31.3.09

Ко је наш Демостен?

Ових дана се доста расправљало не само о годишњици агресије НАТО већ и о 27. марту, као и о сличностима и разликама између та два судбоносна догађаја. Многи су по принципу "генерала после битке" износили тезу да је у оба случаја требало поступити другачије, свако из својих побуда. Исти ти су износили мишљење да је отпор завојевачу у оба случаја био узалудан.

Нису били једини, не само у свету него и у историји, како нас обавештава Никола Танасић:

Дакле, 338. године пре Христа, савезничку војску Атињана и Тебанаца у бици код Херонеје до ногу је потукао Филип Македонски. Атина и Теба, некада предводнице и хегемони целокупног хеленског света постале су вазалима растућег Македонског царства.
...
Одмах након пораза, у Атини је почело тријумфaлистичко сеирење Филипових присталица, тзв. „македонске странке“, којима је победа тиранина са севера дала крила. Поред низа понижавајућих, вазалних одлука које нису доликовале славној слободарској историји Атине, почело је оштро разрачунавање са свима који су били носиоци отпора успостављању македонске превласти. Заиста, будући да је увек било лако бити стратегом после битке, природно се наметало да су сви кораци против Филиповог освајања Хеладе били бесмислени и непотребни. Како се ствар очито завршила атинским поразом, није било ничег саморазумљивијег од претпоставке да је Атина требало да се „од самог почетка“ покори Филиповој „пријатељској и добронамерној вољи“ и тако се спасе бесмисленог крвопролића. Штавише, они који су предводили самосталну и слободарску атинску политику проказивани су као „непријатељи државе“, који су је „одвели у њену сопствену пропаст“. Природно, кривац није био македонски туђин који је Атину покорио, већ атинске патриоте које су му пружиле отпор. Врхунац ове хајке на заслужне грађане била је судска тужба којом се настојао оспорити златни венац, којим су, након Херонеје, Атињани овенчали свог политичког вођу Демостена, а преко њега посредно и све борце који су учествовали у борби за част отаџбине.


Свака сличност случајна? Не би се рекло, ситне шићарџије су увек исте без обзира на простор, а како видимо и на време. Танасић даље наставља:

Демостенова одбрана, његова најчувенија и, по многима, најлепша беседа О венцу постала је од тада па до нашег времена лектиром свих слободољубивих и родољубивих људи, без обзира на нацију и културно порекло. У њој, Демостен се позива на то колико је ондашњој Атини, с обзиром на своју традицију и повест, заправо било немогуће да поступи другачије, колико јој је било неприхватљиво да пристане на сопствено свођење на ранг другоразредне државе и другоразредног народа, колико јој је било незамисливо да својевољно преда оно што јој је касније отето, да се покори без пркоса и отпора. Вулгарна чињеница да отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде. Јер, није се Атина сукобила са Филипом зато што је проценила да се може обогатити или прославити сламањем његовог далеко моћнијег краљевства, већ зато што за њу, и за све оно што је она представљала за себе и све Хелене, једноставно није било избора. Они у сукоб нису ушли из волунтаризма, већ из патриотизма.

А зашто није било избора? Демостен каже – зато што је избор давно начињен. Он је начињен, ако не раније, а оно свакако онда када су Атињани у провалију бацили гласнике персијског цара само зато што су се ови дрзнули да од њих траже да се покоре туђем краљу. Он је начињен када су се први пут супротставили вишеструко бројнијој персијској војсци на Маратону, и победили. О њему није било сумње када се целокупни живаљ атински покупио на бродове и напустио отаџбину у збег на Саламини, гледајући како им у даљини туђин пали њихов родни град.


Где је наш Демостен? Ко ће пред целој јавности да каже свима да смо учинили оно што је у складу са нашим националним карактером, да је избор одавно учињен за нас, на Косову Пољу, Чегру, Љубићу, Куманову и Церу? И да би у случају другачијег избора престали да будемо оно што јесмо? Не кажем да нас, осим поменутог Танасића, нема. Препознали су и још неки да је то оно што смо ми и да су покушаји наметања другачијег курса заправо поништавање свега што јесмо као народ. Време, међутим, је да то кажу и они који су прихватили на себе ту, истина незахвалну, улогу да буду медијски експоненти "наше стране". Или, уколико нису способни и вољни, да уступе место другима.

No comments: