30.12.09

Све најбоље у 2010

Ето, догађаји у приватном животу нису дали да блогујем чешће у децембру. Жена је имала неке проблеме у трудноћи који су сада или отклоњени или нису више толико озбиљни али у данима када смо сазнали за њих свакако да ми одржавање блога није било високо на листи приоритета. Нову годину и Божић ће провести код куће уместо у болници где је била претходних десетак дана, што је, надам се, добар знак за наредни период.

Све најбоље вам желим у 2010.

8.12.09

Вождовачка халабука

Нисам из принципа хтео да коментаришем изборе на Вождовцу због чињенице да су им скоро сви дали значај који је далеко од реалног. Нешто су ови избори ипак показали и дали извесне позитивне ноте које би да прокоментаришем.

Прво, више ни "бели шенген" не помаже "жутима". Људи ипак схватају да су они зло за ову државу и да морају да оду.О томе говори чињеница да је СНС победила отприлике за онолико колико је више изашло на изобре него прошли пут, што говори зашто људи не излазе на изборе(то се односи и на власт и на ове друге).

Друго је чињеница да ЛДП није прешао цензус и да ће њихова нихилистичка и инхерентно антисрпска политика бити дефинитивно потиснута на маргину, а надам се ускоро и ван граница људске пристојности.

Нова власт, наравно, неће ништа променити, не само зато што се у суштини залаже за исто што и власт и што их углавном финансирају исти људи већ и зато што је њихов начин рада прилагођен накарадном систему и начину размишљања створеним од 2000 наовамо. Своју "победу" напредњаци треба да захвале пре свега бахатошћу владајуће коалиције, а не неком својом способношћу, изузев оном да се маркетиншки представе(или да буду представљени) као најјача алтернатива ДС. Гласови за њих су скоро искључиво гласови против власти, један протест против разарања друштва које ДС систематски врши већ 9 година и који је на жалост упућен на погрешну адресу.

"Напредњаци", наиме, немају намеру ништа да промене. Њихово схватање политике не иде даље од најновије "намештене" анкете. Чак и када би они хтели да опозову најдеструктивније мере "жуте" политике неће смети то да ураде јер би то штетило њиховом "медијском имиџу" за који се толико брину, због којег су и напустили окриље СРС и што их у потпуности чини странком пост-модернистичког бесмисла који се Србији све више и агресивније намеће и од којег Срби коначно, по свему судећи, почињу да желе да се ослободе. Када би "напредњаци" заиста слушали обичне људе, а не медије и "финансијере" схватили би одакле ветар заиста дува.

Овако, можда је најбољи опис ових избора и уопште стања у Србији дао Ђорђе Вукадиновић:

Вождовац није Србија, али би Србија лако могла постати Вождовац. Јалово поприште бесмисленог партијског надгорњавања, личног и политичког инаџијства, интереса и сујете. А онда више неће ни бити нарочито важно ко је победио.

3.12.09

"Вратићемо младе стручњаке присиљене да оду 90-тих"

Хоће, како да неће...

Видели су да је "извоз памети" уносан посао па су одлучили да се мало уграде у њега. Већ можемо да замислимо по ком критеријуму ће се одређивати ти који ће да иду. А и сам по себи је споразум криминал, да неко као званичну политику прогласи слање образованих људи у иностранство да остану тамо и тиме фактички сведе сопствену државу на академску базу других, то може само неко потпуно поремећен или изузетно злонамеран. Бирајте шта су од ова два жути.

1.12.09

Не уједињена опозиција већ револуционарна организација

Пре извесног времена сам на нету наишао на један текст једног америчког блогера, присталице републиканаца и противника Обаме(између осталих ствари) који је анализирао актуелни политички тренутак и изнео зашто републиканци за сада не могу да капитализују тешкоће у којима се налази Обама и зашто су у блиској прошлости резултати владавине републиканаца били слаби. По њему, главни проблем је у томе што се републиканци који се представљају као конзервативна партија управо тако и понашају, односно труде се да одрже статус кво па ма какав он био. То укључује и задржавање на снази свих законских аката који су демократе, партија одавно под утицајем глобалистичких либерала, изгласале од којих су многи фундаментално променили америчко друштво нагоре. Овакав начин владавине и деловања по аутору једноставно нема сврху. Промене у начину управљања текућим питањима као што су економија и спољна политика су бесмислене уколико на унутрашњем друштвеном плану влада и даље парадигма настала као плод либералних закона и мера. Аутор предлаже да републиканци уместо конзервативне постану револуционарна партија и посвете се деловању које би довело до опозива свих или већине либералних закона који су штетно утицали на Америку.

Читајући овај чланак и присећајући се сличних тврдњи од других аутора нисам могао да не закључим да је анализа пун погодак. Вероватно би до сличног закључка дошао и раније да, као већина нас, немам одређену предрасуду према термину "револуција" који најчешће везујем за ону француску или, још горе, бољшевичку које су обе били крвави насилни преврати праћени бројним злочинима. Револуција, међутим, не значи увек обавезно насилни преврат нити се увек дешава од данас до сутра већ може бити и мало дужи и неприметнији процес промене друштва.

Заиста, највећи проблем националних партија(правих и оних који то претендују да буду) у Србији је што већина њих саме себе дефинишу као "конзервативне" и што у буквалном смислу те речи чувају статус кво односно делују у оквиру друштвених ортодоксија наметнутих од стране транснационалних прогресивиста оличених у булументи око ДС и што не доводе у питање друштвене норме наметнуте од стране истих. У таквој ситуацији сви њихови напори су у коначном исходу осуђени на неуспех, чак и ако би дошло до уједињења тих организација и њихове победе на изборима и преузимања власти. Таква наводно патриотска власт, која би наставила да делује у оквирима које су задали "транзисти", би била или импотентна или не би представљала никакву битну промену у односу на претходну.

Свака организација или коалиција која би претендовала на рушење жуте власти морала би да има као било отворено било увијено прокламовани циљ поништавање "транзистичких" аката који су усмерени на рушење традиционалног српског друштва и да по преузимању власти у том правцу и делује. Претходно се мора створити свест код незадовољних људи да су управо ти акти и систем настао из њих у корену свих њихових проблема. Како? Можемо учити од револуционарних организација из прошлости, па и од бољшевика, не треба ту измишљати никакву топлу воду. У сваком случају "конзервативизам" у изворном смислу као очување тренутних друштвених вредности и односа не одговара ситуацији и мора бити напуштен као начин деловања.

15.11.09

Вјечнаја памјат

Патријарх Српске православне цркве Павле, 1914-2009



Господе, подари слуги Своме, а патријарху нашем Царство небеско. Нека му је вечна слава.

10.11.09

На кога су наши властодршци такви?

Пас и газда временом почињу да личе, неки кажу и физички, али по особинама свакако. Већ годинама разни облици пост-модерних суицидалних идеологија владају Србијо, а њихови експоненти се просто утркују у томе ко ће више да наштети српском народу и искаже верност новој утопији. Често је то добијало потпуно гротескне облике. Многи су се питали да ли игде на свету има таква власт.

Реакције америчких званичника и медија на масакр у Форт Худу показују да по том питању нисмо измислили топлу воду. Починилац масакра Нидал Хасан је дао многобројне индиције да је способан и вољан да почини тако нешто као и мотиве за то. Само је још требало да закупи рекламно време на локалним телевизијама! И поред овога, надлежне институције нису реаговале превентивно, а многи чак нису ни пријавили овакво понашање Нидала Хасана из страха да их неко не би обележио као "расисте" и "исламофобе". Након што се инцидент десио сви чине скоро све како би заташкали прави мотив овог масовног убиства, дајући разна психолошка објашњења у којима чак и измишљају нове болести(да ли је неко чуо за пре-трауматски стрес синдром?).

Најдаље је, међутим, отишао начелник штаба копнене војске САД, генерал Кејси. Ево његовог бисера:

Наша етничка разноврсност, не само у војсци, већ и у целој земљи, је наша снага. Колико год да је ова трагедија била ужасна, уколико разноврсност такође буде жртва, она ће постати још гора.


Ето, то је суштина глобалистичког либерализма и прогресивизма. "Разноврсност" је врховна и једнио важна вредност, оно на чији се олтар морају поднети жртве, чак и људске. Кога је још брига за жртве масакра и њихове породице, које, узгред буди речено, ниједна медијска кућа до сада није интервјуисала јер су превше заузети "проналажењем правог мотива", односно његовим заташкавањем.

Амерички блогер Лоренс Остер је упоредио ову изјаву са тирадом Гонериле, ћерке краља Лира из истоимене Шекспирове драме, у којој она у потпуно хиперболичном маниру покушава да изрази своју љубав према оцу. Разлика између њих је, по мени, што је Гонерила, како се испоставило, била неискрена док Кејси заиста верује у то што прича. А то је најгоре од свега.

Више, дакле, не треба да будемо изненађени понашањем Тадића и његове клике. Након толиких година у служби "прогресиваца" чудо би било и да се понаша икако другачије.

23.10.09

Шта ли су људи очекивали?

Председник Русије Дмитриј Медведев је био и отишао. Медији су већ нашироко известили о томе, а и аналитичари и „аналитичари“ су дали свој суд па не бих да ова белешка у блогу буде варијација на ту тему.

Ја бих се мало осврнуо на рекацију једног дела јавности, конкретно на патриотски и национално оријентисане људе. Многи су изразили своје разочарење посетом и говором руског председника, нарочито у оном делу у којем је он изјавио како немају ништа против нашег чланства у ЕУ тумачећи то као накаво руско „гурање“ ка Бриселу како бисмо били њихов експонент тамо. Идеја о „новом систему безбедности“ коју је изнео Медведев схваћена је као наводно слагање Русије са нашим чланством у НАТО. Чак је и кредит од милијарду евра означен као подршка режиму и нож у леђа националистима.

Овакве реакције и тумачења изазвани су нереалним очекивањима у стилу „како је мали Ђокица замишљао“. Људи који желе да Руси дају подршку опозицији би требало да се запитају неке ствари...Као на пример, којој опозицији? Николићу и Вучићу који надтадићају Тадића сваким даном све више? Туњавом Коштуници који је у доброј мери одговоран што су на власти ови који јесу и који ни дан данас не зна ни да ли је вино или вода? СРС? Њена политика по питању ЕУ је недоречена чак и нама овде, те су у једном тренутку против ЕУ, те не знају хоће ли или неће, те о томе потпуно ћуте. Реално, шта је СРС урадила од раскола да укаже људима на погубност евроутопије? Где су трибине са евентуално западним евроскептицима као учесницима, публикације о штетности евроунијатизма и на уско-националном и на општем, принципијелном плану, и то са свих становишта: економског, политичког, културног, цивилизацијског...?

Двери, 1389 и остале сличне организације? Прво, има их превише, свака вуче на своју страну, а друго, још важније, ни те организације нису начисто саме са собом како желе да делују. Хоће ли да буду политички покрет са свакодневним деловањем или ће да буду НВО и да се задовољавају ад хок акцијама?


Окрени-обрни, ми немамо озбиљну анти-ЕУ организацију(уз дужно поштовање, понављам, према свима овде), што је трагедија с обзиром да је чак и по најпроевропскијим анкетама број противника чланства у ЕУ је око 30% што је стартна позиција за коју би новоосноване политичке организације душу продале. А док такву организацију или покрет не створимо не можемо причати о некаквом разочарању у Русију. Тек онда можемо знати да ли је интерес Русије да будемо њихово "истурено одељење" у ЕУ или је ово само њихов покушај да извуку максимум из једне по њих не сасвим повољне ситуације унутар саме Србије.

Дотле, прочитајте поново извештаје наших новина о Медведевљевој посети и нађите, као што сам ја нашао, разлог за задовољство у томе да су Русима морали да се улизују они који су се о њима до јуче најпогрдније изражавали.

