29.4.09

Дон Риви, оклеветани великан (5)

У сезони 1972/73 Лидс јунајтед је у лиги био изван конкуренције за титулу али је ипак завршио као трећи. Стигли су, међутим, до финала ФА купа и Купа победника купова. Ове утакмице су донеле нова разочарења. Прво пораз од друголигаша Сандерленда на Вемблију, а затим и од Милана у Европи у мечу у којем се испоставило да је изрежиран од стране грчког судије Михаса, али Лидсовом захтеву за понављање утакмице није удовољено.

Почеле су гласине да ће Риви напустити екипу, Евертон се помињао као највероватнија дестинација. Осим овога, играчи су дошли у извесне године и било је потребно обновити тим. Риви и Лидс су ипак смогли снаге за један последњи јуриш. Поставили су себи у задатак да у сезони 1973/74 освоје шампионску титулу без изгубљене утакмице. Те сезоне су потукли рекорд у броју узастопних мечева без пораза у једној сезони, 29. Нису остали непоражени али титулу шампиона су освојили надмоћно, са седам бодова више од другопласираног Ливерпула(у ери у којој се за победу добијало два бода).

Риви је на крају сезоне напустио Лидс јунајтед. Претходне године, Енглеска по први пут није успела да се пласира на Светско првенство, селектор Алф Ремзи је смењен, а на његово место је постављен Дон Риви. Успеси из Лидса се, међутим нису поновили. Риви је лутао у саставу тима и тактици, ретко када изводећи исти састав два пута узастопно. Одузео је капитенску траку Емлину Хјузу и дао је Алану Болу, освајачу Свестког купа из 1966, којег је позвао након неколико година одсуства, а затим је и Алана Бола престао да зове не давши никакво објашњење за то.

Постоји неколико објашњења Ривијевог неуспеха са репрезентацијом. Један од њих је да је Риви био непријатно изненађен недостатком квалитетних играча на кључним позицијама у средини терена. За разлику од вођења клуба, овде није могао да доведе Шкота или Ирца да попуни рупу, тако да је било немогуће да са Енглеском понови игру какву је имао Лидс јунајтед. Други разлог је био тај да се Риви променио у односу на време које је провео у Лидсу. Тада је форсирао своје идеје без обзира на новинарске критике о "прљавом Лидсу". Као селектор је, пак, одједном пожелео да се допадне медијима и почео је да следи њихове сугестије и предлоге. Поред овога, његови рецепти за креирање заједништва у Лидсу са Енглеском никако нису успевали.

Енглеска се није пласирала на Европско првенство 1976 и била је 1977 на ивици неуспеха у квалификацијама за Светско првенство у Аргентини када је Риви објавио да подноси оставку на место селектора и одлази да тренира Уједињене Арапске Емирате за солидну думу новца. Медијска кампања против Ривија је досегла размере хистерије, Фудбалска асоцијација га је суспендовала на 10 година, али Риви је ту суспензију оборио на суду. Његови критичари су га частили разним епитетима, а најгори је био онај да је Енглеску продао за новац. Риви никада није крио да је новац за њега веома јак мотив, у великом броју јавних наступа је истицао важност што веће зараде од фудбала, а исто се трудио да усади у играче. Ривијеви противници су га одувек због тога доживљавали као похлепног, а случај са напуштањем места селектора Енглеске им је пред јавношћу дао за право.

Риви више никада није сео на клупу ниједне клупске екипе. Након Емирата се повукао из фудбала, а средином осамдесетих је дијагностициран да има мотонеуронску болест. Умро је 26. маја 1989. Његова смрт није привукла већу пажњу изван Лидса, делимично зато што се игром случаја датумски поклопила са сада већ легендарном последњом утакмицом шампионата те сезоне између Ливерпула и Арсенала када је Арсенал голом у последим секундама утакмице преотео титулу Ливерпулу, делимично и због репутације коју су медији креирали о њему и његовом Лидс јунајтеду. Риви никада није доживео легендарни, узвишени статус какв су имали Мат Безби, Бил Шенкли, Џок Стин или Херберт Чепмен. Његова екипа је била обележена као "груба и прљава", а он сам као "конфликтна и контроверзна личност". Његов успех у претварању Лидс јунајтеда од провинцијског тима у једну од најбољих клубова у Енглеској и Европи је у најбољем случају изазивао поштовање, похвале су биле ретке, а и када би стигле више би биче процеђене кроз зубе него изговорене гласно.

