29.10.08

Држите им до образа ка' и они вама

Имао сам недавно расправу са неким својим познаницима о мом категоричком одбијању да гледам најновији филм Горана Марковића "Турнеја". Они никако нису могли да разумеју то што сам отворено рекао да не желим да гледам тај филм због политичке оријентације аутора. "Како можеш, па он је уметник, раздвој уметност од политике" само су неки од клишеа које су употребили. Одговорио сам једноставно да не желим и тачка.

Бих ја одвојио уметност од политике, али је проблем у томе што Марковић и слични то неће. Режисер се више пута хвалио да је циљ филма да "политички осуди све стране у босанском конфликту", а то на говору евроунијата непогрешиво значи пљување по Србима и Србији. Да дајем паре за тако нешто не пада ми на памет.

И уопште, шта је толико лоше нападати један филм са идеолошке стране, поготово уколико филм има претензију да шири извесну идеологију и уколико редитељ отворено каже да дело има политичку конотацију. Молим лепо, ако преко филма хоћете да ширите политичке идеје, очекујте онда оштре нападе од стране оних којима се ваше идеје не допадају и не тражите од њих да се концентришу на формалне ствари као што су глума, мимика, кадар, осветљење и слично. Нико нормалан приликом оцењивања филма "Jud Süss" не коментарише експозицију редитеља Фајта Харлана или квалитет тумача насловне улоге Фердинанда Маријана већ се сви, с правом, осврћу на идеолошку поруку коју је упућивао. И немојте ми само са лажним згроженим тоном причати како се не могу поредити "Jud Süss" и "Турнеја". Могу још како! И један и други користе полуистине, извртање чињеница, карикирано негативни приказ и измишљотине да би протурили одређени поглед на свет. Јесте први имао убилачке последице, али то не значи да други, смештен у одговарајући контекст нема или да га можда не може имати.

Према томе, слободно кажите: "Нећу да гледам филм из политичких и идеолошких разлога", нарочито ако је он отворено направљен у ту сврху, у сврху пропагирања евроунијатизма. То се нимало не разликује од одбијања да на телевизији гледате омрзнутог жутог политичара. И не обраћајте пажњу на квазисупериорне коментаре евроунијата о томе како сте "ограниченог духа". Имате га више него што ће они икада имати.

24.10.08

И, шта испаде на крају од "напредњака"?

Дуго очекивани и помпезно најављени дан оснивачке скупштине нове странке Томислава Николића је дошао и прошао па је ред да мало прокоментаришем манифестацију.

Нема више српске, па ни стране класичне музике, сада је у моди "Роки", ваљда као доказ "напредности". Говори онако испразни, лишени супстанце и поенте, препуни фраза о "бољем животу", "мосту између истока и запада" и "борби против криминала". Ни речи о програму, ни "и" од некакве идеологије нити је речено како замишљају да остваре то што су наумили, ма шта то било. Сходно томе и атмосфера у, истини за вољу, препуној сали Сава Центра, млака, недоречена, без правог ентузијазма какав се очекује у оваквим приликама, посебно након најава челника СНС како су се ослободили "баласта радикализма". Један мој пријатељ који је био присутан је то најбоље описао речима: "Пун Сава Центар, а у ствари празан".

Можда је свему томе нарочито допринело присуство представника амбасада САД, Британије, Француске, да к'о бива, чују лично од Николића шта имају да им кажу. А отимање Црне Горе и Косова и Метохија, протеривање Срба из Крајине и са Косова, НАТО агресија? Помену ли "напредњачки" челници то понекад? И где се Лука Караџић уклапа у све то? Вероватно да би могли да одрже представу како могу да буду све за свакога.

Кад је све ово почело рекао сам да ће Николићева партија у најбољем случају бити ДСС на стероидима. То је била превише оптимистична процена, ово што смо видели у Сава Центру је ДСС од пре 2006 коме треба хитно убризгати тестостерон.

21.10.08

Споменик

Ових дана се подигла прашина око доделе титуле почасног грађанина Новог Сада Ефраиму Зурофу. Зуроф још размишља да ли да прихвати награду због чињенице да у Новом Саду постоји споменик истакнутом Србину Јаши Томићу, у чија се дела убраја и антисемитски памфлет "Јеврејско питање". Реакција Зурофа је донекле и разумљива, али не може се овај случај посматрати једноставно. Напротив, он отвара неколико веома сложених питања.