15.10.09

Химне, поново

Прошлог месеца сам изнео мишљење да звиждуци француској химни нису одраз неког кохерентног става према Француској већ одлика (не)културе наше публике и изразио бојазан да ће звиждуке доживети и химна Румуније, земље чија политика према нама није непријатељска. Један читалац ми је у свом коментару скренуо пажњу:

Будући да се, ево, румунској химни није звиждало, да ли би можда требало да направиш нови пост у коме ћеш рећи да ниси био у праву? Није све тако црно, и људи знају коме звижде и зашто звижде.


Мислим да је примедба на месту и да је требало да забележим да је публика на Маракани изненадила у позитивном смислу. И даље видимо само 4 светла. Док год је тако има наде за нас.

"Видим четири светла"

"На крају ми је дао да бирам између живота у благостању и још мучења. Једино је требало да кажем да видим 5 светала иако их је заправи било 4."
"Али ви нисте то рекли?"
"Не, нисам... Али био сам на ивици да то кажем. Био сам спреман да кажем било шта да само да све зауставим. Али више од тога, у једном тренутку сам заиста поверовао да видим 5 светала."


У последње време нешто ређе блогујем што због приватних обавеза што због недостатка инспирације. Истина, има довољно догађаја о којима се може писати али се они најчешће коментаришу сами, а мало је беспредметно да од овог блога направим хронику актуелних догађаја. Тако да направим белешку тек када уз опис онога што нам се дешава имам неку општу филозофску идеју.

Горе наведени цитат је из још једне епизоде серијала "Звездане стазе - нова генерација". Реч је о епизоди из шесте сезоне "Ланац командовања" која је ишла из два дела. У њој је капетан Пикар послат на тајну мисију са циљем да уништи постројење које непријатељској врсти Кардасијанаца. На жалост, Пикар је ухваћен и кардасијански командант га подвргава мучењу. Сцене мучења су један својеврстан римејк-омаж Орвеловој "1984" и сцени где О'Брајен тера Винстона Смита да му каже колико прстију види. Креатори серије су за сцене мучења чак успели да направе глумачки дует Патрик Стјуарт - Дејвид Ворнер који је по умећу скоро раван(а можда и јесте) ономе из филма Џон Харт - Ричард Бартон.

Цитат који сам навео се дешава на самом крају након што се Пикар вратио на "Ентерпрајз" и у тренутку док прича о свом трауматичном искуству. У безбедном окружењу он схвата шта је било најстрашније у целој тој ствари.

Пре 9 година су многи Срби након вишегодишњег мучења били спремни да кажу било шта само да то мучење прекину. Након што мучење није престало многи су постали очајни питајући се зашто се наставља када су коначно рекли оно што мучитељи желе да чују. Мучитељима, међутим, није био циљ да кажемо оно што они желе већ да у то искрено и поверујемо. Док год се то не деси неће овладати нама. Зато и настављају са мучењем. Све док нам се не учини да видимо 5 светала и док не заволимо свог Великог Брата.

9.10.09

Ако вам је требало још доказа да је Нобелова награда за мир политизована...

...ево их!

Сада ће да крене нова тура обожавања "драгог вође" од стране медија. Али ни по јада од тога, има нешто много горе што нас чека. Сада ће Обамини сатрапи да користе ово како би ућуткивали противнике у Америци и ван ње. Како неко сме да се супротстави добитнику награде за мир? То да Обама није урадио апсолутнио ништа као председник није чак ни битно за ову причу.

Вест која заиста баца у очај, из више разлога...

5.10.09

Последње обележавање, надам се

Ево, протекло је 9 година од „успостављање демократије“. Новине и ТВ ће сигурно данас бити посвећене томе(у паузи између хистеричних тирада о "хулиганима"), тако да нема потреба да се ја превише бавим, а и треба ми нормални да мало и побегнемо од свега.

Не могу, пак, а да не приметим да у причама ових дана доминира једна врста изненађења (и увређености) што није испало све како су људи замислили. Јавност је, к'о бива, шокирана што се ништа битно није променило и што побољшања скоро нема ни у једној сфери живота.

Ја, међутим, нисам уопште изненађен. Напротив, ово је управо оно што сам очекивао. Јер ја нисам ништа замишљао већ гледао реално шта се дешава. И видео ово што имамо данас...

Надам се само да је ово последња година у којој обележавамо овај несрећни датум.

29.9.09

Парада, па макар и преко лешева

Брис Татон, навијач Тулуза тешко повређен у тучи у центру Београда је преминуо данас у клиничком центру. Нека почива у миру.

Није се његово тело, међутим, поштено ни охладило а политичке злоупотребе су већ кренуле. Довољно је погледати само летимично листу организатора и видети шта је прави циљ такозваног "марша против насиља", за који су брзопотезно и по ко зна ком критеријуму добили дозволу полиције упркос наводној забрани окупљања. А говоре и пароле на том маршу тек можете да замислите. На памет овима није пало да организују марш када је био убијен неки Србин на Косову и Метохији или због неког од других убистава која су се десила у Београду у последње време. Битно је искористити прилику да се мало човек услика за новине и ТВ и успут опљунути према нестомишљеницима, а можда чак и одржати неуспелу геј-параду. А несрећни Брис Татон? Могао бих да се кладим да су ови који крокодилске сузе лију над њим Бога молили да он умре како би имали повод за своје оргијање. Колико сутрадан после "марша" заборавиће му име.

Одвратно, чак и по невероватно ниским стандардима другосрбијанске булументе.

28.9.09

Ево шта је новинарство у Србији

Нова српска политичка мисао је била љубазна да нам пренесе текст из "Политике" који носи потпис Бошка Јакшића и који почиње овако:

У избору између Периклове и Фидијине Атине, по којој су цветале слободе слободних људи, и милитаризоване Спарте, по којој су хомосексуалци убијани, Србија је ближа овој другој.


Мени као сасвим солидном познаваоцу историје(ај'да се мало похвалим) је било довољно да ту престанем да читам. Фрапантно је да се такав историјски фалсификат нађе чак и у уличном памфлету а камоли у "најстаријој медијској кући на Балкану" како "Политика" воли самој себи да тепа. Слажем се да чињенице о педерастији Спарте нису опште познате, али зар они мисле да апсолутно нико то не зна или да неће да провери Јакшићеве тврдње?

Остаје само да се утврди да ли је Бошко Јакшић обична незналица или, заједно са уредништвом "Политике", неописиви покварењак који за дневнополитичке потребе фалсификује историју. Познајући нашу новинарску класу, и једно и друго је подједнако вероватно. А с обзиром да он важи за некаквог доајена новинарства у овој нашој Србији , врло је могуће да је и једно и друго.

22.9.09

Quod errat demonstrandum

Пар дана пре несуђене манифестације хомосексуализма написао сам да највећи проблем у промовисању те појаве то што је она пре свега средство у рукама страних сила за рушење онога што је остало од традиционалног морала и друштва у Србији. Није прошао ни цео један дан, а огласила се уобичајена булумента. Од бројних крокодилских суза над судбином "параде" издвајам бисере британског амбасадора:

"U danima pred planiranu povorku, (u Srbiji) je bio raširen govor u kome se pozivalo na nasilje. Grafiti na zidovima pozivali su na 'smrt pederima'. Ekstremno-desničarske organizacije širile su stare laži da su homoseksualci pretnja deci (dok je u stvarnosti, mnogo ozbiljniji seksualni zločin protiv dece onaj koji čine odrasli muškarci protiv devojčica)", ocenio je britanski ambasador.


Прво, откуд он зна да су у питању лажи? Зар никада није чуо за Џон Вејн Гејсија, на пример? И откуд њему за право да оцењује да је злочин мушкарца над девојчицом већи него над дечаком?

Vordsvort je dodao da je razgovarajući sa velikim brojem ljudi stekao utisak da većina misli da povorka ne treba da bude održana, kao i da bi njeno održavanje bilo "nedemokratsko, jer ga većina ne želi".

On je, takođe, podsetio i da su pred povorku neki visoki srpski političari javno govorili da bi bilo bolje da se ona ne održi, a zamenik patrijarha, mitropolit crnogrosko-primorski Amfilohije nazvao je povorku "paradom srama i Sodome i Gomore".


Е јадни наши људи, зар не схватају да је демократија оно што западни амбасадори кажу да јесте? А тек црква! Како се само усусђује да следи своје Свето писмо?

Britanski ambasador je istakao da su i u zapadnoj Evropi sva društva morala da se suoče sa dugotrajnim i ukorenjenim predrasudama i da prođu kroz težak proces njihovog prevazilaženja.


Е, у овом грму лежи зец и захвалан сам британском амбасадору што га је истерао. "Превазилажење предрасуда" (читај: разарање традиционалног друштва) је довело до тога да се католичким агенцијама за усвајање деце забрањује да одбијају да дају децу хомосексуалним паровима или да легално делује паралелни правни систем, исламски шеријат(који хомосексуалцима пресуђује на много гори начин од било чега што би им урадили у Србији). А ово су само две карактеристичне капи из мора мултикултуралистичког релативизма у који некада велика Британија неповратно тоне. Зато је и погрешан приступ "слободе изражавања" према случају "геј-параде", као што и не стоји тврдња да је то безначајан и безопасан догађај. Парада је требало да буде само почетак, након ње би следили нови захтеви да се промовишу прогресивистичке и пост-модерне идеје све док не би било избрисано све оно што Србе чине Србима. Тако је се дешавало и на западу, није он у овакво стање дошао преко ноћи.

А странци ако баш толико воле те параде нека их уприличе код себе. У том смислу поздрављам потез амбасаде Шведске и захваљујем им на још једном у низу доказа о томе ко стоји иза свега.

18.9.09

Шта они заправо хоће?

Недељама се већ прича о тзв. "паради поноса", термин који је заправо само еуфемизам за манифестацију хомосексуалаца. Електронски медији су окупирани изјавама и саопштењима разних невладиника и сличне фауне који ову манифестацију поздрављају као "вид борбе за ускраћена права и слободе". Са друге стране, противници те параде су медијски простор добили стидљиво, само у појединим новинама које су спутане новим законом о информисању и углавном су преко интернета слободно могли да изнесу своје ставове. И поред тога, ови други су успели да привуку далеко већу подршку јавности на своју страну.

Оно што се покрету против педерастије може замерити, међутим, је што, поред истицања стандардних аргумената против хомосексуализма, нису на прави начин раскринкали шта је заправо циљ педера и оних који иза њих стоје.

Хомосексуалци, наиме, тврде да су им ускраћена права зато што су такви какви јесу. Нико да их запита, која су им то права ускраћена? Која права која им гарантује устав Србије не могу да упражњавају зато што су хомосексуалци? Да ли им је ускраћено право гласа, право да буду бирани, право на живот, право на слободу(уколико не врше кривично дело), право на законску заштиту, право на образовање, право на рад, право на здравствену заштиту? Многи од њих тврде да не могу да склопе брак и да усвајају децу. Брак могу да склопе али са особом супротног пола, а усвајање деце није право гарантовано уставом. Право на парадирање своје сексуалне оријентације такође није гарантовано уставом, напротив. Сексуални акти у јавности су порнографија, а она се нигде отворено не пропагира.

Не, овде се не ради о правима. Ако сте пратили иступања представника хомосексуалаца, они врло брзо са терена "борбе за сопствена права" пређу на јадиковке о томе како их "не воле", како им добацују погрдне речи, како је реч "педер" погрда и друго. Једном речју, почну да звуче као деца која се жале да их задиркују у школи. Они хоће да то престане јер не могу да издрже више, а небитно је како ће то да престане. Њихов прави циљ није да задобију ускраћена права већ да силом натерају друге да промене став о њима. А то се једино може постићи рушењем традиционалног морала и друштва.

Парадоксално, али аргументом да је "хомосексуалност ствар избора" хомосексуалци дају за право онима који их презиру да имају такав став. Наиме, анимозитет према особи због нечега на шта он није могао да утиче(раса, етничко порекло, боја коса, очију и слично) је заиста за осуду, али не волети некога због тога што је учинио нешто по сопственом избору, а бити хомосексуалац је по њима ствар избора, је поптуно рационално. Неодобравање неког понашања које настаје по слободном избору и људи којих се тако понашају је природно људско право и уколико се педери буне због тога што ми други то право користимо онда су они ти који нама ускраћују права, а не обрнуто.

Код нас све ово има додатну компоненту. Хомосексуалци су се, да ли свесно или не, нашли на истом задатку рушења традиционалног српског друштва са либералним прогресивцима и земљама у којима та идеологија доминира и које скоро две деценије воде изразито непријатељску политику према српском народу. Стога је противљење паради хомосексуалаца добило димензију одбране националног бића која је чак код неких национално-оријентисаних људи створила утисак да се националне снаге и организације превише троше око ње, да у земљи има много битнијих проблема које треба решавати и да је парада само симптом много веће болести. Такво размишљање је погрешно. Најављена педерска парада није симптом, она је средство и симбол уништавања српског друштва и неопходно је супротставити јој се свим расположивим средствима.

Исто тако се не слажем са онима који виде катастрофично ситуацију уколико националне групе не успеју да разбију параду. Катастрофа би била да не дође ни до каквих протеста против ње, али за неуспех педерске параде би било довољно да се окупи знатно већи број људи који би демонстрирали против, правили буку и јасно ставили до знања педерима да је њихова манифестација непожељна и натерајмо пуну ангажованост полиције на њиховом обезбеђивању. Покажимо да само уз репресивни апарат државе, чије је ангажовање захтевао НВО-сектор и чијем је захтеву промптно удовољено, могу да намећу своју вољу. Од физичког разбијања параде много је битније да осете да је атмосфера у Србији таква да ће још дуго, дуго провести у илегали и да је повремено помаљање из мишје рупе(сваких 8 година отприлике) једино на шта ће моћи да рачунају.

15.9.09

Звиждуци да, али ко је због чега звиждао?

Патетична, агресивна и прекомерна кампања владајуће хијерархије против звиждања француској химни је као што се очекивало постигла супротан ефекат. Љигава и улизичка лакировка о „европским вредностима“ и „химни демократије“ донела је прошле среде салву звиждука када су кренули први тактови, тако да је РТС морао да прибегне старом трику из времена када се звиждало на „Хеј, Словени“ монтаже и гушења звука из позадине и све то уз безочно лажне извештаје о томе како су звиждуци угушени аплаузима.

Цео случај, међутим, поставља нека питања. Да ли су они који су звиждали знали зашто звижде? Или боље, да ли су звиждали из правог разлога, зато што је Француска, поред признавања Косова и Метохије, водила непријатељску политику према српском народу већ деценију и по? Или је све резултат чистог ината? Могуће је и да је у питању најгора могућа варијанта, чист недостатак културе, јер, да се не лажемо, звиждуке су овде доживеле и химне земаља које нам нису непријатељске.

Одговоре на ова питања, верујем да наслућујете. Нико не треба да буде изненађен уколико румунска химна доживи судбину Марсељезе, истина, у доста мањој мери. Једноставно, ова земља полако поприма све могуће облике површности пост-модерног друштва. Звижди се туђој химни, не из разлога што се с правом не воли нека земља(најблаже речено), већ ето, онако, из обести, може им се...

Обест и саможивост су нас управо и довели до ситуације у којој јесмо. Стога су звиждуци француској химни углавном одраз друштва, а не израз неког кохерентног става. Тужно, али истинито.

3.9.09

Кенеди хистерија и у Србији

За очекивати је било да ће медији у САД смрт сенатора Едварда Кенедија искористити за још једну, надајмо се последњу, туру неумерених панегирика на рачун те назови династије. Оно што је мало изненађујуће, чак имајући у виду низак стандард новинарства у Србији, је то што је један недњељни лист одлучио да посвети пажњу Кенедијевој смрти и да му посвети насловну страну као да овде нема никаквих других проблема и као да се његова смрт тиче људи одавде.

Али кад су већ одлучили да то ураде, ја бих да дам неколико података о Кенедијевима овде који се вероватно неће наћи у чланку тих новина(мада, да будем поштен, вероватније би било да се нађу овде него у америчким средствима информисања):

1) оснивач "династије" Џозеф Кенеди је породично богатство стекао шверцујући алкохол у време "прохибиције". Прича се да су се све мафијашке породице са североистока САД снабдевале пићем код њега.

2) Џо Кенеди је дао да се прво затвори у менталну болницу, а затим и лоботомизује рођена ћерка Роуз зато што је био убеђен да је ментално заостала. Несрећна жена је од тога трпела трајне последице и провела је скоро цео живот у вегетативном стању.

3) Џо Кенеди је био нескривени симпатизер Хитлера. Непосредно пре рата постављен је за амбасадора САД у Лондону. Његови про-немачки коментари након што је рат почео су навели Рузвелта да га опозове са функције чак и без формалног захтева британске владе.

4) Избори 1960. на којима је Кенеди победио Никсона зависили су од исхода гласања у држави Илиноис, а исход је одлучен након што је из два округа у околини Чикага у којем је доминирала мафијашка породица "боса" Сема Ђанкане стигло брдо гласачких листића са заокруженим Кенедијевим именом. Нико никада није утврдио да ли је заиста толико људи гласало.

5) Сам Едвард Кенеди је директно одговоран за смрт једне од сарадница, Мери Џо Копечни, након што ју је оставио да се удави у колима која су слетела са моста(а која је он возио) у реку код места Чапаквидик у Масачусетсу. Уместо да одмах позове полицију, Едвард Кенеди је прво позвао своје адвокате, који су са своје стране позвали људе у полицији и судству, а које је клан Кенедијевих деценијама држао у шаци. На руку Кенедијевима је ишло и то што се инцидент десио буквално истовремено када и слетање на Месец, тако да је пажња јавности била заокупљена другим стварима.

Ово је само најужи избор. Тога има још, за неке сте чули(љубависање Џона и Роберта Кенедија са Мерилин Монро), за неке нисте јер их објављују само алтернативни сајтови у Америци. Али утешите макар мало чињеницом да успињање мрачних ликова до врха није само српска специјалност.

2.9.09

Само да знате...

Још увек пишем! И писаћу! Ваш закон овде не важи, бандо издајничка лоповска!

30.8.09

"Проклетници"

Прочитавши неколико критика новог Тарантиновог филма „Проклетници“(“Inglorious basterds”) помислио сам да је редитељу Холивуд коначно испрао мозак и да је направљено нешто у стилу „Бата Животиња среће 12 жигосаних“ па још на стероидима са све прекрајањем историје. Драго ми је што након што сам погледао филм могу да кажем да сам погрешио у процени.

„Проклетници“ са једне стране јесу класични Тарантино, а са друге и нису. Ту јесте његово насиље и псовке доведене до апсурда понекад као и радња која је један својеврстан омнибус неколико одвојених али на чудан начин ипак повезаних заплета, али ту је и неколико омажа ранијим делима као и флешбекови са нарацијом приликом увођења нових ликова у стилу „Две чађаве двоцевке“.

Радња се дешава током Другог свестског рата у окупираној Француској. Почиње 1941 када СС официр штандартенфирер Ханс Ланда(којег фантастично тумачи Кристофер Валц) у Француској провинцији проналази и брутално убија јеврејску породицу Драјфус од које чудом преживљава само ћерка Шошана. Три године касније поручник америчке војске Алдо Рејн(ко би рек'о да Бред Пит може онако добро да имитира јужњачки акценат) оформљава омању јединицу састављену од Јевреја који служе у америчкој војсци са циљем да се убаце иза непријатељских линија и тероришу Немце у правом смислу те речи. Истовремено Шошана добија прилику за освету и спрема је...

Критичари су много исхвалили почетну сцену филма, односно прво поглавље(Тарантино је филм поделио на пет поглавља) у којем се одиграва већ поменуто убијање јеврејске породице коју је скривао француски сточар. Сцена заиста оправдава све похвале и више од тога. У питању је фантастичан Тарантинов омаж шпагети-вестернима Серђа Леонеа са све музичком темом у којој Бетовен среће Енија Мориконеа. Квази-филозофски разговори које штандартенфирер Ланда у пријатном тону води са власником фарме као прелудијум за злочин само допуњују застрашујућ утисак о лику, а Тарантинов гест са лулом којим жели да му да чак и комичну или фарсичну црту још више повећавају утисак, слично оној изјави једног израелског новинара са суђења Ајхману како је најстрашније од свега то што тај Ајхман уопште није страшан.

Од тада па надаље тече ритам по систему крени-стани, акцију и насиље смењују разговори, којима се понекад питате чему служе али који на крају и те како имају сврху и које редитељ и сценариста прекидају у правом тренутку. Тарантина треба похвалити што је натерао ликове да говоре правим својим језиком, а не акцентираним енглеским како то обично Холивуд чини, иако је помало чудно да неки од њих говоре други језик осим матерњег.

И како обично бива код Тарантина, наизглед одвојене приче се спајају у једну, најчешће пред крај. Као и почетак, Тарантино је и крај дао као један својеврстан омаж и то већ помињаним "12 жигосаних" и "Отимачима изгубљеног ковчега". Управо је крај изазвао бројне контроверзе. Тарантина оптужују да је потпуно прекројио историју са својим филмом али он у самом филму има спреман одговор. Наиме, прекрајање историје и то од стране врхова власти онако како јој одговара дешава се и у тој алтернативној реалности, а Бред Пит и његова дружина успевају тек једним малим симболичним(у правом смислу те речи) гестом да укажу свету на праву истину. И не можете а да се не запитате, чије је прекрајање историје опасније? И ко су заправо права „копилад“?

22.8.09

Да ли мењати друге?

Када сте на одмору имате више времена за себе и нека своја задовољства. Тако сам и ја одлучио да мало одгледам неке епизоде „Звезданих стаза“ из серијала „Нова генерација“. Већ сам више пута нагласио да су „Звездане стазе“ изузетак од америчке поп-културе јер нису баш потпуно површна серија са пуно акције већ се труде да пренесу и неку дубљу поруку, да дају тему за размишљање. Једна од таквих је и „клифхенгер“ између шесте и седме сезоне, епизода „Потомство“.

Она је један својеврстан наставак епизоде из пете сезоне „Ја, Борг“. За оне који не знају, Борг су у овом серијалу „Звездани стаза“ главни непријатељи Федерације којима припадају главни јунаци. Борг су аутоматизовани кибернетски организми, који су повезани у један јединствен колектив. Они немају индивидуалност и њихова је основна сврха да у свј колектив асимилују друге врсте и расе. У епизоди „Ја, Борг“, посада „Ентерпрајза“ заробљава једног од Боргова који услед додира са њима развија своју индивидуалност. Том Боргу, коме су наденули име Хју, је омогућено да се врати својима у нади да ће његов осећај индивидуалности да се прошири у Борг колектив и тиме променити из основе целу Борг расу.

У „Потомству“ видимо да је план да се Борг заразе индивидуалношћу успео али да су резултати потпуно другачији од оних који су били пожељни. Заражени Боргови су одсечени од колектива, а међу њима је настао хаос. Пошто нису имали никакав претходни осећај индивидуалности одсечени Боргови нису знали шта са њом да раде, какву заједницу да створе, нити су могли да замисле сврху свог постојања.

У таквој ситуацији они су постали плен Лора, злог брата близанца Дејте, официра-андроида „Ентерпрајза“. По речима већ поменутог Хјуа, којег срећемо и у овој епизоди, Лору није било тешко да овлада Борговима:

„...нисмо знали чак ни како да управљамо нашим бродом. Када је дошао Лор били смо спремни да слушамо било кога ко би понудио промене и излаз из ове ситуација. У почетку смо сви радо следили његова обећања о светлој будућности. Када је постало јасно да он не зна како да испуни та обећања, почео је да говори о жртвовању...“


Лор је одбаченим Борговима нашао уређење и сврху. Уместо што су као до сада асимиловали друге врсте, нови Боргови, који су постали агресивнији и вештији него раније, су почели да их уништавају. Укратко, нови Боргови су постали опаснији непријатељ него што су некадашњи икада били.

Верујем да сте неке историјске ситуације из људске прошлости већ препознали у ситуацији у којој су се нашли Боргови којима је Хју пренео своју индивидуалност. Растурено традиционално друштво, становништво обезглављено, без свести о својој улози у свету и у историји, доведено до тачке очаја када је спремно да пође за било ким ко обећа какво-такво избављење. Али ова епизода није само упозорење против лажних месија...

Ова епизода је вероватно најбоља одбрана тзв. „примарне директиве“ и принципа немешања у традиционална друштва других нација и култура, чак и оних који су непријатељски настројене према нашој. Као што се види, чак и ако се успе изазвати промена код непријатеља то не значи да ће та промена бити набоље. А за то примере не морамо да тражимо у далекој прошлости. Довољно је видети у чије је руке пао Ирак након свргавања Садама Хусеина.

Савремене генерације на западу, чак и политичари, земаља су више образовани преко поп-културе него преко класичних наука. На жалост, већина је одабрала погрешне филмове и серије да им обликују поглед на свет. Зато смо и ту где јесмо...

12.8.09

Где је све почело?

Свакој негативној друштвеној појави се мора наћи почетни узрок да би се она на одговарајући начин сузбила. Уколико се ради о ерозији читавог друштва потребно је наћи догађај који је читаву лавину и покренуо.

"Дојче веле" је посветио једну од својих емисија наслеђу "чувене" 1968 године и превирањима тог времена. Емисија и чланак имају предвидљиво и наглашено либерално прогресивистичку ноту. По "Дојче велеу" најгоре што су нам "шездесетосмаши" оставили је уништена животна средина и лоши пензиони фондови.

Но чак и тако сикофантска репортажа потиче на размишљање. Шта је заправо та "шездесетосма" учинила за нашу цивилизацију? Какав је утицај имала? Циљ те револуције је од само почетка био рушење традиционалних вредности које су њени родоначелници сматрали за главне узроке несрећа које су до тада погађале човечанство. Стеге друштвених норми и традиционалног морала је требало одбацити у потпуности, јер су они ограничавали поједница. А управо тај појединац, односно његова лична слобода, је постала основна вредност на којој ће се заснивати друштво будућности. Те 1968 револуционари нису успели да силом сруше поредак. Оно што им је, међутим, успело је да се инфилтритају у образовне инситиуције и медије и да направе тихи неосетан преврат пре свега у начину размишљања људи. Ново стање су прогласили само логичним исходом историјског процеса интерпретирајући слободарску литературу класичног либерализма у скалду са тим.

Оно што се пренебрегло је то да су нечије слободе ограничене истим таквим, слободама других. Радикално проширивање појма индивидуалне слободе изродило је читаве слојеве становништва који су стекли мишљење да "имају право" на неке ствари и да је све дозвољено у циљу остваривања тог права. Тако појединци постају мали тирани, а њихове друштвене групе читаве олигархије које на крају могу да контролишу и којима могу да управљају једино велики тирани или тиранин. ЕУ као бирократизована суперструктура одвојена од очију јавности је најлогичнија манифестација "шездесетосмашке" идеологије и друштва које је она створила.

Демистификација и раскринкавање "шездесетосме", њених вођа и родоначелника мора бити темељ сваке идеје или покрета који би за циљ имао спашавање овога што је остало од нашег света. Од њих је сво данашње пропадање почело, са њима се мора и завршити.

7.8.09

Преживео сам!

Бајерн је био пре 18 година...Тада сам последњи пут осетио овакве емоције, овакву енергију на трибинама и на терену, овакву радост...Клинци рођени те године славе ових дана пунолетство. Е па срећно вам пунолетство драги звездаши, сада и ви имате вашу легендарну утакмицу! Жао ми је што сте чекали оволико, али даће Бог, следећих 18 година биће вам веселији!

Пошао сам оптимистичан на утакмицу, али ја сам увек такав, не могу рећи да сам имао осећај али било је у ваздуху "нешто"...Елем, уђох, седох ...Екипе улазе на терен, север креће са песмом "Пуне трибине лудих навијача..." Креће и утакмица...Прође шездесетак секунди и Лекић га даде...у сопствену мрежу! Е до мојега! Још једна класична наша прича. Север не престаје да пева, али зачудо, не престају ни исток ни запад упркос хладном тушу, најблаже речено и не мислим на кишу која је лила. За дивно чудо, опоравили смо се безмало одмах. И око мене на трибини(запад) нису људи ламентирали над судбином већ смо наставили по систему "хајде бар да се забавимо добро" и "три или четири, исти клинац". Кренули смо у нападе...

Сигурно сте имали овакав утисак током свог звездашко стажа: јури Звезда резултат, а време пролази ко муња брзо, док трепнеш ето полувремена а ти ниси урадио ништа! Вечерас је било нешто чудно...Стезали смо обруч око гола некако били све опаснији и у једном тренутку погледах на семафор очекујући да је двадесет и неки минут. Није прошло ни десет! О Боже, да ли је могуће, да ли ћемо једном и ми чудо да направимо? Осамнаести минут, иде акција, Паја центрира, Перовић скаче. 1:1!!!!!! НА ВРЕМЕ!!!! 'Ајд' још један до полувремена па у другом јуриш! Крећемо да их стиснемо, близу смо гола...Онда мало опада темпо иде дуга лопта на наш казнени петљанција у одбрани карамбол и лопта поново у нашој мрежи. Е до мојега, други део! А оно ђубре што га даде провоцира север по систему "готово је". Е мученик, шта га је тек чекало...

Мало смо били григорани и на терену и на трибинама, али за разумети је било. Кратко је трајало, север поново грми, исток и запад прате. Перовић продире по десној страни убацује по земљи, Лекић улеће и ГОЛ!!!! Овога пута у праву мрежу! 2:2!

Али сад ће време да полети, доћи ће полувреме за секунд! Али не! Невероватно, јуримо резултат а минути пролазе као сати? Шта се дешава? Нападамо, сваки корнер је полушанса, покушава се из даљине...Момци се боре, не да се часно опросте већ ДА ПРОЂУ ДАЉЕ!!!! ОНИ ВЕРУЈУ!!! Е па верујемо онда и ми на трибинама!!!! Три гола, шта је то, ништа! СВИ У НАПАД!!!

Стежемо обруч али нема завршног потеза а и темпо опада...Ево зауставног времена, креће Нинков у контру, центрира, Блажић лево, хвата волеј...СТАТИВА! Да ли је могуће да ћемо да извисимо за длаку? Крећу у напад они, узимамо лопту, имал и времена за још једну акцију, дубинска у казнени, одскаче Лекићу на чело...3:2!!!!!!!! ЛУДИЛО!!!! Људи се грле и љубе као да смо освојили Лигу УЕФА! Ово ће бити вече за памћење, сада је то извесно!

Полувреме, почиње невиђени пљусак, север још пева мада не цео, осећа се позитивна енергија. Како год да се заврши нећемо ићи кући к'о попишани, то је сигурно.

Наши излазе први на терен у другом полувремену, то није уобичајена пракса. Горе од жеље да дођу до два неопходна гола! Крећемо жестоко, два центаршута две шансе, опасни смо по боковима, али опет фали завршни потез...Прошло 10 минута, и даље споро, улази Каду, ваљда је то оно што нам фали...Али темпо опада, играчи се спорије крећу, физички су исцрпљени...Срце хоће али тело не слуша...Нема везе помислих, на крају аплауз за њих, како год да буде. Ђорђевић избачен. Престрого! Али и да није, разумите човека, повукле га емоције...Парадоксално, али то покреће играче у извесној мери. Лазетић продире, Перовић јури наизглед изгубљену лопту, њихов играч наивно стартује...ПЕНАЛ!!!!Не могу да верујем!!! Па зар неко против нас да направи глуп пенал, то ми радимо! Каду узима прилази лопти и шаље је мирно у мрежу! 4:2!!!!!!! ЈОШ САМО ЈЕДАН!!!!!


Испровоцирасмо и њиховог да добије црвени. Значи не верујем! Па овакве ствари се нама не дешавају! Гума убацује са леве стране унутрашњом, Перовић сам на пет метара....


'ММММТИЈА МАТЕР! Не могу да верујем да га не даде!!!!


Време тече, приближава се крај регуларног тока. 'Ајмо моци у последњи јуриш! Минут 89-ти, Гума поново центрира са леве стране унутрашњом, скаче Лекић...Да ли ју је креснуо, да ли је само збунио голмана...

И КОГА УОПШТЕ БОЛИ К***Ц????? 5:2!!!!! 5:2!!!!! 5:2!!!!! 5:2!!!!! 5:2!!!!!

ЛУДИЛО! ПОТПУНО!!!! НЕПОЗНАТИ СЕ ГРЛЕ И ЉУБЕ!!!!! ЗА ОВО СЕ ЖИВИ!!!!

Сад се треба одбранити, Маракана је у трансу...Страха има, није да нема али Динамо ништа није умео да направи осим да се потуче!!!! Пет минута зауставног је постало ко зна колико али судија свира крај!!!!

ИДЕМО ДАЉЕ!!!!!!

Нико не напушта Маракану, славимо као да је финале у питању, пева се "Још једна победа и титула..." Ово прво јесте, на ово друго ће сачекамо, али оно није утопија, будите сигурни у то! "Нека вечерас, свако зна, да је Звездина победа..."

Оцене: СВИМА 11!!! Боли ме к***ц за грешке у одбрани, за то што је Исах мало много давио лопту, што је Гума играо левог бека...Има ко је плаћен да врши анализе! МЕНЕ ПУСТИТЕ ДА СЛАВИМ!!!!!

6.8.09

Шта је прави рецепт за здравство?

Предлог реформе здравства у САД који је дао Барак Обама је изазвао бурне реакције у тој земљи али је ван ње углавном остао непримећен у јавности. Ту и тамо је неки коментатор дао своје мишљење, али без одјека у јавности. Сиви Соко је пренео колумну америчке коментаторке Илане Мерсер о томе. Морам рећи да генерално веома ценим Иланина писања, али то не могу рећи за овај њен конкретан чланак.

Прво, чланак је скоро искључиво заснован на анегдотским доказима. Не пада ми на памет да ниподаштавам Иланино несумњиво трауматично искуство, али анегдотски докази су слаба основа. Њена лична прича није ништа више ни мање легитимна од истих таквих које сведоче супротно, које говоре да је амерички здравствени систем нехуман и неефикасан и које су пуне хвале за канадски. Мерсерова у својој колумни не даје скоро никакве независне податке који говоре у прилог њеној тези.

Друго, имам утисак да Илана Мерсер догматски приступа проблему здравствене заштите, на сличан начин на који неолиберални економисти приступају економији, а то су две области које једноставно не трпе догме. Ниједна друштвена област, поготово не здравство, се не може третирати као егзактна наука која има своју универзалну формулу по којој функционише. "Прави" систем здравствене заштите је комбинација скоро свих друштваних фактора, националних, културних, економских који у мањој или већој мери доприносе његовом креирању и деловању.

Уме Илана Мерсер много боље од овога. То знам јер сам читао њена дела у целини и саветујем онима који олако на основу овог чланка доносе суд о њој да учине исто.

Национални блок - како да се артикулише и ко ту припада (2)

У првом делу овог чланка сам навео стање патриотске сцене у Србији онако како је ја видим и навео сам ставке које би чиниле платформу деловања и окупљања организације које себе сматрају националним. Сада је ред да наведем ко од значајних организација које себе сматрају националним по мом мишљењу испуњава ове критеријуме и у којој мери.

Да почнемо од Српске радикалне странке. Она испуњава скоро све наведене критеријуме. Једини проблем који ја видим је донекле нејасан однос према "бошњацима". СРС је учинила доста да након ратова побољша однос са муслиманима, али ако оставимо по страни чињеницу да је то ретко било узвраћено, није јасно какав је став те странке према "бошњаштву" као идеји. Последње што имамо о томе је један Шешељев интервју од пре 7-8 година где он тврди да не спори ничије право да се изјашњава како жели али да "као научник оспорава бошњачку нацију". Изјаве неких других људи блиских СРС(Славенко Терзић), међутим, иду у правцу признавања "бошњачке" нације. "Бошњаштво" је веома опасна подвала, пристајање на њу може имати опасне последице.

Као што сам већ објаснио у првом делу, међутим, идеолошка крутост радикала по другим питањима као и њихов сличан начин деловања их чини неподесним за стожера окупљања националних снага.

"Народњачка" коалиција окупљена око Демократске странке Србије такође испуњава већину критеријума, али је "најтања" по питању ставке број девет, понашања, што је безмало најбитније. ДСС је 2000 позајмила углед свог лидера Коштунице политичким снагама које су отворено радиле против интереса српског народа, а после пада Милошевића је годинама у циљу доласка на власт кокетирала са таквим организацијама, одбијајући сарадњу са националним блоком. Једном када су дошли на власт, "народњаци" су учинили мало или ништа на афирмацији националних снага и критичког погледа на евроатлантску и прогресивистичку идеологију. Њихова безрезервно национална оријентација је новијег датума и питање је колико је резултат прагматизма и преласка свих прагова толеранције од стране евроатлантиста, а колико политичког размишљања и уверења. Све ово их чини подједнако неподесним за вођство националног покрета колико и радикале.

Дошли смо до новоформиране Српске напредне странке. Већ сам неколико пута овде написао како сам веома скептичан(најблаже речено) по питању мотива Николића и Вучића. Узмимо, међутим, из чисто академских разлога, да су њихови мотиви часни и анализирајмо њихову творевину. Шта је заправо Српска напредна странка? Читајући њихов програм човек не може а да не стекне утисак да се ради о манифесту који не даје практично никакав суд или став о битним питањима већ само констатацује чињенице и делује у складу са тим. Напустивши странку са крутом идеологијом, Николић и Вучић су оформили организацију без икакве идеологије и покушавају да буду нешто што има од свега помало, и "европејства" и "демократизма" и "русофилства" и "национализма". А шта ће преовладати у реторици и деловању зависи од тренутних прилика, које се често мењају из дана у дан. Стога је нејасно да ли СНС испуњава ишта од ставки наведених у литмус-тесту за национално деловање. "Минули радикалски рад" њених челника је, међутим, привукао велики број људи из СРС и "народњака", као и национално оријентисаних и до тог тренутка страначки неопредељених људи који су на СНС пројектовали своје фантазије и стога је та странка за релативно кратко време створила инфраструктуру која недостаје "народњачкој" коалицији.

Као што се види, све релевантне политичке организације које се сматрају националним имају озбиљне недостатке које их чине неподесним за гласноговорника патриотски оријентисаних грађана. Где је онда излаз? По мом мишљењу, некаква идеална ситуација била би када би се од "напредњака" и "народњака" формирала једна организација или коалиција која би имала (тренутну) идеологију ових других и инфраструктуру ових првих уз одлазак тренутних челника и долазак нових људи. Са друге стране, СРС би наставила самостално деловање и тиме окупљала оне који би сматрали да "напредњаци"/"народњаци" нису довољно чврсти и доследни. Тако би било довољно избора за свакога, а број оних чије критеријуме нико не задовољава би био сведен на минимум. Ситуација је, међутим, ретко када идеална...А ова сада је толико далеко од ње да је јако тешко донети праву одлуку, па чак и најмање лошу.

5.8.09

Национални блок - како да се артикулише и ко ту припада (1)

Распадом Српске радикалне странке национални блок је дошао у једно својеврсно стање конфузије и дезоријентисаности. Донедавни челници СРС који су формирали нову Српску напредну странку су почели да причају неку другу причу, врбујући истовремено кадрове и привлачећи гласаче на "стару славу". Ново вођство радикала се очигледно не сналази баш најбоље у новој ситуацији. "Народњачка" коалиција је, чини се, на путу да се донекле опорави, али у догледно време неће представљати снагу која би могла да окупи друге, што због донекле нејасне идеолошке основе, што због потрошености челних људи.

Током протеклих година стожер окупљања националних снага је требало да буде СРС али она тај задатак није могла да изврши из разних разлога, а један од њих су и њени доста крути идеолошки постулати. Инсистирање на граничној линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица многе је "хладило" од радикала. Није се ту радило ни о каквом ниподаштавању, једноставно људи су увидели неке чињенице, као што је она да би, чак и када би се таква држава успоставила, она обухватила велики број римокатолика и муслимана који су се не само одрекли српског идентитета већ су и у историји починили бројне злочине дан православним Србима. Идеја Војислава Шешеља да је потребно "национално освестити" те људе није нашла на плодно тле код великог дела патриотских оријентисаних грађана. Већином је то зато што сматрају да је то јалов посао,нереалан у садашње време и да су друга питања ургентнија(све то по0д условом да уопште и схватају да су ти католици и муслимани бивши Срби). Гласови које је СРС добијала на изборима од 2000 до 2008 је добрим делом резултат општег незадовољства и жеље да се контрира непријатељима унутрашњим и спољним.

Како онда на прави начин усмерити тај, веома битан део становништва, односно оне који су свесни свог народа, његове традиције, историје и културе, који не прихватају евроатлантизам и његове експоненте овде и не пристају на њихову верзију протеклих ратова, а који истовремено мисле да је беспотребно поново правити некакве заједнице са Хрватима и муслиманима? Која би организација могла да буде заступник тих људи, која би их на одговарајући начин активирала? Размишљао сам мало о томе и саставио сам један својеврстан литмус-тест који би дефинисао такву организацију и који би уједно послужио и као платформа за окупљање разнородних националних организација. Тест би се састојао од следећег(ставке нису поређане по неком посебном редоследу):

1) Однос према отаџбинским ратовима из 90-тих. Не сме се ни на који начин признавати кривица српског народа и руководства, чак ни у најминималнијој мери. С тим у вези се подразумева став према Косову и Метохији, као и односи са Хрватском и "Бошњацима".

2) Активно помагање Србима у Црној Гори са свим што уз то иде, без обзира на повике "милодукљана".

3) Свеопшти однос према историји и култури српског народа. Не дозволити да се оне унижавају другосрбијанским фалсификовањем.

4) Однос према НВО, а у вези са тачкама 1) и 3)

5) Позитиван однос према Русији

6) Резервисан однос према ЕУ(не мора, мада би било пожељно, да буде искључив у негативном смислу), поготово у светлу њиховог деловања на Косову и Метохији.

7) Апсолутно, искључиво негативан однос према НАТО

8) Прихватање основних цивилизацијских вредности насталих као резултат антихитлеровске борбе у Другом свестском рату, а које су искомпромитоване од стране евроатлантиста и транснационалних прогресивиста.

9) Минимум доследности у понашању које је у складу са претходним тачкама

Разлике по другим питањима би остале, али оне нису такве да би могле да спрече сарадњу између националних организација нити би због њих неко требало да остане кући и не гласа. Бари Голдвотер, доајен америчког конзервативизма, је рекао да је једини политички кандидат који у потпуности дели ваше ставове особа коју видите у огледалу, према томе одвојте битно од небитног и активирајте се.

А о томе ко задовољава горње критеријуме, ко би могао и ко претендује, мало касније...

Још увек пишем

Паузе у блоговању које у последње време правим су плод приватних обавеза које имам, не зато што нисам инспирисан. Тема има напретек, на жалост.

Једна од њих је могући нови закон о информисању. Препуцавања око њих су трајала доста дуго али одлагање о гласању указују на то да је негодовање СПС било ипак нешто више од пуке представе за јавност. Шта се то десило са Ивицом? Изгледа да су лоши резултати "жутих" на локалним изборима у Земуну и Вождовцу указали на то да се ветар променио. Ако се има у вуди да због функције коју обавља, он боље од свих нас осећа расположење у народу...Но, месец дана је прилично дугачак период у политици, довољан да човек обрне став, а Дачић је далеко од епитома доследности.

Пошто је сајт Блогер на америчком серверу, Динкић и његови не могу ништа да учине како би ме овде спречили да их називам оним што јесу, лупежима и издајницима. А све и када би могли, ја бих наставио тако да их зовем док год будем могао, и нећу бити сам у томе. Према томе, нека се не надају да неће бити никога ко ће њихово систематско упропаштавање Србије да забележи и остави за потомство.

ПС Живимо у таквом времену да човек мора да се запита: да ли погибија Борке Вучић игра неку улогу у свему овоме?

23.7.09

Кад се мало размисли...

Многи су били прилично изненађени изјавом америчке државне секретарке Хилари Клинтон којом је наговестила да су се САД помириле са чињеницом да ће Иран развити нуклеарну бомбу. Клинтонова је уједно нагласила да ће „Америка помоћи својим савезницима да изграде одбрамбени кишобран“ у таквим случају. Вест је изазвала прилично оштру реакцију у Израелу који већ дуже време сматра евентуално нуклеарни Иран егзистенцијалном претњом.

Када се мало размисли, ово не треба да буде неко велико изненађење. Оваква најава америчке администрације у себи садржи један сасвим логичан начин размишљања који је, признајем, мени промакао, а и многим професионалним аналитичарима. Иран наоружан нуклеарним оружјем нема толико негативан утицај на интересе САД. Видите, није Израел једини на Блиском истоку једини који се плаши иранског јачања. Скоро у истој мери од тога страхују(мада то не изговарају у јавности) Саудијска Арабија, Египат, Емирати и скоро све сунитске државе на Арабијском полуострву. Пошто те земље, а ни Израел, нису у стању да произведу своја оруђа којима би остварили „одбрамбени кишобран“ о којем Клинтонова говори мораће да их купују. А могу да их купују само од САД или Русије. У том светлу треба посматрати и изјаву Хилари Клинтон, она жели да осигура да од нове трке у наоружању на Блиском истоку највише профитира Америка. Тако би се уједно поново покренула америчка војна индустрија која и те како осећа последице економске кризе(недавно су отказане поруџбине за нови ловац Ф22).

Рат против Ирана, који никада није изгледала као вероватна опција, упркос свему шта се писало протеклих година, је, по свему судећи, отпао, између осталог и због тога што САД немају ни воље ни средстава за тако нешто. Рушење иранског система изнутра није много вероватно, без обзира на садашње стање у Ирану(који је на волшебан начин нестао са ТВ-а и насловних страница). Америци је остало ограничавање иранске моћи као опција и одлучила је да искористи то(мада ја лично верујем да је то био план од почетка).

Остаје да се види како би се овај евентуални заокрет у америчкој политици одразио на израелско-арапски сукоб око Палестине. Хоће ли у циљу сузбијања иранског утицаја Американци гледати да што пре реше то питање како год? Хоће ли уцењивати Израел војном помоћи? Како ће се понети према евентуалном израелском покушају да то реше на своју руку? Или ће једноставно тражити од Саудијаца да они сами сузбију иранску агентуру међу Палестинцима на овај или онај начин? И јесмо ли већ добили неке назнаке у ком правцу ће све ићи?

21.7.09

О "антиамериканизму" и његовој природи код нас

Агенција Галуп је издала анкету по којој је Србија друга иза Пакистана по броју људи са негативним ставом према Америци. Ништа чудно, рекли бисте, с обзиром на све што се догађало, мада човек не би то рекао ако имамо у виду резултате претходних избора. Но, недоследност просечног српског бирача никада не треба потцењивати.

