27.8.08

Где смо ту ми?

Коцка је бачена, Русија је признала независност Јужне Осетије и Абхазије. Корак који су трезвени аналитичари очекивали, али који се ипак десио помало неочекивано брзо. Са друге стране, званичници на западу су ухваћени поново на препад. Још се нису опоравили од тешког пораза који је њихов пулен Сакашвили доживео, а сада им је сервиран нови шок. У немогућности да нађу бољи одговор посегли су за причама о територијалном интегритету, суверенитету, међународном праву и потреби да се поштују резолуције УН. Гротескно до те мере да не заслужује коментар. Чак и западни коментатори имају проблем да не прсну у смех када коментаришу овако напрасну љубав САД и њених сателита према међународном праву. Где само нестаде доктрина о „посебном случају“ и „креативном тумачењу“ резолуција УН.

Како се то одражава на нашу позицију? На први поглед ствари су отежане јер је Русија овим потезом некако избила себи карту поштовања међународног права којом је до сада успешно контрирала западним тежњама за признањем Косова и Метохије. Али ствари нису тако једноставне. Чак се и из овакве ситуације може извући корист и то прилично велика.

Прво и основно се односи на непрестано указивање да је западно понашање у случају Косова и Метохије омогућило да се замрзнути конфликт на Кавказу поново распламса и да је на то Србија упозоравала још приликом нелегалног проглашења независности и такође нелегалног признања исте. Истовремено, без обзира што обичан грађанин Србије може да у потпуности разуме мотиве Русије и што познаје добро ситуацију на Кавказу, званична Србија, за сада, треба да се уздржи од признања Абхазије и Јужне Осетије јер би то у овом тренутку било равно постављању бомбе под сопствену кућу. С тим у вези саопштење министартства спољних послова је доста уравнотежено али се између редова може прочитати да се за главног кривца означавају оне земље које су признале Косово и Метохију, што је чак и више него што се може очекивати од садашње владе.

Друго,ово може да помогне нашој иницијативи да Међународни суд правде у Хагу оцени легалност признања Косова и Метохије. Наиме, многе мале земље са зебњом гледају како се пред очима света урушава међународни поредак мукотрпно стваран још од Вестфалског мира. Ниједној не одговара да ради основне заштите мора да се упусти у грозничаву трку у наоружању и трудиће се да колико-толико врате ситуацију у легалне оквире. Због тога би многе могле да дају подршку иницијативи Србије.

Кључно је питање имамо ли људе способне, или боље, вољне да овако нешто ураде? Веома сам скептичан по том питању.

25.8.08

Хоће ли неко разумети симболику?

Завршиле су се и Олимпијске игре. Нећу ништа да причам о њиховој спектакуларности, све сте видели. Уместо тога, осврнуо бих се на своја лична размишљања.

Признајем, навијао сам да не узмемо ниједну једину медаљу! Зашто? Спорт, више од било чега, одражава стање духа друштва и нације. Током деведесетих, и поред свих напада на нас и препрека, што формалних, што неформалних, могли смо са приличном дозом сигурности да ће наши тимови и спортисти умети да дођу до титула и медаља. У неизвесној завршници мечева у било ком спорту, углавном би наши тимови превладали. Последњи шут, последњи смеч, последњи дриблинг, последњи замах наши би мајстори скоро увек одрадили успешно. Зашто? Зато што су иза себе имали државу и нацију која је колико-толико држала до себе и која је колико-толико гајила своје позитивне традиционалне вредности. Власт, каква год да је била, није купила свој капитал на уништавању онога што су Срби вековима сматрали светим, а за рачун глобалистичких творевина. Спортисти су тада могли да недостатак финансијских средстава надокнаде патриотским заносом и традиционалним српским инатом јер су знали да иза себе имају нацију која иза њих стоји свим жаром.

А сада? Сада су власт преузеле тзв. демократске снаге, снаге „транзиције“ и „тржишног начина размишљања“. Са медија се годинама убија национална свест, шири се презир према националној култури, а истицање националне припадности се етикетира најпогрднијим називима. Такво духовно стање се неизбежно пренело и на спортске екипе. Због чега данас да кошаркаши, фудбалери, одбојкаши, одбојкашице, стрелци запну мало више када се нађу пред мало јачим препрекама? Коме да донесу радост? Себи? Освојили су они већ доста. Властодршцима који злоупотребљавају спорт горе него било ко пре њих? Народу који је убијен у појам и који се боји да ће нека будалетина махање државном заставом или показивање три прста прогласи за „фашизам“? А о томе да држава осам година након пада „мрачног режима“ и „отварања према свету“ није уложила апсолутно ништа више од претходне власти да и не причамо.

Да смо остали без медаља, мислим да се само најокорелији евроунијати не би запитали како то да је „лоповски, злочиначки Слобин режим који нас је одвојио од света“ могао да одгаји европске, светске и олимпијске прваке у кошарци, ватерполу, одбојци, стрељаштву и сасвим солидне фудбалске и рукометне тимове, а да под „демократском и према Европи отвореном влашћу“ спорт, након Евробаскета 2005, СП у фудбалу 2006 и других такмичења на Олимпијским играма доживи свој дефинитивни и потпуни крах. С обзиром на политичку површност просечног становника Србије, овако нешто би више него било шта отворило очи огромном броју људи и указало им да као земља и народ неумитно пропадамо. Зато верујем да нико више од Тадића и његових сатрапа ове три медаље није славио.

Реч-две и освајачима медаља. Трезвенији спортски аналитичари су већ указали да су две од три медаље освојили појединци који су до њих дошли не уз помоћ државе већ личним напорима. Има још нешто, међутим. Милорад Чавић је на победничком постољу носио мајцу „Косово је Србија“ и због тога је испаштао, али је рекао да се не каје. Новак Ђоковић се обратио народу на великом митингу за Косово и Метохију у фебруару. Њих двојица су једини наши спортисти пред целим светом дали недвосмислену подршку споственој земљи и народу у тим тешким тренуцима. А ватерполисти? Били су отписани од свих у мечу за треће место против Црне Горе али онда су, не бирајући средства, из својих редова одстранили Тадићевог политичког комесара и успех није изостао. Хоћемо ли разумети симболику у рецепт применити и на свакодневни живот?

Наша последња олимпијска златна медаља била је у септембру 2000, последњих дана Милошевићеве владавине. Што би Италијани рекли...meditate gente, meditate.

22.8.08

А где је повећање, Кркобабићу?

Септембар долази а од најављених 10% повећања пензија нема ништа.

Упркос ранијим најавама, Влада Србије на данашњој седници није расправљала о доношењу уредбе којом би септембарске пензије биле повећане за 10 одсто.
На прес конференцији после седнице владе минситар трговине и туризма Слободан Милосављевић рекао је да су још увек у току консултације представника више минстарстава са премијером и да се у наредним данима може очекивати одлука по питању пензија.


Једног лепог дана, а можда и пре...

19.8.08

Први плодови „проевропске владе“

Почетни корак ка тихој замени УНМИК-а ЕУЛЕКС-ом је већ начињен. Може Иванко да прича шта хоће о „техничком“ карактеру споразума, сама чињеница да се тој мисији даје инфраструктура УНМИК-а довољно говори.

Од наше власти стигла је очекивана реакција: гомила празних речи. А о томе да су и они сами допринели овоме да и не говоримо. Двосмислени став да се ЕУЛЕКС не прихвата зато што „није одобрио Савет Безбедности УН“, а не зато што он треба да спроведе тзв. Ахтисаријев план служи да домаћој јавности прикаже да се, као, брани Косово и Метохија, а Американцима и ЕУ како се никакви конкретни кораци неће предузимати.

Права влада Србије би одмах на Косово и Метохију позвала посматраче из Русије, Кине и других земаља Шангајске иницијативе, покренула расправу у Савету Безбедности и Генералној скупштини и тужила западне земље Међународном суду(ако већ не може војно да реагује). Али ово није права влада Србије...

Протест, 17.08.2008

Увод, молитва за Јова Ђога и говор Милете Павићевића.



Адвокат Светозар Вујачић.



Шетња

15.8.08

Не подносе добро пораз

Ударац који је претрпео пронатовски председник Грузије није добро примљен од стране западног естаблишмента. Поред очекиваног беса и хистерије која се може просто напипати са ТВ екрана и новинских стубаца, ту је нешто ново, нешто на шта су последњих месеци прилично заборавили: међународно право и територијални интегритет држава.

Дирљиво је било слушати Буша, Рајсову, Кушнера и остале сподобе како верглају о томе да "Русија мора поштовати територијални интегритет Грузије". Не знам само где су им били ти високи идеали пре шест месеци у случају Србије. Али, наравно, то је био "посебан случај". По чему? Због чега? Зато што су они тако рекли!

Технологија 21. века у служби људи чији су морални назори из доба првобитне људске заједнице је најцрње проклетство које је ову планету могло да задеси. Хоће ли се људски род извући из овога? Заслужује ли то уопште?

11.8.08

Хибрис и Немезис

За оне које не знају, прва реч из наслова означава претерану гордост и самоувереност, а друга је грчка богиња освете. По грчкој митологији Немезис је несрећама погађала сваког човека који је испољавао хибрис.

Немезис се на делу показује ових дана на Кавказу. Пет година грузијска власт на челу са Сакашвилијем гура прст у око Русији, хвалећи се на сва уста о везама са САД и жељом да се приступи НАТО пакту. Пет година је Грузија била главни покретач антируских иницијатива и акција међу земљама бившег СССР.

У ноћи између четвртка и петка дошло је до последње капи која је препунила чашу. Заиста не знам шта се мотало по глави Сакашвилија, да ли је заиста поверовао у причу о "олимпијском примирју" и помислио да ће Руси мирно посматрати и чекати крај Игара, а дотле ће мирно да посматрају убијање својих војника и цивила или је помислио да ће НАТО заиста због њега ући у рат па је заиграо на све или ништа, тек господин се озбиљно прерачунао. Док ово пишем, Руси су већ пресекли све везе Тбилисија са морском обалом, а иста је у блокади. Поред потпуног војног слома, Грузији прети и хуманитарна катастрофа као резултат авантуристичког и неодговорног понашања председника те земље.

Но Сакашвили не треба да брине. Њега и даље чека посао у Њујоршкој адвокатској фирми одакле је пучем против Едуарда Шеварнадзеа преузо власт 2003. године, а затим преузимање власти "легализовао" изборима на којима је добио 96% гласова(проценат достојан Енвер Хоџине Албаније). Грузијци ће са друге стране морати да подигну оно што остане од њихове домовине.

А могло је да буде много дручачије, само да је неко уочио ноторну чињеницу да је спонзор хиљадама километара далеко, а комшија одмах ту до њега и да не намерава да иде, само да се није јурило да се прикључи плановима спонзора да се комшији у свакој прилици постављају клипови у точкове, само да се водила мало пријатељскија политика према комшији у невољи и да се није гледало да се ућари на рачун његовог тренутног слабљења. Ко зна, можда би у знак захвалности добили поклон у виду једне планинске области или још понешто.

Овако, Сакашвилијев хибрис му ових дана доноси сасвим заслужене поклоне од Немезис.

ПС О Сакашвилијевим не вреди трошити речи. Њихове приче о територијалном интегритету Грузије или непропорционалној сили су испразне сваком са иоле морала и образа. То више нису ни дупли стандарди, то је најгори трибализам по систему "добро јекада ми опљачкамо суседно село, а зло када суседно село опљачка нас".

Протест, 09.08.2008

Раде Љубичић из "1389":



Шетња:



Нико из "Новости" и "Политике" се није удостојио да прими наш поклон. Толико о њима.

8.8.08

Сада бије "демократска" полиција

Прочитајте исповест породице Ранка Панића, демонстранта којег су пребили полицајци 29. јула. Да ли је можда у још некој новини ово објављено?

И замислите да се ово десили током тзв. "злогласних деведесетих"...

Протест, 07.08.2008

Кратак увод:



Говор Владимира Кршљанина:



Шетња:

7.8.08

Александар Исајевич Сложењицин, 1918-2008

Мало људи се може похвалити да су дали битан допринос паду једне империје само својим писањем и говорима. Александар Солжењицин је један од њих. Његове књиге су поставиле интелектуалну основу за пад комунизма у Русији и источној Европи и срушиле романтичну представу о СССР коју су гајили многи левичарски интелектуалци на западу. Исто тако није упао у замку у коју су упали многи и за сва зла кривио Стаљина, већ је цео систем и идеологију комунизма видео као погрешну што му је донело изгнанство из родне земље.

Не треба ни говорити да га је све то учинило херојем за непријатеље комунизма широм света. Но, Солжењицин је имао једну другу страну о којој нисмо знали, или боље, о њој нам није дозвољено да знамо од стране такозваних западних демократија. Изглед да Александар Исајевич није претерано волео ни савремени западни начин живота, о чему нас обавештава Џорџ Фридмен из Стратфора, преко блога "Поглед сдесна":

На азапду су га све партије посматрале као хероја. Конзервативци су га видели као непријатеља комунизма. За либерале је био шампион људских права. Сви су пројектовали Солжењицина према свом лику. Добио је нобелову награду за књижевност која му је осим имунитета од хапшења дала и литерарну величину. Уместо да га ухапсе Совјети су га протерали, пославши га у егзил у САД.

Када је дошао у Вермонт, људи су полако почели да упознају правог Солжењицина. Конзервативци су схватили да је, иако је заиста био противник комуниста и презирао је њњихове апологете на западу, исто тако презирао западни капитализам. Либерали су схватили да је поред противљења совјетској репресији, он противник њихове опсесије правима појединца, поготово оне о неограниченој слободи изражавања. Солжењицин је био потпуно другачији од других и за тили час је прешао пут од херојског интелектуалца до заморног лудака. Солжењицин је оштро нападао идеју да је алтернатива комунизму једино секуларни, индивидуалистички либерализам. Он је у глави имао другачију алтернативу.

Солжењицин је видео основни проблем људске расе у њеној укорењености у француском Просветитељству и модерној науци. И једно и друго свет идентификују са природом, а природу са материјом. IАко су људи део природе они су и сами материја. Ако су људи материја, где је домен божанског и духовног? И уколико нема места за Бога и духовност, шта спречава људе да потону у бестијалност? За Солжењицина, Стаљин би био немогућ без Лењинове похвале материјализму, а Лењин немогућ без Просветитељства.

Са Солжењицинове тачке гледишта западни капитализам и либерлаизам су на свој начин подједнако ужасни као и Стаљин. Адам Смит је сматрао да човек примарно испуњава економске циљеве. Хомо економикус тежи да максимизује своје богатство. Солжењицин је заступао тезу да је то најбесмисленији живот који се може замислити. Њему нису сметали богатство и поседовање, већ идеја да је тежња ка богатству примарни циљ човека, и да је сврха друштва да људима то омогући.

Солжењицин је тврдио(и у томе није био једини) да тежња ка богатству као само себи циљ од људи чини празне љуштуре. Он је тумачио афоризам Блеза Паскала да су људи толико запослени да заборављају да треба да умру као упозорење да сви умиремо и да начин на који ћемо да умремо је предодређен начином живљења. За Солжењицина, амерички јуриш за богатством је болест која разара душу запада.

На исти начин је видео и слободу изражавања. За Американце, право на изражавање надилази садржај тог изражавања. Чињеница да се говори је постала важнија од тога шта се говори. За Солжењицина, исти принцип који је људе претворио у опсесивне јуришнике за богатством их је претворио у износиоце бесмислених идеја. Материјализам је довео до индивидуализма, а индивидуализам до културе лишене духовности. Западне слободе, по Солжењицину, произвеле су стравичну културу интелектуалног самозадовољења, разврата и духовног сиромаштва.


Није само његова разочараност у западни либерлаизам била оно што је терало западни естаблишмент да Солжењицина гурне под тепих. Његова визија посткомунистичке Русије им је ледила крв у жилама:

Солжењицин је веровао да постоји аутентична Русија која ће се издићи из катастрофе. Биће то Русија која ће пре свега славити Мајку Отаџбину, која ће прихватити своју јединственост. Таква Русија неће имати своје узоре. У срцу ове Русије би била Руска православна црква, не само са својом духовношћу, већ и са традицијом, ритуалима и уметношћу.

Мисија државе била би одбрана отаџбине, стварање услова за културни преопрод и, што није немало неважно, омогућавање удобног живота својим грађанима. Русија би била изграђена на два стуба: држави и цркви. У оквиру овог контекста би Руси живели. Циљ не би било стварање најбогатије државе на свету, као ни места апсолутне једнакости. Исто тако, то не би било место где би сви могли да кажу шта желе, не зато што би били ухапшени, већ зато што би били друштвено изопштени.

Најважније од свега, то не би била држава којој управља тржиште, већ тржиште којем управља држава. Економска моћ за Солжењицина није била небитна, без обзира да ли се радило о појединцу или друштву, али никада није била циљ самој себи и увек ограничена другим стварима. Што се странаца тиче, Русија би увек морала да се штити, као било која друга нација, које желе да је освоје и отму њена богатства.


Јасно се види зашто овакве идеје задају главобоље естаблишменту у Америци и ЕУ. Нема то никакве везе са наводном агресивношћу Русије или некаквом претњом демократским институцијама или процесима. Ради се управо о бесмисленој и празној култури која се на западу култивише последњих 40 година. Успон "аутентичне Русије" какву ју је видео Сожењицин би показао свету да постоји алтернатива екстремистичком либерализму САД и ЕУ. Такав развој догађаја би можда чак довео и до успона "аутентичног запада" из пепела идеологије либерализма. А то што ова визија долази од човека који је судбину комунизма предвидео боље него било ко од назови аналитчара на западу задаје додатне бриге владајућим круговима.

