30.8.09

"Проклетници"

Прочитавши неколико критика новог Тарантиновог филма „Проклетници“(“Inglorious basterds”) помислио сам да је редитељу Холивуд коначно испрао мозак и да је направљено нешто у стилу „Бата Животиња среће 12 жигосаних“ па још на стероидима са све прекрајањем историје. Драго ми је што након што сам погледао филм могу да кажем да сам погрешио у процени.

„Проклетници“ са једне стране јесу класични Тарантино, а са друге и нису. Ту јесте његово насиље и псовке доведене до апсурда понекад као и радња која је један својеврстан омнибус неколико одвојених али на чудан начин ипак повезаних заплета, али ту је и неколико омажа ранијим делима као и флешбекови са нарацијом приликом увођења нових ликова у стилу „Две чађаве двоцевке“.

Радња се дешава током Другог свестског рата у окупираној Француској. Почиње 1941 када СС официр штандартенфирер Ханс Ланда(којег фантастично тумачи Кристофер Валц) у Француској провинцији проналази и брутално убија јеврејску породицу Драјфус од које чудом преживљава само ћерка Шошана. Три године касније поручник америчке војске Алдо Рејн(ко би рек'о да Бред Пит може онако добро да имитира јужњачки акценат) оформљава омању јединицу састављену од Јевреја који служе у америчкој војсци са циљем да се убаце иза непријатељских линија и тероришу Немце у правом смислу те речи. Истовремено Шошана добија прилику за освету и спрема је...

Критичари су много исхвалили почетну сцену филма, односно прво поглавље(Тарантино је филм поделио на пет поглавља) у којем се одиграва већ поменуто убијање јеврејске породице коју је скривао француски сточар. Сцена заиста оправдава све похвале и више од тога. У питању је фантастичан Тарантинов омаж шпагети-вестернима Серђа Леонеа са све музичком темом у којој Бетовен среће Енија Мориконеа. Квази-филозофски разговори које штандартенфирер Ланда у пријатном тону води са власником фарме као прелудијум за злочин само допуњују застрашујућ утисак о лику, а Тарантинов гест са лулом којим жели да му да чак и комичну или фарсичну црту још више повећавају утисак, слично оној изјави једног израелског новинара са суђења Ајхману како је најстрашније од свега то што тај Ајхман уопште није страшан.

Од тада па надаље тече ритам по систему крени-стани, акцију и насиље смењују разговори, којима се понекад питате чему служе али који на крају и те како имају сврху и које редитељ и сценариста прекидају у правом тренутку. Тарантина треба похвалити што је натерао ликове да говоре правим својим језиком, а не акцентираним енглеским како то обично Холивуд чини, иако је помало чудно да неки од њих говоре други језик осим матерњег.

И како обично бива код Тарантина, наизглед одвојене приче се спајају у једну, најчешће пред крај. Као и почетак, Тарантино је и крај дао као један својеврстан омаж и то већ помињаним "12 жигосаних" и "Отимачима изгубљеног ковчега". Управо је крај изазвао бројне контроверзе. Тарантина оптужују да је потпуно прекројио историју са својим филмом али он у самом филму има спреман одговор. Наиме, прекрајање историје и то од стране врхова власти онако како јој одговара дешава се и у тој алтернативној реалности, а Бред Пит и његова дружина успевају тек једним малим симболичним(у правом смислу те речи) гестом да укажу свету на праву истину. И не можете а да се не запитате, чије је прекрајање историје опасније? И ко су заправо права „копилад“?

No comments: