23.4.09

Тако различити, а заправо тако слични...

Говор председника Ирана Махмуда Ахмединеџада је изазвао буру реаговања на западу али је код нас прошао скоро незапажено. Једини текст о томе написао је Никола Танасић, али је он, иако има пар солидних поенти, углавном оптерећен емотивним оценама аутора на рачун понашања западних дипломата, односно њиховог напуштања сале током Ахмединеџадовог говора. Пита се Танасић:

Прво питање које треба поставити јесте – зашто је присуство некога као што је Махмуд Ахмадинежад непожељно на једној конференцији која би пре свега морала неговати дух отвореног разговора и слободног сучељавања мишљења?


Постоји и друга страна медаље...Заправо много страна једне исте приче. Тај исти Иран који тврди како се залаже за слободу мишљења о Другом светском рату је био један од најгорљивијих спонзора захтева да Генерална скупштина УН усвоји резолуцију по којој се забрањује критика религије односно де факто забрањује критика ислама. Толико о њиховој принципијелности...Танасић затим наставља:

Ахмадинежад је током целог свог председничког мандата истицао да он није непријатељ јеврејског народа, већ искључиво јеврејске државе засноване на окупационој, колонијалној и империјалистичкој политици западних сила, па је и тада његово иступање чешће било усмерено против политике и идеологије те и такве државе, него самог народа који је конституише.


Негде сам већ чуо овакве опаске само да се сетим где...А да, када је Џејми Шеј причао како НАТО није у свађи са српским народом. О овоме мало касније...

Танасић даље даје сасвим коректне опште тезе али у истом тексту, услед његове оптерећености ауторовим емотивним ставовима, противречи њима самима.

У борби против расизма, жртве не смеју имати унапред одређену веру и нацију; а осуда прогона мора бити универзална, без обзира ко га чини.
...
Без обзира на жртве и без обзира на „стару славу“, одређени народи не могу по праву рођења бити „лучoноше“ антифашистичког пламена и планетарни тумачи добра и зла. Расизам и фашизам су методе деловања, а не ставови и мишљења – и као такви се могу применити на било коју идеологију и било који вредносни систем, чак и онај заснован на слободи, једнакости и људским правима.


Расизам јесте начин деловања, али тврдња да он није став и мишљење је једноставно бесмислена. Правилно је рећи да је он и једно и друго и да многи који расистички мисле али не делују или делују ограничено тако раде само зато што немају одговарајућа средства.

Танасић је у праву када тврди да је напуштање сале од стране западних дипломата лицемерно и да је у питању режирана представа, исто као и када каже да антирасизам и антифашизам није привилегија данашњих самопрокламованих лучоноша цивилизације. Танасић, међутим, не заузима никакву критичку дистанцу према условно речено "другој страни", такође самопрокламованом борцу за слободу мишљења и равноправност народа Ахмединеџаду и тиме чини управо онај грех за који оптужује западњаке, односно даје му статус, по његовим речима "лучоноше антифашизма и тумача добра и зла" иако то овај ни по чему не заслужује.

Ахмединеџад и његова идеологија политичког ислама(било у шиитској било у сунитској варијанти)имају са западном владајућом идеологијом (било у неоконзервативној, било у неолибералној варијанти) много више заједничког него што људи мисле. Пример сличности циничне реторике Џејми Шеја и иранског председника је само најповршнији. Обе идеологије теже укидању националних идентитета, обе презиру традиционалне културе других народа и желе безусловно да их замене својим погледом на свет, обе имају универзалистичке претензије и поред, парадоксално, изразито етноцентричних карактеристика(арабоцентризам код прве, англоцентризам код друге) и обе су и вољне и спремне да своју религију шире помоћу мача. Разлика је, дакле, само у томе ко поседује више средстава. Може ли се претпоставити да би да су улоге обрнуте, Ахмединеџад боље поступао са нама него неолиберално-неоконзервативни запад? Не.

Ове две идеологије су два проклетства за овај наш свет! На нама нормалнима је, међутим, да што је могуће више смањимо негативне последице ових идеологија по ову планету. И да не починимо грешку некритичким фаворизовањем једне на рачун друге...

3 comments:

Gray Falcon said...

Тачно тако. Да се уместо на Израел и Јевреје Ахмединеџад окомио на Србе, цела сала би му клицала, са све представницима Империје. Јер, ако заменимо ”Јеврејин” и ”Израел” са ”Србин” и ”Србија,” оно што он говори већ две деценије се о нама говори на западу, па ником ништа. Можда се Танасић оклизнуо о искушење да мисли како је непријатељ нашег непријатеља наш пријатељ... али ваљда би и њему требало да буде јасно да кад је о односу према Србима реч, Америка и Иран мисле истом главом - а Израел не.

MikeVronsky said...

Хех, ево написах нешто на блогу у истом тону, а да нисам ни видео да је Соко већ практично исто написао овде.

Anonymous said...

Ali samo zato sto Iranski predsednik nije u pravu u jednom - sto insistira da se onemoguci kritika religije - ne znaci da nije u pravu u drugom: da Izrael ne sme da ima privilegije zbog stradanja Jevreja u drugom svetskom ratu. Kao sto rece Richard Dawkins, religija mora da bude podlozna kritici na isti nacin kao sto restoran moze da bude predmet kritike. Na isti nacin, Izrael treba da bude podlozan kritici bez da Izrael ima pravo da koristi nevine zrtve iz drugog svetskog rata kao odbranu za bilo sta. U nekim stvarima je Iranski predsednik u pravu, u nekim stvarima nije. Kritika mora da bude usmerena prema iznesenim izjavama i postojecim argumentima a ne prema coveku.