31.3.09

Ко је наш Демостен?

Ових дана се доста расправљало не само о годишњици агресије НАТО већ и о 27. марту, као и о сличностима и разликама између та два судбоносна догађаја. Многи су по принципу "генерала после битке" износили тезу да је у оба случаја требало поступити другачије, свако из својих побуда. Исти ти су износили мишљење да је отпор завојевачу у оба случаја био узалудан.

Нису били једини, не само у свету него и у историји, како нас обавештава Никола Танасић:

Дакле, 338. године пре Христа, савезничку војску Атињана и Тебанаца у бици код Херонеје до ногу је потукао Филип Македонски. Атина и Теба, некада предводнице и хегемони целокупног хеленског света постале су вазалима растућег Македонског царства.
...
Одмах након пораза, у Атини је почело тријумфaлистичко сеирење Филипових присталица, тзв. „македонске странке“, којима је победа тиранина са севера дала крила. Поред низа понижавајућих, вазалних одлука које нису доликовале славној слободарској историји Атине, почело је оштро разрачунавање са свима који су били носиоци отпора успостављању македонске превласти. Заиста, будући да је увек било лако бити стратегом после битке, природно се наметало да су сви кораци против Филиповог освајања Хеладе били бесмислени и непотребни. Како се ствар очито завршила атинским поразом, није било ничег саморазумљивијег од претпоставке да је Атина требало да се „од самог почетка“ покори Филиповој „пријатељској и добронамерној вољи“ и тако се спасе бесмисленог крвопролића. Штавише, они који су предводили самосталну и слободарску атинску политику проказивани су као „непријатељи државе“, који су је „одвели у њену сопствену пропаст“. Природно, кривац није био македонски туђин који је Атину покорио, већ атинске патриоте које су му пружиле отпор. Врхунац ове хајке на заслужне грађане била је судска тужба којом се настојао оспорити златни венац, којим су, након Херонеје, Атињани овенчали свог политичког вођу Демостена, а преко њега посредно и све борце који су учествовали у борби за част отаџбине.


Свака сличност случајна? Не би се рекло, ситне шићарџије су увек исте без обзира на простор, а како видимо и на време. Танасић даље наставља:

Демостенова одбрана, његова најчувенија и, по многима, најлепша беседа О венцу постала је од тада па до нашег времена лектиром свих слободољубивих и родољубивих људи, без обзира на нацију и културно порекло. У њој, Демостен се позива на то колико је ондашњој Атини, с обзиром на своју традицију и повест, заправо било немогуће да поступи другачије, колико јој је било неприхватљиво да пристане на сопствено свођење на ранг другоразредне државе и другоразредног народа, колико јој је било незамисливо да својевољно преда оно што јој је касније отето, да се покори без пркоса и отпора. Вулгарна чињеница да отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде. Јер, није се Атина сукобила са Филипом зато што је проценила да се може обогатити или прославити сламањем његовог далеко моћнијег краљевства, већ зато што за њу, и за све оно што је она представљала за себе и све Хелене, једноставно није било избора. Они у сукоб нису ушли из волунтаризма, већ из патриотизма.

А зашто није било избора? Демостен каже – зато што је избор давно начињен. Он је начињен, ако не раније, а оно свакако онда када су Атињани у провалију бацили гласнике персијског цара само зато што су се ови дрзнули да од њих траже да се покоре туђем краљу. Он је начињен када су се први пут супротставили вишеструко бројнијој персијској војсци на Маратону, и победили. О њему није било сумње када се целокупни живаљ атински покупио на бродове и напустио отаџбину у збег на Саламини, гледајући како им у даљини туђин пали њихов родни град.


Где је наш Демостен? Ко ће пред целој јавности да каже свима да смо учинили оно што је у складу са нашим националним карактером, да је избор одавно учињен за нас, на Косову Пољу, Чегру, Љубићу, Куманову и Церу? И да би у случају другачијег избора престали да будемо оно што јесмо? Не кажем да нас, осим поменутог Танасића, нема. Препознали су и још неки да је то оно што смо ми и да су покушаји наметања другачијег курса заправо поништавање свега што јесмо као народ. Време, међутим, је да то кажу и они који су прихватили на себе ту, истина незахвалну, улогу да буду медијски експоненти "наше стране". Или, уколико нису способни и вољни, да уступе место другима.

26.3.09

Још му није у потпуности јасно

"Политику" већ дуже време не купујем, а они који до сада јесу ће од данас имати један разлог мање за то. Ново уредништво је одлучило да скине и последњу маску избалансираности избацивањем Слободана Антонића. О томе је он и написао своју последњу колумну тамо и уједно дао један добар приказ медијске ситуације у Србији.

