27.1.09

Да их жалим? Због чега?

Све је више показатеља да од помпезно најављеног посла "Заставе" са италијанским "Фијатом" неће бити ништа. Након што је укинут "југо", испражњене хале, набављена машинерија о трошку "Заставе" сва је прилика да ће се остати кратких рукава и да ће од најављених милиона евра остати само зграде, гомила дугова и неупотребљиве машине.

Неки кажу да им је жао људи из Крагујевца. Мени није. Зашто би било? Кога су они жалили када су слепо и безглаво дали поверење истим онима који су их уништили и то зарад једног парчета папира и магловитих обећања о "меду и млеку"? Кога су они жалили када су слали делегацију познатом политичком теоретичару Драгану Марковићу Палми да аплаудирају његовој генијалној максими како се "патриотизам не сипа у трактор"? Да ли им је било жао Срба који су остали на Косову и Метохији и који већ десету годину једва да нешто сипају и у тракторе и у аутомобиле и у тањире? Да ли им је било жао протераних из Крајине, Републике Српске и Косова и Метохије? Јесу ли мислили на било кога осим на себе?

Колико је Крагујевчанима тада било жао Срба са Косова и Метохије толико је данас мени жао Крагујевчана. Знали су шта те људе чека под влашћу евроунијата али их је било баш брига. Мој жал је сувише драгоцен да бих га трошио на оне који га не заслужују. Када се Крагујевчани опасуље, престану да се клањају идолу званом "Застава", чекају којекакве месије и узму ствари у своје руке и почну сами да раде на свом избављењу, тада ћу можда почети да их жалим. Дотле нека их жале Тадић и Палма. Или још боље, нека жале сами себе. За то су, ових дана, једино и способни...

23.1.09

Размислимо добро

Драгомир Анђелковић је дао своје виђење недавног сукоба у појасу Газе и блискоисточне ситуације уопште и у њему изнео неке предлоге шта би државна политика Србије требало да ради. Поред овога, изнео је, по мени потпуно оправдану, критику шизофреног и недоследног, али донекле разумљивог, става националних организација према тој ситуацији.

Као што рекох, пропалестински став је разумљив ако се има у виду да је Израел већ деценијама главни амерички савезник. Али није ако се има у виду карактер Хамаса, његова идеологија као и њихове акције из прошлости. Хамас је превасходно исламистичка организација, и као таква се дефинише у преамбули своје повеље и бројним њеним члановима. У поглављу 1, члан 2 Хамас себе дефинише као "палестинско крило Муслиманског братства", организације настале у Египту чији је циљ глобално успостављање исламистичке власти. Ова организација је у Египту забрањена, због организовања антентата на Анвар Ел Садата. Током Другог свестког рата Муслиманско братство је имало тесне везе са Немачком. Члан 7 Хамасове повеље понавља да је циљ организације глобална исламска владавина. Хамас и остале исламистичке организације су током деведесетих константо лажно оптуживале Србију и српски народ да врше геноцид над муслиманима, а постоје озбиљне индиције да су неки њихови борци ратовали у БиХ у оквиру јединица муџахедина. Србин који изражава симпатије за овакву организацију је као прасе које жели да слави Божић.

Аргумент да је "запад омогућио муџахединима да дођу у Босну" је, иако у основи тачан, потпуно нерелевантан. Муџахедини би долазили у БиХ и без њихове помоћи, истина са доста више тешкоћа. Осим тога, овај аргумент је опасан и зато што индиректно (делимично) амнестира и неке злочинце према српском народу и из прошлости. Сви ћемо се сложити да би усташе тешко или никако могле да изведу геноцид над српским народом без помоћи Немачке. Да су усташе негде 1944 промениле страну у рату и почеле да се боре против Немаца, да ли би им то купило опроштајницу за злочине против Срба? Да ли би било нормално да и један Србин почне са симпатијама да гледа на усташки покрет? Неко ће рећи да је "усташки покрет инхерентно антисрпски"...А Хамас то није(макар индиректно)?