Градска власт у Новом Саду је брже-боље, иако то нико, па ни Ефраим Зуроф, не тражи од њих. Поред већ традиционалне сервилности, разлог за то је и што је Томић био један од најистакнутијих српских првака ондашње Аустро-Угарске и што је директно заслужан за то што што је Велика народна скупштина Војводине објавила присаједињење Србији, што је несумњиво трн у оку евроунијатима и и чанкочедистима. Циљ овог покушаја да се Томићево целокупно дело сведе на поменути памфлет је јасан: огадити српску идеју и српство у Војводини и представити га као шовинистички и антисемитски пројекат што оно што никада није било. Националне организације и појединци се морају супротставити намери да се споменик Јаши Томићу избаци из Новог Сада, али то треба учинити на паметан начин. Уједно је ово и прилика да се прекине са једном лошом праксом у нашој историографији.

Не треба бежати од истине, Јаша Томић јесте аутор тог памфлета у којем износи своје, не баш повољно мишљење о Јеврејима. То дело је, међутим, у његовом опусу заузимало крајње маргиналну позицију. Чак и за његовог живота је било прилично мало познато. Јаша Томић никада своју политику нија базирао на њему, оно није имало никакав одјек у јавности, оно није представљало преовлађујући став у српском народу нити је икада било водиља за заваничну државну политику. И тако би у јавности требало рећи. Зашто је проблем да се каже да је Јаша Томић погрешио што је написао то дело(настало пре свега као плод његових личних искустава са појединим Јеврејима), да је подлегао непотребним генерализацијама и неким сличним памфлетима којих је била пуна Европа тог времена? На крају крајева, Томић је био само човек, он је имао права на своје грешке и заблуде и чинио их је у животу и због њих и плаћао цену. Ту је и питање контекста времена и цивилизацијског развоја. У време у којем је живео Томић извесна доза ксенофобије, па и шовинизма у појединцима је била сасвим нормална појава, зашто би Томић морао да буде потпуно имун на свет око себе?

Мора се раскрстити са праксом да се национални великан сматра за непогрешивог свеца и да се по сваку цену брани апсолутно све што је написао или изговорио. То не само да није правилан научни приступ већ је и у доброј мери идолопоклонство. Посебну медвеђу услугу српској ствари чине управо они појединци и организације које узимају такав приступ и који чак Томићев памфлет оцењују позитивно. Уз такве "бранитеље" нису потребни чанкочедисти и жути!

Може се заузети још једна линија одбране, она која говори о сличним примерима из света. Ево најеклатантнијег: у Бечу, један део најчувеније улице, Ринга, носи назив по др.Карлу Лигеру, градоначелнику са почетка 20. века и ватреном антисемити, толико ватреном да га Адолф Хитлер у "Мојој борби" хвали као свог најранијег политичког узора. Ако бих био посебно циничан , могао бих и да кажем да од Томићевог памфлета ниједан Јеврејин није страдао, док су од Лигерових антијеврејских говора страдали, макар и посредно, милиони.

Реч-две и о Ефраиму Зурофу, који је у неку руку проузроковао читаву ову контроверзу. Он је учинио много да у свет продре истина о Јасеновцу, усташком геноциду и нацистичким злочинима над Србима, много више од неких самозваних великих Срба или чак и од државе Србије(што о тој држави говори све). Поменуо сам већ да је његова реакција са једне стране разумљива али Србија и српски народ не може да унижава Србе који су за њих учинили значајне ствари због тога што су имали и своју непријатнију страну. Измештање споменика Јаши Томићу једноставно није опција, али, као што сам већ приметио, Зуроф то ни не тражи. Исто тако није дефинитивно одбио награду већ још увек размишља. А разлог за то је, убеђен сам, управо тај што је он свестан да су Срби имали своје разлоге да подигну споменик Томићу, разлоге у које не спада његово лично мишљење према јевејском народу, и да се његово животно дело не може свести само на један памфлет. Убеђен сам да би читав неспоразум био превазиђен када би се Зурофу на одговарајући начин, критички, представили лик и дело Јаше Томића, а можемо, уколико буде било потребно, и да га подсетимо да је Симон Визентал средиште своје организације сместио у Беч, са све др. Карл Лигер рингом.

16.10.08

„Титаник“ и Србија

Многима од вама је већ јасна паралела, али што је најгоре имамо и ликове који безмало у потпуности одговарају оним правим са несрећног брода. Ево их:

Борис Тадић – Брус Исмеј. Као и Исмеј говори само „напред, напред“ не обазирући се на упозорења и могуће последице. И немојте сумњати да ће и он наћи начин да се укрца на чамац за спасавање остављајући многе иза себе да се сналазе како знају и умеју.

Мирко Цветковић – капетан Едвард Смит. Инстинкт му можда и говори да је погрешно да слуша власника, али он то свеједно ради. Хоће ли бар имати образа као и Смит, који је потонуо заједно са бродом?