Има ли истине у критикама на рачун Ривија или су оне само легенда створена од стране зависних и снобова? У сваком пољу живота је тешко разбити устаљени поредак из простог разлога јер ће се они на врху грчевито борити да га одрже. Од одлучности оних жељних промена зависи да ли ће те промене бити успостављене. Риви и Лидс јунајтед су били веома одлучни, а како су играли у ери веома оштрог фудбала где су стартови у колена били безмало нормална ствар и где је апсолутно сваки тим имао као једну од тактичких опција повређивање противника и одговарајуће људе за тако нешто, њихову одлучност је штампа у дотадашњим главним фудбалским центрима Лондону, Манчестеру и Ливерпулу описала као прљаву и нечасну.

Много се, као што је раније наведено, писало о Ривијевој опсесији новцем и због тога му се веома лагано лупала етикета похлепника. То је било сувише уско гледање које није узело у обзир целокупан живот Ривија и догађаје у њему који ће утицати на његов развој као личност. Скоро сви богати људи који су рођени у сиромаштву имају страх да се у њега врате. Неки то успешно сакривају, а неки, као Риви, не. Отуда и његова, наводна, опседнутост новцем. Једну сасвим људску ману медији су напумпали до неслућених висина, не интересујући се ни најмање за Ривија као човека.

Риви као људско биће је и основни одговор на питање због чега се његов Лидс јунајтед толико пута спотицао на прагу успеха. Смрт мајке коју је доживео у једној веома осетљивој фази развоја личности му је донела несигурност у себе, своје методе и своје успехе. Менаџери и тренери углавном успеју да одвоје посао од своје личности, Ривију то није увек успевало. Његови чувени досијеи о противницима и претерано инсистирање на детаљима су играче често чинили крутим и нервозним. Поред овога, Дон Риви је био невероватно сујеверан човек. Није мењао одела која је носио на утакмицама док год је Лидс побеђивао, имао је на десетине различитих амајлија, 1971 је довео Циганку на Еланд роуд стадион да "скине клетву", а у једном тренутку је имао чак и свој "срећни" семафор! Дон Риви менаџер је био највећа снага Лидс јунајтеда, Дон Риви човек једна од његових најслабијих тачака.

Фудбал је посебна категорија живота у којој важе неки посебни закони. Физика нас учи да из ничега ништа не може да настане. Дон Риви је показао да из ничега може настати шампион, тим који доминира читавом једном фудбалском ером. Његов Лидс јунајтед је када је био у форми пружао игре за класу супериорније од својих противника, о чему сведоче многи савременици тог тима и многи који су их гледали. Последње године донеле су делимичну рехабилитацију Ривија, чињенице су коначно надвладале медијске легенде. Његова прича је нада за све којима се чини да се никада неће извући из медиокритета и за оне чији успех у овом тренутку не желе да прихвате.

(крај)

27.4.09

Крајње је време

После дужег времена, неко је одлучио да макар део увреда тзв. другосрбијанаца на рачун српског народа сакупи и прикаже их онаквима какве јесу. Ово смо ми који помно пратимо нашу политичку сцену већ одавно знали, али да би свест о деструктивно-злочиначкој природи ових креатура дошла до шире јавности нису довољни појединачни ад-хок напори. Потребан је систематски и обиман рад...

Зато не треба ни постављати питање да ли нам треба организација која би пратила писање и иступе дежурних антисрпских гласноговорника, анализирала има ли елемената кривичног дела ширења националне, расне и верске мржње и реаговала у складу са тим. Оваква организација је преко потребна не само да би другосрбијанце приказала у правом светлу већ да спречи да њихове клевете по гебелсовском рецепту постану истина и прене наш народ из летаргије.

Надам се само да се неће превише инсистирати на паралелама са Антидефамацијском лигом која данас има сврху да као расисте и антисемите обоји свакога ко не прихвата транснационално-прогресивистичку идеологију, углавном конзервативце и националисте. Организација која би била само друга страна медаље би донела више штете него користи.

23.4.09

Тако различити, а заправо тако слични...

Говор председника Ирана Махмуда Ахмединеџада је изазвао буру реаговања на западу али је код нас прошао скоро незапажено. Једини текст о томе написао је Никола Танасић, али је он, иако има пар солидних поенти, углавном оптерећен емотивним оценама аутора на рачун понашања западних дипломата, односно њиховог напуштања сале током Ахмединеџадовог говора. Пита се Танасић:

Прво питање које треба поставити јесте – зашто је присуство некога као што је Махмуд Ахмадинежад непожељно на једној конференцији која би пре свега морала неговати дух отвореног разговора и слободног сучељавања мишљења?


Постоји и друга страна медаље...Заправо много страна једне исте приче. Тај исти Иран који тврди како се залаже за слободу мишљења о Другом светском рату је био један од најгорљивијих спонзора захтева да Генерална скупштина УН усвоји резолуцију по којој се забрањује критика религије односно де факто забрањује критика ислама. Толико о њиховој принципијелности...Танасић затим наставља:

Ахмадинежад је током целог свог председничког мандата истицао да он није непријатељ јеврејског народа, већ искључиво јеврејске државе засноване на окупационој, колонијалној и империјалистичкој политици западних сила, па је и тада његово иступање чешће било усмерено против политике и идеологије те и такве државе, него самог народа који је конституише.


Негде сам већ чуо овакве опаске само да се сетим где...А да, када је Џејми Шеј причао како НАТО није у свађи са српским народом. О овоме мало касније...

Танасић даље даје сасвим коректне опште тезе али у истом тексту, услед његове оптерећености ауторовим емотивним ставовима, противречи њима самима.

У борби против расизма, жртве не смеју имати унапред одређену веру и нацију; а осуда прогона мора бити универзална, без обзира ко га чини.
...
Без обзира на жртве и без обзира на „стару славу“, одређени народи не могу по праву рођења бити „лучoноше“ антифашистичког пламена и планетарни тумачи добра и зла. Расизам и фашизам су методе деловања, а не ставови и мишљења – и као такви се могу применити на било коју идеологију и било који вредносни систем, чак и онај заснован на слободи, једнакости и људским правима.


Расизам јесте начин деловања, али тврдња да он није став и мишљење је једноставно бесмислена. Правилно је рећи да је он и једно и друго и да многи који расистички мисле али не делују или делују ограничено тако раде само зато што немају одговарајућа средства.

Танасић је у праву када тврди да је напуштање сале од стране западних дипломата лицемерно и да је у питању режирана представа, исто као и када каже да антирасизам и антифашизам није привилегија данашњих самопрокламованих лучоноша цивилизације. Танасић, међутим, не заузима никакву критичку дистанцу према условно речено "другој страни", такође самопрокламованом борцу за слободу мишљења и равноправност народа Ахмединеџаду и тиме чини управо онај грех за који оптужује западњаке, односно даје му статус, по његовим речима "лучоноше антифашизма и тумача добра и зла" иако то овај ни по чему не заслужује.

Ахмединеџад и његова идеологија политичког ислама(било у шиитској било у сунитској варијанти)имају са западном владајућом идеологијом (било у неоконзервативној, било у неолибералној варијанти) много више заједничког него што људи мисле. Пример сличности циничне реторике Џејми Шеја и иранског председника је само најповршнији. Обе идеологије теже укидању националних идентитета, обе презиру традиционалне културе других народа и желе безусловно да их замене својим погледом на свет, обе имају универзалистичке претензије и поред, парадоксално, изразито етноцентричних карактеристика(арабоцентризам код прве, англоцентризам код друге) и обе су и вољне и спремне да своју религију шире помоћу мача. Разлика је, дакле, само у томе ко поседује више средстава. Може ли се претпоставити да би да су улоге обрнуте, Ахмединеџад боље поступао са нама него неолиберално-неоконзервативни запад? Не.

Ове две идеологије су два проклетства за овај наш свет! На нама нормалнима је, међутим, да што је могуће више смањимо негативне последице ових идеологија по ову планету. И да не починимо грешку некритичким фаворизовањем једне на рачун друге...

14.4.09

Дон Риви, оклеветани великан(4)

Сад када је осетио коначно сласт успеха Риви је желео још. Желео је да се његова прогноза о Лидс Јунајтеду већем од Реал Мадрида у потпуности испуни. Већ у сезони 1969/1970 се указала прилика учешћем Лидса у Купу европских шампиона. Али није само најпрестижнији европски трофеј привлачио Ривија. Свом тиму поставио је задатак да уђу не у историју већ у легенду. Циљ је био трипла круна – шампионат, ФА куп и Куп шампиона, нешто што пре њих у Енглеској никоме није пошло за руком. Риви, међутим, није могао да изабере тежу сезону за тај и такав подухват. Због Светског првентства у Мексику 1970, 1969/70 је била предвиђена да се заврши месец дана раније него иначе што ће знатно утицати на развој догађаја.

Лидс Јунајтед је почео доста добро лигашку сезону, током јесени је водио са пристојном предношћу испред најближег конкурента Евертона. У КЕШ-у су лако пребродили прве две препреке. У децембру, међутим, десни бек Пол Рини је поломио ногу, а многи играчи су почели да изостају због ситних повреда и суспензија тако да је већ у фебруару Евертон преузео вођство на табели. У зиму и пролеће стигле су обавезе и у ФА купу тако да је распоред постајао све згуснутији и играчи су били гоњени до крајњих граница издржљивости. Лидс је накратко поново преузео вођство на табели али још једно дуго и исцрпљујуће полуфинале ФА купа са Манчестер Јунајтедом које се решило, као и пет година раније, голом Билија Бремнера тек у трећој утакмици је узело данак. Лига је почела да измиче из руку Лидс Јунајтеда што је посредно признао и Дон Риви када је почетком априла против Вулверхемптона извео резервни састав са циљем да главне играче одмори и сачува од повреда пред финале ФА купа и полуфинале КЕШ против Селтика. То је изазвало бес челника Енглеске Лиге која је одмах новчано казнила клуб и Ривија лично.

Финале ФА купа Лидс Јунајтед – Челзи играно је почетком априла на Вемблију. Лидс Јунајтед је повео преко Џека Чарлтона али је грешка голмана Гарија Спрејка поклонила Челзију изједначење још у првом полувремену. Лидс је доминирао, стварао шансе али лопта никако није хтела у гол све док Мик Џонс није одбијену лопту од стативе убацио у мрежу седам минута пред крај. Чинило се да је то било то али негде у последњим минутима Челзи је након прекида некако стигао до изједначења. Продужеци нису донели никакву промену резултата и морала је да се игра поновна утакмица, овог пута на Олд Трафорду.

Између две утакмице финала ФА купа играно је и полуфинале Купа европских шампиона. Лидс се састао са Селтиком који је имао своју најтрофејнију генерацију. У овој „бици за Британију“, како су је назвали, бољи је био Селтик, победивши и у Лидсу и у Глазгову. И Куп европских шампиона је измакао.

Остао је само ФА куп као трофеј који би спасао сезону. Поновљени меч финала је обиловао грубостима, ударањима, сукобима играча...Ушао је у историју као један од најгрубљих икада одиграних. Мик Џонс је довео Лидс у вођство у првом полувремену, да би у другом изједначио Озгуд. Победу Челзију донео је Веб у продужетку. Од трипле круне није остало ништа, а уместо да уђу у легенду Дон Риви и Лидс Јунајтед су зацементирали репутацију екипе која пада на последњој препреци пред циљем.

Ривија то није омело да настави, напротив. Истакао је шампионске амбиције већ за следећу сезону. Почели су добро али су на крају поново завршили други са бодом иза Арсенала. У ФА купу су доживели шокантан пораз од четвртолигаша Колчестера. Ове сезоне им, међутим, није измакао трофеј у Европи. Освојен је по други пут Куп Сајамских градова(први 1968). Сезона 1971/72 је почела некарактеристично за Лидс јунајтед, са осредњим резултатима, Дерби Каунти и Манчестер Сити су истакли рану кандидатуру за титулу. Полако али сигурно су се Лидс и Ливерпул пењали на табели и у завршницу су стигли са бодом и два мање од Дерби Каунтија који је све своје утакмице већ одиграо(у оно време се није морало играти последње коло по принципу „сви у исто време“). Истовремено Лидс Јунајтед је поново стигао до финала ФА купа и то у сезони која је обележавала стогодишњицу такмичења, где му је противник, као и 4 године пре тога у финалу Лига купа, био Арсенал. И као и 4 година пре победио је Лидс са 1:0, голом Алана Кларка и тиме коначно освојио једини домаћи трофеј који им је недостајао. Само два дана касније, међутим, Лидс Јунајтед је морао да одигра кључни меч за титулу против Вулверхемптона у гостима. Иако је за трофеј било довољно да одиграју нерешено, изгубили су са 2:1 и пропустили да освоје дуплу круну. Шампион је, након сличног кикса Ливерпула, неочекивано постао Дерби Каунти.

Ова сезона је, поред трофеја, донела и нове контроверзе у вези са Ривијем. Лондонски таблоиди су га оптужили да је покушао да подмити играче Вулверхемптона да пусте Лидс да победи ту кључну утакмицу. Ове тврдње је изнело неколико играча Лидса. Риви је то одлучно порицао али се није одлучио да тужи новине и играче који су га теретили. Јесте их међутим тужио капитен Лидса Били Бремнер, за кога су изнели сличне тврдње, и добио је спор, а са њим и прилично велику новчану одштету. Фудбалска асоцијација Енглеске није одлучила да предузме никакве мере због недостатка доказа.

Није се међутим на томе завршило. Разни новинари су истраживали и друге случајеве где је Риви наводно покушавао да купи кључне мечеве. Један је чак тврдио да је сачинио досије од 300 страна и послао га Фудбалској асоцијацији Енглеске, што је ова јавно демантовала. Бројне су, међутим, фудбалске личности које су оптуживале Ривија за покушај подмићивања, укључујући чак и некадашњег голмана Лидса Спрејка. Колико је у овоме било истине? Као и за све остало, Риви је и у овом случају остао контроверзан. Никада није доказано да је Риви икада покушао икога да подмити али број оних који су га нападали по том питању је сувише био велик да би се тврдње тек тако отписале. Сам Риви, пак, никада није тужио оне који су га теретили, али, као што је већ речено, Били Бремнер јесте и добио је спор. Пуну истину Риви је однео у гроб са собом.

8.4.09

Дон Риви, оклеветани великан(3)

Екипе које уђу у најелитније друштво, поготово оне без неке нарочите традиције, у првој сезони гледају само како да опстану, у пар наредних покушају да се стабилизују да би тек после тога, евентуално, пуцали на нешто више. Ово није био случај са Ривијевим Лидс Јунајтедом. Одмах од старта су ушли у сезону без икаквог респекта према успостављеној хијерархији и, на изненађење свих, нашли су се у борби за титулу шампиона и стигли до финала ФА купа. Нација их је приметила и указала им је дужно поштовање, али похвале су биле ретке. Већ тада су кренуле критике на рачун њиховог стила игре. Говорили су да су превише дефанзивни и груби. На репутацију Лидса као "прљаве" екипе нарочито је утицало полуфинале ФА купа против Манчестер Јунајтеда које је обиловало грубостима. Чувене су сцене рвања у блату између Џека Чарлтона и Дениса Лоуа, овај други је прву утакмицу напустио са потпуно исцепаним дресом. Како је једна новина то описала, "играчи оба тима су се понашали као два супротстављена чопора паса који се боре око једне коске". Ипак, без обзира на обострано учешће у сукобима, код коментатора дебљи крај је извукао Лидс. Полуфинале је решено тек у трећој утакмици, када је два минута пред крај најнижи играч на терену Били Бремнер главом са пар метара угурао лопту у мрежу.

Суочен са критикама да његов тим игра грубо и дефанзивно, Риви је увек порицао да је давао инструкције својим играчима да фаулирају и ударају противнике, а касније су и сами играчи говорили да то није био случај. Фанатична жеља за победом и одлучност да се успе које је менаџер Лидса имао и које се трудио да пренесе на своје играче је, вероватно подсвесно, утицала на то да се повремено користе нека средства на која су званичници, коментатори, па и многи менаџери других клубова(најчешће лицемерно) гледали са презиром.

Лидс Јунајтед је сезону 1964/65 у лиги завршио на другом месту, са истим бројем бодова, али слабијим гол-количником од шампиона Манчестер Јунајтеда, док је у финалу ФА купа изгубио од Ливерпула. За клуб који је већи део своје историје провео на клацкалици између прве и друге лиге и који се тек претходног лета вратио у прву то је био изузетно достигнуће и поред тога што је у оба такмичења трофеј измакао за мало. То је био само стимуланс Ривију за још већи рад и показатељ да је на правом путу. У наредних 10 сезона Лидс Јунајтед неће бити пласиран испод четвртог места у лиги. Порази у финалима куп такмичења и друга места у лиги у фото-финишу ће, међутим, бити судбина која ће често пратити Лидс у тим годинама.

Већ наредне сезоне су поново били други, овог пута иза Ливерпула. Та сезона је значајна и по томе што је након тешке повреде капитена Бобија Колинса траку преузео Били Бремнер и није ју више испуштао до краја каријере. У сезони 1966/67 Лидс Јунајтед је стигао до финала Купа сајамских градова где је поново поражен, овог пута од Динама из Загреба. Но следеће сезоне коначно је стигао и први трофеј. У марту 1968 у финалу Лига купа састали су се Лидс Јунајтед и Арсенал. Голом левог бека Терија Купера Лидс је освојио трофеј, први у својој историји. Сама утакмице је била веома нервозна, пуна фаулова и сукоба играча, без много лепих акција и шанси. То је донело нови талас критика на рачун Лидс Јунајтеда који је увек тврдио да нису они ти који би започели тучу.

Сезона 1968/69 донела је коначно успех и у лиги. Од старта је Риви као циљ поставио освајање шампионске титуле и тако је и било. Начин на који је титула освојена је, међутим, још више учврстио мит о Лидс Јунајтеду као екипи која резултат поставља изнад свега и да им је небитно како ће до њега доћи. Наиме, кључне утакмице одигране су крајем априла у граду Ливерпулу, прво против, у том тренутку трећепласираног Евертона, а затим и Ливерпула. Обе су завршене нерешено без голова што је Лидсу математички донело титулу. После меча на Енфилд роуду у свлачионицу Лидс јунајтеда који је у том тренутку славио титулу ушао је менаџер Ливерпула Бил Шенкли и честитао им рекавши да су сјајан тим и да су заслужили трофеј. Ако се то могло тумачити само као одраз фер-плеја и учтивости, оно што је уследило свакако то није било. Играчи Лидс јунајтеда, превођени Ривијем, су изашли поново на терен Енфилд роуда са трофејом шампиона да оптрче почасни круг. У једном тренутку капитен Били Бремнер није био сигуран да ли да иде испод Ливерпуловог "копа". Дон Риви је то приметио и рекао је Бремнеру да оде директно тамо. У тренутку када је Бремнер подигао трофеј, навијачи Ливерпула на "копу", који су до тада немо посматрали шта се догађа, су устали аплаудирали, и неколико пута узвикнули "шампиони". Колико год да су се новинари и коментатори трудили да Ривијев Лидс предстае као екипу која убија лепоту игре, људи који су их гледали уживо, како њихови тако и противнички навијачи, су знали да је Лидс Јунајтед много, много више од тога...

6.4.09

Дон Риви, оклеветани великан(2)

Риви је некако успео да спаси Лидс Јунајтед испадања у трећу дивизију, а затим кренуо да гради свој тим. Поред промене боје дресова, захтевао је да екипа путује на гостовања на најкомфорнији могући начин, да одседа у најбољим хотелима, носе најбоља одела..."Ако не мислиш навелико, никада нећеш бити велики", говорио је. Прва цела сезона на челу екипе је била осредња. Негде на половини Риви је изгубио стрпљење са старијим играчима и увео је играче из омладинског погона у екипу, Билија Бремнера, Нормана Хантера, Едија Греја, Питера Лоримера, Пола Мејдлија...Они ће ускоро чинити окосницу тима који ће освојити скоро све што је могло да се освоји.

