31.12.08

Све најбоље у 2009!

За мене је 2008 била изузетно лоша, и на општем и на личном плану. Била, не поновила се! Уз наду да ће све бити боље од сутра па надаље, желим вам срећну Нову годину.

19.12.08

Свети Никола



Ове године не славим, већ само облежавам "тужну славу"...

2.12.08

Збогом тата

Човек само до извесне границе може да поднесе одређену количину проблема и болести које га нападну, граница толеранције постоји за све...

Мој отац је био и срчани и плућни и нервни болесник. Некако га је тим редом све стизало...Иако духом никада није клонуо тело га је напуштало, све теже је ходао, чак и устајао, дисао...Више није могао да излази и да шета или да седи у кафани са пријатељима. На све ово надовезали су се и проблеми са цревима...Оно што је у први мах изгледало као обичан покварен стомак, испало је озбиљно запаљење које је морало да се оперише. Сам ток операције је прошао некако, али тата је био сувише слаб да би издржао пост-оперативни опоравак. Плућа су га издала...

Шта рећи? Увек остане нешто што нисте успели да урадите за њега, да му кажете...Мени је најжалије што није дочекао унуке, верујем да би га то препородило. Тата ми је много тога лепо показао, али издвојио бих љубав према фудбалу...Једино што сам, по његовим речима испао „педагошки промашај“ у том погледу пошто сам заволео Звезду, а он је био „партизановац“...

Ја? Ја сам и даље бистар и рационалан, можда зато што нисам још свестан, или можда зато што знам да морам да изнесем маму на плећима до даљњег...А и да наставим са својим животом.

30.11.08

ПРОТЕСТ!



СВАКОГ ДАНА, НА ТРГУ РЕПУБЛИКЕ У БЕОГРАДУ!

28.11.08

Већ виђено

Ето, власт је успела да нађе начин да се додвори својим газдама и нађе начин да подвали српској јавности окупациону мисију Европске уније. И све је то, нормално, представила као своју велику победу.

Те и такве победе смо већ видели више пута и све смо их прозрели, неке пре, а неке касније. Али од тих "победа" су патиле генерације...Како ће проћи наша деца?

25.11.08

Горе је боље

Сиви Соко је пре пар недеља објаснио да Обама значи повратак у мрачна времена клинтонизма. Хилари Клинтон на месту државног секретара је још једна потврда. Како оно кажу Французи: "Што се више мења..."

А ја на то кажем: одлично! Сада се чак ни лаковерној јавности у Србији не може подметнути причица о томе како ће америчка политика да се мења на боље са доласком Обаме. Да, биће ту и тамо неког плаћеног аналитичара који ће да тврди како је Клинтонова "само службеник", да је Обама заправо шеф, али и ви и ја ћемо знати да то неће имати везе са животом. Маске су пале. И не би било лоше да још падају, нека дође што више што омрзнутијих чланова Клинтонове криминалне организације, то је једини начин да неки људи нешто схвате.

Не треба очекивати, наравно, да ће властима у Србији доћи то просветљење. Они ће и даље наставити по старом. Ви који коначно увидите сву ту превару о "нади" и "промени" треба да их натерате да макар глуме да им је допрло до мозга.

18.11.08

Ипак још мало о "напреднима"...

Не желим да испадне да сам опседнут новом странком али морам да овде нешто кажем о једној од најшокантнијих изјава икада једног од политичара у Србији(а конкуренција у том погледу је прилично жестока). Ево шта је рекао Александар Вучић након што су га ухватили да не говори истину када је рекао да "никада, али баш никада" није споменуо границу Карлобаг-Огулин-Крловац-Вировитица:

„А је л’ ја баш говорим о тим градовима? Добро, ако су нашли један снимак, наћи ће и други, али ја сам о томе говорио најмање од свих. То је била политика коју сам заступао последњих 14 година. Ја тако не мислим и ако сам то рекао, погрешио сам.“


Добро је, од "никада, али баш никада" дошао је до "ја најмање од свих". Ко зна, можда једнога дана призна да је био генсек СРС(што покушава да избрише из прошлости).

Шалу на страну, желео бих да објасним због чега Вучићеву изјаву сматрам посебно шокантном. Није проблем што прича причу која је за 180 степени различита од оне коју је причао раније, није он ни први ни последњи. Ужасавајуће је то што признаје да у претходну причу није искрено веровао, да је 14 година људе гледао у очи и масно лагао!

И сада бих желео да питам оне који су отишли у СНС са уверењем да ће ови да се боре против жутог режима: ако је Вучић 14 година лагао, шта вам гарантује да сада говори истину?

14.11.08

Толико о "напредњацима"

Није дуго требало странци Томислава Николића да се ухлеби у општинској власти са наводним противницима из ДС. Нису они, да се разумемо, једини из опозиције који врше власт са "жутима" у некој општини, али мало је чудно да странка која је тек формирана и то на претексту "борбе против режима" и која је стално истицала како "себе не види у коалицији са ДС" скочи на прву прилику да са том истом ДС уђе у власт.

Али ако се мало ствар анализира, ово није изненађење. Ако се остави по страни напрасно интересовање НАТО амбасадора и медија за СНС, из реторике њених челника се могло закључити да је оваква опција могућа. Најчешћа реч коју су челници СНС понављали је била "власт". Никада нису пропуштали да нагласе како им је основни циљ долазак на власт, притом не дајући ни најмању назнаку шта би они то чинили када би дошли на власт и како би обликовали Србију по мери њихове идеологије, коју узгред, једва и да имају, ако уопште. Када неко политику сведе на голу борбу за власт онда је због те власт свашта спреман да учини, гажење онога што је причао конкретним делима је најмања ствар.

Ако ништа друго, видеће се много брже ко је и шта је заправо Томислав Николић.

13.11.08

Тако вам је то у демократији

Како су нас оно беше учили? "Слободно изражавање политичког мишљења без страха од репресалија је тековина демократије у САД". Е па заборавите на то. Директор позоришта у Сакраменту, Скот Екерн је научио на тежак начин да су неке животиње једнакије од других. Изјавити да верујете како је брак институција и да треба да се склопи искључиво између мушкарца и жене вас у данашњем свету може коштати посла. И не само то, можете бити и жртва вандализма, инвазије или паљевине. Сјајно поштовање демократских принципа, нема шта...

А најбоље од свега што ће се овај спектакл ускоро видети и у вашем граду. Брже него што мислите...

11.11.08

Пре 90 година...

На данашњи дан 1918. окончан је "рат који ће окончати све ратове". Овде се нећу бавити улогом Србије у њему, јунацима који су пали на Церу, Колубари, при прелазу преко Албаније, на Крфу, Кајмакчалану, Добром пољу...Рећи ћу само коју реч о његовим дуготрајним последицама по свет. Уместо жељеног вечног мира, Први светски рат је отворио Пандорину кутију која је садржала до тада невиђена зла. Стога је "катастрофа која је започела све катастрофе" много бољи назив за њега.

Песма "На пољима Фландрије", коју је написао санитетски потпуковник канадске армије Џон МекКреј по мени најбоље осликава атмосферу тог рата, депресију и тмурност која га је окруживала, а таква осећања ће обузети и вас већ након првог стиха. Колико знам, нико је није препевао на српски па је дајем овде на енглеском.

In Flanders Fields

In Flanders fields the poppies blow
Between the crosses, row on row,
That mark our place; and in the sky
The larks, still bravely singing, fly
Scarce heard amid the guns below.

We are the dead. Short days ago
We lived, felt dawn, saw sunset glow,
Loved, and were loved, and now we lie
In Flanders fields.

Take up our quarrel with the foe:
To you from failing hands we throw
The torch; be yours to hold it high.
If ye break faith with us who die
We shall not sleep, though poppies grow
In Flanders fields.


5.11.08

Прелиминарни пост-мортем америчких избора

Пет година након што је свргла ирачког, Америка је добила свог председника Хусеина. Карма...

Шалу на страну, Барак Хусеин Обама је остварио убедљиву победу на пољу електоралног колегијума али не толико убедљиву ако се гледа укупан број гласова (52-47). Преовладао је у свим "свинг" државама и у неким традиционално републиканским као што су Вирџинија, Северна Каролина и Индијана(што је посебно изненађење). Парадоксално, со обзиром на убедљив тријумф, фактори који су одлучили ове изборе у Америци су много мање повезани са тим ко је Барак Обама, а више са оним шта су републиканци и МекКејн урадили или боље речено нису. Ево неколико најважнијих разлога због чега ће Америка од 20. јануара следеће године имати свог првог црног председника :

1) Џон МекКејн. У Америци афоризам каже да је републикански кандидат из 1996 Боб Дол био толико нехаризматичан да "не би умео да продаје пиво на броду пуном војника", а да МекКејн не би могао ни бесплатно да га раздели! МекКејн изгледа извештачено, круто, тмурно, говори монотоно и често неартикулисано и нема осећај за расположење масе нити неки лични шарм. Додајте томе и чињеницу да је то човек са историјом менталне нестабилности, нетрпељивости према људима који износе другачије мишљење од његовог до ивице физичког обрачуна и да је последњих петнаестак година провео ратујући са сопственом партијом и њеном базом јасно је да је он од почетка представљао најлошијег могућег кандидата.

2) Општа ситуација. У Америци људи ретко дају једној партији да влада три узастопна мандата. Ако се има у виду и да су претходне четири године донеле приличне проблеме за САД, било је јасно да ће републиканци озбиљно каскати у овој кампањи, без обзира ко је кандидат.

3) МекКејнова кампања. Први знаци да нешто није у реду су се појавили на пролеће када је МекКејн осигурао номинацију док су се за номинацију демократа, у једној прилично оштрој и бескомпромисној кампањи, још увек борили Обама и Хилари Клинтон. Уместо да ову заузетост демократа искористи да изгради имиџ свог кандидата и удари по обома демократама, и то оним што они сами говоре један о другом, МекКејнова кампања је отишла у стање хибернације пробудивши се тек када је Обама осигурао номинацију у јулу. Чак и када је почела да ради, њена иступања су била млака, лишена енергије и правих аргумената, огледало личности Џона МекКејна. Никоме на памет није пало да прозове Обаму због његових веза са прилично мутним ликовима, чак су и неке Обамине контроверзне изјаве изостављене из разлога познатим само Џону МекКејну. Кампања се мало пренула из учмалости номинацијом Саре Пејлин за потпредседника, која је МекКејну донела преко потребне харизму, шарм и оптимизам. МекКејн је чак преузео вођство у многим анкетама. Затим се десио распад система на берзи, који би свакако МекКејну нанео озбиљну штету, али његов одговор на то био је еталон неспретности. Прво је потпуно непотребно суспендовао кампању да би отишао у Вашингтон и договорио се око тога шта треба да се ради поводом економске кризе, а затим је гласао за пакет мера за национализацију пропалих банака, против чега се бунио добар део републиканске базе и тиме поново распламсао тек угашени сукоб. Након свега тога, наставио је да води исту кампању као и пре републиканске конвенције, недоречену, без енергије, без праве поруке...Стекао се утисак да је само одрађивао посао, да нема оне страсти неопходне за победу.

4) Медији. Главне новине и ТВ мреже су по традицији ближе либерализму и демократама и обично фаворизују кандидате демократа. Ове године је то било у до сада невиђеним размерама. Касапљење Саре Пејлин је често прелазило границе доброг укуса. Са друге стране, (потенцијални) скандали Барака Обаме су бивани гурнути испод тепиха. Дошло је до тачке да су чак и многи либерални коментатори приметили пристрасност у извештавању и коментарисању.

Е сад када је гототво, изволите и гледајте како Обамине обећане промене заправо неће променити ништа.

29.10.08

Држите им до образа ка' и они вама

Имао сам недавно расправу са неким својим познаницима о мом категоричком одбијању да гледам најновији филм Горана Марковића "Турнеја". Они никако нису могли да разумеју то што сам отворено рекао да не желим да гледам тај филм због политичке оријентације аутора. "Како можеш, па он је уметник, раздвој уметност од политике" само су неки од клишеа које су употребили. Одговорио сам једноставно да не желим и тачка.

Бих ја одвојио уметност од политике, али је проблем у томе што Марковић и слични то неће. Режисер се више пута хвалио да је циљ филма да "политички осуди све стране у босанском конфликту", а то на говору евроунијата непогрешиво значи пљување по Србима и Србији. Да дајем паре за тако нешто не пада ми на памет.

И уопште, шта је толико лоше нападати један филм са идеолошке стране, поготово уколико филм има претензију да шири извесну идеологију и уколико редитељ отворено каже да дело има политичку конотацију. Молим лепо, ако преко филма хоћете да ширите политичке идеје, очекујте онда оштре нападе од стране оних којима се ваше идеје не допадају и не тражите од њих да се концентришу на формалне ствари као што су глума, мимика, кадар, осветљење и слично. Нико нормалан приликом оцењивања филма "Jud Süss" не коментарише експозицију редитеља Фајта Харлана или квалитет тумача насловне улоге Фердинанда Маријана већ се сви, с правом, осврћу на идеолошку поруку коју је упућивао. И немојте ми само са лажним згроженим тоном причати како се не могу поредити "Jud Süss" и "Турнеја". Могу још како! И један и други користе полуистине, извртање чињеница, карикирано негативни приказ и измишљотине да би протурили одређени поглед на свет. Јесте први имао убилачке последице, али то не значи да други, смештен у одговарајући контекст нема или да га можда не може имати.

Према томе, слободно кажите: "Нећу да гледам филм из политичких и идеолошких разлога", нарочито ако је он отворено направљен у ту сврху, у сврху пропагирања евроунијатизма. То се нимало не разликује од одбијања да на телевизији гледате омрзнутог жутог политичара. И не обраћајте пажњу на квазисупериорне коментаре евроунијата о томе како сте "ограниченог духа". Имате га више него што ће они икада имати.

24.10.08

И, шта испаде на крају од "напредњака"?

Дуго очекивани и помпезно најављени дан оснивачке скупштине нове странке Томислава Николића је дошао и прошао па је ред да мало прокоментаришем манифестацију.

Нема више српске, па ни стране класичне музике, сада је у моди "Роки", ваљда као доказ "напредности". Говори онако испразни, лишени супстанце и поенте, препуни фраза о "бољем животу", "мосту између истока и запада" и "борби против криминала". Ни речи о програму, ни "и" од некакве идеологије нити је речено како замишљају да остваре то што су наумили, ма шта то било. Сходно томе и атмосфера у, истини за вољу, препуној сали Сава Центра, млака, недоречена, без правог ентузијазма какав се очекује у оваквим приликама, посебно након најава челника СНС како су се ослободили "баласта радикализма". Један мој пријатељ који је био присутан је то најбоље описао речима: "Пун Сава Центар, а у ствари празан".

Можда је свему томе нарочито допринело присуство представника амбасада САД, Британије, Француске, да к'о бива, чују лично од Николића шта имају да им кажу. А отимање Црне Горе и Косова и Метохија, протеривање Срба из Крајине и са Косова, НАТО агресија? Помену ли "напредњачки" челници то понекад? И где се Лука Караџић уклапа у све то? Вероватно да би могли да одрже представу како могу да буду све за свакога.

Кад је све ово почело рекао сам да ће Николићева партија у најбољем случају бити ДСС на стероидима. То је била превише оптимистична процена, ово што смо видели у Сава Центру је ДСС од пре 2006 коме треба хитно убризгати тестостерон.

21.10.08

Споменик

Ових дана се подигла прашина око доделе титуле почасног грађанина Новог Сада Ефраиму Зурофу. Зуроф још размишља да ли да прихвати награду због чињенице да у Новом Саду постоји споменик истакнутом Србину Јаши Томићу, у чија се дела убраја и антисемитски памфлет "Јеврејско питање". Реакција Зурофа је донекле и разумљива, али не може се овај случај посматрати једноставно. Напротив, он отвара неколико веома сложених питања.

Градска власт у Новом Саду је брже-боље, иако то нико, па ни Ефраим Зуроф, не тражи од њих. Поред већ традиционалне сервилности, разлог за то је и што је Томић био један од најистакнутијих српских првака ондашње Аустро-Угарске и што је директно заслужан за то што што је Велика народна скупштина Војводине објавила присаједињење Србији, што је несумњиво трн у оку евроунијатима и и чанкочедистима. Циљ овог покушаја да се Томићево целокупно дело сведе на поменути памфлет је јасан: огадити српску идеју и српство у Војводини и представити га као шовинистички и антисемитски пројекат што оно што никада није било. Националне организације и појединци се морају супротставити намери да се споменик Јаши Томићу избаци из Новог Сада, али то треба учинити на паметан начин. Уједно је ово и прилика да се прекине са једном лошом праксом у нашој историографији.

Не треба бежати од истине, Јаша Томић јесте аутор тог памфлета у којем износи своје, не баш повољно мишљење о Јеврејима. То дело је, међутим, у његовом опусу заузимало крајње маргиналну позицију. Чак и за његовог живота је било прилично мало познато. Јаша Томић никада своју политику нија базирао на њему, оно није имало никакав одјек у јавности, оно није представљало преовлађујући став у српском народу нити је икада било водиља за заваничну државну политику. И тако би у јавности требало рећи. Зашто је проблем да се каже да је Јаша Томић погрешио што је написао то дело(настало пре свега као плод његових личних искустава са појединим Јеврејима), да је подлегао непотребним генерализацијама и неким сличним памфлетима којих је била пуна Европа тог времена? На крају крајева, Томић је био само човек, он је имао права на своје грешке и заблуде и чинио их је у животу и због њих и плаћао цену. Ту је и питање контекста времена и цивилизацијског развоја. У време у којем је живео Томић извесна доза ксенофобије, па и шовинизма у појединцима је била сасвим нормална појава, зашто би Томић морао да буде потпуно имун на свет око себе?

Мора се раскрстити са праксом да се национални великан сматра за непогрешивог свеца и да се по сваку цену брани апсолутно све што је написао или изговорио. То не само да није правилан научни приступ већ је и у доброј мери идолопоклонство. Посебну медвеђу услугу српској ствари чине управо они појединци и организације које узимају такав приступ и који чак Томићев памфлет оцењују позитивно. Уз такве "бранитеље" нису потребни чанкочедисти и жути!

Може се заузети још једна линија одбране, она која говори о сличним примерима из света. Ево најеклатантнијег: у Бечу, један део најчувеније улице, Ринга, носи назив по др.Карлу Лигеру, градоначелнику са почетка 20. века и ватреном антисемити, толико ватреном да га Адолф Хитлер у "Мојој борби" хвали као свог најранијег политичког узора. Ако бих био посебно циничан , могао бих и да кажем да од Томићевог памфлета ниједан Јеврејин није страдао, док су од Лигерових антијеврејских говора страдали, макар и посредно, милиони.

Реч-две и о Ефраиму Зурофу, који је у неку руку проузроковао читаву ову контроверзу. Он је учинио много да у свет продре истина о Јасеновцу, усташком геноциду и нацистичким злочинима над Србима, много више од неких самозваних великих Срба или чак и од државе Србије(што о тој држави говори све). Поменуо сам већ да је његова реакција са једне стране разумљива али Србија и српски народ не може да унижава Србе који су за њих учинили значајне ствари због тога што су имали и своју непријатнију страну. Измештање споменика Јаши Томићу једноставно није опција, али, као што сам већ приметио, Зуроф то ни не тражи. Исто тако није дефинитивно одбио награду већ још увек размишља. А разлог за то је, убеђен сам, управо тај што је он свестан да су Срби имали своје разлоге да подигну споменик Томићу, разлоге у које не спада његово лично мишљење према јевејском народу, и да се његово животно дело не може свести само на један памфлет. Убеђен сам да би читав неспоразум био превазиђен када би се Зурофу на одговарајући начин, критички, представили лик и дело Јаше Томића, а можемо, уколико буде било потребно, и да га подсетимо да је Симон Визентал средиште своје организације сместио у Беч, са све др. Карл Лигер рингом.

16.10.08

„Титаник“ и Србија

Многима од вама је већ јасна паралела, али што је најгоре имамо и ликове који безмало у потпуности одговарају оним правим са несрећног брода. Ево их:

Борис Тадић – Брус Исмеј. Као и Исмеј говори само „напред, напред“ не обазирући се на упозорења и могуће последице. И немојте сумњати да ће и он наћи начин да се укрца на чамац за спасавање остављајући многе иза себе да се сналазе како знају и умеју.

Мирко Цветковић – капетан Едвард Смит. Инстинкт му можда и говори да је погрешно да слуша власника, али он то свеједно ради. Хоће ли бар имати образа као и Смит, који је потонуо заједно са бродом?

Војислав Шешељ – осматрач Фредерик Флит. Он је одавно упозорио: „Ледени брег, право испред нас!“

Војислав Коштуница – први официр Вилијам Мурдок. Био је на мосту, видео је да ће брод да удари, наредио скретање курса, али прекасно и недовољно.

Ивица Дачић – кормилар Хиченс. Ем је био кормилар у тренутку судара, ем се још љути на оне које би да преживе катастрофу и изиграва ауторитет.

Томислав Николић и његови „напредњаци“ – оркестар Волиса Хартлија. Док брод тоне они свирају лагане и веселе мелодије да смире унезверене путнике...Или можда да их убеде да је заправо све у реду?(„да смањимо политичке тензије“, „смиримо страсти“).

А ми, где смо ми? Закључани у потпалубљу, како и доликује путницима треће класе. Ко још даје пет пара за нас?

10.10.08

10 разлога за растурање Европске уније

Норвешки блогер под псеудонимом Фјордман је у серији својих есеја у којима износи своје виђење света написао и овај под насловом "10 разлога за растурање Европске уније". Овде га преносим у целини, преведеног на српски. Оригинал, на енглеском, можете прочитати овде.

1. ЕУ промовише криминал и нестабилност

ЕУ не штити мир у Европи. Напротив, она подрива стабилност на континенту тиме што распушта контроле граница у време највећег померања становништва у историји, док многи имигранти долазе из политички нестабилних земаља чија се нестабилност затим прелива у европске земље. Преко своје неразумне имиграционе политике, ЕУ би моглабити делимично одговорна за изазивање грађанских ратова у неким европским државама. Можда ће бити упамћена као „мировни пројекат“ који је донео рат.

Европска унија је створила регију без граница од Грчке до Француске и од Португала до Финске, али грађани и даље плаћају порез националним државама чије се границе и даље не штите. Смешно је давати половину прихода ентитетима који немају више контролу над сопственим границама и законодавством. Све док се поново не успоставе границе националних држава грађани земаља ЕУ немају никакву обавезу да плаћају порезе.

ЕУ промовише огроман број правила и прописа, но и поред тога улични криминал је све чешћи и углавном некажњен. Закони углавном погађају недужне док криминалци владају улицама, мада треба признати да и многе националне државе имају ту ману. Док власти у Лондону, Амстердаму, Риму и Паризу нису у стању да обезбеде ред и поштовање закона, грађани имају не само право, већ и дужност да се наоружају да би заштититли себе своје породице и своју имовину.

Сасвим је могуће да ће од неке врсте паневропске сарадње засноване на припадности истој цивилизацији бити користи, али не у облику каква је ЕУ данас. ЕУ није основана ради кооперације и заштите интереса Европљана, она је основана да би се континент претворио у забавни парк мултикултурализма где би домицилно становништво било културно сломљено и демографски уништено. ЕУ је друштвени експеримент огромних размера који се врши над стотинама милиона људи.


ЕУ не говори у име Европљана на међународној сцени. Она је у најбољем случају бирократски монструм, у најгорем утопијски пројекат. Због ње нас непријатељи схватају мање озбиљно. Не само што ЕУ не говори у наше име већ се и труди да нас ућутка, да нас лиши било каквог утицаја на нашу будућност и судбину наших народа.

2. ЕУ слаби културну одбрану Европе

ЕУ систематски предаје континент нашим највећим непријатељима. Када су Французи, Холанђани и Ирци одбили Устав ЕУ, елите су наствиле да се понашају као да се ништа није десило. Када исламски свет каже да ЕУ треба да искорени „исламофобију” они се одмах сложе. Када организација игнорише интересе својих грађана истовремено штитећи интересе непријатеља, та организација постаје непријатељски ентитет којим управља корумпирана издајничка класа. То је данас ЕУ.

ЕУ намерно разара културне традиције земаља чланица преплављујући их имигрантима и гушећи домаће традиције. Ово је тешко кршење права домицилног становништва на целом континенту. Европа има једну од најбогатијих културних традиција на свету. Заменити је шеријатским варварством је злочин против човечности. Европска унија је данас примарни (иако не једини) мотор исламизације Европе, што је вероватно највећа издаја у историји. Снисходљивост према исламу и муслиманима је толико урезана у ДНК Европске уније да је једини начин да се заустави исламизације Европе је да се цела ЕУ растури.

3. ЕУ промовише надувану бирократију

Студија коју је извела организација „Отворена Европа“ у августу 2008 открила је да ЕУ запошљава праву малу армију бирократа, и да је права бројка потребна да управља Унијом негде око 170,000 — седам пута већа од цифре од 23,000 коју наводи Европска комисија.

По њима, “Законодавни процес у ЕУ је сложен и нејасан, тешко је одредити колико заправо људи формулише, имплементира и надгледа законодавство. Истраживање „Оворене Европе“, уз огранићен приступ информацијама, показало је да само израда нацрта закона и начина његове имплементације у оквиру захтева запошљавање 62,026 људи. Ова цифра открива где се заправо врши законодавство у оквиру ЕУ: у комитетима, иза затворених врата, далеко од очију јавности. Већина послова се обавља ван званичних институција, у „експоертским групама“, „саветодавним групама“, и ономе што се назива „комисијским комитетима“.”

Да се приметити да овај затворени и тајновити процес и те како подсећа на диктатуру. ЕУ следи стратегију скривања на отвореном и сакрива праву власт преко бирократских комплексности. Овакву стратегију су применили и приликом израде нечувено дугачког „Евопског устава“.

Уколико вам неко представи уговор од неколико стотина страна који се састоји од више-мање неразумљивог техничког језика кји треба да влада свим видовима живота и вашег и ваше деце у унука и да вам та особа каже да морате да јој верујете на реч да је то добро и тражи од вас да потпишетедали бисте прихватили то? Ово је суштина онога што је ЕУ урадила целом континенту. Када су неки несимпатични људи, на пример Холанђани и Ирци, нељубазно одбили да се сложе са овим новим ропством, ЕУ је одлучила да их уговор свеједно обавезује. Ово је невероватна ароганција, чак издаја.

ЕУ још увек није тоталитарни идентитет, али има све инструменте да то постане. Корумпирала је националне елите које су продале слободу својих грађана одвевши их у највећи систем „рекета“, онај кога плаћају европски порески обвезници. Растућа паневропска социјална држава се сада меша у све видове друштвеног и економског живота, а њом влада често непријатељска мањина социјалних инжењера која никое не одговара и која жели да своје ставове наметне већини.

4. Превелика регулација и централизација као непријатељ слободе и просперитета

Европа је некада била динамичан контитент захваљујући конкуренцији на свим нивоима. Данас је скоро немогуће наћи део друштва који није погођен претераном регулацијом ЕУ. ЕУ функционише као супердржава којој управљају етатисти опседнути регулацијом. Они ништа нису научили из историје која је показала да је центално планирање скоро свуда довело до пропасти. Ево шта пишу Нејтан розенберг и Л.Е.Бридсел књизи Како се запад обогатио: економска трансформација индустријског света:

“У почетку су западна достигнућа y самосталности била резултат слабљења политичке и религиозне контроле, чиме је дата могућност експериментисања. Раст је, наравно, једна врста промене и он је немогућ тамо где промене нису дозвољене. Било каква успешна промена захтева слободу експериментисања. Давање такве друштвене слободе владаре кошта дела контроле над земљом, чиме предају на неки начин будућност другима. Велика већина друштава, у прошлости и сада, то нису дозвољавала. Али се нису ни обогатила.”

Штавише, “Запдна технологија се развила у контексту високог степена самосталности политичке, економске, религиозне и научне сфере друштвеног живота. Да ли је овакав висок степен самосталности неопходан за успешну примену технологија за економски бољитак? Многи се слажу са тим да је самосталност науке у односу на политичку и верску власт битна за напредак, а јасно је да је сличан степен самосталности потребан и економији како би научна достигнућа преточила у развој. Технолошки капацитет друштва ће бити деградиран уколико постоји политичка или религиозна контрола над иновацијама и експериментима и уколико та контрола буде директно заинтересована за исход. .. .”

Европска унија је антислободарска јер концентрише превише власти у централизованом бирократском систему којег људи изван њега не могу да разумеју. Аустријски економиста Фридрих Хајек је у свом делу Пут ка ропству упозорио:

“Умислити да се економски живот који се састоји од широког круга разних фактора и људи може може планирати демократском процедуром значи бити несвестан проблема које из тога могу произићи. Планирање на међународном нивоу, чак више него на националном, ће на крају постати владавина голом силом, наметање већини од стране мањине стандарда који су планери замислили.”

5. Недостатак расподеле моћи у ЕУ изазива њену злоупотребу

Француски филозоф Монтескје је био велики поборник британског политичког система. Он се залагао за то да се раздвоје извршна, законодавна и судска власт, тако да ниједна не би могла да наметне своју вољу. Ово је зато што “искуство показује да су сви људи подложни искушењу злоупотребе моћи и терају власт докле год она може да иде” Оваква расподела моћи скоро да и не постоји у Европској унији, раздвојеност извршне, законодавне и судске власти скоро да и не постоји и све оне функционишу без провере јавности. Укратко речено, мала група људи израђује и имплементира законе који имају предност над онима које су изгласане од стране изборних скупштина. Ово је прототип диктатуре.

Бивши немачки председник Роман Херцог је 2007 упозорио да је ЕУ претња парламентарној демократији. Од 1999 до 2004, 84% правних аката у Немачкој и већини држава чланица ЕУ је долазило из Брисела. По Херцогу, “политика ЕУ пати од мањка демократије и де факто суспензије расподеле власти.” Упркос овоме ЕУ није практично ни спомињана током избора 2005 у Немачкој. Стиче се утисак да ствари од суштинске важности не треба да буду предмет расправе. Национални избори постају све више празан ритуал. Битна питања су већ решена иза затворених врата.

Слободни грађани треба да поштују законе који се изгласају у најбољем интересу друштва и нације. Већину закона у ЕУ не доносе изабрани национални представници, већ ЕУ бирократе које никоме не одговарају, од којих су неки можда купљени арапским петродоларима. Такве законе грађани нису у обавези да поштују.

Монтескје је упозорио да, “када се извршна и законодавна функција обједине било у појединцу било у колективном телу не може бити слободе, јер може лако доћи до ситуације да монарх или сенат изгласају тиранске законе које после тирански спроводе”. Исто тако је навео да “бескорисни закони слабе неопходне.” Проблем са ЕУ није само садржај закона и начин њиховог доношења, већ и њихов број. Поштени грађани се претварају у криминалце законима који регулишу говор и понашање, док криминалци владају улицама градова. Оваква ситуација довешће или до полицијске државе или до слома закона и реда или чак обоје.

6. Недостатак јавности у раду чини ЕУ отвореним за непријатељску инфилтрацију

Да би систем власти могао бити контролисан од јавности потребна је одговорност и јавност у раду. У оба случаја ЕУ пада на испиту. Европске вође могу да почине издају стварањем Еурабије не зато што власти ЕУ нису формално потчињене вољи народа већ зато што су потпуно закомпликовали процес доношења одлука и изместили га ван домашаја јавности.

Постоји доста разлога да верујемо да су многи од оних који тврде да су наши представници потплаћени или уцењени од стране муслиманских земаља и других непријатеља да би прогурали програме који су у супротности са нашим интересима. Ниједан систем није савршен али затворени нетранспарентни систем као што је ЕУ је нарочито подложан спољној инфилтрацији.

Такозвани “антидискриминациони закони” које виђамо по западној Европи су доказ да демократија не функционише како је замишљено. Ови закони долазе од мале групе самопостављених вођа који реагују на притисак из муслиманског света, а не на онај од свог народа. Европске политичке елите ризикују да их виде као колаборационисте и марионете непријатеља јер се оне управо тако понашају.

7. ЕУ доводи до смањења слободе говора

ЕУ ништа не чини да у Европи промовише слободу већ се, напротив, труди да искорени оно што је од те слободе остало. ЕУ, у сарадњи са исламским земљама, се труди да преправи историјске књиге са циљем да оне представе “позитивнију” слику о исламу. ЕУ све више види медије и систем образовања као продужену руку државне идеологије. Ово је типична одлика тоталитарне државе, што ЕУССР све више и постаје. Стиче се утисак да ЕУ концепт “уједињене Европе” значи једна држава, један народ, једно дозвољено мишљење“. У искушењу сам да кажем „и једна дозвољена религија: ислам“.