Смрт Александра Солжењицина има и личну компоненту. Свих ових година Солжењицин је безрезервно подржавао српски народ, бранио га је од демонизације и прекоревао руске власти да не чине довољно да заштите Србе. У једној од својих последњих публикација оштро је критиковао западну политику према Косову и Метохији и поручио Србима да "остану јаки". Могли бисмо да га послушамо, иако ствари изгледају лоше, а наде једва да има. Али помислите само како је изгледало Александру Исајевичу у једном од гулага.

6.8.08

Нема одступања од зацртане партијске линије, ми смо демократија!

Бивши "пајтоновац" Мајкл Пејлин се нашао на тапету уредништва Би-Би-Сија. Разлог? Није поверовао у "званичну верзију" догађаја у бившој Југославији што је неопростив грех у британској тзв. демократији.

Највише му је замерено што је изједаначавао улогу муслимана, Хрвата и Срба у рату у Босни.

"Његов серијал је био више политички коментар него путопис", закључило је управљачко тело ББЦ-а.

Палин је највише критикован због реченице: Serbia was "unfairl blamed" for all the trouble in the region. (Србија је неправедно оптуживана за сво зло у региону).

...

Челници ББЦ-а су оценили да је Палин "могао мало више да укаже на српску улогу у конфликту" и да је својим коментарима "могао да наведе гледаоце да су све стране подједнако одговорне за рат у бившој Југославији".


Пејлин још има и среће. Да је којим случајем држављанин Србије његовим случајем би се бавио вероватно и председник ДС који изиграва председника Републике, о антисрпским НВО да и не говорим, а вероватно би му и чедојугендовци у посету навратили, као својевремено покојном академику Николи Милошевићу.

5.8.08

Упркос свему сам ту

Признајем, био сам у искушењу да дигнем руке од свега у ноћи 11. маја. Није ми било јасно да људи тако лако могу да се "приме" на обећања оних који им само зло наносе и њихових експонената. Заправо, помислио сам да смо као нација изгубили осећај за добро и зло односно да смо дошли у фазу да не можемо да разликујемо корист од очигледне штете а коју је одлично описао Иво Андрић.

Затим сам се мало сабрао и по систему "јутро је паметније од вечери" анализирао мало чињенице. А оне су говориле о лошој кампањи СРС као најјаче националне странке која је вероватно очекивала да јој све падне у крило, медији који су углавном гурали евроунијатску причу и то не само за ову кампању већ годинама уназад, злоупотребе службених положаја државних функционера из тзв. проевропске опције...И поред тога, већина грађана је гласала за странке које су се залагале за патриотску политику и таква власт је и требала да се састави. То што је једна од патриотских опција одлучила да превари своје бираче и да реторику подржи делима која су у тоталном нескладу са оним што су причали друга је ствар. Шта рећи? Нека им је Богом просто. Ако ништа друго, жито се дефинтивно одвојило од кукоља. Након ових избора странке и коалиције су се коначно дефинисале када је реч о националном опстанку, више им нема промене табора.

Оно што је уследило је логична последица састављања коалиције са коца и конопца која данас влада Србијом чије су једине споне власт и новац(ако изузмемо бол за умрлим председницима странака) и којој ниједан принцип није свет осим два већ поменута. Што би њих потресало то што ће Срби на Косову и Метохији и Републици Српској да пате под окупацијом и репресијом шиптара, босанских муслимана и Хрвата? Они имају свој "европски пут" и поред њега виле које су саградили од провизија које су добили за продају будзашто државних фирми и богатстава као и гласова својих бирача.

Парадоксално, али стање које је уследило је и мене подстакло на акцију. Немам намеру да са стране гледам док криминална интересна група која чини власт у Србији данас дотуче све што је српско! Намеран сам да речи на блогу поткрепим и акцијом. За сада је то моје присуство на свакодневним протестима против режима Бориса Тадића(онолико колико ми обавезе дозвољавају), а са којих ћу овде повремено да извештавам(поред, наравно, редовног блоговања). А после, можда и нешто више...За сада не бих о детаљима јер је јасно из бахатих најава шефа режима да ће се мишљење које не изражава стремљење ка "еу-ропском путу" бити сузбијано и не знам колико ће моје деловање имати ефекта.

Знам само да под овом влашћу српском народу прети нестанак. Усвоје ли се назови вредности "евроунијата" више нећемо бити Срби, већ обична бесловесна маса коју ће свако моћи да обликује и развлачи по жељи. А то је судбина која се мора по свако цену избећи.