Војислав Шешељ – осматрач Фредерик Флит. Он је одавно упозорио: „Ледени брег, право испред нас!“

Војислав Коштуница – први официр Вилијам Мурдок. Био је на мосту, видео је да ће брод да удари, наредио скретање курса, али прекасно и недовољно.

Ивица Дачић – кормилар Хиченс. Ем је био кормилар у тренутку судара, ем се још љути на оне које би да преживе катастрофу и изиграва ауторитет.

Томислав Николић и његови „напредњаци“ – оркестар Волиса Хартлија. Док брод тоне они свирају лагане и веселе мелодије да смире унезверене путнике...Или можда да их убеде да је заправо све у реду?(„да смањимо политичке тензије“, „смиримо страсти“).

А ми, где смо ми? Закључани у потпалубљу, како и доликује путницима треће класе. Ко још даје пет пара за нас?

10.10.08

10 разлога за растурање Европске уније

Норвешки блогер под псеудонимом Фјордман је у серији својих есеја у којима износи своје виђење света написао и овај под насловом "10 разлога за растурање Европске уније". Овде га преносим у целини, преведеног на српски. Оригинал, на енглеском, можете прочитати овде.

1. ЕУ промовише криминал и нестабилност

ЕУ не штити мир у Европи. Напротив, она подрива стабилност на континенту тиме што распушта контроле граница у време највећег померања становништва у историји, док многи имигранти долазе из политички нестабилних земаља чија се нестабилност затим прелива у европске земље. Преко своје неразумне имиграционе политике, ЕУ би моглабити делимично одговорна за изазивање грађанских ратова у неким европским државама. Можда ће бити упамћена као „мировни пројекат“ који је донео рат.

Европска унија је створила регију без граница од Грчке до Француске и од Португала до Финске, али грађани и даље плаћају порез националним државама чије се границе и даље не штите. Смешно је давати половину прихода ентитетима који немају више контролу над сопственим границама и законодавством. Све док се поново не успоставе границе националних држава грађани земаља ЕУ немају никакву обавезу да плаћају порезе.

ЕУ промовише огроман број правила и прописа, но и поред тога улични криминал је све чешћи и углавном некажњен. Закони углавном погађају недужне док криминалци владају улицама, мада треба признати да и многе националне државе имају ту ману. Док власти у Лондону, Амстердаму, Риму и Паризу нису у стању да обезбеде ред и поштовање закона, грађани имају не само право, већ и дужност да се наоружају да би заштититли себе своје породице и своју имовину.

Сасвим је могуће да ће од неке врсте паневропске сарадње засноване на припадности истој цивилизацији бити користи, али не у облику каква је ЕУ данас. ЕУ није основана ради кооперације и заштите интереса Европљана, она је основана да би се континент претворио у забавни парк мултикултурализма где би домицилно становништво било културно сломљено и демографски уништено. ЕУ је друштвени експеримент огромних размера који се врши над стотинама милиона људи.


ЕУ не говори у име Европљана на међународној сцени. Она је у најбољем случају бирократски монструм, у најгорем утопијски пројекат. Због ње нас непријатељи схватају мање озбиљно. Не само што ЕУ не говори у наше име већ се и труди да нас ућутка, да нас лиши било каквог утицаја на нашу будућност и судбину наших народа.

2. ЕУ слаби културну одбрану Европе

ЕУ систематски предаје континент нашим највећим непријатељима. Када су Французи, Холанђани и Ирци одбили Устав ЕУ, елите су наствиле да се понашају као да се ништа није десило. Када исламски свет каже да ЕУ треба да искорени „исламофобију” они се одмах сложе. Када организација игнорише интересе својих грађана истовремено штитећи интересе непријатеља, та организација постаје непријатељски ентитет којим управља корумпирана издајничка класа. То је данас ЕУ.

ЕУ намерно разара културне традиције земаља чланица преплављујући их имигрантима и гушећи домаће традиције. Ово је тешко кршење права домицилног становништва на целом континенту. Европа има једну од најбогатијих културних традиција на свету. Заменити је шеријатским варварством је злочин против човечности. Европска унија је данас примарни (иако не једини) мотор исламизације Европе, што је вероватно највећа издаја у историји. Снисходљивост према исламу и муслиманима је толико урезана у ДНК Европске уније да је једини начин да се заустави исламизације Европе је да се цела ЕУ растури.

3. ЕУ промовише надувану бирократију

Студија коју је извела организација „Отворена Европа“ у августу 2008 открила је да ЕУ запошљава праву малу армију бирократа, и да је права бројка потребна да управља Унијом негде око 170,000 — седам пута већа од цифре од 23,000 коју наводи Европска комисија.

По њима, “Законодавни процес у ЕУ је сложен и нејасан, тешко је одредити колико заправо људи формулише, имплементира и надгледа законодавство. Истраживање „Оворене Европе“, уз огранићен приступ информацијама, показало је да само израда нацрта закона и начина његове имплементације у оквиру захтева запошљавање 62,026 људи. Ова цифра открива где се заправо врши законодавство у оквиру ЕУ: у комитетима, иза затворених врата, далеко од очију јавности. Већина послова се обавља ван званичних институција, у „експоертским групама“, „саветодавним групама“, и ономе што се назива „комисијским комитетима“.”

Да се приметити да овај затворени и тајновити процес и те како подсећа на диктатуру. ЕУ следи стратегију скривања на отвореном и сакрива праву власт преко бирократских комплексности. Овакву стратегију су применили и приликом израде нечувено дугачког „Евопског устава“.

Уколико вам неко представи уговор од неколико стотина страна који се састоји од више-мање неразумљивог техничког језика кји треба да влада свим видовима живота и вашег и ваше деце у унука и да вам та особа каже да морате да јој верујете на реч да је то добро и тражи од вас да потпишетедали бисте прихватили то? Ово је суштина онога што је ЕУ урадила целом континенту. Када су неки несимпатични људи, на пример Холанђани и Ирци, нељубазно одбили да се сложе са овим новим ропством, ЕУ је одлучила да их уговор свеједно обавезује. Ово је невероватна ароганција, чак издаја.

ЕУ још увек није тоталитарни идентитет, али има све инструменте да то постане. Корумпирала је националне елите које су продале слободу својих грађана одвевши их у највећи систем „рекета“, онај кога плаћају европски порески обвезници. Растућа паневропска социјална држава се сада меша у све видове друштвеног и економског живота, а њом влада често непријатељска мањина социјалних инжењера која никое не одговара и која жели да своје ставове наметне већини.

4. Превелика регулација и централизација као непријатељ слободе и просперитета

Европа је некада била динамичан контитент захваљујући конкуренцији на свим нивоима. Данас је скоро немогуће наћи део друштва који није погођен претераном регулацијом ЕУ. ЕУ функционише као супердржава којој управљају етатисти опседнути регулацијом. Они ништа нису научили из историје која је показала да је центално планирање скоро свуда довело до пропасти. Ево шта пишу Нејтан розенберг и Л.Е.Бридсел књизи Како се запад обогатио: економска трансформација индустријског света:

“У почетку су западна достигнућа y самосталности била резултат слабљења политичке и религиозне контроле, чиме је дата могућност експериментисања. Раст је, наравно, једна врста промене и он је немогућ тамо где промене нису дозвољене. Било каква успешна промена захтева слободу експериментисања. Давање такве друштвене слободе владаре кошта дела контроле над земљом, чиме предају на неки начин будућност другима. Велика већина друштава, у прошлости и сада, то нису дозвољавала. Али се нису ни обогатила.”

Штавише, “Запдна технологија се развила у контексту високог степена самосталности политичке, економске, религиозне и научне сфере друштвеног живота. Да ли је овакав висок степен самосталности неопходан за успешну примену технологија за економски бољитак? Многи се слажу са тим да је самосталност науке у односу на политичку и верску власт битна за напредак, а јасно је да је сличан степен самосталности потребан и економији како би научна достигнућа преточила у развој. Технолошки капацитет друштва ће бити деградиран уколико постоји политичка или религиозна контрола над иновацијама и експериментима и уколико та контрола буде директно заинтересована за исход. .. .”

Европска унија је антислободарска јер концентрише превише власти у централизованом бирократском систему којег људи изван њега не могу да разумеју. Аустријски економиста Фридрих Хајек је у свом делу Пут ка ропству упозорио:

“Умислити да се економски живот који се састоји од широког круга разних фактора и људи може може планирати демократском процедуром значи бити несвестан проблема које из тога могу произићи. Планирање на међународном нивоу, чак више него на националном, ће на крају постати владавина голом силом, наметање већини од стране мањине стандарда који су планери замислили.”

5. Недостатак расподеле моћи у ЕУ изазива њену злоупотребу

Француски филозоф Монтескје је био велики поборник британског политичког система. Он се залагао за то да се раздвоје извршна, законодавна и судска власт, тако да ниједна не би могла да наметне своју вољу. Ово је зато што “искуство показује да су сви људи подложни искушењу злоупотребе моћи и терају власт докле год она може да иде” Оваква расподела моћи скоро да и не постоји у Европској унији, раздвојеност извршне, законодавне и судске власти скоро да и не постоји и све оне функционишу без провере јавности. Укратко речено, мала група људи израђује и имплементира законе који имају предност над онима које су изгласане од стране изборних скупштина. Ово је прототип диктатуре.

Бивши немачки председник Роман Херцог је 2007 упозорио да је ЕУ претња парламентарној демократији. Од 1999 до 2004, 84% правних аката у Немачкој и већини држава чланица ЕУ је долазило из Брисела. По Херцогу, “политика ЕУ пати од мањка демократије и де факто суспензије расподеле власти.” Упркос овоме ЕУ није практично ни спомињана током избора 2005 у Немачкој. Стиче се утисак да ствари од суштинске важности не треба да буду предмет расправе. Национални избори постају све више празан ритуал. Битна питања су већ решена иза затворених врата.

Слободни грађани треба да поштују законе који се изгласају у најбољем интересу друштва и нације. Већину закона у ЕУ не доносе изабрани национални представници, већ ЕУ бирократе које никоме не одговарају, од којих су неки можда купљени арапским петродоларима. Такве законе грађани нису у обавези да поштују.

Монтескје је упозорио да, “када се извршна и законодавна функција обједине било у појединцу било у колективном телу не може бити слободе, јер може лако доћи до ситуације да монарх или сенат изгласају тиранске законе које после тирански спроводе”. Исто тако је навео да “бескорисни закони слабе неопходне.” Проблем са ЕУ није само садржај закона и начин њиховог доношења, већ и њихов број. Поштени грађани се претварају у криминалце законима који регулишу говор и понашање, док криминалци владају улицама градова. Оваква ситуација довешће или до полицијске државе или до слома закона и реда или чак обоје.

6. Недостатак јавности у раду чини ЕУ отвореним за непријатељску инфилтрацију

Да би систем власти могао бити контролисан од јавности потребна је одговорност и јавност у раду. У оба случаја ЕУ пада на испиту. Европске вође могу да почине издају стварањем Еурабије не зато што власти ЕУ нису формално потчињене вољи народа већ зато што су потпуно закомпликовали процес доношења одлука и изместили га ван домашаја јавности.

Постоји доста разлога да верујемо да су многи од оних који тврде да су наши представници потплаћени или уцењени од стране муслиманских земаља и других непријатеља да би прогурали програме који су у супротности са нашим интересима. Ниједан систем није савршен али затворени нетранспарентни систем као што је ЕУ је нарочито подложан спољној инфилтрацији.

Такозвани “антидискриминациони закони” које виђамо по западној Европи су доказ да демократија не функционише како је замишљено. Ови закони долазе од мале групе самопостављених вођа који реагују на притисак из муслиманског света, а не на онај од свог народа. Европске политичке елите ризикују да их виде као колаборационисте и марионете непријатеља јер се оне управо тако понашају.

7. ЕУ доводи до смањења слободе говора

ЕУ ништа не чини да у Европи промовише слободу већ се, напротив, труди да искорени оно што је од те слободе остало. ЕУ, у сарадњи са исламским земљама, се труди да преправи историјске књиге са циљем да оне представе “позитивнију” слику о исламу. ЕУ све више види медије и систем образовања као продужену руку државне идеологије. Ово је типична одлика тоталитарне државе, што ЕУССР све више и постаје. Стиче се утисак да ЕУ концепт “уједињене Европе” значи једна држава, један народ, једно дозвољено мишљење“. У искушењу сам да кажем „и једна дозвољена религија: ислам“.

Како пише британски писац Данијел Хејнан, “Еврократе инстинктивно не воле спонтану активност. Њима је „нерегулисано“ синоним са „нелегално“. Бирократски начин размишљања захтева унифромност, овлашћење, ред. Еврократе посебно нервирају што су блогери, пошто имају анархистичку црту, против Брисела. Током референдума у Француској, Холандији и Ирској, главни медији су листом били про-ЕУ, док су људи на интернету углавном изражавали скепсу. Бруно вотерфилд је недавно известио о тајном извештају Европске комисије о опасности коју по њих представљају онлајн слободари: ‘Изузев званичних сајтова, интернет је простор где се углавном износи антиевропско расположење. С обзиром на могућност да се допре до широке публике по ниској цени и једноставност „НЕ“ поруке, показало се да блогови могу бити веома утицајни у периоду камапње.’ И шта је решење за ЕУ? Регулисање блогова!”

У тренутку док ово пишем, изгледа да су најрадикалнији предлози за регулисање блогова и независних сајтова разводњени, али не треба сумњати да ће ЕУ и даље покушавати да цензурише интернет, поготово што је ова организација успела да поткупи већину традиционалних медија. ЕУ охрабрује паневропске законе против “расизма и говора мржње”. Свака ЕУ акција по овом питању довела је до додатних ограничења слободе говора, онлајн и у јавности. Нема разлога да се не верује да ће се у том правцу наставити, поготово што ЕУ стално покушава да подилази муслиманима и осталим имигрантким групама . Покушаји ЕУ да угуше другачије мишљење и слободну расправу ће бити све агресивнији и неће моћи да се игноришу.