Како пише британски писац Данијел Хејнан, “Еврократе инстинктивно не воле спонтану активност. Њима је „нерегулисано“ синоним са „нелегално“. Бирократски начин размишљања захтева унифромност, овлашћење, ред. Еврократе посебно нервирају што су блогери, пошто имају анархистичку црту, против Брисела. Током референдума у Француској, Холандији и Ирској, главни медији су листом били про-ЕУ, док су људи на интернету углавном изражавали скепсу. Бруно вотерфилд је недавно известио о тајном извештају Европске комисије о опасности коју по њих представљају онлајн слободари: ‘Изузев званичних сајтова, интернет је простор где се углавном износи антиевропско расположење. С обзиром на могућност да се допре до широке публике по ниској цени и једноставност „НЕ“ поруке, показало се да блогови могу бити веома утицајни у периоду камапње.’ И шта је решење за ЕУ? Регулисање блогова!”

У тренутку док ово пишем, изгледа да су најрадикалнији предлози за регулисање блогова и независних сајтова разводњени, али не треба сумњати да ће ЕУ и даље покушавати да цензурише интернет, поготово што је ова организација успела да поткупи већину традиционалних медија. ЕУ охрабрује паневропске законе против “расизма и говора мржње”. Свака ЕУ акција по овом питању довела је до додатних ограничења слободе говора, онлајн и у јавности. Нема разлога да се не верује да ће се у том правцу наставити, поготово што ЕУ стално покушава да подилази муслиманима и осталим имигрантким групама . Покушаји ЕУ да угуше другачије мишљење и слободну расправу ће бити све агресивнији и неће моћи да се игноришу.

8. ЕУ ретко консултује своје грађане, а када то уради вређа их

Ирски референдум 2008 о ЕУ уставу/ Лисабонском уговору је најбољи сведок о злоћудној природи Европске уније. Пре референдума неколико ЕУ лидера је савршено јасно саопштило да је Лисабонски уговор идентичан Европском уставу којег су француски и холандски гласачи одбацили и који би због тога требало да буде мртав и покопан.

Бивши председник Француске Валери Жискар Д'Естен је рекао да су “предлог оригиналног устава и уговор практично исти. Чланови су само растурени на нелолико уговора. Због чега ова промена? Пре свега да би се отклонила опасност од референдума.” Д'Естен је такође рекао: “Јавност ћемо навести да не знајући прихвати оно што им не смемо отворено понудити… Сви ранији предлози ће бити у новом тексту, али ћемо их некако сакрити.” Шпански премијер Хозе Луис Родригез Запатеро је рекао: “Нисмо избацили ниједан битан део Устава…” Председник Италије Ђорђо Наполитано је изјавио: “Они који су против ЕУ су терористи. Указивати на опасност европске супер-државе је психолошки тероризам.”

Ирски премијер Брајан Кауен је признао да није у потпуности прочитао Лисабонски уговор, али је свеједно уверавао свој народ да гласа за њега и да му верује на реч. Рекао је да се од гласача тражи да одобре да ЕУ направи “ефективнији и ефикаснији процес доношења одлука.”

Када диктатор одлучи да игнорише мишљење других и имплементира своју политику без обзира на све ово се са извесне тачке гледишта може посматрати као „ефикаснији начин одлучивања“. Је ли то ефикасност коју промовише ЕУ? Господин Кауен не каже али потврдан одговор се намеће сам по себи. Судећи по речима и делима ЕУ елите, воља народа је тек незгодна препрека на путу ка убрзаном наметању просвећене политике.

Након референдума када је постало јасно да Ирци неће ни да чују за овакве трикове ирски ЕУ комесар Чарли Мекгриви је открио јавности да он сам није прочитао Лисабонски уговор: “Сигуран сам да нема ни 250 људи од 4.2 милиона колико живи у Ирској који су прочитали овај уговор од корице до корице. Сигуран сам и да од тих 250 једва 10% је разумело све, али какве то везе има. Чита ли неко закон о финасијама“. Управо је Мекгриви био аутор данашњег ирског закона о финансијама.

Да поновимо: овај човек је изнео порцену, вероватно тачну, да је једва пар десетина од неколико милиона Ираца прочитало Лисабонски уговор и у томе није видео ништа лоше. ЕУ устав/ Лисабонски уговор би финализовао пренос овлашћења на паневропску супер-државу која би имала скоро неограничену моћ над пола милијарде људи у десетинама земаља од Финске до Француске, од Ирске до Пољске. Ирци су одговорили на једино разуман начин, али европски лидери су јасно саопштили да ће да наставе са растурањем националних држава без обзира на мишљење јавности.

Председник Француске Саркози и канцелар Немачке Меркел су издали заједничку изјаву у којој кажу да се “надају да ће друге државе чланице наставити ратификацију” Немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер је рекао: “Процес ратификације се мора наставити. И даље сам убеђен да нам је потребан овај уговор.” Британски министар спољних послова Дејвид Милибанд је изјавио да ће Уједињено краљевство наставити ратификацију.

Председник Европског парламента Ханс Герт Петеринг је изјавио да се „процес ратификације мора наставити“ зато што је ”рефрома ЕУ непходна њеним грађанима, демократији и транспарентости”. Другим речима игнорисање воље Ираца и пре њих Холанђана и Француза као и бројних других који нису ни добили прилику да се изјасне је у име “демократије.”

По писцу Мартину Хелму јасно је било од почетка да елите да елите неће прихватити ирско “не.” Након почетног шока, једноставно су наставили са првобитним планом:

“Један од најнечувенијих и најодвратнијих аргумената еврократа и њихових пријатеља у либералним медијима је да 862,415 ирских гласача нема права да блокира жеље 450 милиона Европљана. Оваквом извртању истине се мора одговорити. Прво, тих 4 милона ирских гласачи су једини за који су били замољени да изнесу своје мишљење. Осталих 446 милиона никада није било консултовано. Како иједан политичар може да тврди да њихови гласачи желе ратификацију ЕУ устава/Лисабонског уговора када је цела политичка класа оштро инсистирала на томе да се народи не питају? Штавише, у многим земљама су политичари отворено признали да би њихови гласачи учинили исто што и Ирци, односно гласали против. Према томе, не ради се о томе да пар милиона ирских гласача блокира стремљења осталих европских гласача већ се маса Ираца супротставила жељама неколико стотина који чине тзв. евопску елиту. Друго, шта се десило за 20 милиона Француза и Холанђана који су одбили исти документ неколико година раније?”

Европска комисија је у априлу 2008 представила нови план са циљем повећања улоге грађана ЕУ у процесу одлучивања и повећања популарности исте. “Морамо консултовати грађане,” рекла је тада шведски комесар Маргот Валстром. Та жена се 2005 прославила изјавом у којој је рекла да Европљани морају да ратификују европски устав иначе ризикују нови холокауст. Три године након што је устав одбијен, новог холокауста нема ни на видику а ЕУ се више ни не прави да ју је брига за мишљење народа. Када еврократе причају о консултовању народа, заправо мисле да их вређају.

У априлу 2008 одржане су демонстрације против ратификације Лисабонског уговора у центру Беча испред Државне опере које су окупиле људе из свих партија и слојева становништва, а ратификација је извршена без референдума. Анкете су показале да Аустријанци мисла, с правом, да се политика води искључиво у Бриселу. Они виде да су локални политичари без праве моћи и многи нису хтели да још више власти дају ЕУ.

Анкете из средине 2008 су показале да је велика већина Холанђана против Лисабонског уговора који је идентичан уставу из 2005 којег су Холанђани одбацили на рефрендуму са 62 наспрам 38 посто. Холандија ће свеједно наставити његову ратификацију по речима премијера Јан Петер Балкенендеа, без обзира на одбијање Ирске. Политичке елите су одлучне да наставе процес који уништава њихове државе и своди их на провинције еурабијске супердржаве, притом отворено игноришући сопствене народе.

Како каже Хелм, “Владе свесно и својевољно иду против сопствених народа, крше сопствене уставе, корумпирају судство и почињу да владају без подршке народа и незаконито….Овако нешто води ка револуцији. И то је добро! Томас Џеферсон је рекао да ‘се дрво слободе повремено мора залити крвљу родољуба и тирана.’ Имам осећај да је све више људи у Европи спремно на то. А политичари?”

9. ЕУ подрива легитимитет и повезаност владара са грађанима

Поборници Европске уније тврде да је она “мировни пројекат.” Али ЕУ заправо води рат, култирни и демографски рат против целог континента од Црног до Северног мора са циљем да уништи националне државе и замени их империјом којом управљају самопостављене бирократе. Ово подржавају локални политичари ради увећања сопствене моћи и уклањања ограничења демократског друштва. ЕУ наводи националне елите на издају народа којима су се заклели да ће их штитити.

Ентони Кохлан редовни професор на Тринити колењу у Даблину је изјавио за EU Observer:

“На националном нивоу, када министар жели да уради нешто, он или она мора имати подршку премијера, сагласност министра финансија ако то укључује трошење новца из буџета и изнад свега подршку парламента, као и имплицитну подршку гласача. У Бриселу пак, законе прави комитет министара од 27 чланова, чиме министар постаје део олигархије, комитета законодаваца, најмоћнијег у историји који прави законе за 500 милиона Европљана и којег је немогуће сменити без обзира шта уради. Национални парламенти и грађани држава чланица губе власт са сваким ЕУ уговором, јер у многим областима политике немају коначну реч. Појединачни министри са друге стране добијају невероватну количину личне моћи, пошто се трансформишу у извршну руку ЕУ власти на националном нивоу.”

ЕУ министри себе виде као архитекте будуће суперсиле и тиме себе могу да ослобде надзора националних парламената. По Кохлану, ЕУ интеграција представља “постепени државни удар носилаца извршне власти над законодавном и политичара против грађана који их бирају”. Овај процес измешта власт из “традиционалних владиних институција, остављајући их формално нетакнутим. Они задржавају стара имена — парламент, влада, врховни суд — да не би узнемирили грађане, али њихове класичне функције су трансформисане.”

Европска унија је заправо покушај елита европских народа да узурпирају власт, заобилазећи и укидајући демократски систем, што представља један тихи државни удар. Идеје као што су “промовисање мира ” или “слободне трговине” се користе као параван за голо преузимање власти.


Европска унија је дубоко искварена и самим темељима и не може да функционише изузев као све већа паневропска диктатура којој управља самопостављена олигархија. Штавише, постоји бојазан да је управо као таква и замишљена. Власт је концентрисана у институције које су се поставиле изнад формалних и неформалнихограничења јавности и надгледања. Власти ЕУ могу да раде мање-више шта желе, а пример за то су односи са исламским светом.

10. ЕУ шири културу лажи и корупције

Након што су ирски гласачи одбацили Лисабонски уговор (мало измењену, али у суштини рециклирану верзију европског устава одбијеног од стране Француза и Холанђана), дански премијер Андрес Фог Расмусен је рекао је рекао да Ирској треба дати мање од девет месеци да ускалди разлике са Лисабонским уговором, односно до избора за Европски парламент 2009. Расмусен је изјавио да процес ратификације треба наставити без обзира на ирско „не“. Европски лидери су углавном фаворизовали ратификацију ЕУ устава без референдума јер су били свесни отпора у многим земљама. Бесмислено је имати референдуме само онда када елите то желе и уколико оне једноставно игноришу њихове резултате.

Расмусен је сјајан пример како Европска унија разграђује демократски систем и како је она замишљена у ту сврху. Он треба да следи вољу и интерес свог народа али његова оданост је према ЕУ олигархији. Он није најгори од европски лидера, овде се не ради о личним карактеристикама, ради се о томе како ЕУ корумпира иначе поштене људе. Слично се десило у Португалу, где се премијер одазвао на апеле челника Немачке и Француске, а не мишљењу својих бирача.

ЕУ је пузајући државни удар који се одиграва у десетинама држава истовремено. Она је направљена тако да развласти све органе које зависе од воље народа и власт пребаци неизабраној олигархији. Она је чак гора од државног удара јер циљ државног удара је преузимање власти у једној земљи. ЕУ не жели преузимање власти у националним државама, ЕУ жели да их укине. ЕУ је организована издаја.

ЕУ елита регује јединствено када је њена власт угрожена. Чланови Европског парламента и учесници у ЕУ систему су добро плаћени за своје послове што значи да им је у интересу да такав систем сачувају. Њихова оданост је купљена пореским новцем европских грађана који је пребачен из националних држава у ЕУ. ЕУ је такорећи њихов пензиони фонд. Када изазовете ЕУ, постајете директна претња њиховим финасијским интересима и они реагују.Исто као некада СССР, Европска унија промовише културу лажи и корупције која почиње наврху и шири се надоле ка друштву у целини. ЕУ систем корумпира све које га дотакну. Он не може бити реформисан већ само растурен.

Не кривите Мила

Шта је друго могао да уради тај бесловесни кримос? У процепу између чекића шиптарске нарко-мафије и наковња судских процеса у Италији зар је било за очекивати да ће учинити ишта друго?

Кривите ове одавде. Кривите оне који су га пре десет година уздизали у "велику белу демократску антимилошевићевску наду". Кривите оне који су узимали од њега новац да руши власт у Србији. Кривите оне што су стално упозоравали да се "власт у Србији не меша у процес у Црној Гори". Кривите оне који су то послушали. Кривите оне који су целокупну кампању за референдум заснивали на "европејству", а не на заједничкој историји и коренима. Кривите оне који нису хтели да се "директно мешају".

Ово је логична последица њиховог деловања. Мило је радио у складу са својом природом. Он против ње не може ништа више него што хијена може против своје.

6.10.08

"Бити тамо"

Мало људи зна за овај филм(преведен код нас као "Добродошли господине Ченс") иако је Питер Селерс(његова претпоследња улога) номинован за Оскара за остварену улогу. Испричаћу вам укратко радњу, можда вам се неки делови учине познатим...

Селерс тумачи улогу једноставног баштована Ченса који никада у свом животу није напустио имање свог послодавца и који сво знање о спољном свету црпи са телевизије. Када власник имања умире њега избацују на улицу. Неприпремљеног за спољни свет, Ченса удара лимузина утицајног вашингтонског богаташа Бенџамина Ранда који је неизлечиво болестан. Ранд га прима у кућу, брине се о њему и спријатељи се са њим, верујући да је Ченс пословни човек којем је кренуло лоше и да су Ченсове једноставне фразе о баштованству заправо дубокоумне алегорије. Ранд га ускоро упознаје са својим пријатељима међу којима је и председник САД и сви они бивају освојени Ченсовом једноставношћу и наизглед продуховњеним говорима. Ченс брзо постаје звезда сам по себи, појављујући се у ТВ емисијама и интервјуима и осваја толико људи својим наизглед мудрим речима које нико озбиљно не анализира, нити ико озбиљно истражује његово порекло, да ускоро постаје кандидат за председника САД.

Јел'вам звучи као неко познат? И, што је још важније, је ли филм био пророчански или су ствари још онда стајале тако?

30.9.08

Ради оно што најбоље зна

Вук длаку мења али ћуд никада. Борис Тадић се поново исказао у својој омиљеној активности: издаји. Најновији акт је прихватање опције поделе Косова и Метохије.

Да ли тај човек чита устав земље којом председава? Да ли зна шта у преамбули пише? Да ли се сећа заклетве коју је положио или је то само изговорио по папагајском принципу? И шта је са предизборном поруком "и Косово и Европа"?

Осим тога, какву он то поруку шаље у свет? Он овим говори да је Србија спремна да се одрекне дела своје територије и то баш уочи гласања у УН о иницијативи Србије да Међународни суд у Хагу оцени легалност проглашења независности Косова и Метохије. Да не причамо да такав став просто позива друге да посегну за другим деловима територије Србије, не само за Косовом и Метохијом.

Да ли је могућа таква глупост, тако погрешан корак у оваквом тренутку? Или се пак не ради о глупости, већ пре свега о јасној и злој намери?

Опозиција, каква је таква је у овом тренутку, мора да оштро реагује на ово. Оставите се макар на тренутак посланичких мандата, стенограма и других трица и кучина, председник хоће да прода државу!

29.9.08

Збогом, Буч!

Пол Њумен нас је напустио, али иза њега остају његови филмови. И то какви: "Мачка на усијаном лименом крову", "Жаока","Боја новца", "Буч Кесиди и Санденс Кид"...Из овог последњег вам дајем свој омиљени инсерт.



Њумен је био један од последњих из "старе школе" и такве као што је он више не праве. А изгледа и неће...

"Не липши магарче до зелене траве"

Ова народна изрека најбоље описује интервју београдског секретара за саобраћај. Ако ништа друго, бар је човек искрен.

25.9.08

Ево, добили сте оно за шта сте се борили

Скандализујете се над најновијом шкработином Бисеркиног "Хелсиншког одбора"? Шокирани сте да неко у Србији данас прави спискове неподобних? Згрожени сте над историјским фалсификатима којима се покушавају делегитимизовати српске националне институције? "Зар смо се за ово борили?" питате се.

Јесте, за ово сте се борили! То сте знали онога тренутка када сте пристали да вам средства обезбеде они који су убијали ваше људе и пљачкали вашу земљу. Знали сте то када су вам као вође потурили људе који су побегли у иностранство и одатле позивали на наставак бомбардовања. Знали сте то када су најистакнутије фигуре преврата постали дежурни апологети српских непријатеља. Све сте знали али нисте хтели да то признате себи пре свега. Зато кусајте ову чорбу што сте скували и немојте мислити да је она све. Напротив, главно јело тек предстоји.

Ова порука је упућена искључиво онима који су у октобру јуришали на скупштину. Ми који смо тог дана остали код куће смо овај хорор филм гледали још тада.

23.9.08

Хоћете да вам верујемо? Вратите мандате!

Постоје неки политички потези које би Томислав Николић могао да повуче да одобровољи људе који о њему нису донели коначан суд али који су сумњичави према његовим намерама, попут мене. О чему се ради? Члан 102, став 2 Устава Републике Србије каже:

Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika.


Кључна реч је "неопозиво". Николић сада покушава да за своју нову странку обезбеди парламентарни статус без избора повлачењем бланко оставки. Устав је, међутим, јасан: бланко оставке су неопозиве.

Прегањање око мандата ће само штетити још званично нерођеној странци Томислава Николића . Они их могу задржати само вољом парламентарне већине преко административног одбора, што ће појачати перцепцију да су средство у рукама режима за одвлачење патриотских гласова. Уставни суд може само на један начин да пресуди, а то је да мандати припадају СРС. Уколико би се десило другачије нестао би чак и привид независности судства у односу на власт.

Поред законских ту су и морална питања. Николићеви посланици су мандате освојили као експоненти програма и идеологије СРС. Са друге стране, нико живи не зна шта ће бити идеологија нове Николићеве странке и питање је да ли би гласачи СРС икада дали глас таквој странци. Исто тако, Николић и његова група одају утисак да нису спремни због принципа да се одрекну позиција и привилегија, а о неконзистентости Николићевој која се показује у разлици у односу према случајевима отимања мандата СРС из прошлости и према свом данашњем случају да не говоримо.

Ко хоће да буде политички вођа, мора да зна да води. Водити значи повлачити храбре, а не комотне потезе. Ако Николић хоће да му верујемо, нека повуче први храбар потез: нека врати све посланичке и одборничке мандате СРС.

19.9.08

А финансијски колапс тек!

У вези са претходном забелешком не би било лоше прокоментарисати мало и како ће светски финансијски колапс утицати на нас. Одмах да кажем да нисам претерано верзиран у економији али имам здрав разум и мозак и неке ствари могу да уочим. Ако, пак, напишем неку глупост, слободно реагујте.

Садашња дешавања у свету могу довести до потпуног економског слома Србије. Прво што ћемо вероватно моћи да заборавимо на било какве инвестиције од оних силних инвестиционих банака којима су нам пунили уши протеклих 8 година. А друго, што је још горе, прети потпуна пропаст банкарског система, који се захваљујући "експертима" скоро потпуно састоји од страних банака које и те како зависе од дешавања на финансијским берзама и шпекулативних радњи које се тамо одвијају, што би довело до тога да милиони људи изгубе средства са својих штедних рачуна. Јел'се сећа неко "старе девизне штедње"?

Највећа иронија у свему овоме је да земље највише погођене садашњом кризом, које су "експерти" и "реформатори" истицали као узор, чине управо супротно од њихових рецепата: пумпају државни новац у домаће банке да би их спасили. Сетимо се само како су оне који су предлагали исто у Србији пре 7-8 година називали разним именима и лепили им етикете "непријатеља прогреса" и "представника старог режима".

Најгоре од свега је то што наступајућу могућу кризу Србија дочекује потпуно неспремно. Захваљујући "експертском" испирању мозга људи и институције државе су почели да живе у уверењу да је садашњи светски финансијски систем заснован на кредитима и донацијама вечит. Сходно томе не постоји "план Б" од стране државе да омогући какво-такво нормално функционисање државе и њене економије нити свест код обичног човека да се са досадашњом праксом мора престати. При оваквом стању, када будемо озбиљно погођени, "рефроматорима" ће увреде које ће им упућивати бити најмањи проблем.

Нема граница њиховој сервилности

Куд Оли Рен оком, ту влада Србије скоком! Једва да је изрекао свој апсурдан предлог о једностраној примени трговинског споразума, а Динкић и његови сатрапи су већ кренули да убеђују људе да је добро то што ће се укинути царина на све производе из ЕУ док ће истовремено наши производи и даље да буду царињени тамо. Тешко да ће вредети упозорења мало трезвенијих чланова владе, Г17 ће наставити са мисијом уништавања српске привреде.

А зашто да не настави? Ко им стоји на путу? ДС мисли оно што ови говоре, ћуте због евентуалне одступнице ако ови претерају. СРС се о свом јаду забавља, а ови што из њих настају још лутају и ни сами не знају шта ће. "Народњаци" лепо зборе, али држали су 4 године тај исти Г17 у власти из само њима знаних разлога. Сносе бар део одговорности за њихово садашње дивљање.

