако могао да поверује да ће Хитлер напаст у тренутку када његов рат против Велике Британије још траје. Сви рационални аргументи су говорили против напада на СССР. Али Стаљин је потценио ирационалну компоненту код Хитлера и то му се осветило.

У уској вези са овим, пада још један популарни мит о Стаљину, онај по коме је немачки напад толико шокирао вођу да је овај отишао у своју дачу и да није хтео ни са ким да прича десет дана. По документима које је Радзински анализирао, јасно је да ова прича није тачна. Стаљин је првих дана рата био и те како активан, а "нестао" је само на два дана, 29 и и 30. јуна. Али чак је и овај нестанак био прорачунат да покаже својим сарадницима да без њега не могу и да не смеју ни да помишљају да му се отргну чак ни у овакном тренутку. Стаљин никада није губио контролу над собом.

Поред ових, ту су и друге легенде о Стаљину које су демантоване чињеницама: о личности његове друге жене Нађе Алилујеве и разлозима њеног самоубиства, о његовом односу са Кировом...

Најзанимљивији део је објашњење како је Стаљин успео на надмудри Троцког и друге прекаљене бољшевике и приграби потпуну власт после Лењинове смрти. По аутору, у томе ничег случајног није било ни било какве импровизације јер је Стаљин планирао да наследи Лењина још од 1917!

Сада бих се мало осврнуо и на недостатке књиге. За неке недоречене епизоде аутор веома често износи претпоставке као чињенице, а за друге оставља недоумицу какву тезу заступа. За ово друго карактеристично је питање да ли је Стаљин припремао напад на Хитлера , а да га је овај само предухитрио. Аутор износи бројне документе за и против али сам не износи своје мишљење нити сугерише читаоцу какв закључак да донесе. Да не говоримо о томе да је сама расправа о томе беспредметна јер се могући напад СССР на Немачке трупе у Европи не може посматрати изоловано из контекста целокупне ситуације као ни природе Хитлеровог режима и његових ставова о бољшевизму и претензија према Русији, комунистичкој или некој другој.

Што се друге замерке тиче, она се односи на опис последњих месеци Стаљиновог живота и његових планова. Аутор износи тезу да је совјетски лидер припремао нови светски рат. Али, док се у претходном делу Радзински врло педантно ослањао на документацију, у овом случају он није понудио ништа чиме би своје тврдње поткрепио изузев усмених предања и сопствених логичких конструкција. Изгледа да је аутор пао у замку да сопствену пројекцију прикаже као стварност у недостатку конкретних доказа.

Све у свему, дело Радзинског је јако занимљиво и осим што свету приказује нове чињенице о Стаљину дочарава атмосферу СССР у његово време што га чини незаобилазним када се поведе разговор о личности совјетског вође.

8.3.07

Ihre Fuhrer

Да, њихов вођа. Он им је на крају крајева први подарио Косово и Метохију. И један од њих је одлучио да му се захвали на свој, оригиналан начин. Прочитајте о томе овде, ако имате довољно јак стомак.

Најсмешнији део је кад писац блога каже:"...напустили смо Немачку из 1941 и ушли смо у данашњу Митровицу...". У чему је разлика?

5.3.07

Батина је за овакве из раја изашла!

Нисам заиста присталица насилног обрачуна са било ким али како другачије реаговати на овакав примитивизам и свињарију?

Такве су вам представљали као "будућност Србије" током 1990-тих. Жалосно је што су они и садашњост! Искрено се надам да ће Бора пекар да оствари своје претње, не стидим се нимало то да напишем, а починиоцу овог сатанског пира желим исто оно што он жели покојном Слободану Милошевићу.

Фест 2007 - "Врати се"

Највеће ишчекивање на Фесту било је везано за најновији филм Педра Алмодовара "Врати се". Је ли било вредно чекања? Како за кога...

Алмодовар се у филму бави односима у породици, односно злостављању у оквиру исте. Он почиње опрезно и класично са једним класичним дисфункционалним браком Пенелопе Круз на једној страни и њеном болесном, полусенилном остарелом тетком на другој. Као наизглед споредна прича убацује се породична пријатељица која покушава да реши мистерију нестале мајке. Филм добија мрачан ток када 14-годишња Пенелопина ћерка нехотице убија свог оца који је покушао да је сексуално напаствује. Исте ноћи стара тетка умире и та два дела ће се до краја уклопити у једну веома морбидну целину.

Алмодовар је у ранијим делима чак и када се бавио мрачним темама то чинио кроз призму свог карактеристичног хумора. Овога пута такав је хумор изостао, изузев пар момената који немају значај, што чини овај филм нетипичним за њега. Похвалне критике на рачун Пенелопе Круз су потпуно на месту, а и остатак глумачке екипе је на нивоу и успео је да дочара различите емоције кроз које актери пролазе.

Ово је поучан и добро одрађен филм али за људе који не воле одступања од матрице која је раније дефинисала редитеља он се може учинити тешким и депресивним. Стога се припремите за нешто сасвим ново од Педра Алмодовара, ако желите да погледате ово дело.

2.3.07

Фест 2007: Paris, je t'aime

Нисам никада био љубитељ омнибуса или калеидоскопа, а још мање љубавних прича, па можете само да замислите како на мене може да делује филм који садржи не једну већ двадесет једну такву. Али за све постоје изузеци, макар само да потврде правило.

Елем, овај филм који је дело осамнаест што веома познатих што потпуно непознатих редитеља са исто тако разноврсном глумачком екипом желео је да покаже на који начин Париз оправдава назив "града љубави". У оквиру ове двадесет једне приче приказане су различите врсте љубави, људи различитих социјалних статуса, образовања, професија и уопште погледа на свет. Приче имају различите крајеве, и срећне, и тужне и просветљујуће и, изузев једне, нису оптерећене порукама "ширег друштвеног значаја" већ се концентрише искључиво на емоције појединаца и начин на који преживљавају своје љубавне јаде.

Са техничке стране филм је јако добро одрађен. Занимљиво је било, на пример, видети познатог режисера хорор-филмова Веса Крејвена како режира кратку психолошку драму или Жерара Депардјеа као потпуног епизодисту. И, наравно, традиционална критика на лош превод: наслов оригинала се лако преводи са француског као "Париз, волим те", а не "Париз с љубављу" као што је учињено.

Ако имате сентименталну црту, трудите се да погледате овај филм.

1.3.07

Годину дана са вама

Прекјуче се навршило годину дана од када је моја маленкост и званично постала члан блогосфере. Доста тога се издешавало током протеклих годину дана, не бих сада да вршим ретроспективу, али било је заиста занимљиво.

И ја сам доста тога објавио на овом блогу за ових годину дана и у том процесу сам нешто и научио. Надам се да сам вам био интересантан, а са своје стране трудићу се да побољшам ниво писања на овом блогу. Захваљујем се свима на читању и на остављеним коментарима, обећавам да ће бити још.