И као коначни аргумент се износи чињеница да већина исламских земаља није признала проглашење независности Косова и Метохије. За такве имам новост: Косово и Метохију као независну државу није признао ни Израел, уз сво могуће њихово савезништво са САД које су, а у томе се сви слажемо, главни архитект тог пројекта. Реципроцитет у односима је једна основних одлика паметне спољне политике, одлика од које су неки на нашој националној сцени оперисани. Уместо тога, више воле да деле неку своју "правду", не поседујући притом никаква или у најбољем случају површна знања заснована углавном на анегдотским доказима о неком подручју, његовим проблемима и историји, истовремено се љутећи када неко са стране то исто ради на Балкану. Али о томе ћу опширније у некој другој забелешци...

21.1.09

Цар Бокаса је крунисан, можемо ли да се вратимо својим животима?

Сија ли некоме сунце лепше данас након што су Обаму коначно и формално прогласили за председника? Овде у Београду не баш, и то верујте, не зато што је киша и кошава.

Чудно, на основу писања медија у свету био сам убеђен да нам коначно свањива зора новог дана и да је ова планета од свог настанка тотално огрезла у јаду и чемеру и да ју је из тог блата коначно извукао њен црни витез у сјајном оклопу(пробајте да замислите ову контрадикторност). Не кажем, имао је наш свет своје мрачне стране али да ли је баш толико био лош да заслужи да се на сва уста прича о "историјском преокрету", "почетку нов ере човечанства" и Обами као "светлошћу 21. века"*? Прихватам да је постати први црни председник САД значајно достигнуће, али ако ће то бити његово једино, "џабе је кречио".

Никога није брига што је у време највеће светске кризе од 1929 организована најскупља инаугурација у историји, онако, у лице најсиромашнијим слојевима који су масовно гласали за Обаму, а којих је сам Вашингтон иначе препун, нити скупе карте за "највећи историјских догађај свих времена". Морао се свима дати делић "обаманије", која је, на жалост, делимично захватила и неке "десничаре" , а која је код стандардних њених експонената одавно прешла границу доброг укуса. Сви су морали да буду "део историје", хтели-не хтели.

И, можемо ли сада да се вратимо свакодневним активностима? Земља се креће и после овог 20. јануара, баш као што се кретала и пре тога, ма колико се медији трудили да вам сугеришу супротно, морамо и ми да наставимо да се крећемо са њом. Схватиће то и најгорљивији Обамини обожаваоци, и тада ће на овај период гледати као на "стара добра времена", јер одавде се може само надоле.

* ово задње је преузето са севернокорејске телевизије и односи се на Ким џонг Ила. Да ли бисте помислили то да вам нисам рекао? Не, нисам ни мислио...

15.1.09

Мека окупација и конзервативни устанак

Немам обичај да преносим коментаре са страначких сајтова, али за текст Игора Ивановића под истим насловом као и ова блог-забелешка се мора учинити изузетак јер је слика, прилика и објашњење данашњег времена. Ево одломка:

На унутрашњем, психолошком плану, она се огледа у инфериорном односу према свему што до-лази са Запада, што за последицу има да је Европска унија постала нови апсолут. Све је подложно сумњи сем нужности што бржег уласка у ову европску фамилију. Генерације клина-ца које су се у меком комунизму клеле Брозу да никада неће скренути са његовога пута, данас су у средњим годинама пронашле нови, заветни пут који води до жутих европ-ских звездица.

...

На спољашњем, јавном плану, „мека окупација" се огледа у медијској атмосфери у којој се перфидно гурају на маргину све идентитетске теме, а форсирају банални појединци који намећу баналне расправе да би се обликовале баналне вредности. У исто време, такви садржаји, за које је најочигледнији пример „Велики брат", добијају епитет „урбани" да би се тако унапред заштитили од опасности да буду проглашени кичом. Озбиљни и мислећи људи се не цензуришу брутално као у комунистичком добу, они су природно упућени на самоизолацију у царству баналности.


Прочитајте цео текст, обавезно!

14.1.09

Време је за "примарну директиву"

Као што већ рекох, америчка поп-култура је по правилу површна, али као што на буништу може да се пронађе бисер, тако се и у поплави баналности може наћи филозофија вредна да се о њој понешто напише.

