7.8.08

Александар Исајевич Сложењицин, 1918-2008

Мало људи се може похвалити да су дали битан допринос паду једне империје само својим писањем и говорима. Александар Солжењицин је један од њих. Његове књиге су поставиле интелектуалну основу за пад комунизма у Русији и источној Европи и срушиле романтичну представу о СССР коју су гајили многи левичарски интелектуалци на западу. Исто тако није упао у замку у коју су упали многи и за сва зла кривио Стаљина, већ је цео систем и идеологију комунизма видео као погрешну што му је донело изгнанство из родне земље.

Не треба ни говорити да га је све то учинило херојем за непријатеље комунизма широм света. Но, Солжењицин је имао једну другу страну о којој нисмо знали, или боље, о њој нам није дозвољено да знамо од стране такозваних западних демократија. Изглед да Александар Исајевич није претерано волео ни савремени западни начин живота, о чему нас обавештава Џорџ Фридмен из Стратфора, преко блога "Поглед сдесна":

На азапду су га све партије посматрале као хероја. Конзервативци су га видели као непријатеља комунизма. За либерале је био шампион људских права. Сви су пројектовали Солжењицина према свом лику. Добио је нобелову награду за књижевност која му је осим имунитета од хапшења дала и литерарну величину. Уместо да га ухапсе Совјети су га протерали, пославши га у егзил у САД.

Када је дошао у Вермонт, људи су полако почели да упознају правог Солжењицина. Конзервативци су схватили да је, иако је заиста био противник комуниста и презирао је њњихове апологете на западу, исто тако презирао западни капитализам. Либерали су схватили да је поред противљења совјетској репресији, он противник њихове опсесије правима појединца, поготово оне о неограниченој слободи изражавања. Солжењицин је био потпуно другачији од других и за тили час је прешао пут од херојског интелектуалца до заморног лудака. Солжењицин је оштро нападао идеју да је алтернатива комунизму једино секуларни, индивидуалистички либерализам. Он је у глави имао другачију алтернативу.

Солжењицин је видео основни проблем људске расе у њеној укорењености у француском Просветитељству и модерној науци. И једно и друго свет идентификују са природом, а природу са материјом. IАко су људи део природе они су и сами материја. Ако су људи материја, где је домен божанског и духовног? И уколико нема места за Бога и духовност, шта спречава људе да потону у бестијалност? За Солжењицина, Стаљин би био немогућ без Лењинове похвале материјализму, а Лењин немогућ без Просветитељства.

Са Солжењицинове тачке гледишта западни капитализам и либерлаизам су на свој начин подједнако ужасни као и Стаљин. Адам Смит је сматрао да човек примарно испуњава економске циљеве. Хомо економикус тежи да максимизује своје богатство. Солжењицин је заступао тезу да је то најбесмисленији живот који се може замислити. Њему нису сметали богатство и поседовање, већ идеја да је тежња ка богатству примарни циљ човека, и да је сврха друштва да људима то омогући.

Солжењицин је тврдио(и у томе није био једини) да тежња ка богатству као само себи циљ од људи чини празне љуштуре. Он је тумачио афоризам Блеза Паскала да су људи толико запослени да заборављају да треба да умру као упозорење да сви умиремо и да начин на који ћемо да умремо је предодређен начином живљења. За Солжењицина, амерички јуриш за богатством је болест која разара душу запада.

На исти начин је видео и слободу изражавања. За Американце, право на изражавање надилази садржај тог изражавања. Чињеница да се говори је постала важнија од тога шта се говори. За Солжењицина, исти принцип који је људе претворио у опсесивне јуришнике за богатством их је претворио у износиоце бесмислених идеја. Материјализам је довео до индивидуализма, а индивидуализам до културе лишене духовности. Западне слободе, по Солжењицину, произвеле су стравичну културу интелектуалног самозадовољења, разврата и духовног сиромаштва.


Није само његова разочараност у западни либерлаизам била оно што је терало западни естаблишмент да Солжењицина гурне под тепих. Његова визија посткомунистичке Русије им је ледила крв у жилама:

Солжењицин је веровао да постоји аутентична Русија која ће се издићи из катастрофе. Биће то Русија која ће пре свега славити Мајку Отаџбину, која ће прихватити своју јединственост. Таква Русија неће имати своје узоре. У срцу ове Русије би била Руска православна црква, не само са својом духовношћу, већ и са традицијом, ритуалима и уметношћу.

Мисија државе била би одбрана отаџбине, стварање услова за културни преопрод и, што није немало неважно, омогућавање удобног живота својим грађанима. Русија би била изграђена на два стуба: држави и цркви. У оквиру овог контекста би Руси живели. Циљ не би било стварање најбогатије државе на свету, као ни места апсолутне једнакости. Исто тако, то не би било место где би сви могли да кажу шта желе, не зато што би били ухапшени, већ зато што би били друштвено изопштени.

Најважније од свега, то не би била држава којој управља тржиште, већ тржиште којем управља држава. Економска моћ за Солжењицина није била небитна, без обзира да ли се радило о појединцу или друштву, али никада није била циљ самој себи и увек ограничена другим стварима. Што се странаца тиче, Русија би увек морала да се штити, као било која друга нација, које желе да је освоје и отму њена богатства.


Јасно се види зашто овакве идеје задају главобоље естаблишменту у Америци и ЕУ. Нема то никакве везе са наводном агресивношћу Русије или некаквом претњом демократским институцијама или процесима. Ради се управо о бесмисленој и празној култури која се на западу култивише последњих 40 година. Успон "аутентичне Русије" какву ју је видео Сожењицин би показао свету да постоји алтернатива екстремистичком либерализму САД и ЕУ. Такав развој догађаја би можда чак довео и до успона "аутентичног запада" из пепела идеологије либерализма. А то што ова визија долази од човека који је судбину комунизма предвидео боље него било ко од назови аналитчара на западу задаје додатне бриге владајућим круговима.

Смрт Александра Солжењицина има и личну компоненту. Свих ових година Солжењицин је безрезервно подржавао српски народ, бранио га је од демонизације и прекоревао руске власти да не чине довољно да заштите Србе. У једној од својих последњих публикација оштро је критиковао западну политику према Косову и Метохији и поручио Србима да "остану јаки". Могли бисмо да га послушамо, иако ствари изгледају лоше, а наде једва да има. Али помислите само како је изгледало Александру Исајевичу у једном од гулага.

No comments: