23.10.09

Шта ли су људи очекивали?

Председник Русије Дмитриј Медведев је био и отишао. Медији су већ нашироко известили о томе, а и аналитичари и „аналитичари“ су дали свој суд па не бих да ова белешка у блогу буде варијација на ту тему.

Ја бих се мало осврнуо на рекацију једног дела јавности, конкретно на патриотски и национално оријентисане људе. Многи су изразили своје разочарење посетом и говором руског председника, нарочито у оном делу у којем је он изјавио како немају ништа против нашег чланства у ЕУ тумачећи то као накаво руско „гурање“ ка Бриселу како бисмо били њихов експонент тамо. Идеја о „новом систему безбедности“ коју је изнео Медведев схваћена је као наводно слагање Русије са нашим чланством у НАТО. Чак је и кредит од милијарду евра означен као подршка режиму и нож у леђа националистима.

Овакве реакције и тумачења изазвани су нереалним очекивањима у стилу „како је мали Ђокица замишљао“. Људи који желе да Руси дају подршку опозицији би требало да се запитају неке ствари...Као на пример, којој опозицији? Николићу и Вучићу који надтадићају Тадића сваким даном све више? Туњавом Коштуници који је у доброј мери одговоран што су на власти ови који јесу и који ни дан данас не зна ни да ли је вино или вода? СРС? Њена политика по питању ЕУ је недоречена чак и нама овде, те су у једном тренутку против ЕУ, те не знају хоће ли или неће, те о томе потпуно ћуте. Реално, шта је СРС урадила од раскола да укаже људима на погубност евроутопије? Где су трибине са евентуално западним евроскептицима као учесницима, публикације о штетности евроунијатизма и на уско-националном и на општем, принципијелном плану, и то са свих становишта: економског, политичког, културног, цивилизацијског...?

Двери, 1389 и остале сличне организације? Прво, има их превише, свака вуче на своју страну, а друго, још важније, ни те организације нису начисто саме са собом како желе да делују. Хоће ли да буду политички покрет са свакодневним деловањем или ће да буду НВО и да се задовољавају ад хок акцијама?


Окрени-обрни, ми немамо озбиљну анти-ЕУ организацију(уз дужно поштовање, понављам, према свима овде), што је трагедија с обзиром да је чак и по најпроевропскијим анкетама број противника чланства у ЕУ је око 30% што је стартна позиција за коју би новоосноване политичке организације душу продале. А док такву организацију или покрет не створимо не можемо причати о некаквом разочарању у Русију. Тек онда можемо знати да ли је интерес Русије да будемо њихово "истурено одељење" у ЕУ или је ово само њихов покушај да извуку максимум из једне по њих не сасвим повољне ситуације унутар саме Србије.

Дотле, прочитајте поново извештаје наших новина о Медведевљевој посети и нађите, као што сам ја нашао, разлог за задовољство у томе да су Русима морали да се улизују они који су се о њима до јуче најпогрдније изражавали.

15.10.09

Химне, поново

Прошлог месеца сам изнео мишљење да звиждуци француској химни нису одраз неког кохерентног става према Француској већ одлика (не)културе наше публике и изразио бојазан да ће звиждуке доживети и химна Румуније, земље чија политика према нама није непријатељска. Један читалац ми је у свом коментару скренуо пажњу:

Будући да се, ево, румунској химни није звиждало, да ли би можда требало да направиш нови пост у коме ћеш рећи да ниси био у праву? Није све тако црно, и људи знају коме звижде и зашто звижде.


Мислим да је примедба на месту и да је требало да забележим да је публика на Маракани изненадила у позитивном смислу. И даље видимо само 4 светла. Док год је тако има наде за нас.

"Видим четири светла"

"На крају ми је дао да бирам између живота у благостању и још мучења. Једино је требало да кажем да видим 5 светала иако их је заправи било 4."
"Али ви нисте то рекли?"
"Не, нисам... Али био сам на ивици да то кажем. Био сам спреман да кажем било шта да само да све зауставим. Али више од тога, у једном тренутку сам заиста поверовао да видим 5 светала."


У последње време нешто ређе блогујем што због приватних обавеза што због недостатка инспирације. Истина, има довољно догађаја о којима се може писати али се они најчешће коментаришу сами, а мало је беспредметно да од овог блога направим хронику актуелних догађаја. Тако да направим белешку тек када уз опис онога што нам се дешава имам неку општу филозофску идеју.

Горе наведени цитат је из још једне епизоде серијала "Звездане стазе - нова генерација". Реч је о епизоди из шесте сезоне "Ланац командовања" која је ишла из два дела. У њој је капетан Пикар послат на тајну мисију са циљем да уништи постројење које непријатељској врсти Кардасијанаца. На жалост, Пикар је ухваћен и кардасијански командант га подвргава мучењу. Сцене мучења су један својеврстан римејк-омаж Орвеловој "1984" и сцени где О'Брајен тера Винстона Смита да му каже колико прстију види. Креатори серије су за сцене мучења чак успели да направе глумачки дует Патрик Стјуарт - Дејвид Ворнер који је по умећу скоро раван(а можда и јесте) ономе из филма Џон Харт - Ричард Бартон.

Цитат који сам навео се дешава на самом крају након што се Пикар вратио на "Ентерпрајз" и у тренутку док прича о свом трауматичном искуству. У безбедном окружењу он схвата шта је било најстрашније у целој тој ствари.

Пре 9 година су многи Срби након вишегодишњег мучења били спремни да кажу било шта само да то мучење прекину. Након што мучење није престало многи су постали очајни питајући се зашто се наставља када су коначно рекли оно што мучитељи желе да чују. Мучитељима, међутим, није био циљ да кажемо оно што они желе већ да у то искрено и поверујемо. Док год се то не деси неће овладати нама. Зато и настављају са мучењем. Све док нам се не учини да видимо 5 светала и док не заволимо свог Великог Брата.

9.10.09

Ако вам је требало још доказа да је Нобелова награда за мир политизована...

...ево их!

Сада ће да крене нова тура обожавања "драгог вође" од стране медија. Али ни по јада од тога, има нешто много горе што нас чека. Сада ће Обамини сатрапи да користе ово како би ућуткивали противнике у Америци и ван ње. Како неко сме да се супротстави добитнику награде за мир? То да Обама није урадио апсолутнио ништа као председник није чак ни битно за ову причу.

Вест која заиста баца у очај, из више разлога...

5.10.09

Последње обележавање, надам се

Ево, протекло је 9 година од „успостављање демократије“. Новине и ТВ ће сигурно данас бити посвећене томе(у паузи између хистеричних тирада о "хулиганима"), тако да нема потреба да се ја превише бавим, а и треба ми нормални да мало и побегнемо од свега.

Не могу, пак, а да не приметим да у причама ових дана доминира једна врста изненађења (и увређености) што није испало све како су људи замислили. Јавност је, к'о бива, шокирана што се ништа битно није променило и што побољшања скоро нема ни у једној сфери живота.

Ја, међутим, нисам уопште изненађен. Напротив, ово је управо оно што сам очекивао. Јер ја нисам ништа замишљао већ гледао реално шта се дешава. И видео ово што имамо данас...

Надам се само да је ово последња година у којој обележавамо овај несрећни датум.