30.11.08

ПРОТЕСТ!



СВАКОГ ДАНА, НА ТРГУ РЕПУБЛИКЕ У БЕОГРАДУ!

28.11.08

Већ виђено

Ето, власт је успела да нађе начин да се додвори својим газдама и нађе начин да подвали српској јавности окупациону мисију Европске уније. И све је то, нормално, представила као своју велику победу.

Те и такве победе смо већ видели више пута и све смо их прозрели, неке пре, а неке касније. Али од тих "победа" су патиле генерације...Како ће проћи наша деца?

25.11.08

Горе је боље

Сиви Соко је пре пар недеља објаснио да Обама значи повратак у мрачна времена клинтонизма. Хилари Клинтон на месту државног секретара је још једна потврда. Како оно кажу Французи: "Што се више мења..."

А ја на то кажем: одлично! Сада се чак ни лаковерној јавности у Србији не може подметнути причица о томе како ће америчка политика да се мења на боље са доласком Обаме. Да, биће ту и тамо неког плаћеног аналитичара који ће да тврди како је Клинтонова "само службеник", да је Обама заправо шеф, али и ви и ја ћемо знати да то неће имати везе са животом. Маске су пале. И не би било лоше да још падају, нека дође што више што омрзнутијих чланова Клинтонове криминалне организације, то је једини начин да неки људи нешто схвате.

Не треба очекивати, наравно, да ће властима у Србији доћи то просветљење. Они ће и даље наставити по старом. Ви који коначно увидите сву ту превару о "нади" и "промени" треба да их натерате да макар глуме да им је допрло до мозга.

18.11.08

Ипак још мало о "напреднима"...

Не желим да испадне да сам опседнут новом странком али морам да овде нешто кажем о једној од најшокантнијих изјава икада једног од политичара у Србији(а конкуренција у том погледу је прилично жестока). Ево шта је рекао Александар Вучић након што су га ухватили да не говори истину када је рекао да "никада, али баш никада" није споменуо границу Карлобаг-Огулин-Крловац-Вировитица:

„А је л’ ја баш говорим о тим градовима? Добро, ако су нашли један снимак, наћи ће и други, али ја сам о томе говорио најмање од свих. То је била политика коју сам заступао последњих 14 година. Ја тако не мислим и ако сам то рекао, погрешио сам.“


Добро је, од "никада, али баш никада" дошао је до "ја најмање од свих". Ко зна, можда једнога дана призна да је био генсек СРС(што покушава да избрише из прошлости).

Шалу на страну, желео бих да објасним због чега Вучићеву изјаву сматрам посебно шокантном. Није проблем што прича причу која је за 180 степени различита од оне коју је причао раније, није он ни први ни последњи. Ужасавајуће је то што признаје да у претходну причу није искрено веровао, да је 14 година људе гледао у очи и масно лагао!

И сада бих желео да питам оне који су отишли у СНС са уверењем да ће ови да се боре против жутог режима: ако је Вучић 14 година лагао, шта вам гарантује да сада говори истину?

14.11.08

Толико о "напредњацима"

Није дуго требало странци Томислава Николића да се ухлеби у општинској власти са наводним противницима из ДС. Нису они, да се разумемо, једини из опозиције који врше власт са "жутима" у некој општини, али мало је чудно да странка која је тек формирана и то на претексту "борбе против режима" и која је стално истицала како "себе не види у коалицији са ДС" скочи на прву прилику да са том истом ДС уђе у власт.

Али ако се мало ствар анализира, ово није изненађење. Ако се остави по страни напрасно интересовање НАТО амбасадора и медија за СНС, из реторике њених челника се могло закључити да је оваква опција могућа. Најчешћа реч коју су челници СНС понављали је била "власт". Никада нису пропуштали да нагласе како им је основни циљ долазак на власт, притом не дајући ни најмању назнаку шта би они то чинили када би дошли на власт и како би обликовали Србију по мери њихове идеологије, коју узгред, једва и да имају, ако уопште. Када неко политику сведе на голу борбу за власт онда је због те власт свашта спреман да учини, гажење онога што је причао конкретним делима је најмања ствар.

Ако ништа друго, видеће се много брже ко је и шта је заправо Томислав Николић.

13.11.08

Тако вам је то у демократији

Како су нас оно беше учили? "Слободно изражавање политичког мишљења без страха од репресалија је тековина демократије у САД". Е па заборавите на то. Директор позоришта у Сакраменту, Скот Екерн је научио на тежак начин да су неке животиње једнакије од других. Изјавити да верујете како је брак институција и да треба да се склопи искључиво између мушкарца и жене вас у данашњем свету може коштати посла. И не само то, можете бити и жртва вандализма, инвазије или паљевине. Сјајно поштовање демократских принципа, нема шта...

А најбоље од свега што ће се овај спектакл ускоро видети и у вашем граду. Брже него што мислите...

11.11.08

Пре 90 година...