Г17 је праисконско зло које узрокује скоро све негативне тенденције у нашој економији(а колико таквих има не треба ни да говорим). Иза њих ће остати пустош гора него било који рат, а последице њиховог штеточинства генерације неће успети да отклоне. По њиховом свргавању треба им онемогућити даље деловање, слично некада фашистима у Италији или националсоцијалистима у Немачкој с обзиром на последице по материјално и духовно стање читаве нације. Ово што су до сада владали је 8 година превише.

16.9.08

Вукадиновић "у сриду"

Ђорђе Вукадиновић савршено објашњава немогућу ситуацију у којој се нашао Томислав Николић и приметио нешто што до сада мало људи јесте: збуњеност и немуштост Николићеву када говори о неким стварима. Уједно се и скоро у потпуности сложио са мном :-))

Обавезно прочитајте!

12.9.08

И, где сам ја у свему томе?

Сигурно се питате на којој се страни налази моја маленкост у овој свеопштој радикалској подели. Да вам одговорим одмах: ни на једној.

Да почнемо од објашњења зашто нисам са овима из Николићевог табора. Дати подршку Споразуму о стабилизацији и придруживању након слања мисије ЕУЛЕКС у било којој варијанти је катастрофалан потез. Био је катастрофалан и када је цела СРС то подржала, катастрофалан је и сада када Николић остаје при мишљењу да је требало гласати за ССП уз амандман на закон о ратификацији. Зна се због чега је ЕУ желела ратификацију ССП са што већим бројем гласова за. Треба представити свету да Србији Косово и Метохија више није битна, да чак и "ултранационалисти" пристају да са државном творевином која активно ради на отимању територије Србије склапају споразуме. Исто тако, "жути" ће са пуним правом тврдити да је СРС дошла на њихову позицију и да су они сво време били у праву када су говорили да "Европа нема алтернативу". А о томе да је у питању превара бирача СРС да не причамо.

Ту су и нимало неважна питања о хапшењу Радована Караџића и убиству Ранка Панића, пребијању посланика СРС...Мени је невероватно да сам Николић није после тога прекинуо све контакте са представницим власт док се не реше та питања него поврх свега на тајним састанцима са шефом режима(чије је одржавање посредно признао) уговара "национални консензус" и то око најгорег могућег питања. Истовремено, јавно се позивају остале странке из опозиције на сарадњу. И још се буни што је Шешељ наложио промену става!

Кад већ причам о Шешељу да се осврнем и на ове што остају уз њега. Морам рећи да, са изузетком пар људи немам у њих нимало поверења. Они заиста нису неко ко би могао да изнесе јасне политичке ставове и идеологију, нити да личном квалитетима придобију бираче. Бројне су притужбе на њих који су општински одбори и обични чланови СРС слали централи и на које се ни раније није реаговало, а тек сада неће. Није случајно што су такви остали на оној страни, нешто у преосталој СРС мора да се мења, не само кадрови већ и начин њиховог бирањаи овлашћења.

Све у свему, ни једнима, ни другима не предвиђам много лепу будућност, напротив. А то је трагедија пре свега за Србију и српски народ.

8.9.08

До овога је морало доћи

На шта мисле? То је прво што пада на памет као оцена најновијих потеза челника Српске радикалне странке.

Прво, намера да се гласа за Споразум о стабилизацији и придруживању уз предложени амандман о тумачењу спорног члана 135 који говори о Косову и Метохији је одјекнула као гром из ведра неба. Рачуница је била да би тиме фактички било онемогућене даље ЕУ интеграције, а да би се истовремено скинуо терет „антиевропске“ партије са СРС. План достојан Болдрика из „Црне гује“, са толико рупа да ементалер наспрам њега делује као Кинески зид.

Прво, како неко мисли да ће један амандман који, узгред, нико још није видео, спречити власт којој кршење устава и закона дође као „добар дан“ да уради оно што је наумила. И када би та власт кренула у кршење фамозног амандмана и почела да предузима кораке ка признању Косова и Метохије као независне државе, шта би СРС урадила да то спречи? Да ли би имала снаге за тако нешто?

Тврдња да би се гласањем за ССП разбила фама о радикалима као „антиевропској“ и „странци прошлости“ је потпуно лишена контакта са реалношћу. Зар СРС заиста мисли да ће назови водитељи и плаћени аналитичарчићи одједном почети да их хвале? Зар заиста мисле да ће људи запамтити то да су и они гласали за ССП када је глобалистичка медијска машинерија успешно испрала мозак јавности о томе да се СПС реформисао? За овај и овакав медијски естаблишмент СРС ће увек бити „страшило“ и ништа што ови ураде неће то променити.

И треће, каква се порука шаље бирачима радикала? СРС је изборну кампању заснивао на томе да се са Европском унијом не потписују споразуми након што је ова послала мисију ЕУЛЕКС на Косово и Метохију и након што је већина држава-чланица признала лажну државу Косово. Овако наглим окретањем ћурка постиглом се само огорчење међу бирачима, који су се са правом осетили превареним, и чланством. Ако се већ намеравало учинити тако нешто требало је током лета спремати јавност на то, требало је сондирати локалне одборе, да се види какво је њихово мишљење, требало је шире образложити јавности прокламоване циљеве оваквог заокрета, а не да се све преко ноћи преломи, а незадовољном чланству и бирачима арогантно и са висине поручивати „не разумете ви то, то је висока политика, знамо ми шта радимо“.

У овоме се и делимично крије одговор на питање да ли би СРС имала снаге да спречи власт да криши усвојени закон са радикалским амандманом. На шта би се они позивали? На одбрану Косова и Метохије? Било би им одмах јасно указано на то да су они гласали за споразум са организацијом која је де факто признала Косово. Које механизме би користили за борбу? Захтев за нове изборе? Митинге? Традиционални бирачи СРС би били бесни због преваре и учињеног заокрета и не би више веровали овом руководству, нове не би имали одакле да узму. Изборе би изгубили, јер зашто би људи гласали за бледу евроунијатску копију када имају оригинал у виду „жутих“. А на митинге би им дошао занемарљив број. Зашто да демонстрирају, и тиме можда ризикују и живот(питајте породицу Ранка Панића, ако не верујете) ако ће врх сутрадан да склапа тајне споразуме са режимом и да то правда „тактиком и високом политиком“?

Стога је повлачење, изведено на крајње трапав начин и уз пуно губитака, био једини излаз из ове ситуације. Само да се не претвори у расуло...

4.9.08

Ближе су истини него што многи мисле

Откако је поново потпаљен конфликт на Кавказу хистерични коментатори на западу на сва уста говоре о „обновљеном хладном рату“ и „новом Совјетском Савезу који ствара Путин, а неки чак иду и тако далеко да говоре да се Русија вратила и империјалну прошлост из 19. века. На срећу, оваква запаљива реторика има мало ефекта јер је људима полако мука након свих лажи које су им исти коментатори сервирали у вези других кризних жаришта.

Ипак, у таквиј врсти пропаганде постоји и зрнце истине које нам приказује Џон Лофленд у својој најновијој колумни. Након што је детаљно навео троцкистичку прошлост и истоветни породични педигре једног од најгрлатијих антируских интервенциониста, Лофленд је дошао до суштине:

Након пропасти СССР-авештачке творевине засноване на негацији руске историје и политичке реланости, лажном интернационализму и наводно универзалној политичкој идеји која ће обухватити цело човечанстворуски политичари су потпуно напустили идеју да је Русија позвана за тако нешто.
...
Тако нечега нема у САД и Британији. Неоконзервативни пројекат стварања униполарног света заснованог на људским правима и демократији (коју су приглиле и левица и десница што избор сенатора Бајдена за Обаминог потпредседнчког кандидата) тражи да буде имплементиран бруталном силом. Догађаји као што су „независност“ Косова моду само из цеви пиштоља да произађу.Овај пројекат, међутим, подржавају људи који сами себе заваравају о његовој политичкој природи.

Управо зато што запад сам себе заварава око тога, а пост-совјетска Русија не, односи истока и запада су дијалог глувих. Обе стране говоре језиком који друга не жели да чује. Западна визија, заснована на самообмани је веома опасна, руска визија политике је далеко реалистичнија.


Троцкистички утописти су, за разлику од својих бивших другова, успешно створили мотор „светске револуције“, а да су притом успели да навуку копрену преко очију скоро свих и представе се као настављачи „западне традиције“. Совјетски Савез јесте обновљен, али његово седиште је на обалама Темзе и Потомака.

27.8.08

Где смо ту ми?

Коцка је бачена, Русија је признала независност Јужне Осетије и Абхазије. Корак који су трезвени аналитичари очекивали, али који се ипак десио помало неочекивано брзо. Са друге стране, званичници на западу су ухваћени поново на препад. Још се нису опоравили од тешког пораза који је њихов пулен Сакашвили доживео, а сада им је сервиран нови шок. У немогућности да нађу бољи одговор посегли су за причама о територијалном интегритету, суверенитету, међународном праву и потреби да се поштују резолуције УН. Гротескно до те мере да не заслужује коментар. Чак и западни коментатори имају проблем да не прсну у смех када коментаришу овако напрасну љубав САД и њених сателита према међународном праву. Где само нестаде доктрина о „посебном случају“ и „креативном тумачењу“ резолуција УН.

Како се то одражава на нашу позицију? На први поглед ствари су отежане јер је Русија овим потезом некако избила себи карту поштовања међународног права којом је до сада успешно контрирала западним тежњама за признањем Косова и Метохије. Али ствари нису тако једноставне. Чак се и из овакве ситуације може извући корист и то прилично велика.

Прво и основно се односи на непрестано указивање да је западно понашање у случају Косова и Метохије омогућило да се замрзнути конфликт на Кавказу поново распламса и да је на то Србија упозоравала још приликом нелегалног проглашења независности и такође нелегалног признања исте. Истовремено, без обзира што обичан грађанин Србије може да у потпуности разуме мотиве Русије и што познаје добро ситуацију на Кавказу, званична Србија, за сада, треба да се уздржи од признања Абхазије и Јужне Осетије јер би то у овом тренутку било равно постављању бомбе под сопствену кућу. С тим у вези саопштење министартства спољних послова је доста уравнотежено али се између редова може прочитати да се за главног кривца означавају оне земље које су признале Косово и Метохију, што је чак и више него што се може очекивати од садашње владе.

Друго,ово може да помогне нашој иницијативи да Међународни суд правде у Хагу оцени легалност признања Косова и Метохије. Наиме, многе мале земље са зебњом гледају како се пред очима света урушава међународни поредак мукотрпно стваран још од Вестфалског мира. Ниједној не одговара да ради основне заштите мора да се упусти у грозничаву трку у наоружању и трудиће се да колико-толико врате ситуацију у легалне оквире. Због тога би многе могле да дају подршку иницијативи Србије.

Кључно је питање имамо ли људе способне, или боље, вољне да овако нешто ураде? Веома сам скептичан по том питању.

25.8.08

Хоће ли неко разумети симболику?

Завршиле су се и Олимпијске игре. Нећу ништа да причам о њиховој спектакуларности, све сте видели. Уместо тога, осврнуо бих се на своја лична размишљања.