Цајт НСПМ је пренео један немушти покушај "Политике" да се тај феномен објасни. Репортажа се углавном састоји од интервјуа који једва да има прихватљиву структуру и који нити износи почетне тезе нити покушава да да неке закључке. Једино вредно помена је део у којем аналитичар Бранко Радун објашњава позитиван однос просечног Србина према Америци све до 90-тих али и објашњава да се каснији анимозитет углавном завршавао на критици америчке политике и да се он није огледао у малтретирању обичних Американаца. Радун одлично истиче да је негативан став према САД разумљив не само због америчке политике већ и у контексту односа великог дела америчког медијско-културног естаблишмента.

Ипак, ни Радун није покушао да објасни како је до свега дошло. Због чега су се САД одлучиле на непријатељство према Србима иако ови никада нису били непријатељи Америке?

У корену свега је трансформација Америке из државе и нације са јасно одређеним обичајима, културом и традицијом у мулти-култи папазјанију и парадигму глобалистичке и прогресивистичке идеологије коју је требало свим средствима ширити по свету укључујући и мачем. То је визија директно из главе Лава Троцког, еквивалент његовој тези о перманентној свесткој револуцији чији би мотор био СССР. Ми смо били жртве тог експанзионистичког пројекта.

На жалост, мало је људи који су увидели овакву трансформацију САД. Ако се то може разумети код обичног грађанина, код политичке елите сигурно не и она је на један жалостан начин пала на испиту. Резултат тога је један прилично површан поглед на Америку. Патриотске и националне снаге на њу гледају као злоћудни монолит, зачет као такав, који је достигао свој природни стадијум развоја, а то је рушилачки монструм вођен само једним циљем, освајањем и асимилацијом, са којим је немогуће успоставити било какву комуникацију или нормалан однос. Донедавно неоспорне цивилизацијске вредности чијем је успостављању и Америка допринела су почеле да се ниподаштавају па и да се негирају до те мере да се указује поштовање неким од најретрограднијих и најтоталитарнијих покрета(Хамас, Хезболах) у свету само ако су, из овог или оног разлога, у сукобу са САД. Ово је најближе оној врсти "антиамериканизма" која се може видети у Пакистану и другим исламским земљама али уједно удаљава Србију и Србе од цивилизацијског круга којем припада, а који су САД са својим савезницима одлучили да напусте.

Она друга групација може да се подели на два дела. Једни су идеолошки следбеници америчког прогресивистиког естаблишмента и уопште не крију то, као ни чињеницу да њихова оданост лежи тамо. О њиховом презиру према свему што је традиционално српско не треба трошити више речи. Други део чине "корисни идиоти"(још једна бољшевичка кованица), они који на речима држе до традиције српског народа и који Америку и даље виде из перспективе "борбе против комунизма" и који су својим деловањем савршена допуна овим првима обезбеђујући им маску прихватљивости. Заробљени у својој митоманији, они нису у стању да прихвате да њихов "светионик слободе" греши и да није оно што је некада био и на силу траже грешке у сопственом народу и држави. И једни и други не само да активно раде против интереса српског народа већ су му, с обзиром на карактер идеологије којој служе, егзистенцијална претња.

Где је излаз? Пре свега у сагледавању Америке као целине и препознавању негативних промена кроз које је та земља прошла претходних неколико деценија кроз које и даље пролази. На тај начин ћемо видети да заправо пролазимо кроз оно кроз шта су пролазили они, као и то шта нас чека. Уједно ћемо на тај начин лако одвојити традиционалну Америку од ове садашње. Ко зна, можда и образујемо неке од "корисних идиота", а следбенике прогресивистичке неопходно је сузбијати на сваком кораку. Сигурно је да од рефлексног, павловљевског "антиамериканизма" по којем се свака шуша која спали америчку заставу сматра братом и саборцем нећемо добити ништа добро.

16.7.09

Не сија им сунце лепше

Вест о томе да је Европска комисија препоручила укидање виза за државе Шенгенског споразума није изазвала ефекат којем су се надали домаћи евроунијати. И поред еуфоричне кампање од стране медија реакција у јавности је баш никаква. Људи о томе уопште не причају у међусобним разговорима, чак ни успутне примедбе не дају о томе. Изгледа да су коначно схватили да једва да имају новца да оду до приградских насеља, а о путовањима у разна иностранства могу само да сањају све док се економска ситуација не поправи. Дотле им власт поручује да једу бели Шенген ако немају хлеба.

А за Србе са Косова и Метохије нема ни тог белог Шенгена. Жути су их и званично прогласили за грађане другог реда. Поред овога, обавезали су се на "граничну контролу између Косова и Србије у сарадњи са Еулексом и косовском полицијом". Дела говоре више од речи. Сва заклињања режима да "неће признати Косово" су овим постала још шупљија него иначе.

Сада, међутим, неке наде има. Недостатак еуфорије и генерална равнодушност јавности према овоме указује да се шареним лажама више не могу мазати очи. Још само да се људима, уз већ скандалозну одлуку о Косову и Метохији, предочи да коначна одлука о визама тек следује у новембру или децембру и биће шансе да видимо леђа жутој пошасти. Хоће ли неко то умети?

14.7.09

Предсказање надолазећег времена?

Некако је за аналитичаре и "аналитичаре" потпуно неопажено прошла посета Србији председника Палестинске управе Махмуда Абаса. Ово тим чудније с обзиром на третман који је Абас уживао у Београду. Остао је пуна два дана, колико скоро ниједан страни званичник није, и притом је разговарао са скоро свим битним функционерима наше државе. Чак му је предложена обнова стипендирања палестинских студената, вероватно од астрономских школарина које студенти из Србије плаћају.

Претходне владе Србије, без обзира ко их је састављао, су веома мало обраћале пажњу на Блиски исток, одржавајући углавном куртоазне контакте на министарском нивоу са заинтересованим странама и ограничвајући се на исто тако куртоазне и опште изјаве о ситуацији у региону(што не мислим да је било погрешно, напротив). Откуд сада ова напрасна наклоност према Палестинцима?

Оно што смо већ могли да научимо о Тадићу и његовом режиму је то да никада ништа не раде самостално, а још мање из личних убеђења(под условом да их уопште имају). Колико год да су такве особе достојне презира, оне су корисне јер се по њиховом понашању може донекле закључити из ког правца ветар дува. Абас је у посету примљен по налогу, у то немојте сумњати. По чијем? Па ваљда сте Тадића толико упознали.

Не тврдим да ће се то сигурно десити, али немојте се изненадити уколико дође до великих догађаја на Блиском истоку у не тако далекој будућности.

13.7.09

Нека га, нека прича

У дугом низу антисрпских публикација дневног листа "Данас" једна од најновијих је интервју са Харисом Силајџићем. Ми мало старији га памтимо као посебно злоћудног представника босанских муслимана током рата у тој бившој југословенској републици. Тих година створио је бројне везе код Клинтонове администрације. Касније је морао да се склини у страну што због унутрашњих прилика у БиХ, што због промена у САД. Повратком Клинтонових кадрова на таласу обаманије Силајџић поново види своју шансу и у јавним иступима је све безобразнији.

Интервју је, наравно, обична колекција антисрпских бљувотина и фантазмагорија о рату у БиХ, али један део је посебно занимљив:

Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона - каже у интервјуу за Данас члан Предсједништва БиХ Харис Силајџић, осврћући се на однос Босне и Херцеговане и Србије.


То је то, тако је одувек било. Једини добар Србин за Силајџића и његове је "раја", "Влах", човек у подређеном положају који ће служити и диванити свог "бошњачког" господара. Нема ту партнерства равноправних који сваки има свој интерес у Силајџићевом свету, постоје само они, "Бошњаци", којима се стално нешто дугује и који су дар Божији(тачније речено Алахов) људском роду и са друге стране они који би требало њихове прохтеве стално да испуњавају.

Веома ми је драго што је Силајџић пуштен да говори и то преко својих гласноговорника у Србији. Преко њега знамо шта нам желе и шта нам спремају. Он је далеко боља опција од Комшића, Лагумџија и разних који мисле исто што и Силајџић али то крију иза високопарних парола.

22.6.09

Ево нама продукта реформисаног школства

Нисам помно пратио стање у школству претодних скоро 10 година делом зато што немам деце нити су људи око мене имали(бар не тог узраста), делом зато што нисам желео да знам на који начин ће да га упропасте након што су га дали у руке Гаши Кнежевићу и сличним следбеницима универзалистичког либерализма који деценијама већ доминира школством на њима омиљеном западу. Стога ме није нимало изненадио нити шокирао снимак на којем ученик средње школе удара професорку.

Да се одмах разумемо, далеко од тога да је у средњој школи када сам је ја похађао стање било добро. И у моје време(почињем као старац да звучим) је било свађа са професорима, чак смо и у међусобним разговорима претили како ћемо свашта да урадимо незадовољно због оцене или третмана. Реално, међутим, никоме ни на крај памети није падало да нешто тако заиста и учини. Наше тираде су више биле пре свега плод пубертетске агресивности. Осим тога, сви смо имали страх, не толико од школских казни колико од родитеља.

А данас? Под изговором "спречавања насиља над децом" родитељима и просветним радницима се под претњом оштрих казни одузимају било какви механизми дисциплиновања деце. Ученици су у школама заштићени попут белих медведа, а недавно сам чуо да наставници чак ни са часа не могу да их удаље без сагласности родитеља који опет, за разлику од наших својевремено, безрезервно стају на страну детета("Моје дете тако нешто да уради? Немогуће!"). И то треба да буде будућност ове земље! Није ни чудо што из наших школа излазе углавном незналице, битанге и паразити.

Све то није нимало случајно. Владајућем слоју управо требају такви. Таквима се најлакше влада. А после? После њих потоп!

11.6.09

Пази шта желиш, може да ти се оствари

Згађени силним квази-преговорима о формирању владе и о непринципијелним коалицијама које из истих настају, неке присталице СРС су прошле године пожелеле удруживање тада две највеће странке у Србији СРС и ДС са циљем да се избришу мање партије и створи двопартијски систем. Данас се политичка слика умногоме променила, већину бирача некада јединствене СРС преузела је СНС, а њени челници су у више наврата изјављивали како је њихов идеал двопартијски систем "какав постоји на западу".

Имајући у виду да су челници новоформиране СНС изјављивали и то да би могли да сарађују на формирању власти са демократама, жеље из поршле године ће се многима остварити, али не на онај начин на који су мислили.

Двопартијски систем "какав постоји на западу" је чак и веће зло од чисто једнопартијске диктатуре. Ова друга је управо онаква каква се представља, лако препознатљива, а њени противници лако могу да је идентификују мету напада и циљ своје борбе. Систем у којем се две партије смењују периодично на власти даје илузију демократичности, али временом увек дегенерише у једнопартијски систем у свему осим у имену. Две партије ће се нападати беспоштедно око текућих питања али ће веома сложно радити да забашуре све потенцијалне проблеме које могу бити претња њиховом монополу као и да створе друштвене услове који ће онемогућити појаву треће политичке снаге која би могла да угрози њихове позиције. Где је онда разлика у деловању између њих и владајуће партије у једнопартијској диктатури? Умни људи на западу, и не само они, су одавно прозрели ове карактеристике двопартијског система и корумпираност владајућих партија и гледају како да прекину њихов монопол, а овде желе тај систем да имитирају. А наводно хоће да хватају корак са светом.

Ако и дође до укрупњавања политичке сцене у Србији, она мора бити резултат природног развоја друштва, а не политичког инжењеринга непринципијелног у много већој мери него коалиције склопљене након маратонских лажних преговора.

10.6.09

Прете празном пушком

Французи су већ почели са психолошким притиском пред утакмицу у септембру. Наводно подстакнути звиждањем аустријској химни, почели су да прете да ће напустити терен ако неко зазвижди Марсељези. Челници нашег фудбалског савеза, опонашајући ваљда владу, су одмах потрчали да подучавају људе преко медија о "спортској култури"(да се разумемо, спортске културе нам фали, али не у смислу у којем то сугеришу медији и челници ФСС).

А ја кажем, нека напусте терен! Шта ми има њима да угађамо. Правила ФИФА не дозвољавају напуштање терена осим уз изричиту дозволу судије, а и то тек под јасно одређеним правилима. Стога ако напусте добијамо за зеленим столом, па нека изволе. Крајње је време да се на овакве прљаве трикове одговори онако како доликује, у противном, сви ће моћи да нас уцењују. Следеће што ће тражити је забрана скандирања погрдних слогана, звиждука и уопште навијачке подршке са трибина.

А то шта осећамо према празној љуштури званој Француска ових дана...То је нека друга прича...

8.6.09

Мало о изборима

Био сам у некој другој, приватној, причи у последње време па се нисам оглашавао. А и није било неког посебног повода. Нису то ни ови ванредни локални избори, али постоји неколико ствари због којих вреди дати понеки коментар.

Први је излазност која је била изузетно мала, око трећине бирача је изашло на гласање. Буквално су гласали само партијски радници и њихове породице и понеко од обичних грађана.

Друго, владајућа коалиција је и поред велике медијске кампање завршила на другом месту иза СНС која је, са друге стране, на свој начин била миљеник медија. Највећи пад гласова забележили су управо булумента око ДС и ЛДП што их чини највећи губитницима без обзира на процентуални пад СРС и ДСС у односу на прошлу годину.

Шта је превасходни закључак? Да незадовољство у народу постоји али да нема ко да то искористи. Разлози за то су бројни. Једна је неактивност националне опозиције и финансијска немоћ у односу на режим. Други је међусобни анимозитет између СРС и СНС. Постоје бројни разлози због којих је легитимно бити сумњичав према напредњацима, почев од начина на који су изазвали раскол у СРС до најблаже речено њихових нејасних односа према питањима као што су НАТО, ЕУ, Косово и Метохија, домаћи тајкуни и слично. Контрапродуктивно је, међутим, давати изјаве као оне Драгана Тодоровића да никада и ни под каквим условима неће у коалицију са СНС, ако ни због чега, онда да им се не даје алиби за коалицију са жутима. У односима те две партије доминирају лични тонови са обе стране и то је јако тешко превазићи. Можда ако би са сцене отишли најекспониранији актери раскола у СРС са обе стране...Можда...

У сваком случају, биће потребне коалиције за власт на Вождовцу и у Земуну, и обе ће бити непринципијелне ако је судити по односу снага. Биће све много јасније ако и када буду формиране...

26.5.09

Јалов посао, на жалост

ДСС је најавио покретање иницијативе за удруживање опозиције са циљем да се распишу нови избори и референдум о уласку у НАТО. Тај подухват је осуђен на пропаст из неколико разлога.

Први је сама ДСС. Она би у извесној мери и даље да седи на две столице. Мало-мало па им се омакне прича о "европској будућности". Осим тога, ту су и репови које вуче из прошлости, чињеница да је умногоме кумовала својим што чињењем што нечињењем томе да су државу узјахали жути и НВО паразити. Мораће много да раде да би стекли поверење.

Друга је СНС. Бићу према њима максимално благ и рећи ћу да су веома сумњиви. Сумњиво је њихово растурање СРС, сумњиво је њихово деловање, њихове идеје, њихово напрасно богатство које се огледа у бројним билбордима за локалне изборе. Њихове изјаве противрече једна другом, час би да руше Тадића, час би са њим(и Коштуницом) у владу.

Трећи разлог је чињеница да СРС никако неће са СНС. Чак и када не би било толико сумњи у намере напредњака, остала би зла крв настала при расколу преко које би радикали тешко могли да пређу.

Чак и када би се ова три проблема неким чудом премостила, остали би други. Медијска ситуација једноставно онемогућује да евентуални избори буду поштени. Неопходно је захтевати да пре тих евентуалних избора и референдума та евентуално уједињена опозиција добије на располагање бар једну телевизију са националном фреквенцијом на минимум 6 месеци, можда чак и на годину дана. Потребно је, такође, ограничити утицај страних држава, забранити посматрачима амбасада земаља НАТО да на било који начин учествују у посматрању избора, забранити склапање било каквих уговора који би могли да утичу на исход и још много тога.

Мислите да ће власт пристати на тако нешто? И да ће без испуњења тих услова резултат бити повољан?

22.5.09

За једног блокада града, а другоме...

...улазе са бомбама у резиденцију.

Не треба да објашњавам ко је "један", а ко "други". Мере безбедности су симбол важности "једног" и "другог" у савременим односима. Обојица су обични чиновници, лако заменљиви другим, сличним примерцима у случају да им се нешто деси. "Један" ипак представља директно извор моћи, док је "други" пуки извођач радова који као такав не вреди апсолутно ништа, чак ни онима који му управљају.

Овај случај показује и до ког се нивоа на унутрашњем плану срозала српска држава, каква је да је. Могу само да замислим како може обичан човек да се осећа када чује да је могуће у седиште преседника Републике једноставно ушетати са две ручне бомбе(и притом унапред најавити полицији свој подухват). Службе безбедности раде свој посао на нивоу, заиста...Мада, то је у неку руку повезано и са председником који изиграва марионету и који је имиџ изградио на томе. Зашто би се они осетили превише обавезним да штите такву особу на челу државе?

Најважније од свега је да је догађај од јуче показао да људима полако догорева. Већ смо имали сечење прстију, јуче је човек пристао да не нанесе повреде или штету , трећи пут можда неће(мо) бити те среће...

21.5.09

И, јел' вам се допало?

Слушали смо стално приче од "опозиционара" под Милошевићем како "желе да Србија буде нормална држава", "да остваре везе са светом" и "да нас посећују државници из света"...То је био њихово виђење идеалне Србије.

Јуче сте имали прилику да видите како у пракси изгледа "веза са светом" и "посета државника": град блокиран целог дана, људи у немогућности да чак и прошетају улицама, наређење да се спусте ролетне и остали продукти пристигле демократије. Тако је то увек када Газда или неки од његових најближих сатрапа дође да обиђе вазални посед. На тај начин вам ставља до знања шта мисли о вама, а, да будем искрен, не могу рећи да га кривим превише. За ово сте 2000. године гласали, због овога сте шетали, лупали у шерпе и лонце, ред је да мало окусите чорбу коју сте сами себи закували. Јел'вам прија? Судећи по коментарима људи око мене, тешко. Уостало, није битан одговор на питање из наслова колико је битно је шта ћете урадити тим поводом.

А ја? Да парафразирам једну популарну америчку паролу, мене немојте да кривите, ја сам 5. октобра 2000. године остао код куће.

15.5.09

Најгоре? Шта најгоре?

Каже врли министар Динкић да је "најгори период економске кризе прошао". Како то, зар није рекао да нас криза неће да дотакне? Било је, додуше, и горих од њега, неки су тврдили да ћемо профитирати од кризе. Али ето, ако сте веровали Динкићу тада, верујте и сада.

Ако постоји један разлог због којег бих пристао на то да се оствари замисао Томислава Николића онда је то истеривање Динкића и његове штеточинске групе из власти.

13.5.09

Зна се ко је заправо мета

Један од многобројних "антифашиста" по занимању Ненад Чанак је својевремено поднео је својевремено предлог закона о "забрани неонацистичких организација и симбола". На основу лика и дела предлагача могло се претпоставити шта ће закон садржати. Чанак није изневерио очекивања. Ево неких извода:

Забрањује се производња, умножавање, складиштење, презентација, величање или на било који други начин ширење пропагандног материјала, симбола и обележја којима се може изазвати, подстицати или ширити мржња и нетрпељивост према слободним опредељењима грађана, расна, национална, или верска мржња или нетрпељивост, пропагирају или оправдавају националистичке и фашистичке идеје и организације или се на други начин угрожава правни поредак.


Коначно на папиру добијамо оно што чанкочедисти одавно пропагирају, изједначавање национализма и фашизма.

Забрањује се производња, умножавање, складиштење, презентација, ширење или на било који други начин употреба симбола којима се врши пропагирање или оправдање идеја, радњи и поступака лица оптужених или осуђених пред Међународним кривичним Трибуналом, или лица осуђених или оптужених пред домаћим судовима за кривична дела ратних злочина.


Претпоставка невиности за оптужене, шта је то? А чак и да је неко осуђен, не значи да је осуђен истинито и праведно. Овим се на мала врата уводи судска диктатура и де факто спречава правна расправа.

Фашистичким организацијама или удружењима из члана 2. овог закона сматрају се оне организације или удружења које у својим статутарним или програмским документима афирмишу или шире неонационалистичке, фашистичке или националсоцијалистичке идеје и поступке.


"Наонационалистичке"? Преводиоца, молим! То мора да је неки Чанков "војвођанерски". Шта друго очекивати од полуписменог и нешколованог силеџије.

Овај предлог је изашао из најмрачније тоталитарне кухиње, исте оне из које је изашла читава "другосрбијанска" булумента и он је део много ширих напада истих на неистомишљенике који су ових дана интензивирани. Блокирање ове псеудоправне наказе је услов да се у овој земљи одржи минимум људске слободе и достојанства. Уколико ово прође, следоваће много горе ствари, много, много горе...

8.5.09

Први корак морамо да учинимо ми

Искрено, очекивао сам дебакл Звезде у Севојну. Мада се због тога не нервирам мање, напротив! Испадање из купа од екипе из нижег ранга такмичења је само један од симптома болести Црвене Звезде. Прва реакција је да се прозивају играчи и тренер, чак им се и прети. Сам тренер Јаневски је сву одговорност пребацио на себе и на играче. Да ли су баш они највећи кривци? Погледајте шта су ветерани рекли пред Севојно на конференцији за штампу и шта се дешава последњих дана: отишло обезбеђење, "менаџери" долазе и прете, играчи и стручни штаб буквално препуштени сами себи, путују у Севојно без икога из клуба да буде вођа пута...Ова тројка што к'о бива води клуб је нестала без трага иако је њихова дужност да се баве текућим питањима до избора нове управе. Наравно, то не раде нимало случајно. Хоће да створе ситуацију "после нас потоп, правићете нас од блата". Шта се друго може очекивати у таквој атмосфери?

Би шта би, из ове се коже не може...Морамо се подићи након свега овога, а ту пример морамо да дамо ми навијачи Звезде. Јесте, бесни смо на управу, на играче, стручни штаб, на цео свет...Али нема од тога користи никакве, ни за нас ни за клуб, као ни од ламентирања типа а "куку нама, шта дочекасмо", "пропаст је света" и слично. Владан Лукић може да клечи и да моли колико хоће, али од Тадића и режима нема помоћи из многобројних разлога који верујем да су свима познати(да не буде забуне, не осуђујем Лукића што покушава). Црвену Звезду морамо да спасимо пре свега ми њени навијачи.

СТОГА АПЕЛУЈЕМ НА СВЕ НАВИЈАЧЕ ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ КОЈИ ЖИВЕ У БЕОГРАДУ И ОКОЛИНИ И КОЈИ ЧИТАЈУ ОВАЈ МОЈ БЛОГ ДА У СУБОТУ ПРОТИВ ХАЈДУКА ИЗ КУЛЕ УПРКОС СВЕМУ ДОЂУ НА МАРАКАНУ!

Знам да није неки тренутак, знам да бисте сада најрадије од свега дигли руке али ваљда је Црвена Звезда већа и од ових играча и од овог тренера и од ових јадника из управе што их заболе за све ако они нису на челу, а куну се да воле клуб. Ваљда је Црвена Звезда вредна тога да покушамо да је спасимо. Нисмо ми први у свету који кроз ово пролазимо, ред је да помогнемо да се ово превазиђе. Како рече владика Раде "у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци".

