21.7.09

О "антиамериканизму" и његовој природи код нас

Агенција Галуп је издала анкету по којој је Србија друга иза Пакистана по броју људи са негативним ставом према Америци. Ништа чудно, рекли бисте, с обзиром на све што се догађало, мада човек не би то рекао ако имамо у виду резултате претходних избора. Но, недоследност просечног српског бирача никада не треба потцењивати.

Цајт НСПМ је пренео један немушти покушај "Политике" да се тај феномен објасни. Репортажа се углавном састоји од интервјуа који једва да има прихватљиву структуру и који нити износи почетне тезе нити покушава да да неке закључке. Једино вредно помена је део у којем аналитичар Бранко Радун објашњава позитиван однос просечног Србина према Америци све до 90-тих али и објашњава да се каснији анимозитет углавном завршавао на критици америчке политике и да се он није огледао у малтретирању обичних Американаца. Радун одлично истиче да је негативан став према САД разумљив не само због америчке политике већ и у контексту односа великог дела америчког медијско-културног естаблишмента.

Ипак, ни Радун није покушао да објасни како је до свега дошло. Због чега су се САД одлучиле на непријатељство према Србима иако ови никада нису били непријатељи Америке?

У корену свега је трансформација Америке из државе и нације са јасно одређеним обичајима, културом и традицијом у мулти-култи папазјанију и парадигму глобалистичке и прогресивистичке идеологије коју је требало свим средствима ширити по свету укључујући и мачем. То је визија директно из главе Лава Троцког, еквивалент његовој тези о перманентној свесткој револуцији чији би мотор био СССР. Ми смо били жртве тог експанзионистичког пројекта.

На жалост, мало је људи који су увидели овакву трансформацију САД. Ако се то може разумети код обичног грађанина, код политичке елите сигурно не и она је на један жалостан начин пала на испиту. Резултат тога је један прилично површан поглед на Америку. Патриотске и националне снаге на њу гледају као злоћудни монолит, зачет као такав, који је достигао свој природни стадијум развоја, а то је рушилачки монструм вођен само једним циљем, освајањем и асимилацијом, са којим је немогуће успоставити било какву комуникацију или нормалан однос. Донедавно неоспорне цивилизацијске вредности чијем је успостављању и Америка допринела су почеле да се ниподаштавају па и да се негирају до те мере да се указује поштовање неким од најретрограднијих и најтоталитарнијих покрета(Хамас, Хезболах) у свету само ако су, из овог или оног разлога, у сукобу са САД. Ово је најближе оној врсти "антиамериканизма" која се може видети у Пакистану и другим исламским земљама али уједно удаљава Србију и Србе од цивилизацијског круга којем припада, а који су САД са својим савезницима одлучили да напусте.

Она друга групација може да се подели на два дела. Једни су идеолошки следбеници америчког прогресивистиког естаблишмента и уопште не крију то, као ни чињеницу да њихова оданост лежи тамо. О њиховом презиру према свему што је традиционално српско не треба трошити више речи. Други део чине "корисни идиоти"(још једна бољшевичка кованица), они који на речима држе до традиције српског народа и који Америку и даље виде из перспективе "борбе против комунизма" и који су својим деловањем савршена допуна овим првима обезбеђујући им маску прихватљивости. Заробљени у својој митоманији, они нису у стању да прихвате да њихов "светионик слободе" греши и да није оно што је некада био и на силу траже грешке у сопственом народу и држави. И једни и други не само да активно раде против интереса српског народа већ су му, с обзиром на карактер идеологије којој служе, егзистенцијална претња.

Где је излаз? Пре свега у сагледавању Америке као целине и препознавању негативних промена кроз које је та земља прошла претходних неколико деценија кроз које и даље пролази. На тај начин ћемо видети да заправо пролазимо кроз оно кроз шта су пролазили они, као и то шта нас чека. Уједно ћемо на тај начин лако одвојити традиционалну Америку од ове садашње. Ко зна, можда и образујемо неке од "корисних идиота", а следбенике прогресивистичке неопходно је сузбијати на сваком кораку. Сигурно је да од рефлексног, павловљевског "антиамериканизма" по којем се свака шуша која спали америчку заставу сматра братом и саборцем нећемо добити ништа добро.

1 comment:

Gray Falcon said...

Одлично речено. Један од разлога што кад пишем о америчкој политици у свету кажем "Империја" је баш да бих подвукао разлику између овога што је Америка сада, и онога што је некад била (а што је било врло блиско нашем духу).

Однос Империје и Америке је отприлике попут оног Совјетског Савеза и Русије. Не знам хоће ли Америка да преживи неизбежни крах Империје, али о том потом.