8. ЕУ ретко консултује своје грађане, а када то уради вређа их

Ирски референдум 2008 о ЕУ уставу/ Лисабонском уговору је најбољи сведок о злоћудној природи Европске уније. Пре референдума неколико ЕУ лидера је савршено јасно саопштило да је Лисабонски уговор идентичан Европском уставу којег су француски и холандски гласачи одбацили и који би због тога требало да буде мртав и покопан.

Бивши председник Француске Валери Жискар Д'Естен је рекао да су “предлог оригиналног устава и уговор практично исти. Чланови су само растурени на нелолико уговора. Због чега ова промена? Пре свега да би се отклонила опасност од референдума.” Д'Естен је такође рекао: “Јавност ћемо навести да не знајући прихвати оно што им не смемо отворено понудити… Сви ранији предлози ће бити у новом тексту, али ћемо их некако сакрити.” Шпански премијер Хозе Луис Родригез Запатеро је рекао: “Нисмо избацили ниједан битан део Устава…” Председник Италије Ђорђо Наполитано је изјавио: “Они који су против ЕУ су терористи. Указивати на опасност европске супер-државе је психолошки тероризам.”

Ирски премијер Брајан Кауен је признао да није у потпуности прочитао Лисабонски уговор, али је свеједно уверавао свој народ да гласа за њега и да му верује на реч. Рекао је да се од гласача тражи да одобре да ЕУ направи “ефективнији и ефикаснији процес доношења одлука.”

Када диктатор одлучи да игнорише мишљење других и имплементира своју политику без обзира на све ово се са извесне тачке гледишта може посматрати као „ефикаснији начин одлучивања“. Је ли то ефикасност коју промовише ЕУ? Господин Кауен не каже али потврдан одговор се намеће сам по себи. Судећи по речима и делима ЕУ елите, воља народа је тек незгодна препрека на путу ка убрзаном наметању просвећене политике.

Након референдума када је постало јасно да Ирци неће ни да чују за овакве трикове ирски ЕУ комесар Чарли Мекгриви је открио јавности да он сам није прочитао Лисабонски уговор: “Сигуран сам да нема ни 250 људи од 4.2 милиона колико живи у Ирској који су прочитали овај уговор од корице до корице. Сигуран сам и да од тих 250 једва 10% је разумело све, али какве то везе има. Чита ли неко закон о финасијама“. Управо је Мекгриви био аутор данашњег ирског закона о финансијама.

Да поновимо: овај човек је изнео порцену, вероватно тачну, да је једва пар десетина од неколико милиона Ираца прочитало Лисабонски уговор и у томе није видео ништа лоше. ЕУ устав/ Лисабонски уговор би финализовао пренос овлашћења на паневропску супер-државу која би имала скоро неограничену моћ над пола милијарде људи у десетинама земаља од Финске до Француске, од Ирске до Пољске. Ирци су одговорили на једино разуман начин, али европски лидери су јасно саопштили да ће да наставе са растурањем националних држава без обзира на мишљење јавности.

Председник Француске Саркози и канцелар Немачке Меркел су издали заједничку изјаву у којој кажу да се “надају да ће друге државе чланице наставити ратификацију” Немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер је рекао: “Процес ратификације се мора наставити. И даље сам убеђен да нам је потребан овај уговор.” Британски министар спољних послова Дејвид Милибанд је изјавио да ће Уједињено краљевство наставити ратификацију.

Председник Европског парламента Ханс Герт Петеринг је изјавио да се „процес ратификације мора наставити“ зато што је ”рефрома ЕУ непходна њеним грађанима, демократији и транспарентости”. Другим речима игнорисање воље Ираца и пре њих Холанђана и Француза као и бројних других који нису ни добили прилику да се изјасне је у име “демократије.”

По писцу Мартину Хелму јасно је било од почетка да елите да елите неће прихватити ирско “не.” Након почетног шока, једноставно су наставили са првобитним планом:

“Један од најнечувенијих и најодвратнијих аргумената еврократа и њихових пријатеља у либералним медијима је да 862,415 ирских гласача нема права да блокира жеље 450 милиона Европљана. Оваквом извртању истине се мора одговорити. Прво, тих 4 милона ирских гласачи су једини за који су били замољени да изнесу своје мишљење. Осталих 446 милиона никада није било консултовано. Како иједан политичар може да тврди да њихови гласачи желе ратификацију ЕУ устава/Лисабонског уговора када је цела политичка класа оштро инсистирала на томе да се народи не питају? Штавише, у многим земљама су политичари отворено признали да би њихови гласачи учинили исто што и Ирци, односно гласали против. Према томе, не ради се о томе да пар милиона ирских гласача блокира стремљења осталих европских гласача већ се маса Ираца супротставила жељама неколико стотина који чине тзв. евопску елиту. Друго, шта се десило за 20 милиона Француза и Холанђана који су одбили исти документ неколико година раније?”