Признајем, навијао сам да не узмемо ниједну једину медаљу! Зашто? Спорт, више од било чега, одражава стање духа друштва и нације. Током деведесетих, и поред свих напада на нас и препрека, што формалних, што неформалних, могли смо са приличном дозом сигурности да ће наши тимови и спортисти умети да дођу до титула и медаља. У неизвесној завршници мечева у било ком спорту, углавном би наши тимови превладали. Последњи шут, последњи смеч, последњи дриблинг, последњи замах наши би мајстори скоро увек одрадили успешно. Зашто? Зато што су иза себе имали државу и нацију која је колико-толико држала до себе и која је колико-толико гајила своје позитивне традиционалне вредности. Власт, каква год да је била, није купила свој капитал на уништавању онога што су Срби вековима сматрали светим, а за рачун глобалистичких творевина. Спортисти су тада могли да недостатак финансијских средстава надокнаде патриотским заносом и традиционалним српским инатом јер су знали да иза себе имају нацију која иза њих стоји свим жаром.

А сада? Сада су власт преузеле тзв. демократске снаге, снаге „транзиције“ и „тржишног начина размишљања“. Са медија се годинама убија национална свест, шири се презир према националној култури, а истицање националне припадности се етикетира најпогрднијим називима. Такво духовно стање се неизбежно пренело и на спортске екипе. Због чега данас да кошаркаши, фудбалери, одбојкаши, одбојкашице, стрелци запну мало више када се нађу пред мало јачим препрекама? Коме да донесу радост? Себи? Освојили су они већ доста. Властодршцима који злоупотребљавају спорт горе него било ко пре њих? Народу који је убијен у појам и који се боји да ће нека будалетина махање државном заставом или показивање три прста прогласи за „фашизам“? А о томе да држава осам година након пада „мрачног режима“ и „отварања према свету“ није уложила апсолутно ништа више од претходне власти да и не причамо.

Да смо остали без медаља, мислим да се само најокорелији евроунијати не би запитали како то да је „лоповски, злочиначки Слобин режим који нас је одвојио од света“ могао да одгаји европске, светске и олимпијске прваке у кошарци, ватерполу, одбојци, стрељаштву и сасвим солидне фудбалске и рукометне тимове, а да под „демократском и према Европи отвореном влашћу“ спорт, након Евробаскета 2005, СП у фудбалу 2006 и других такмичења на Олимпијским играма доживи свој дефинитивни и потпуни крах. С обзиром на политичку површност просечног становника Србије, овако нешто би више него било шта отворило очи огромном броју људи и указало им да као земља и народ неумитно пропадамо. Зато верујем да нико више од Тадића и његових сатрапа ове три медаље није славио.

Реч-две и освајачима медаља. Трезвенији спортски аналитичари су већ указали да су две од три медаље освојили појединци који су до њих дошли не уз помоћ државе већ личним напорима. Има још нешто, међутим. Милорад Чавић је на победничком постољу носио мајцу „Косово је Србија“ и због тога је испаштао, али је рекао да се не каје. Новак Ђоковић се обратио народу на великом митингу за Косово и Метохију у фебруару. Њих двојица су једини наши спортисти пред целим светом дали недвосмислену подршку споственој земљи и народу у тим тешким тренуцима. А ватерполисти? Били су отписани од свих у мечу за треће место против Црне Горе али онда су, не бирајући средства, из својих редова одстранили Тадићевог политичког комесара и успех није изостао. Хоћемо ли разумети симболику у рецепт применити и на свакодневни живот?

Наша последња олимпијска златна медаља била је у септембру 2000, последњих дана Милошевићеве владавине. Што би Италијани рекли...meditate gente, meditate.

22.8.08

А где је повећање, Кркобабићу?

Септембар долази а од најављених 10% повећања пензија нема ништа.

Упркос ранијим најавама, Влада Србије на данашњој седници није расправљала о доношењу уредбе којом би септембарске пензије биле повећане за 10 одсто.
На прес конференцији после седнице владе минситар трговине и туризма Слободан Милосављевић рекао је да су још увек у току консултације представника више минстарстава са премијером и да се у наредним данима може очекивати одлука по питању пензија.


Једног лепог дана, а можда и пре...

19.8.08

Први плодови „проевропске владе“

Почетни корак ка тихој замени УНМИК-а ЕУЛЕКС-ом је већ начињен. Може Иванко да прича шта хоће о „техничком“ карактеру споразума, сама чињеница да се тој мисији даје инфраструктура УНМИК-а довољно говори.

Од наше власти стигла је очекивана реакција: гомила празних речи. А о томе да су и они сами допринели овоме да и не говоримо. Двосмислени став да се ЕУЛЕКС не прихвата зато што „није одобрио Савет Безбедности УН“, а не зато што он треба да спроведе тзв. Ахтисаријев план служи да домаћој јавности прикаже да се, као, брани Косово и Метохија, а Американцима и ЕУ како се никакви конкретни кораци неће предузимати.

Права влада Србије би одмах на Косово и Метохију позвала посматраче из Русије, Кине и других земаља Шангајске иницијативе, покренула расправу у Савету Безбедности и Генералној скупштини и тужила западне земље Међународном суду(ако већ не може војно да реагује). Али ово није права влада Србије...

Протест, 17.08.2008

Увод, молитва за Јова Ђога и говор Милете Павићевића.



Адвокат Светозар Вујачић.



Шетња

15.8.08

Не подносе добро пораз

Ударац који је претрпео пронатовски председник Грузије није добро примљен од стране западног естаблишмента. Поред очекиваног беса и хистерије која се може просто напипати са ТВ екрана и новинских стубаца, ту је нешто ново, нешто на шта су последњих месеци прилично заборавили: међународно право и територијални интегритет држава.

Дирљиво је било слушати Буша, Рајсову, Кушнера и остале сподобе како верглају о томе да "Русија мора поштовати територијални интегритет Грузије". Не знам само где су им били ти високи идеали пре шест месеци у случају Србије. Али, наравно, то је био "посебан случај". По чему? Због чега? Зато што су они тако рекли!

Технологија 21. века у служби људи чији су морални назори из доба првобитне људске заједнице је најцрње проклетство које је ову планету могло да задеси. Хоће ли се људски род извући из овога? Заслужује ли то уопште?

11.8.08

Хибрис и Немезис

За оне које не знају, прва реч из наслова означава претерану гордост и самоувереност, а друга је грчка богиња освете. По грчкој митологији Немезис је несрећама погађала сваког човека који је испољавао хибрис.

Немезис се на делу показује ових дана на Кавказу. Пет година грузијска власт на челу са Сакашвилијем гура прст у око Русији, хвалећи се на сва уста о везама са САД и жељом да се приступи НАТО пакту. Пет година је Грузија била главни покретач антируских иницијатива и акција међу земљама бившег СССР.

У ноћи између четвртка и петка дошло је до последње капи која је препунила чашу. Заиста не знам шта се мотало по глави Сакашвилија, да ли је заиста поверовао у причу о "олимпијском примирју" и помислио да ће Руси мирно посматрати и чекати крај Игара, а дотле ће мирно да посматрају убијање својих војника и цивила или је помислио да ће НАТО заиста због њега ући у рат па је заиграо на све или ништа, тек господин се озбиљно прерачунао. Док ово пишем, Руси су већ пресекли све везе Тбилисија са морском обалом, а иста је у блокади. Поред потпуног војног слома, Грузији прети и хуманитарна катастрофа као резултат авантуристичког и неодговорног понашања председника те земље.

Но Сакашвили не треба да брине. Њега и даље чека посао у Њујоршкој адвокатској фирми одакле је пучем против Едуарда Шеварнадзеа преузо власт 2003. године, а затим преузимање власти "легализовао" изборима на којима је добио 96% гласова(проценат достојан Енвер Хоџине Албаније). Грузијци ће са друге стране морати да подигну оно што остане од њихове домовине.

А могло је да буде много дручачије, само да је неко уочио ноторну чињеницу да је спонзор хиљадама километара далеко, а комшија одмах ту до њега и да не намерава да иде, само да се није јурило да се прикључи плановима спонзора да се комшији у свакој прилици постављају клипови у точкове, само да се водила мало пријатељскија политика према комшији у невољи и да се није гледало да се ућари на рачун његовог тренутног слабљења. Ко зна, можда би у знак захвалности добили поклон у виду једне планинске области или још понешто.

Овако, Сакашвилијев хибрис му ових дана доноси сасвим заслужене поклоне од Немезис.

ПС О Сакашвилијевим не вреди трошити речи. Њихове приче о територијалном интегритету Грузије или непропорционалној сили су испразне сваком са иоле морала и образа. То више нису ни дупли стандарди, то је најгори трибализам по систему "добро јекада ми опљачкамо суседно село, а зло када суседно село опљачка нас".

Протест, 09.08.2008

Раде Љубичић из "1389":



Шетња:



Нико из "Новости" и "Политике" се није удостојио да прими наш поклон. Толико о њима.

8.8.08

Сада бије "демократска" полиција

Прочитајте исповест породице Ранка Панића, демонстранта којег су пребили полицајци 29. јула. Да ли је можда у још некој новини ово објављено?

И замислите да се ово десили током тзв. "злогласних деведесетих"...

Протест, 07.08.2008

Кратак увод:



Говор Владимира Кршљанина:



Шетња:

7.8.08

Александар Исајевич Сложењицин, 1918-2008

Мало људи се може похвалити да су дали битан допринос паду једне империје само својим писањем и говорима. Александар Солжењицин је један од њих. Његове књиге су поставиле интелектуалну основу за пад комунизма у Русији и источној Европи и срушиле романтичну представу о СССР коју су гајили многи левичарски интелектуалци на западу. Исто тако није упао у замку у коју су упали многи и за сва зла кривио Стаљина, већ је цео систем и идеологију комунизма видео као погрешну што му је донело изгнанство из родне земље.

Не треба ни говорити да га је све то учинило херојем за непријатеље комунизма широм света. Но, Солжењицин је имао једну другу страну о којој нисмо знали, или боље, о њој нам није дозвољено да знамо од стране такозваних западних демократија. Изглед да Александар Исајевич није претерано волео ни савремени западни начин живота, о чему нас обавештава Џорџ Фридмен из Стратфора, преко блога "Поглед сдесна":

На азапду су га све партије посматрале као хероја. Конзервативци су га видели као непријатеља комунизма. За либерале је био шампион људских права. Сви су пројектовали Солжењицина према свом лику. Добио је нобелову награду за књижевност која му је осим имунитета од хапшења дала и литерарну величину. Уместо да га ухапсе Совјети су га протерали, пославши га у егзил у САД.

Када је дошао у Вермонт, људи су полако почели да упознају правог Солжењицина. Конзервативци су схватили да је, иако је заиста био противник комуниста и презирао је њњихове апологете на западу, исто тако презирао западни капитализам. Либерали су схватили да је поред противљења совјетској репресији, он противник њихове опсесије правима појединца, поготово оне о неограниченој слободи изражавања. Солжењицин је био потпуно другачији од других и за тили час је прешао пут од херојског интелектуалца до заморног лудака. Солжењицин је оштро нападао идеју да је алтернатива комунизму једино секуларни, индивидуалистички либерализам. Он је у глави имао другачију алтернативу.