Риви је био неколико деценија испред свога времена у вођењу фудбалског тима. Први је почео са тренинзима у време одигравања утакмице да би се играчи боље аклиматизовали. Велику пажњу је поклањао кондиционим тренинзима, а рад са лоптом је почео скоро од почетка припрема. Често је путовао са краја на крај Велике Британије да лично гледа младог играча који би се учинио интересантним, а када би био убеђен да се ради о квалитетном фудбалеру, лично је ишао код њега, родитеља и школских директора да би их убедио да га пусте да потпише за његов клуб и у томе је био изузетно успешан. Многе од младих и талентованих фудбалера је узео испред носа клубовима богатијим и реномиранијим од Лидс Јунајтеда у том тренутку, успевши да их купи причом како ће Лидс Јунајтед једнога дана бити већи од њих и да ће то бити управо његовом заслугом. Данас се много прича о досијеима о противничким тимовима и играчима које има Жозе Мурињо. Риви је имао исто то у своје време(што је у појединим случајевима био двосекли мач). Водио је рачуна и о приватним животима својих играча. Када је чуо да неки има девојку или вереницу ангажовао је приватне детективе да истраже њену прошлост и порекло. Слично и дан-данас чини и Алекс Фергусон(велики Ривијев поштовалац), нарочито са младим играчима.

Дон Риви је имао и посебан начин да створи дух заједништва. Петак увече, уочи утакмице, био је резервисан за дружење играча које се састојало од интерне лутрије, картања, боћања и других друштвених игара. Иако изгледа смешно на први поглед, рецепт је био веома успешан, толико чак да је 12 играча остало у клубу дуже од 10 година, а повремена окупљања тај тим има и данас. Ту породичну атмосферу у тиму Риви је истицао као један од својих највећих успеха.

Екипа је почела да игра боље али нешто је фалило да би се досегао прва дивизија као почетни степеник на путу до успеха. Била је потребна доза искуства, неко ко ће показати млађима "како се то ради". Нашао ју је у репрезентативцу Шкотске и ирачу Евертона Бобију Колинсу којег је довео у лето 1963. Поред Колинса, те године стигао је из Мачестер Јунајтеда Ирац Џони Џајлс који ће са Билијем Бремнером у наредној деценији чинити вероватно најбољи тандем у средини терена у Енглеској. У сезони 1963/64 Лидс Јунајтед је надмоћно освојио прво место у другој дивизији и осигурао промоцију у прву. Са првим успехом стигла су и прва оспоравања. За коментаторе Лидс Јунајтед је играо, оштро, преоштро, чак прљаво...Поред овога није им се допадао ни доста дефанзиван приступ и тенденција да се чува резултат. Сам Риви у почетку није негодовао због тога што му је тим представљен тако. "Само чекам да моја екипа постигне гол, и онда могу да запалим цигарету и уживам у утакмици" једном је изјавио. Етикета "прљави Лидс" је дуго пратила тај клуб и веома брзо је почела да смета и самом Ривију. Касније се бранио цитирајући Била Шенклија, легендарног менаџера Ливерпула: "Из друге дивизије се не излази играјући фудбал већ копајући ноктима и зубима". Риви је имао фанатичну жељу за победом и за успехом, а средства у почетку нису била много битна...

(наставиће се)

3.4.09

Дон Риви, оклеветани великан(1)

Постоје бројни људи који својом појавом изазивају контроверзе, које или волите или их мрзите. Ретки су, међутим, они који у таквој консталацији бивају или глорификовани као свеци или демонизовани до те мере да им се не признају никакве заслуге или позитивне карактеристике. У спорту су такви примери безмало непостојећи јер у њему постоје трофеји и резултати који доказују успех, а покушаји да се они оспоре путем неких спољашњих аргументата често наилазе на подсмех и отписују се као чиста љубомора. Дон Риви, некадашњи менаџер Лидс Јунајтеда, је, међутим, најближе што одговара опису такве особе.