Европска комисија је у априлу 2008 представила нови план са циљем повећања улоге грађана ЕУ у процесу одлучивања и повећања популарности исте. “Морамо консултовати грађане,” рекла је тада шведски комесар Маргот Валстром. Та жена се 2005 прославила изјавом у којој је рекла да Европљани морају да ратификују европски устав иначе ризикују нови холокауст. Три године након што је устав одбијен, новог холокауста нема ни на видику а ЕУ се више ни не прави да ју је брига за мишљење народа. Када еврократе причају о консултовању народа, заправо мисле да их вређају.

У априлу 2008 одржане су демонстрације против ратификације Лисабонског уговора у центру Беча испред Државне опере које су окупиле људе из свих партија и слојева становништва, а ратификација је извршена без референдума. Анкете су показале да Аустријанци мисла, с правом, да се политика води искључиво у Бриселу. Они виде да су локални политичари без праве моћи и многи нису хтели да још више власти дају ЕУ.

Анкете из средине 2008 су показале да је велика већина Холанђана против Лисабонског уговора који је идентичан уставу из 2005 којег су Холанђани одбацили на рефрендуму са 62 наспрам 38 посто. Холандија ће свеједно наставити његову ратификацију по речима премијера Јан Петер Балкенендеа, без обзира на одбијање Ирске. Политичке елите су одлучне да наставе процес који уништава њихове државе и своди их на провинције еурабијске супердржаве, притом отворено игноришући сопствене народе.

Како каже Хелм, “Владе свесно и својевољно иду против сопствених народа, крше сопствене уставе, корумпирају судство и почињу да владају без подршке народа и незаконито….Овако нешто води ка револуцији. И то је добро! Томас Џеферсон је рекао да ‘се дрво слободе повремено мора залити крвљу родољуба и тирана.’ Имам осећај да је све више људи у Европи спремно на то. А политичари?”

9. ЕУ подрива легитимитет и повезаност владара са грађанима

Поборници Европске уније тврде да је она “мировни пројекат.” Али ЕУ заправо води рат, култирни и демографски рат против целог континента од Црног до Северног мора са циљем да уништи националне државе и замени их империјом којом управљају самопостављене бирократе. Ово подржавају локални политичари ради увећања сопствене моћи и уклањања ограничења демократског друштва. ЕУ наводи националне елите на издају народа којима су се заклели да ће их штитити.

Ентони Кохлан редовни професор на Тринити колењу у Даблину је изјавио за EU Observer:

“На националном нивоу, када министар жели да уради нешто, он или она мора имати подршку премијера, сагласност министра финансија ако то укључује трошење новца из буџета и изнад свега подршку парламента, као и имплицитну подршку гласача. У Бриселу пак, законе прави комитет министара од 27 чланова, чиме министар постаје део олигархије, комитета законодаваца, најмоћнијег у историји који прави законе за 500 милиона Европљана и којег је немогуће сменити без обзира шта уради. Национални парламенти и грађани држава чланица губе власт са сваким ЕУ уговором, јер у многим областима политике немају коначну реч. Појединачни министри са друге стране добијају невероватну количину личне моћи, пошто се трансформишу у извршну руку ЕУ власти на националном нивоу.”

ЕУ министри себе виде као архитекте будуће суперсиле и тиме себе могу да ослобде надзора националних парламената. По Кохлану, ЕУ интеграција представља “постепени државни удар носилаца извршне власти над законодавном и политичара против грађана који их бирају”. Овај процес измешта власт из “традиционалних владиних институција, остављајући их формално нетакнутим. Они задржавају стара имена — парламент, влада, врховни суд — да не би узнемирили грађане, али њихове класичне функције су трансформисане.”

Европска унија је заправо покушај елита европских народа да узурпирају власт, заобилазећи и укидајући демократски систем, што представља један тихи државни удар. Идеје као што су “промовисање мира ” или “слободне трговине” се користе као параван за голо преузимање власти.


Европска унија је дубоко искварена и самим темељима и не може да функционише изузев као све већа паневропска диктатура којој управља самопостављена олигархија. Штавише, постоји бојазан да је управо као таква и замишљена. Власт је концентрисана у институције које су се поставиле изнад формалних и неформалнихограничења јавности и надгледања. Власти ЕУ могу да раде мање-више шта желе, а пример за то су односи са исламским светом.

