25.8.08

Хоће ли неко разумети симболику?

Завршиле су се и Олимпијске игре. Нећу ништа да причам о њиховој спектакуларности, све сте видели. Уместо тога, осврнуо бих се на своја лична размишљања.

Признајем, навијао сам да не узмемо ниједну једину медаљу! Зашто? Спорт, више од било чега, одражава стање духа друштва и нације. Током деведесетих, и поред свих напада на нас и препрека, што формалних, што неформалних, могли смо са приличном дозом сигурности да ће наши тимови и спортисти умети да дођу до титула и медаља. У неизвесној завршници мечева у било ком спорту, углавном би наши тимови превладали. Последњи шут, последњи смеч, последњи дриблинг, последњи замах наши би мајстори скоро увек одрадили успешно. Зашто? Зато што су иза себе имали државу и нацију која је колико-толико држала до себе и која је колико-толико гајила своје позитивне традиционалне вредности. Власт, каква год да је била, није купила свој капитал на уништавању онога што су Срби вековима сматрали светим, а за рачун глобалистичких творевина. Спортисти су тада могли да недостатак финансијских средстава надокнаде патриотским заносом и традиционалним српским инатом јер су знали да иза себе имају нацију која иза њих стоји свим жаром.

А сада? Сада су власт преузеле тзв. демократске снаге, снаге „транзиције“ и „тржишног начина размишљања“. Са медија се годинама убија национална свест, шири се презир према националној култури, а истицање националне припадности се етикетира најпогрднијим називима. Такво духовно стање се неизбежно пренело и на спортске екипе. Због чега данас да кошаркаши, фудбалери, одбојкаши, одбојкашице, стрелци запну мало више када се нађу пред мало јачим препрекама? Коме да донесу радост? Себи? Освојили су они већ доста. Властодршцима који злоупотребљавају спорт горе него било ко пре њих? Народу који је убијен у појам и који се боји да ће нека будалетина махање државном заставом или показивање три прста прогласи за „фашизам“? А о томе да држава осам година након пада „мрачног режима“ и „отварања према свету“ није уложила апсолутно ништа више од претходне власти да и не причамо.

Да смо остали без медаља, мислим да се само најокорелији евроунијати не би запитали како то да је „лоповски, злочиначки Слобин режим који нас је одвојио од света“ могао да одгаји европске, светске и олимпијске прваке у кошарци, ватерполу, одбојци, стрељаштву и сасвим солидне фудбалске и рукометне тимове, а да под „демократском и према Европи отвореном влашћу“ спорт, након Евробаскета 2005, СП у фудбалу 2006 и других такмичења на Олимпијским играма доживи свој дефинитивни и потпуни крах. С обзиром на политичку површност просечног становника Србије, овако нешто би више него било шта отворило очи огромном броју људи и указало им да као земља и народ неумитно пропадамо. Зато верујем да нико више од Тадића и његових сатрапа ове три медаље није славио.

Реч-две и освајачима медаља. Трезвенији спортски аналитичари су већ указали да су две од три медаље освојили појединци који су до њих дошли не уз помоћ државе већ личним напорима. Има још нешто, међутим. Милорад Чавић је на победничком постољу носио мајцу „Косово је Србија“ и због тога је испаштао, али је рекао да се не каје. Новак Ђоковић се обратио народу на великом митингу за Косово и Метохију у фебруару. Њих двојица су једини наши спортисти пред целим светом дали недвосмислену подршку споственој земљи и народу у тим тешким тренуцима. А ватерполисти? Били су отписани од свих у мечу за треће место против Црне Горе али онда су, не бирајући средства, из својих редова одстранили Тадићевог политичког комесара и успех није изостао. Хоћемо ли разумети симболику у рецепт применити и на свакодневни живот?

Наша последња олимпијска златна медаља била је у септембру 2000, последњих дана Милошевићеве владавине. Што би Италијани рекли...meditate gente, meditate.

No comments: