23.7.09

Кад се мало размисли...

Многи су били прилично изненађени изјавом америчке државне секретарке Хилари Клинтон којом је наговестила да су се САД помириле са чињеницом да ће Иран развити нуклеарну бомбу. Клинтонова је уједно нагласила да ће „Америка помоћи својим савезницима да изграде одбрамбени кишобран“ у таквим случају. Вест је изазвала прилично оштру реакцију у Израелу који већ дуже време сматра евентуално нуклеарни Иран егзистенцијалном претњом.

Када се мало размисли, ово не треба да буде неко велико изненађење. Оваква најава америчке администрације у себи садржи један сасвим логичан начин размишљања који је, признајем, мени промакао, а и многим професионалним аналитичарима. Иран наоружан нуклеарним оружјем нема толико негативан утицај на интересе САД. Видите, није Израел једини на Блиском истоку једини који се плаши иранског јачања. Скоро у истој мери од тога страхују(мада то не изговарају у јавности) Саудијска Арабија, Египат, Емирати и скоро све сунитске државе на Арабијском полуострву. Пошто те земље, а ни Израел, нису у стању да произведу своја оруђа којима би остварили „одбрамбени кишобран“ о којем Клинтонова говори мораће да их купују. А могу да их купују само од САД или Русије. У том светлу треба посматрати и изјаву Хилари Клинтон, она жели да осигура да од нове трке у наоружању на Блиском истоку највише профитира Америка. Тако би се уједно поново покренула америчка војна индустрија која и те како осећа последице економске кризе(недавно су отказане поруџбине за нови ловац Ф22).

Рат против Ирана, који никада није изгледала као вероватна опција, упркос свему шта се писало протеклих година, је, по свему судећи, отпао, између осталог и због тога што САД немају ни воље ни средстава за тако нешто. Рушење иранског система изнутра није много вероватно, без обзира на садашње стање у Ирану(који је на волшебан начин нестао са ТВ-а и насловних страница). Америци је остало ограничавање иранске моћи као опција и одлучила је да искористи то(мада ја лично верујем да је то био план од почетка).

Остаје да се види како би се овај евентуални заокрет у америчкој политици одразио на израелско-арапски сукоб око Палестине. Хоће ли у циљу сузбијања иранског утицаја Американци гледати да што пре реше то питање како год? Хоће ли уцењивати Израел војном помоћи? Како ће се понети према евентуалном израелском покушају да то реше на своју руку? Или ће једноставно тражити од Саудијаца да они сами сузбију иранску агентуру међу Палестинцима на овај или онај начин? И јесмо ли већ добили неке назнаке у ком правцу ће све ићи?

21.7.09

О "антиамериканизму" и његовој природи код нас

Агенција Галуп је издала анкету по којој је Србија друга иза Пакистана по броју људи са негативним ставом према Америци. Ништа чудно, рекли бисте, с обзиром на све што се догађало, мада човек не би то рекао ако имамо у виду резултате претходних избора. Но, недоследност просечног српског бирача никада не треба потцењивати.

Цајт НСПМ је пренео један немушти покушај "Политике" да се тај феномен објасни. Репортажа се углавном састоји од интервјуа који једва да има прихватљиву структуру и који нити износи почетне тезе нити покушава да да неке закључке. Једино вредно помена је део у којем аналитичар Бранко Радун објашњава позитиван однос просечног Србина према Америци све до 90-тих али и објашњава да се каснији анимозитет углавном завршавао на критици америчке политике и да се он није огледао у малтретирању обичних Американаца. Радун одлично истиче да је негативан став према САД разумљив не само због америчке политике већ и у контексту односа великог дела америчког медијско-културног естаблишмента.

Ипак, ни Радун није покушао да објасни како је до свега дошло. Због чега су се САД одлучиле на непријатељство према Србима иако ови никада нису били непријатељи Америке?

У корену свега је трансформација Америке из државе и нације са јасно одређеним обичајима, културом и традицијом у мулти-култи папазјанију и парадигму глобалистичке и прогресивистичке идеологије коју је требало свим средствима ширити по свету укључујући и мачем. То је визија директно из главе Лава Троцког, еквивалент његовој тези о перманентној свесткој револуцији чији би мотор био СССР. Ми смо били жртве тог експанзионистичког пројекта.

На жалост, мало је људи који су увидели овакву трансформацију САД. Ако се то може разумети код обичног грађанина, код политичке елите сигурно не и она је на један жалостан начин пала на испиту. Резултат тога је један прилично површан поглед на Америку. Патриотске и националне снаге на њу гледају као злоћудни монолит, зачет као такав, који је достигао свој природни стадијум развоја, а то је рушилачки монструм вођен само једним циљем, освајањем и асимилацијом, са којим је немогуће успоставити било какву комуникацију или нормалан однос. Донедавно неоспорне цивилизацијске вредности чијем је успостављању и Америка допринела су почеле да се ниподаштавају па и да се негирају до те мере да се указује поштовање неким од најретрограднијих и најтоталитарнијих покрета(Хамас, Хезболах) у свету само ако су, из овог или оног разлога, у сукобу са САД. Ово је најближе оној врсти "антиамериканизма" која се може видети у Пакистану и другим исламским земљама али уједно удаљава Србију и Србе од цивилизацијског круга којем припада, а који су САД са својим савезницима одлучили да напусте.

Она друга групација може да се подели на два дела. Једни су идеолошки следбеници америчког прогресивистиког естаблишмента и уопште не крију то, као ни чињеницу да њихова оданост лежи тамо. О њиховом презиру према свему што је традиционално српско не треба трошити више речи. Други део чине "корисни идиоти"(још једна бољшевичка кованица), они који на речима држе до традиције српског народа и који Америку и даље виде из перспективе "борбе против комунизма" и који су својим деловањем савршена допуна овим првима обезбеђујући им маску прихватљивости. Заробљени у својој митоманији, они нису у стању да прихвате да њихов "светионик слободе" греши и да није оно што је некада био и на силу траже грешке у сопственом народу и држави. И једни и други не само да активно раде против интереса српског народа већ су му, с обзиром на карактер идеологије којој служе, егзистенцијална претња.

Где је излаз? Пре свега у сагледавању Америке као целине и препознавању негативних промена кроз које је та земља прошла претходних неколико деценија кроз које и даље пролази. На тај начин ћемо видети да заправо пролазимо кроз оно кроз шта су пролазили они, као и то шта нас чека. Уједно ћемо на тај начин лако одвојити традиционалну Америку од ове садашње. Ко зна, можда и образујемо неке од "корисних идиота", а следбенике прогресивистичке неопходно је сузбијати на сваком кораку. Сигурно је да од рефлексног, павловљевског "антиамериканизма" по којем се свака шуша која спали америчку заставу сматра братом и саборцем нећемо добити ништа добро.

16.7.09

Не сија им сунце лепше

Вест о томе да је Европска комисија препоручила укидање виза за државе Шенгенског споразума није изазвала ефекат којем су се надали домаћи евроунијати. И поред еуфоричне кампање од стране медија реакција у јавности је баш никаква. Људи о томе уопште не причају у међусобним разговорима, чак ни успутне примедбе не дају о томе. Изгледа да су коначно схватили да једва да имају новца да оду до приградских насеља, а о путовањима у разна иностранства могу само да сањају све док се економска ситуација не поправи. Дотле им власт поручује да једу бели Шенген ако немају хлеба.

А за Србе са Косова и Метохије нема ни тог белог Шенгена. Жути су их и званично прогласили за грађане другог реда. Поред овога, обавезали су се на "граничну контролу између Косова и Србије у сарадњи са Еулексом и косовском полицијом". Дела говоре више од речи. Сва заклињања режима да "неће признати Косово" су овим постала још шупљија него иначе.

Сада, међутим, неке наде има. Недостатак еуфорије и генерална равнодушност јавности према овоме указује да се шареним лажама више не могу мазати очи. Још само да се људима, уз већ скандалозну одлуку о Косову и Метохији, предочи да коначна одлука о визама тек следује у новембру или децембру и биће шансе да видимо леђа жутој пошасти. Хоће ли неко то умети?

14.7.09

Предсказање надолазећег времена?

Некако је за аналитичаре и "аналитичаре" потпуно неопажено прошла посета Србији председника Палестинске управе Махмуда Абаса. Ово тим чудније с обзиром на третман који је Абас уживао у Београду. Остао је пуна два дана, колико скоро ниједан страни званичник није, и притом је разговарао са скоро свим битним функционерима наше државе. Чак му је предложена обнова стипендирања палестинских студената, вероватно од астрономских школарина које студенти из Србије плаћају.

Претходне владе Србије, без обзира ко их је састављао, су веома мало обраћале пажњу на Блиски исток, одржавајући углавном куртоазне контакте на министарском нивоу са заинтересованим странама и ограничвајући се на исто тако куртоазне и опште изјаве о ситуацији у региону(што не мислим да је било погрешно, напротив). Откуд сада ова напрасна наклоност према Палестинцима?

Оно што смо већ могли да научимо о Тадићу и његовом режиму је то да никада ништа не раде самостално, а још мање из личних убеђења(под условом да их уопште имају). Колико год да су такве особе достојне презира, оне су корисне јер се по њиховом понашању може донекле закључити из ког правца ветар дува. Абас је у посету примљен по налогу, у то немојте сумњати. По чијем? Па ваљда сте Тадића толико упознали.

Не тврдим да ће се то сигурно десити, али немојте се изненадити уколико дође до великих догађаја на Блиском истоку у не тако далекој будућности.

13.7.09

Нека га, нека прича

У дугом низу антисрпских публикација дневног листа "Данас" једна од најновијих је интервју са Харисом Силајџићем. Ми мало старији га памтимо као посебно злоћудног представника босанских муслимана током рата у тој бившој југословенској републици. Тих година створио је бројне везе код Клинтонове администрације. Касније је морао да се склини у страну што због унутрашњих прилика у БиХ, што због промена у САД. Повратком Клинтонових кадрова на таласу обаманије Силајџић поново види своју шансу и у јавним иступима је све безобразнији.

Интервју је, наравно, обична колекција антисрпских бљувотина и фантазмагорија о рату у БиХ, али један део је посебно занимљив:

Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона - каже у интервјуу за Данас члан Предсједништва БиХ Харис Силајџић, осврћући се на однос Босне и Херцеговане и Србије.


То је то, тако је одувек било. Једини добар Србин за Силајџића и његове је "раја", "Влах", човек у подређеном положају који ће служити и диванити свог "бошњачког" господара. Нема ту партнерства равноправних који сваки има свој интерес у Силајџићевом свету, постоје само они, "Бошњаци", којима се стално нешто дугује и који су дар Божији(тачније речено Алахов) људском роду и са друге стране они који би требало њихове прохтеве стално да испуњавају.

Веома ми је драго што је Силајџић пуштен да говори и то преко својих гласноговорника у Србији. Преко њега знамо шта нам желе и шта нам спремају. Он је далеко боља опција од Комшића, Лагумџија и разних који мисле исто што и Силајџић али то крију иза високопарних парола.