10. ЕУ шири културу лажи и корупције

Након што су ирски гласачи одбацили Лисабонски уговор (мало измењену, али у суштини рециклирану верзију европског устава одбијеног од стране Француза и Холанђана), дански премијер Андрес Фог Расмусен је рекао је рекао да Ирској треба дати мање од девет месеци да ускалди разлике са Лисабонским уговором, односно до избора за Европски парламент 2009. Расмусен је изјавио да процес ратификације треба наставити без обзира на ирско „не“. Европски лидери су углавном фаворизовали ратификацију ЕУ устава без референдума јер су били свесни отпора у многим земљама. Бесмислено је имати референдуме само онда када елите то желе и уколико оне једноставно игноришу њихове резултате.

Расмусен је сјајан пример како Европска унија разграђује демократски систем и како је она замишљена у ту сврху. Он треба да следи вољу и интерес свог народа али његова оданост је према ЕУ олигархији. Он није најгори од европски лидера, овде се не ради о личним карактеристикама, ради се о томе како ЕУ корумпира иначе поштене људе. Слично се десило у Португалу, где се премијер одазвао на апеле челника Немачке и Француске, а не мишљењу својих бирача.

ЕУ је пузајући државни удар који се одиграва у десетинама држава истовремено. Она је направљена тако да развласти све органе које зависе од воље народа и власт пребаци неизабраној олигархији. Она је чак гора од државног удара јер циљ државног удара је преузимање власти у једној земљи. ЕУ не жели преузимање власти у националним државама, ЕУ жели да их укине. ЕУ је организована издаја.

ЕУ елита регује јединствено када је њена власт угрожена. Чланови Европског парламента и учесници у ЕУ систему су добро плаћени за своје послове што значи да им је у интересу да такав систем сачувају. Њихова оданост је купљена пореским новцем европских грађана који је пребачен из националних држава у ЕУ. ЕУ је такорећи њихов пензиони фонд. Када изазовете ЕУ, постајете директна претња њиховим финасијским интересима и они реагују.Исто као некада СССР, Европска унија промовише културу лажи и корупције која почиње наврху и шири се надоле ка друштву у целини. ЕУ систем корумпира све које га дотакну. Он не може бити реформисан већ само растурен.

Не кривите Мила

Шта је друго могао да уради тај бесловесни кримос? У процепу између чекића шиптарске нарко-мафије и наковња судских процеса у Италији зар је било за очекивати да ће учинити ишта друго?

Кривите ове одавде. Кривите оне који су га пре десет година уздизали у "велику белу демократску антимилошевићевску наду". Кривите оне који су узимали од њега новац да руши власт у Србији. Кривите оне што су стално упозоравали да се "власт у Србији не меша у процес у Црној Гори". Кривите оне који су то послушали. Кривите оне који су целокупну кампању за референдум заснивали на "европејству", а не на заједничкој историји и коренима. Кривите оне који нису хтели да се "директно мешају".

Ово је логична последица њиховог деловања. Мило је радио у складу са својом природом. Он против ње не може ништа више него што хијена може против своје.

6.10.08

"Бити тамо"

Мало људи зна за овај филм(преведен код нас као "Добродошли господине Ченс") иако је Питер Селерс(његова претпоследња улога) номинован за Оскара за остварену улогу. Испричаћу вам укратко радњу, можда вам се неки делови учине познатим...

Селерс тумачи улогу једноставног баштована Ченса који никада у свом животу није напустио имање свог послодавца и који сво знање о спољном свету црпи са телевизије. Када власник имања умире њега избацују на улицу. Неприпремљеног за спољни свет, Ченса удара лимузина утицајног вашингтонског богаташа Бенџамина Ранда који је неизлечиво болестан. Ранд га прима у кућу, брине се о њему и спријатељи се са њим, верујући да је Ченс пословни човек којем је кренуло лоше и да су Ченсове једноставне фразе о баштованству заправо дубокоумне алегорије. Ранд га ускоро упознаје са својим пријатељима међу којима је и председник САД и сви они бивају освојени Ченсовом једноставношћу и наизглед продуховњеним говорима. Ченс брзо постаје звезда сам по себи, појављујући се у ТВ емисијама и интервјуима и осваја толико људи својим наизглед мудрим речима које нико озбиљно не анализира, нити ико озбиљно истражује његово порекло, да ускоро постаје кандидат за председника САД.

Јел'вам звучи као неко познат? И, што је још важније, је ли филм био пророчански или су ствари још онда стајале тако?