Текст међутим има једну велику ману. Као некада што су обични људи у ауторитарним режимима за све лоше кривили ниже чиновнике и били убеђени да врховни вођа не зна право стање ствари, тако и Антонић у тексту од свега аболира Бориса Тадића, који је главни архитекта ове и овакве медијске ситуације у Србији.

Освестите се, господине Антонићу, Тадић је ЗЛО! А са њим и цела евроунијатска булумента на челу са ДС!

24.3.09

10 година

Толико је прошло од агресивног рата НАТО против српског народа. Агресија траје и даље али је сада усмерена на наше памћење и наше душе. У њој не учествују само спољни већ и унутрашњи непријатељи, они у самом врху власти. Овај блог, између осталог, служи за одбрану од такве агресије, постоји зато да се злочин не заборави. И да се стално назива правим именом, злочином...

18.3.09

Прање савести

Не могу рећи да сам изненађен чињеницом да је филм "Свети Георгије убива аждаху" дочекан веома лоше од стране национално оријентисаних критичара. Чега год се дохвати Срђан Драгојевић не може бити добро по Србе. Али није то тема ове забелешке...

У једној од неповољних критика сам наишао на један занимљив податак о писцу истоименог комада и сценаристи филма Душану Ковачевићу. Наиме, по речима Миодрага Зарковића:

Тог трагичног 16. фебруара 2001. године Душан Ковачевић радио је нешто што баш и не воли – давао интервју – а Фљорим Ејупи радио је нешто што највише воли – постављеним експлозивом код Подујева је дигао у ваздух српски аутобус и побио 12 путника.

Чим је вест о Ејупијевом злочину стигла до њега, Ковачевић је љубазно затражио од новинара са којим је разговарао, моје маленкости, да интервју наставимо сутрадан, јер више није могао да се сконцентрише на изјаве. Када смо се дан касније поново нашли, заједнички смо, у паузама интервјуа, замерали тада свежој ДОС-овској власти што макар не организује демонстрације широм Србије против албанског терора на Космету. Ковачевић ми је рекао да је, онако незванично, неким министрима из кабинета Зорана Ђинђића чак и предложио да подигну народ на ноге, али да су му ови одговорили како би то било контрапродуктивно, јер би се у маси сигурно нашле и присталице свргнутог Слободана Милошевића. Транспаренте који би величали бивши режим, пренели су министри Ковачевићу своје уверење, западни медији искористили би да покажу како се Срби још нису одрекли Милошевића, па је идеја о протесту одбачена у самом старту. И Ковачевић и ја згрозили смо се над тако малодушним оправдањем, жалећи што ће још један злочин Тачијевих следбеника проћи без икакве реакције из Србије...


Није него, згрозио се над оправдањима...А да ли се запитао откуд та "оправдања"? Да ли се запитао колико је он својим деловањем утицао да "присталице Слободана Милошевића" тих дана де факто буду сведене на грађане другог реда? Да ли се замислио над тим како је могуће да власт држе људи који презиру, па чак и мрзе један део свог народа зато што мисли другачије и каква је његова одгворност у свему томе? Ковачевић је овим сугестијама на један својеврстан начин хтео да купи себи индулгенцију јер је интимно чак и он знао да ће нова врхушка издати Косово и Метохију и Српство у целини. Таква лицемерна ламетирања петооктобараца ме увек подсете на причу о последњем калифу Гранаде...

Последњи калиф Гранаде је, наиме, био пацифиста, што је у то време(15. век) било нешто нечувено. Када је Изабела Кастиљанска дошла са својом војском под зидине града калиф се предао без борбе. Заузврат му је омогућено да мирно напусти град са свитом. Када је последњи пут погледао на чувене вртове Алхамбра почео је да плаче. На то га је његова мајка оштро прекорила:"Немој за њима да плачеш као жена, када већ ниси за њих хтео да се бориш као мушкарац".

Где сте се ви борили за српске земље, господо петооктобарци, па да имате право да плачете над њима?

17.3.09

Ево беседе једног од наших потенцијалних будућих лидера

Читајте и плачите, што би рекли Англосаксонци! Или боље, смејте се да не бисте плакали...

Звучи ли вам познато?

На америчком блогу "Поглед сдесна" сам нашао један пасус који говори о америчком (нео)конзервативном коментатору Дејвиду Фраму. Препознајете ли неког са наше политичке сцене у овим речима:

Фрам нема никакав осећај за оно што је истинито и правично. Самим тим нема никакав осећај за вођство. Вођство се састоји од тога да се залаже за оно што је истинито и правично и убеђивања других у то...Фрам уопште то не схвата. Једино за шта он зна су анкете и популарност, тј. зна шта други људи мисле (или шта он мисли да мисле) и једина његова политика је да се томе прилагоди.

11.3.09

Три године од смрти Милошевића

Историја је почела да буде благонаклона према Слободану Милошевићу још за његовог живота, када је својом одбраном у Хагу утицао на то да многи у Србији и у свету другим очима почну гледати на догађаје током ратова 90-тих. Како време пролази, како досманлије све више урушавају државни интегритет, а "пријатељи" из Европе и САД настављају да раде Србима о глави, тако се његова политика и потези оцењују у сасвим другом светлу од онога из времена његове владавине.

Својевремено је Ивица Дачић, из времена када је СПС био опозиција, говорио како власт у својим сусретима са страним представницима бране достигнућа политике Слободана Милошевића: Дејтонски споразум и резолуцију 1244 Савета безбедности УН. Тада су немушто покушавали да га демантују, данас више ни не покушавају, и то не само зато што су са СПС ушли у владу. Да ли је Милошевић могао више? Можда јесте, можда и није, али сигуран сам да под "демократама" не би имали ни то што смо добили од њега. Уосталом, након 9 година безмало и немамо...

9.3.09

Нису смеле и тачка!

Јавност у Србији је узбуркана чињеницом да су се најбоље српске тенисерке среле са бившим америчким председником Билом Клинтоном, истим оним што је планирао и спровео агресивни рат САД и НАТО против Србије. И док добар део људи осуђује тај њихов поступак, постоје и они који их бране под мантром да "не треба мешати политику и спорт".

Ти што то причају су, кратко и јасно, још глупљи од њих две. Оне су прве помешале политику и спорт када су пристале да се са њим састану. Знајући шта тај човек представља за Србе и шта је учинио српском народу, морале су да одбију да се са њим састану. По његовом наређењу убијено је на хиљаде Срба, а са своје земље протерано на стотине хиљада. И сви они имају своје породице које су са правом огорчене због оваквог њиховог поступка. Постојало је милион изговора који су могли да се смисле да би се избегао такав сусрет, ако већ нису хтеле да буду отворене. Уосталом, шта и да су рекле? Шта би се десило? Медији би их напали? Спонзори отказали? Могуће, али све и да се десио најгори сценарио било би им боље него онима који су остали без куће и без породица кривицом Била Клинтона.

Пре овога Ана и Јелена су имале све Србе иза себе, сада ће велики део да их презре, с правом. За то су саме криве. Њихов гест је немогуће оправдати и одбранити. Надам се само да неће покушавати да купују индулгенцију некаквим "хуманитарним радом".

6.3.09

Ко врши утицај?

Дигла се силна галама и дрека због тога што је на захтев Српске православне цркве повучен тзв. закон о забрани дискриминације. На сва уста су почеле приче о "непримереном утицају цркве на државу" и "успостављању клеро-фашистичке диктатуре" од стране већ уобичајених паса-чувара "модерних европских вредности".

Наравно, ни реч нису рекли када је министар за људска права Чиплић склопио меморандум о разумевању са неким не-владиним организацијама, бираним по само њену знаном критеријуму, по којем ће те организације бити укључене у "израду извештаја, стратегија, акционих планова, нацрта закона из надлежности министарства, као и заједничког спровођења пројеката из области људских права".

Постоје бројна питања која се постављају у вези са свим овим. Је ли овакав меморандум у складу са уставом? Министар овде де факто делегира дужности свог министарства на спољне организације. Ко је те организације прогласио релевантним за људска права? Како то да оне не само врше утицај на владу већ и активно учествују у њеном раду и да нико ништа о томе не каже, док са друге стране и најмања сугестија СПЦ изазива хистеричне реакције? Могу ли се те не-владине организације након овога уопште тако и звати?

И зашто национална опозиција не поставља оваква питања?

3.3.09

Чему чуђење?

Сви се нешто Бог зна како ишчуђавају ових дана.

Прво се сви зачудили због хашких пресуда генералима некадашње Војске Југославије. Неки су чак открили да су пресуде донесене са циљем оправдавања НАТО агресије. Што о томе нисте мислили када сте сређивали њихове "добровољне предаје"?

Онда се сада сви чуде да је Јовица Станишић радио за ЦИА. Није него. Зар нас разни "визионари" нису убеђивали како смо све сами закували и како запад нуди само своје "добре услуге"?

Не чуди се нико стварно, већ глуми. Знали су сви да ће то тако бити али су лагали сами себе. Лакше је то него нешто заправо и урадити за сопствени народ.