На данашњи дан 1918. окончан је "рат који ће окончати све ратове". Овде се нећу бавити улогом Србије у њему, јунацима који су пали на Церу, Колубари, при прелазу преко Албаније, на Крфу, Кајмакчалану, Добром пољу...Рећи ћу само коју реч о његовим дуготрајним последицама по свет. Уместо жељеног вечног мира, Први светски рат је отворио Пандорину кутију која је садржала до тада невиђена зла. Стога је "катастрофа која је започела све катастрофе" много бољи назив за њега.

Песма "На пољима Фландрије", коју је написао санитетски потпуковник канадске армије Џон МекКреј по мени најбоље осликава атмосферу тог рата, депресију и тмурност која га је окруживала, а таква осећања ће обузети и вас већ након првог стиха. Колико знам, нико је није препевао на српски па је дајем овде на енглеском.

In Flanders Fields

In Flanders fields the poppies blow
Between the crosses, row on row,
That mark our place; and in the sky
The larks, still bravely singing, fly
Scarce heard amid the guns below.

We are the dead. Short days ago
We lived, felt dawn, saw sunset glow,
Loved, and were loved, and now we lie
In Flanders fields.

Take up our quarrel with the foe:
To you from failing hands we throw
The torch; be yours to hold it high.
If ye break faith with us who die
We shall not sleep, though poppies grow
In Flanders fields.


5.11.08

Прелиминарни пост-мортем америчких избора

Пет година након што је свргла ирачког, Америка је добила свог председника Хусеина. Карма...

Шалу на страну, Барак Хусеин Обама је остварио убедљиву победу на пољу електоралног колегијума али не толико убедљиву ако се гледа укупан број гласова (52-47). Преовладао је у свим "свинг" државама и у неким традиционално републиканским као што су Вирџинија, Северна Каролина и Индијана(што је посебно изненађење). Парадоксално, со обзиром на убедљив тријумф, фактори који су одлучили ове изборе у Америци су много мање повезани са тим ко је Барак Обама, а више са оним шта су републиканци и МекКејн урадили или боље речено нису. Ево неколико најважнијих разлога због чега ће Америка од 20. јануара следеће године имати свог првог црног председника :

1) Џон МекКејн. У Америци афоризам каже да је републикански кандидат из 1996 Боб Дол био толико нехаризматичан да "не би умео да продаје пиво на броду пуном војника", а да МекКејн не би могао ни бесплатно да га раздели! МекКејн изгледа извештачено, круто, тмурно, говори монотоно и често неартикулисано и нема осећај за расположење масе нити неки лични шарм. Додајте томе и чињеницу да је то човек са историјом менталне нестабилности, нетрпељивости према људима који износе другачије мишљење од његовог до ивице физичког обрачуна и да је последњих петнаестак година провео ратујући са сопственом партијом и њеном базом јасно је да је он од почетка представљао најлошијег могућег кандидата.

2) Општа ситуација. У Америци људи ретко дају једној партији да влада три узастопна мандата. Ако се има у виду и да су претходне четири године донеле приличне проблеме за САД, било је јасно да ће републиканци озбиљно каскати у овој кампањи, без обзира ко је кандидат.

3) МекКејнова кампања. Први знаци да нешто није у реду су се појавили на пролеће када је МекКејн осигурао номинацију док су се за номинацију демократа, у једној прилично оштрој и бескомпромисној кампањи, још увек борили Обама и Хилари Клинтон. Уместо да ову заузетост демократа искористи да изгради имиџ свог кандидата и удари по обома демократама, и то оним што они сами говоре један о другом, МекКејнова кампања је отишла у стање хибернације пробудивши се тек када је Обама осигурао номинацију у јулу. Чак и када је почела да ради, њена иступања су била млака, лишена енергије и правих аргумената, огледало личности Џона МекКејна. Никоме на памет није пало да прозове Обаму због његових веза са прилично мутним ликовима, чак су и неке Обамине контроверзне изјаве изостављене из разлога познатим само Џону МекКејну. Кампања се мало пренула из учмалости номинацијом Саре Пејлин за потпредседника, која је МекКејну донела преко потребне харизму, шарм и оптимизам. МекКејн је чак преузео вођство у многим анкетама. Затим се десио распад система на берзи, који би свакако МекКејну нанео озбиљну штету, али његов одговор на то био је еталон неспретности. Прво је потпуно непотребно суспендовао кампању да би отишао у Вашингтон и договорио се око тога шта треба да се ради поводом економске кризе, а затим је гласао за пакет мера за национализацију пропалих банака, против чега се бунио добар део републиканске базе и тиме поново распламсао тек угашени сукоб. Након свега тога, наставио је да води исту кампању као и пре републиканске конвенције, недоречену, без енергије, без праве поруке...Стекао се утисак да је само одрађивао посао, да нема оне страсти неопходне за победу.

4) Медији. Главне новине и ТВ мреже су по традицији ближе либерализму и демократама и обично фаворизују кандидате демократа. Ове године је то било у до сада невиђеним размерама. Касапљење Саре Пејлин је често прелазило границе доброг укуса. Са друге стране, (потенцијални) скандали Барака Обаме су бивани гурнути испод тепиха. Дошло је до тачке да су чак и многи либерални коментатори приметили пристрасност у извештавању и коментарисању.

Е сад када је гототво, изволите и гледајте како Обамине обећане промене заправо неће променити ништа.