На гробу Луција Корнелија Суле је писало "Нико није донео толико добра својим пријатељима нити нанео толико зла својим непријатељима". За Ривија би се могло рећи да нико није био толико хваљен од оних који су га волели, нити толико оспораван од оних који нису. Рођен 1928 у Мидлзбороу, детињство је провео у крајњем сиромаштву, а са 11 година је остао без мајке. Ова два догађаја ће касније имати изузетно јак утицај на развој његове личности што ће се касније пренети и на тим који је створио. Поготово је смрт мајке утицало на то да у себи развије једну дозу урођене несигурности која ће га пратити до краја живота. У Мидлзбороу је једини излаз из сиромаштва, након што је велика економска криза уништила локалну индустрију, је био фудбал. Ривијев таленат је, међутим, промакао локалном клубу и он је 1944 потписао за Лестер Сити. Играо је на позицији нападача. Иако није постизао много голова пленио је својим изузетним разумевањем игре и тока утакмице тако да су се брзо јавили већи клубови, пре свих Арсенал и Манчестер Сити, са жељом да га ангажују. На сцену је, међутим ступила већ поменута Ривијева несигурност и он је одбио трансфер, а затим је прешао у релативно скромни Хал Сити, а 1951 је коначно прихватио понуду Манчестер Ситија којег је довео до трофеја у ФА купу 1956 и финала годину дана раније. Играо је и 6 пута за репрезентацију Енглеске и постигао 4 гола. Поред овога имао је част да новине по први пут назову једну тактику по играчу, тј. њему. "План Риви", како су новинари назвали нову шему, је био копија чувене Мађарске "лаке коњице". По тој формацији постојао је повучени нападач(код Мађара је то био Нандор Хидегкути) који би проигравао друге који би утрчавали из другог плана. Риви је био савршен у тој улози. Свађа са менаџером и руководством клуба је довела до трансфера у Сандерленд 1956. Риви никада није поновио партије из времена када је наступао за Сити(делимично и зато што саиграчи често нису разумели његове потезе) и две године касније продат је Лидс Јунајтеду. У тренутку када је тај трансфер окончан на Ривија је потрошено више новца од трансфера него на било ког другог играча у историји.

Када је Риви дошао, Лидс Јунајтед је био у другој дивизији енглеске лиге. Пре тога клуб није оставио практично никакав траг у енглеском фудбалу. Селио се из прве у другу дивизију и обрнуто на по пар сезона, а најчувенији је био по томе што је открио Џона Чарлса, касније легенду Јувентуса. Сам Лидс је пре свега био град рагбија, стадион Еланд Роуд је био руина, просек гледалаца један он најнижих у лиги...Три године након Ривијевог доласка 1961 Лидс Јунајтед је био у опасности да испадне у трећу дивизију. Менаџер Тејлор је био отпуштен. Легенда каже да је Риви, негде у исто време, желео да оде из Лидса у један други клуб да би тамо постао менаџер. Затражио је да му председник Лидс Јунајтеда напише препоруку. Док је писао, председник је схватио да је Риви прави човек за тек упражњено место менаџера његовог клуба, понудио му је посао, а Риви је прихватио.

Чекао га је заиста тежак задатак. Поред лоше ситуације на табели и генералног стања у клубу у екипи је била лоша атмосфера, губитнички менталитет је увелико пустио корен. Риви је прво то хтео да промени. Једна од првих његових одлука била је да промени до тада традиционалне жуто-плаве боје клуба у потпуно беле, по угледу на Реал Мадрид. "Хоћу да преко дресова пренесем дух Реал Мадрида на Лидс Јунајтед. Желим да будем успешан као они". Да ли је у то заиста веровао у том тренутку тешко је рећи али нема сумње да су те речи изазивале подсмех код већег дела фудбалске јавности, а вероватно чак и међу играчима Лидса. Десетак година касније, смејао се Риви, и то онако како доликује онима који се смеју последњи...

(наставиће се)