Нико неће бити већи "звездаш" од нас самих. Уколико ми, обични навијачи, не покажемо да нам је стало, нико други неће хтети да се ангажује. Изговори типа "фудбал није квалитетан", "лоши смо" и слично не пролазе! Овде се ради о опстанку клуба, ово није помпезна парола већ реалност! Уосталом, прави врхунски фудбал се игра у 4-5 лига у Европи остале су мање-више сличне нашој. Карта за источну трибину кошта 200 динара, верујем да огромна већина нас може толико да издвоји за једно поподне. Финансијски, то јесте кап у океану за Звезду, али у овом тренутку није ствар у новцу већ у гесту, акцији која би клуб колико-толико покренула са мртве тачке. Кинеска пословица каже да пут од хиљаду километара почиње првим кораком. Учинимо тај први корак!

Е сад, можда ћу испасти лицемер када вам сада кажем да сам не могу да потврдим да ћу бити на стадиону због једног (могућег) лекарског прегледа који ћу имати за викенд и дуго сам се због тога двоумио да ли да пишем овај апел. Али пошто сам ове сезоне био до сада на скоро свим утакмицама на Маракани, укључујући и оне против великана какви су Реал Апоел и Јавор јунајтед, и пошто имам претплатну карту за ову сезону(ако хоћете, скенираћу је и поставити на блог да докажем то) верујем да ипак имам право да вас позовем да дођете иако сам нисам сигуран да ћу моћи.

Наравно, ни људима ван Београда није забрањено да дођу на стадион, али знам да то више кошта. Осим тога, верујем да је највећа одговорност на нама Београђанима. А вас који се након што прочитате овај мој апел одлучите да потрошите једно поподне на Маракани молим да и сами покушате да поведете још неког, немојте мислити да ће бити безначајно.

5.5.09

Али ко да власт преузме?

Већ извесно време пратим писање глогерке под псеудонимом "Џејн Доу". Последњих месеци нисам проверавао њене белешке и зато са малим закашњењем бих желео да прокоментаришем ову која се бави питањем због чега се људи не буне масовније због катастрофалне ситуације у земљи проузроковане политиком свих влада од 2000 на овамо.

Могу да се похвалим да сам и ја говорио у јесен 2000 да револуција једе своју децу као и да је мало оних којима сам то говорило то желело да слуша у том тренутку. Не једу, међутим, само своју децу револуције већ често имају претензије да прождру и читаве државе и народе, њихове традиције и културе. Управо таква ситуација је у Србији, где комесари револуције дају себи за право да не само да се постављају као једини меродавни у оцени добра и зла већ и да бришу историју и захтевају пробликовање вековних институција српског народа. И шта мисли Џејн, због чега нема протеста због тога?

Dok god se “deca revolucije” ne probude iz te kome koja se manifestuje slepom i patološkom verom da aktuelna politička elita (što vladajuća, to i opoziciona*) može doneti dobro ovoj zemlji, nama neće biti bolje.


То јесте један од разлога, та заслепљеност "револуционара", али није једини. Други најбитнији разлог је дат у коментарима неколико коментатора на текст: ко да поведе побуну и преузме власт уместо ових садашњих? И шта ће бити иницијална каписла? Масовне побуне се никада не дешавају саме од себе нити су разлози за њу апстрактни. Чак и када имају наизглед спонтан карактер, брзо је потребан неко ко ће на одговарајући начин каналисати енергију да се она не би расула на неколико фронтова и довела хаоса. Види ли неко таквог човека или такву групу људи? Ето, зато се и даље овде ћути и трпи.

29.4.09

Дон Риви, оклеветани великан (5)

У сезони 1972/73 Лидс јунајтед је у лиги био изван конкуренције за титулу али је ипак завршио као трећи. Стигли су, међутим, до финала ФА купа и Купа победника купова. Ове утакмице су донеле нова разочарења. Прво пораз од друголигаша Сандерленда на Вемблију, а затим и од Милана у Европи у мечу у којем се испоставило да је изрежиран од стране грчког судије Михаса, али Лидсовом захтеву за понављање утакмице није удовољено.

Почеле су гласине да ће Риви напустити екипу, Евертон се помињао као највероватнија дестинација. Осим овога, играчи су дошли у извесне године и било је потребно обновити тим. Риви и Лидс су ипак смогли снаге за један последњи јуриш. Поставили су себи у задатак да у сезони 1973/74 освоје шампионску титулу без изгубљене утакмице. Те сезоне су потукли рекорд у броју узастопних мечева без пораза у једној сезони, 29. Нису остали непоражени али титулу шампиона су освојили надмоћно, са седам бодова више од другопласираног Ливерпула(у ери у којој се за победу добијало два бода).

Риви је на крају сезоне напустио Лидс јунајтед. Претходне године, Енглеска по први пут није успела да се пласира на Светско првенство, селектор Алф Ремзи је смењен, а на његово место је постављен Дон Риви. Успеси из Лидса се, међутим нису поновили. Риви је лутао у саставу тима и тактици, ретко када изводећи исти састав два пута узастопно. Одузео је капитенску траку Емлину Хјузу и дао је Алану Болу, освајачу Свестког купа из 1966, којег је позвао након неколико година одсуства, а затим је и Алана Бола престао да зове не давши никакво објашњење за то.

Постоји неколико објашњења Ривијевог неуспеха са репрезентацијом. Један од њих је да је Риви био непријатно изненађен недостатком квалитетних играча на кључним позицијама у средини терена. За разлику од вођења клуба, овде није могао да доведе Шкота или Ирца да попуни рупу, тако да је било немогуће да са Енглеском понови игру какву је имао Лидс јунајтед. Други разлог је био тај да се Риви променио у односу на време које је провео у Лидсу. Тада је форсирао своје идеје без обзира на новинарске критике о "прљавом Лидсу". Као селектор је, пак, одједном пожелео да се допадне медијима и почео је да следи њихове сугестије и предлоге. Поред овога, његови рецепти за креирање заједништва у Лидсу са Енглеском никако нису успевали.

Енглеска се није пласирала на Европско првенство 1976 и била је 1977 на ивици неуспеха у квалификацијама за Светско првенство у Аргентини када је Риви објавио да подноси оставку на место селектора и одлази да тренира Уједињене Арапске Емирате за солидну думу новца. Медијска кампања против Ривија је досегла размере хистерије, Фудбалска асоцијација га је суспендовала на 10 година, али Риви је ту суспензију оборио на суду. Његови критичари су га частили разним епитетима, а најгори је био онај да је Енглеску продао за новац. Риви никада није крио да је новац за њега веома јак мотив, у великом броју јавних наступа је истицао важност што веће зараде од фудбала, а исто се трудио да усади у играче. Ривијеви противници су га одувек због тога доживљавали као похлепног, а случај са напуштањем места селектора Енглеске им је пред јавношћу дао за право.

Риви више никада није сео на клупу ниједне клупске екипе. Након Емирата се повукао из фудбала, а средином осамдесетих је дијагностициран да има мотонеуронску болест. Умро је 26. маја 1989. Његова смрт није привукла већу пажњу изван Лидса, делимично зато што се игром случаја датумски поклопила са сада већ легендарном последњом утакмицом шампионата те сезоне између Ливерпула и Арсенала када је Арсенал голом у последим секундама утакмице преотео титулу Ливерпулу, делимично и због репутације коју су медији креирали о њему и његовом Лидс јунајтеду. Риви никада није доживео легендарни, узвишени статус какв су имали Мат Безби, Бил Шенкли, Џок Стин или Херберт Чепмен. Његова екипа је била обележена као "груба и прљава", а он сам као "конфликтна и контроверзна личност". Његов успех у претварању Лидс јунајтеда од провинцијског тима у једну од најбољих клубова у Енглеској и Европи је у најбољем случају изазивао поштовање, похвале су биле ретке, а и када би стигле више би биче процеђене кроз зубе него изговорене гласно.

Има ли истине у критикама на рачун Ривија или су оне само легенда створена од стране зависних и снобова? У сваком пољу живота је тешко разбити устаљени поредак из простог разлога јер ће се они на врху грчевито борити да га одрже. Од одлучности оних жељних промена зависи да ли ће те промене бити успостављене. Риви и Лидс јунајтед су били веома одлучни, а како су играли у ери веома оштрог фудбала где су стартови у колена били безмало нормална ствар и где је апсолутно сваки тим имао као једну од тактичких опција повређивање противника и одговарајуће људе за тако нешто, њихову одлучност је штампа у дотадашњим главним фудбалским центрима Лондону, Манчестеру и Ливерпулу описала као прљаву и нечасну.

Много се, као што је раније наведено, писало о Ривијевој опсесији новцем и због тога му се веома лагано лупала етикета похлепника. То је било сувише уско гледање које није узело у обзир целокупан живот Ривија и догађаје у њему који ће утицати на његов развој као личност. Скоро сви богати људи који су рођени у сиромаштву имају страх да се у њега врате. Неки то успешно сакривају, а неки, као Риви, не. Отуда и његова, наводна, опседнутост новцем. Једну сасвим људску ману медији су напумпали до неслућених висина, не интересујући се ни најмање за Ривија као човека.

Риви као људско биће је и основни одговор на питање због чега се његов Лидс јунајтед толико пута спотицао на прагу успеха. Смрт мајке коју је доживео у једној веома осетљивој фази развоја личности му је донела несигурност у себе, своје методе и своје успехе. Менаџери и тренери углавном успеју да одвоје посао од своје личности, Ривију то није увек успевало. Његови чувени досијеи о противницима и претерано инсистирање на детаљима су играче често чинили крутим и нервозним. Поред овога, Дон Риви је био невероватно сујеверан човек. Није мењао одела која је носио на утакмицама док год је Лидс побеђивао, имао је на десетине различитих амајлија, 1971 је довео Циганку на Еланд роуд стадион да "скине клетву", а у једном тренутку је имао чак и свој "срећни" семафор! Дон Риви менаџер је био највећа снага Лидс јунајтеда, Дон Риви човек једна од његових најслабијих тачака.

Фудбал је посебна категорија живота у којој важе неки посебни закони. Физика нас учи да из ничега ништа не може да настане. Дон Риви је показао да из ничега може настати шампион, тим који доминира читавом једном фудбалском ером. Његов Лидс јунајтед је када је био у форми пружао игре за класу супериорније од својих противника, о чему сведоче многи савременици тог тима и многи који су их гледали. Последње године донеле су делимичну рехабилитацију Ривија, чињенице су коначно надвладале медијске легенде. Његова прича је нада за све којима се чини да се никада неће извући из медиокритета и за оне чији успех у овом тренутку не желе да прихвате.

(крај)

27.4.09

Крајње је време

После дужег времена, неко је одлучио да макар део увреда тзв. другосрбијанаца на рачун српског народа сакупи и прикаже их онаквима какве јесу. Ово смо ми који помно пратимо нашу политичку сцену већ одавно знали, али да би свест о деструктивно-злочиначкој природи ових креатура дошла до шире јавности нису довољни појединачни ад-хок напори. Потребан је систематски и обиман рад...

Зато не треба ни постављати питање да ли нам треба организација која би пратила писање и иступе дежурних антисрпских гласноговорника, анализирала има ли елемената кривичног дела ширења националне, расне и верске мржње и реаговала у складу са тим. Оваква организација је преко потребна не само да би другосрбијанце приказала у правом светлу већ да спречи да њихове клевете по гебелсовском рецепту постану истина и прене наш народ из летаргије.

Надам се само да се неће превише инсистирати на паралелама са Антидефамацијском лигом која данас има сврху да као расисте и антисемите обоји свакога ко не прихвата транснационално-прогресивистичку идеологију, углавном конзервативце и националисте. Организација која би била само друга страна медаље би донела више штете него користи.