Солжењицин је видео основни проблем људске расе у њеној укорењености у француском Просветитељству и модерној науци. И једно и друго свет идентификују са природом, а природу са материјом. IАко су људи део природе они су и сами материја. Ако су људи материја, где је домен божанског и духовног? И уколико нема места за Бога и духовност, шта спречава људе да потону у бестијалност? За Солжењицина, Стаљин би био немогућ без Лењинове похвале материјализму, а Лењин немогућ без Просветитељства.

Са Солжењицинове тачке гледишта западни капитализам и либерлаизам су на свој начин подједнако ужасни као и Стаљин. Адам Смит је сматрао да човек примарно испуњава економске циљеве. Хомо економикус тежи да максимизује своје богатство. Солжењицин је заступао тезу да је то најбесмисленији живот који се може замислити. Њему нису сметали богатство и поседовање, већ идеја да је тежња ка богатству примарни циљ човека, и да је сврха друштва да људима то омогући.

Солжењицин је тврдио(и у томе није био једини) да тежња ка богатству као само себи циљ од људи чини празне љуштуре. Он је тумачио афоризам Блеза Паскала да су људи толико запослени да заборављају да треба да умру као упозорење да сви умиремо и да начин на који ћемо да умремо је предодређен начином живљења. За Солжењицина, амерички јуриш за богатством је болест која разара душу запада.

На исти начин је видео и слободу изражавања. За Американце, право на изражавање надилази садржај тог изражавања. Чињеница да се говори је постала важнија од тога шта се говори. За Солжењицина, исти принцип који је људе претворио у опсесивне јуришнике за богатством их је претворио у износиоце бесмислених идеја. Материјализам је довео до индивидуализма, а индивидуализам до културе лишене духовности. Западне слободе, по Солжењицину, произвеле су стравичну културу интелектуалног самозадовољења, разврата и духовног сиромаштва.


Није само његова разочараност у западни либерлаизам била оно што је терало западни естаблишмент да Солжењицина гурне под тепих. Његова визија посткомунистичке Русије им је ледила крв у жилама:

Солжењицин је веровао да постоји аутентична Русија која ће се издићи из катастрофе. Биће то Русија која ће пре свега славити Мајку Отаџбину, која ће прихватити своју јединственост. Таква Русија неће имати своје узоре. У срцу ове Русије би била Руска православна црква, не само са својом духовношћу, већ и са традицијом, ритуалима и уметношћу.

Мисија државе била би одбрана отаџбине, стварање услова за културни преопрод и, што није немало неважно, омогућавање удобног живота својим грађанима. Русија би била изграђена на два стуба: држави и цркви. У оквиру овог контекста би Руси живели. Циљ не би било стварање најбогатије државе на свету, као ни места апсолутне једнакости. Исто тако, то не би било место где би сви могли да кажу шта желе, не зато што би били ухапшени, већ зато што би били друштвено изопштени.

Најважније од свега, то не би била држава којој управља тржиште, већ тржиште којем управља држава. Економска моћ за Солжењицина није била небитна, без обзира да ли се радило о појединцу или друштву, али никада није била циљ самој себи и увек ограничена другим стварима. Што се странаца тиче, Русија би увек морала да се штити, као било која друга нација, које желе да је освоје и отму њена богатства.


Јасно се види зашто овакве идеје задају главобоље естаблишменту у Америци и ЕУ. Нема то никакве везе са наводном агресивношћу Русије или некаквом претњом демократским институцијама или процесима. Ради се управо о бесмисленој и празној култури која се на западу култивише последњих 40 година. Успон "аутентичне Русије" какву ју је видео Сожењицин би показао свету да постоји алтернатива екстремистичком либерализму САД и ЕУ. Такав развој догађаја би можда чак довео и до успона "аутентичног запада" из пепела идеологије либерализма. А то што ова визија долази од човека који је судбину комунизма предвидео боље него било ко од назови аналитчара на западу задаје додатне бриге владајућим круговима.

Смрт Александра Солжењицина има и личну компоненту. Свих ових година Солжењицин је безрезервно подржавао српски народ, бранио га је од демонизације и прекоревао руске власти да не чине довољно да заштите Србе. У једној од својих последњих публикација оштро је критиковао западну политику према Косову и Метохији и поручио Србима да "остану јаки". Могли бисмо да га послушамо, иако ствари изгледају лоше, а наде једва да има. Али помислите само како је изгледало Александру Исајевичу у једном од гулага.

6.8.08

Нема одступања од зацртане партијске линије, ми смо демократија!

Бивши "пајтоновац" Мајкл Пејлин се нашао на тапету уредништва Би-Би-Сија. Разлог? Није поверовао у "званичну верзију" догађаја у бившој Југославији што је неопростив грех у британској тзв. демократији.

Највише му је замерено што је изједаначавао улогу муслимана, Хрвата и Срба у рату у Босни.

"Његов серијал је био више политички коментар него путопис", закључило је управљачко тело ББЦ-а.

Палин је највише критикован због реченице: Serbia was "unfairl blamed" for all the trouble in the region. (Србија је неправедно оптуживана за сво зло у региону).

...

Челници ББЦ-а су оценили да је Палин "могао мало више да укаже на српску улогу у конфликту" и да је својим коментарима "могао да наведе гледаоце да су све стране подједнако одговорне за рат у бившој Југославији".


Пејлин још има и среће. Да је којим случајем држављанин Србије његовим случајем би се бавио вероватно и председник ДС који изиграва председника Републике, о антисрпским НВО да и не говорим, а вероватно би му и чедојугендовци у посету навратили, као својевремено покојном академику Николи Милошевићу.

5.8.08

Упркос свему сам ту

Признајем, био сам у искушењу да дигнем руке од свега у ноћи 11. маја. Није ми било јасно да људи тако лако могу да се "приме" на обећања оних који им само зло наносе и њихових експонената. Заправо, помислио сам да смо као нација изгубили осећај за добро и зло односно да смо дошли у фазу да не можемо да разликујемо корист од очигледне штете а коју је одлично описао Иво Андрић.

Затим сам се мало сабрао и по систему "јутро је паметније од вечери" анализирао мало чињенице. А оне су говориле о лошој кампањи СРС као најјаче националне странке која је вероватно очекивала да јој све падне у крило, медији који су углавном гурали евроунијатску причу и то не само за ову кампању већ годинама уназад, злоупотребе службених положаја државних функционера из тзв. проевропске опције...И поред тога, већина грађана је гласала за странке које су се залагале за патриотску политику и таква власт је и требала да се састави. То што је једна од патриотских опција одлучила да превари своје бираче и да реторику подржи делима која су у тоталном нескладу са оним што су причали друга је ствар. Шта рећи? Нека им је Богом просто. Ако ништа друго, жито се дефинтивно одвојило од кукоља. Након ових избора странке и коалиције су се коначно дефинисале када је реч о националном опстанку, више им нема промене табора.

Оно што је уследило је логична последица састављања коалиције са коца и конопца која данас влада Србијом чије су једине споне власт и новац(ако изузмемо бол за умрлим председницима странака) и којој ниједан принцип није свет осим два већ поменута. Што би њих потресало то што ће Срби на Косову и Метохији и Републици Српској да пате под окупацијом и репресијом шиптара, босанских муслимана и Хрвата? Они имају свој "европски пут" и поред њега виле које су саградили од провизија које су добили за продају будзашто државних фирми и богатстава као и гласова својих бирача.

Парадоксално, али стање које је уследило је и мене подстакло на акцију. Немам намеру да са стране гледам док криминална интересна група која чини власт у Србији данас дотуче све што је српско! Намеран сам да речи на блогу поткрепим и акцијом. За сада је то моје присуство на свакодневним протестима против режима Бориса Тадића(онолико колико ми обавезе дозвољавају), а са којих ћу овде повремено да извештавам(поред, наравно, редовног блоговања). А после, можда и нешто више...За сада не бих о детаљима јер је јасно из бахатих најава шефа режима да ће се мишљење које не изражава стремљење ка "еу-ропском путу" бити сузбијано и не знам колико ће моје деловање имати ефекта.

Знам само да под овом влашћу српском народу прети нестанак. Усвоје ли се назови вредности "евроунијата" више нећемо бити Срби, већ обична бесловесна маса коју ће свако моћи да обликује и развлачи по жељи. А то је судбина која се мора по свако цену избећи.

15.4.08

Ко је повикао "вук"?

Двасесети век је био пун контраста. Донео је изуме које су подигле материјални ниво човечанства али и идеје које су подстицале најтамније делове људске психе.

Тоталитарне идеологије које су у многим земљама преузеле власт су код једних подстицале атавистичке пориве, а код других изазивале страх и параноју. Приче о, најчешће измишљеном, "непријатељу који никада не спава" и које су читаве нације држале у стању перманентне анксиозности данас изгледају скоро комично али оне су оставиле дугорочно катастрофалне последице не само на народе над којима су владале.

Шта, међутим, ако непријатељ који вам стално ради о глави заиста постоји?

Само постављање овог питања изазива неверицу код многих. Какви непријатељи, ми живимо у 21. веку, у демократији! То је расизам, шовинизам, то су флоскуле нациста и комуниста! Али управо таква реакција је најгора последица владавине тих идеологија, њихова посмртна победа над људским разумом. Гледиште да је појам непријатеља измишљотина тоталитарне пропаганде је до те мере заокупило психу нација да оне нису способне да идентификују неки ентитет као непријатељски и онда када они својим деловањем чине све да нанесу штету држави коју нападају, па чак и када на речима кажу да су непријатељи. Не треба ни говорити да нација у којој преовлађује овакво психичко стање не може да преживи, свакако не на дужи рок. Мењање свести о томе је најхитнији задатак који се поставља испред противнике пост-модерног естаблишмента данашњице.

Причу о чобанину који ке викао "ево вука" сви знају. Али она нас не учи о томе да вук као појам не постоји.

9.4.08

Медвеђа услуга

Труди се капо коалиција да откачи Хавијера Солану али он им не да. Његов најновији предлог је да се Споразум о стабилизацији и придруживању потпише пре 11. маја као подршка "проевропским снагама"!

Могу жути портпароли да се ограђују колико хоће сада, касно им је допрло до памети. Пре само нешто пар месеци, одмах после избора Тадић је на сав глас тврдио како му Бечка конвенција омогућава да тај споразум потпише. Откуд сада ово напрасно ограђивање од вољеног им Солане? Биће да су схватили, односно неко им је нацртао, шта би заправо значило потписивање таквог споразума па су решили да стану на лопту.

Али њихова напрасна брига за унутрашња питања наше земље не треба да нас заварају. Они би, уколико не дај Боже победе, одмах потписали све што ЕУ од њих тражи. На нама је да их 11. маја зауставимо и ослободимо се евроунијатског логора.

7.4.08

Још мало цртица из прошлости

...а поводом јучерашњег дана.



Да сам тражио не бих боље нашао делове за "болдовање"!

4.4.08

Јел'вам звучи као неко познат?

Прочитајте горњи леви део, добро га прочитајте!