Враћам се поново на амерички научнофантастични серијал "Звездане стазе". За оне који нису уопзнати са серијалом, у том фиктивном свету главни јунаци, посада свемирског брода "Ентерпрајз", су у служби интергалактичког ентитета под називом "Уједињена планетарна федерација" која истражује свемир, колонизује ненастањене планете и ступа у контакт са непознатим врстама и бићима. Основно правило Федерације које се постављено за контакт са другим световима и цивилизацијама је тзв. "примарна директива". Иако се она нигде интегрално не цитира, неке основне њене тачке су следеће:

  • забрана било каквог контакта са цививлизацијом која није развила могућност путовања кроз свемир брзином светлости. Забрањено је чак и посредно или индиректно помоћи тим цивилизацијама да дођу до такве технологије
  • забрана мешања у сукоб у оквиру једне цивилизације, осим на директан захтев свих страна у сукобу.
  • забрана мешања у спровођење закона, уговора и обичаја једне цивилизације као и спречавање истих


Циљ "примарне директиве" је да се омогући врстама и цивилизацијама да се развију "природним путем", да до одређеног напретка дођу сопственим снагама. Поред овога, на настанак "примарне директиве" утицали су и случајеви када је Федерација, из најбољих намера, помагала развој других светова и који су имали најчешће катастрофалне последице по поменуте планете, њихово становништво и њихов начин живота. Наравно, било је случајева када би посада "Ентерпрајза" долазила у искушење да прекрши правило да би учинила племенито дело, као и оних где је доследно поштовање "примарне директиве" изгледало безосећајно, па и сурово. Исправност филозофије исказане у "директиви" се, међутим, не доводи никада у питање, као ни тежња да се она поштује у највећој могућој мери.

Није ли време да се покуша са применом сличне филозофије на нашој планети у 21. веку? Прошлост, блиска и она мало даља су нам показали да увођење политичких, вредносних и културних модела споља и "са висине", као и покушај насилног искорењивања у страним земљама обичаја које наводно "просвећени" виде као "варварске" резултира у хаосу, распаду и безнађу у којем се веома брзо нађе земља којој се уводе нови страни модели. Не треба ићи даље од Ирака да би се тако нешто видело на делу. Присталице "ширења демократије" ће нам, наравно, цитирати неке анегдотске доказе у прилог својој тези како "сви људи природно теже слободи и демократији" али резултати у нашем свету понашања супротног од "примарне директиве" су ту испред свих и нико их не може негирати.

Потребно је световима различитим од нашег дозволити да сами достигну онај ниво развоја који смо ми достигли, све под условом да они то желе. Ово никако не искључује одбрану наше цивилизације и њеног начина живота, напротив. Цивилизација која има поверење у свој ниво развоја и која зна како је до тог нивоа дошла, ће као свој природни рефлекс имати своје самоодржање и реаговаће на све потенцијалне претње без оптерећења идеолошке и политичке природе у виду њене наводне просветитељске мисије и дужности да сопствене благодети дели са свима, на овај или онај начин.

Креатори "Звезданих стаза" су мишљења да ће човечанство еволуирати у позитивном правцу у наредним вековима, не само технолошки, него и духовно. "Примарна директива" је део те еволуције. Ово би присталице "глобалне демократизације", међу којима несумњиво има љубитеља ове серије, требало да имају у виду.

12.1.09

"Хиџрет-дједо"

Не желивши ни по коју цену да заостану за Србима и Хрватима, нити да их копирају, босански муслимани, пардон, "Бошњаци", су створили свог омиљеног лика за Нову годину: "Хиџрет-дједа".

Вест на прво читање неизбежно изазива подсмех. Али ако шалу оставимо по страни, схватамо да је "Хиџрет-дједо" слика и прилика бошњачке (назови)"нације": креатура настала као папазјанија ислама и (пост)модерног секуларизма, без икаквог историјског или културног упоришта, наметнуто од "виших ауторитета". "Хиџрет-дједо" је лик чији назив и одећа имају корене у исламу, а треба да симболизује прославу Нове године по календару насталом у хришћанској цивилизацији и то по секуларним обичајима. Може ли нормалан човек да нађе у овоме било какав смисао?

Смисао, међутим, није битан. Битно је по сваку цену показати да ниси као они други и зато је "Хиџрет-дједо" управо симбол какав приличи бошњачкој "нацији".

Идемо даље...

Обележили смо 40 дана од татине смрти. Некако ми је још чудно да га нема, а већ ми је у неким ситуацијама недостајала његова умирујућа реч. Ноћ пред одлазак на гробље сам га сањао, био сам дете играо сам лопте са њим у нашем стану...

Али живот тече даље без обзира на све...Тако и ја од данас настављам мање-више нормално блоговање.