8.9.08

До овога је морало доћи

На шта мисле? То је прво што пада на памет као оцена најновијих потеза челника Српске радикалне странке.

Прво, намера да се гласа за Споразум о стабилизацији и придруживању уз предложени амандман о тумачењу спорног члана 135 који говори о Косову и Метохији је одјекнула као гром из ведра неба. Рачуница је била да би тиме фактички било онемогућене даље ЕУ интеграције, а да би се истовремено скинуо терет „антиевропске“ партије са СРС. План достојан Болдрика из „Црне гује“, са толико рупа да ементалер наспрам њега делује као Кинески зид.

Прво, како неко мисли да ће један амандман који, узгред, нико још није видео, спречити власт којој кршење устава и закона дође као „добар дан“ да уради оно што је наумила. И када би та власт кренула у кршење фамозног амандмана и почела да предузима кораке ка признању Косова и Метохије као независне државе, шта би СРС урадила да то спречи? Да ли би имала снаге за тако нешто?

Тврдња да би се гласањем за ССП разбила фама о радикалима као „антиевропској“ и „странци прошлости“ је потпуно лишена контакта са реалношћу. Зар СРС заиста мисли да ће назови водитељи и плаћени аналитичарчићи одједном почети да их хвале? Зар заиста мисле да ће људи запамтити то да су и они гласали за ССП када је глобалистичка медијска машинерија успешно испрала мозак јавности о томе да се СПС реформисао? За овај и овакав медијски естаблишмент СРС ће увек бити „страшило“ и ништа што ови ураде неће то променити.

И треће, каква се порука шаље бирачима радикала? СРС је изборну кампању заснивао на томе да се са Европском унијом не потписују споразуми након што је ова послала мисију ЕУЛЕКС на Косово и Метохију и након што је већина држава-чланица признала лажну државу Косово. Овако наглим окретањем ћурка постиглом се само огорчење међу бирачима, који су се са правом осетили превареним, и чланством. Ако се већ намеравало учинити тако нешто требало је током лета спремати јавност на то, требало је сондирати локалне одборе, да се види какво је њихово мишљење, требало је шире образложити јавности прокламоване циљеве оваквог заокрета, а не да се све преко ноћи преломи, а незадовољном чланству и бирачима арогантно и са висине поручивати „не разумете ви то, то је висока политика, знамо ми шта радимо“.

У овоме се и делимично крије одговор на питање да ли би СРС имала снаге да спречи власт да криши усвојени закон са радикалским амандманом. На шта би се они позивали? На одбрану Косова и Метохије? Било би им одмах јасно указано на то да су они гласали за споразум са организацијом која је де факто признала Косово. Које механизме би користили за борбу? Захтев за нове изборе? Митинге? Традиционални бирачи СРС би били бесни због преваре и учињеног заокрета и не би више веровали овом руководству, нове не би имали одакле да узму. Изборе би изгубили, јер зашто би људи гласали за бледу евроунијатску копију када имају оригинал у виду „жутих“. А на митинге би им дошао занемарљив број. Зашто да демонстрирају, и тиме можда ризикују и живот(питајте породицу Ранка Панића, ако не верујете) ако ће врх сутрадан да склапа тајне споразуме са режимом и да то правда „тактиком и високом политиком“?

Стога је повлачење, изведено на крајње трапав начин и уз пуно губитака, био једини излаз из ове ситуације. Само да се не претвори у расуло...

No comments: