27.12.11

Наше ране које никада не зарастају: Вагнеров "Парсифал" пренесен на нашу ситуацију

Дуготрајна, непрестана криза која потреса друштво пре или касније доведе до тачке када не само субјективни осећај већ понекад и објективна стварност говоре како је решење наизглед немогуће и како стање у којем се друштво налази ће или потрајати унедоглед или довести до коначне пропасти.

Управо овакву ситуацију Рихард Вагнер симболички описује у својој последњој музичкој драми „Парсифал“. „Рана која никада не зараста“ коју је задобио краљ Амфортас, вођа заједнице витезова Светог Грала у замку Монсалват, која му причињава констатне болове представља кризу у коју је заједница упала и којој наизглед нема лека. Алегорија која скоро савршено описује тренутно стање у којем се Србија налази, која је рањена веома озбиљно у октобру 2000. године, чије ране, чини се, никако не могу да зарасту али која од њих не може да умре па тако, као и Амфортас, у боловима обитава на граници живота и смрти, повремено обнављајући енергију козметичким, површним мерама.

Занимљиво је и да околности под којима је рањен Амфортас веома личе на оне под којим је рњена и Србија. Амфортаса заводи Кундри, душа проклета због подсмевања распетом Христу која као таква вековима прелази из тела у тело без могућности да нађе свој мир, одвраћа му пажњу како од непосредних опасности тако и од идеала које штити и којима се заклео на верност. Као резултат тога, зли чаробњак Клингсор отима Амфортасу тзв. „Копље судбине“ којем је по легенди Христ био прободен на крсту и рањава га њиме. Слично Амфортасу, Срби и Србија су у јесен 2000. године, заведени идиличним причама о „бољем животу“ и „сарадњи са светом“, заборавили на своје идеале и на опасности које им прете и стога се од тог дана налазе у стању перманентне рањености.

Поред физичке ране, Амфортаса је и психолошки повређен. Као последица свог рањавања он Клингсора види моћнијим него што он заиста јесте и прекорева витезове који иду по свету тражећи му лек тврдећи како је таква непромишљеност њега коштала. Поново је јасна паралела са делом данашње Србијом која услед траума из прошлости за своје стање оптужује оне који су се борили и још се боре против евроатлантских структура.

У свему овоме, спас се ипак назирао. По Вагнеру, „чиста будала, просветљена саосећањем“(Durch Mitleid wissend, der reine Tor) је онај који ће искупити Амфортаса и његово краљевство. Замисао није изворно Вагнерова, јер појам „свете луде“ или „јуродивог“ је одраније био познат у Православној цркви поготово у Русији, а уметнички је најбоље описан у „Борису Годунову“ Модеста Мусоргског. „Јуродиви“, ипак, није, за разлику од Вагнерове „чисте будале“, искупитељ већ само неко ко, неоптерећен страхопоштовањем према успостављеним нормама и хијерархијама, говори истину и представља ствари онаквим каквим јесу. Ако би се лик Парсифала, који је, како се испоставља, та „чиста будала“, могао поредити са неким другим, можда би бољи пандан било дете из бајке „Царево ново одело“ које не разуме статус цара у друштву нити последице противречења њему и јасно каже „Цар је го“ чиме разбија масовно и колективно самозаваравање целог краљевства. На врло сличан начин Парсифал уништава Клингсора и његов домен, направивши знак крста „Копљем судбине“ којим је Клингсор покушао да га убије након чега се читава Клингсорова моћ и конструкција руше и показују се као обична илузија.

Управо да би се спасли, Срби и Србија морају бити као Парсифал, „чисте будале, просветљене саосећањем“ . Први део не треба, наравно, буквално схватити. Под појмом „чисте будале“ Вагнер врло вероватно подразумева особу потпуно неоптерећену постојећим конвенцијама, појмовима и структурама, некога ко схвата да су оне заправо део проблема, а не извор или средство његовог решења, некога ко размишља изван унапред задатих оквира и наметнутих термина и који је способан да види шупљу позадину и трошне темеље наизглед грандиозних и непремостивих препрека. Народни покрет који би избавио Србију из стања у којем се тренутно налази би морао да има управо овакве идеје и начин деловања. Њему циљ мора да буде да повратком традиционалних идеала, као што Парсифал симболично чини прављењем знака крста, покаже да је свемоћ и вечност евроатлантских структура које би да коначно завладају Србима само илузија. Јер упркос свим издајама, они јако добро знају да нису успели коначно да нас поробе, баш као што ни Клингсор није могао да оствари победу над витезовима Светог Грала све док је сам Грал и даље у Монсалвату. Опстанак Грала у свом месту је симбол опстанка изворног духа који упркос материјалним губицима одржава заједницу у свом изворном облику и у додиру са традицијом и овладавање њиме би значило и дефинитивно уништење.

Други део који говори о саосећању се може схватити двојако, и у буквалном и у преносном смислу, баш као што и Кундри као симбол можемо схватити двојако. Имамо на почетку Кундри заводницу, помагачицу Клингсора али која са друге стране покушава и да помогне Амфортасу и витезовима Грала. Та и таква Кундри представља идеале које су евроатлантисти тврдили да представљају и којима су, поред обећањима о „бољем животу“, заведени бројни наши сународници, идеали који су у прошлости помагали нам и који макар код иоле добронамерних људи у свету и даље помажу. У трећем чину ту је Кундри у белој, покајничкој одећи, која као таква представља „обичне људе“, оне који су из незнања или присиле помагали и подржавали евроатлантске сатрапе у Србији. Искупити обе Кундри је прави тест за сваки евентуални ослободилачки покрет, јер права мера саосећања је у томе колико сте спремни да га дате онима који га наизглед не заслужују, што се може у одређеној мери односити на обе Кундри из наше стварности. Наиме, високи идеали прокламовани од стране евроатлантских империјалиста можда у овом тренутку изгледају као да су бесповратно компромитовани али одбацујући их и прихватајући неке друге, нама историјски и културно стране, национално-патриотски покрет би ризиковао да не испуни свој задатак. Баш као што клетва коју Кундри баца на Парсифала га осуђује на дугогодишње лутање зато што овај није показао своје саосећање према њој, тако би и наш национално-патриотски покрет могао услед кратковидог беса и ароганције да залута у пределе у којима никако не би требало да се нађе и тиме би његова мисија била на дуже време одгођена, а можда чак и окончана несупехом. Оданошћу идеалима слободе и владавине народа, национално-патриотски покрет ће те појмове раздвојити од евроатлантизма и разбити његову неприродну апропријацију истих и само под тим условом(уз оданост народној традицији која се подразумева) ће моћи да искупи ону другу Кундри која симболизује покајнике некада заведене евроатлантизмом. И баш као што Парсифал може да излечи Амфортаса тек након што је пружио своје саосећање и тиме спасење Кундри, само након искупљења бивших присталица евроатлантизма доћи ће до излечења нације од ране која никада не може да зарасте.

Питање које остаје отвореним је да ли има простора и снаге за стварање национално-патриотског покрета у Србији. И што је још важније, уколико се такав покрет створи, како да утврдимо да ли је аутентичан или је у питању један од низа лажних месија. Одговор на ово друго питање се налази управо у Вангеровом опису спаситеља као „чисте будале, просветљене саосећањем“. Истинско спасење доћи ће само од оних који обухватају обе компоненте овог слогана, и ново размишљање и оданост основним принципима људскости. Вангерова домовина је најбољи пример до чега може да доведе некритичко прихватање онога који испуњава само један од два критеријума.

25.12.11

Викенд Вагнер - "Парсифал" - прелудијум за први чин



"Парсифал" је последња музичка драма Рихарда Вагнера и она која је изазвала највише контроверзи, што због тематике, што због вишеструке, сложене симболике, као и чињенице да је Вангер оставио у својим списима могућност да се она тумачи на најразличитије начине(што је током времена и чињено, често и са крајње злом намером). Прочитајте синопсис јер ћу током недеље у једној од забелешки показати сличности Србије са Вангеровим Монсалватом и како да ми доживимо искупљење. За данас, послушајте прелудијм за први чин, у извођењу Бечке филхармоније под палицом Герога Солтија.

22.12.11

Отворено писмо Ангели Меркел - од једног вагнеровца ка другом

Поштована,

писмо сам започео овако како јесам из једног јединог разлога. Наиме, видео сам из чланака и репортажа о вама да сте као и ја велики љубитељ дела Рихарда Вагнера и да сте релативно редован посетилац фестивала у Бајројту. Лично нисам још имао ту част, али верујем да ће бити прилике. Обраћам вам се не као Србин Немици нити као особа са другачијим политичким уверењем од вашег(у скоро сваком погледу) већ као вагнеровац вагнеровцу верујући да ћу преко дела мајстора из Бајројта моћи да на одговарајући начин пренесем своју поруку.

Не могу то категорички да тврдим јер не знам какве су ваше најинтимније мисли, али на основу вашег јавног и политичког деловања могу да закључим да сте баш као и један ваш претходник на функцији коју обављате Вагнерово дело (које је због асоцијације са истим предмет клевета и злонамерних инсинуација као ниједно у људској историји) протумачили површно и формално, не улазећи у суштину нити покушавајући да му дате дубљи смисао. Мени се чини да, слично као и горепоменути, себе видите као особу која пред собом има мисију, задатак да својом херојском борбом спасете од злога прибавите славу и моћ како себи лично тако и политичким ентитетима на чијем сте челу, оног ужег(Немачка) и формално, а оног ширег(ЕУ) неформално. У вашим очима, изгледа ми, ви сте нека врста свеевропског Зигфрида чија је дужност да уништи змаја Фафнера оличеног у економској и финансијској кризи као и бауку национализма којим евроунијатска политичка елита већ деценијама плаши своје становништво и спаси Рајнско благо уобличено у Евру и ЕУ. Једино заједничко што имате са Зигфридом, међутим, је то што нисте у стању да видите да је „благо“ заправо извор свог зла које хара около, нешто што не само да није решење за проблеме које потреса свет већ је, напротив, једино у стању да исквари душу свакога ко дође са њим у додир и да је пропаст оних који њега и моћ коју им оно привремено даје толико желе неминовна.

Све до пре пар недеља имали сте прилику да преузмете другу улогу у овој драми, да будете Брунхилда која увиђа да је једини начин да се свет искупи уништење прстена моћи и зла, али изабрали сте да изгорите у бриселској имитацији Валхале заједно са свим лажним боговима који је настањују. И насупрот вашем веровању, свет ће наставити да живи и постоји и након што се то догоди, баш као што је наставио да живи и постоји и у „Сумраку богова“ и временом ће оно што сматрате толико драгоценим предати забораву, баш као што је предао забораву и старе нордијске богове.
Можда и грешим, можда ви, заправо, много дубље схватате Вагнера него што се то на први поглед чини, али ви ми не дајете својим деловањем ниједан повод да тако мислим. А ја о вама ни по чему другом не могу да судим.

Упркос свему, примите најбоље жеље од вашег колеге вагнеровца.

19.12.11

Свети Никола



Ја спадам у ону половину Срба која слави Светог Николу.

27.11.11

Викенд Вангер - "Лоенгрин " - In fernem Land

"Лоенгрин" је једно од ранијих Вагнерових зрелих уметничких дела. Премијера је изведена 1850 у Вајмару под диригентском палицом Франца Листа јер је Вагнер тада био политички изгнаник. Синпосис можете прочитати овде. Први клип Лоенгринов монолог из трећег чина у којем открива свој идентитет, назван "Gralserzahlung" или "In fernem Land". Изводи га немачки тенор Бен Хепнер.



А затим, једна од најчувенијих мелодија на свету. Колико је вас знало да је то Вангерово дело?



"Лоенгрин" је изведен и у Србији, током 1920-тих. Лично бих млађим особама које се тек упознају са Вагнером препоручио баш ову оперу као прву коју би требало да погледају јер ни прича ни позадина нису претерано компликоване.

12.11.11

Викенд Вагнер - Увертира за "Ријенци"

"Ријенци" спада у тзв. младалачка дела Рихарда Вагнера. Оно није у његовом типичном стилу већ у стилу француске велике опере. Касније, када је Вагнер развио свој стил и теорију одрекао са "Ријенција"(као и друге две младалачке опере "Вила" и "Забране на љубав") али је упркос томе "Ријенци" био веома популаран све до Првог светског рата, на Вангерово опште чуђење. Овде дајем увертиру за оперу која се и данас често изводи као концертно дело, овога пута од стране Лондонског симфонијског оркестра по палицом Клауса Тенштета.



Синопсис за "Ријенци" можете видети овде.

5.11.11

Викенд Вагнер - "Мајстори-певачи из Нирнберга"

Одмах да вас упутим на синопсис, пошто ће ово бити мало дужи пост.

Да почнемо од увертире. То је мелодија која ме је учинила вагнеријанцем, друга његова композиција коју см чуо(прва су биле, наравно, "Валкире"). Изводи хор Бечке филхармоније уз палицу Кристијана Тимелмана:



Са почетка идемо на сам крај, трећи чин пета сцена, хор "Wacht auf! Es nahet gen den Tag". Песму је иначе написао историјски Ханс Закс и то је једини случај да у Вагнеровој опери део либрета није његов.



Победничка песма, популарно названа "Preislied" или "Morgenlich leuchtend im rosigen schein". Изводи га немачки хелденстенор Макс Лоренц вероватно најбољи којег је Немачка икада имала. Продукција Бајројт 1943. Можда ће датум некима да засмета али ово је најбољи "Morgenlich leuchtend" којег сам чуо и којег ћу вероватно икада чути. Одломак се завршава непосредно пре почетка завршног монолога Ханса Закса.



Макс Лоренц је изузетно занимљива личност. Могао је да пева било коју Вагнерову улогу, и Лоенгрина, и Танхојзера, и Зигфрида и Парсифала. То што није у рангу са Карузом, Слезаком, Мариом дел Монаком и другим легендама је зато што је био жртва кинеске клетве "Дабогда живео у занимљива времена". Лоренц је добар део каријере провео у Трећем рајху иако не само да није био нациста већ је био неподобан по две основе: био је хомосексуалац и да би прикрио ово прво оженио је Јеврејку. Чак је и сам Хитлер био спреман на оба ока да зажмури на ово и Лоренц је мање-више несметано певао до краја рата.

И коначно, завршни монолог Ханса Закса и омаж народа немачким мајсторима-певачима и Заксу. Изводи Бернд Вајкл, продукција Бајројт 1984.



Лично, уколико неко жели да први пут погледа једну целу Вагнерову оперу, препоручио бих да почне од "Мајстора-певача" због динамичности радње и певљивих мелодија.

4.11.11

Вагнер пренесен на нашу и општу стварност – „Мајстори певачи из Нирнберга“

„Стога кажем вам:
Поштујте своје немачке мајсторе
и тако ћете призвати добре духове
и поштујте њихов труд
чак и ако у прах
пропадне Свето Римско Царство
за нас остаће и даље
света немачка уметност“

- завршни монолог Ханса Закса, трећи чин, пета сцена, „Мајстори-певачи из Нирнберга“

„Мајстори-певачи из Нирнберга“ је по много чему специфично дело Рихарда Вангера. Она је његова једина комедија од свих музичких драма(комична опера „Забрана на љубав“- „Das Liebesverbot“ из 1836 се не рачуна јер ју се одрекао), једина која се дешава на месту за које се поуздано зна да је постојало, једина где у радњи нема никаквих натприродних бића или сила и једина која за главну личност има особу која је историјски заиста постојала: Ханс Закс је био чувени песник-обућар из Нирнберга који је живео у 16. веку. Поред овога, Вагнер је у њу вратио неке традиционалне оператске елементе које се трудио да избаци или сведе на минимум у претходним драмама. „Мајстори-певачи“, поред неколико хорских спева(„Johannistag“, „Wacht auf“), садржи и квинтет(„Selig wie die Sonne“), па чак и плес. Треба рећи, пак, да сваки од ових елемената има своју улогу и наративну сврху.

„Мајстори-певачи“ уједно имају највише симболике пренесене из Вагнеровог личног живота. Валтер фон Штолцинг, витез из Франконије и самоук певач који покушава да постане мајстор-певач у Нирнбергу и поред тога што се не придржава традиционалних, компликованих правила гилде је у великој мери алегорија на Вагнерова музичка путешествија, његов изазов који је упутио владајућем музичком естаблишменту свог времена, његово одбацивање традиционалних мерила и елемената као и презир према елитизму којим је класична музика, поготово опера, одисала уз жељу да се она много више приближи обичном народу и његовом духу и да само повезана са тим духом музика може да оствари истинску креативност и вредност.

Приказ таквог става долази на самом крају, када Штолцинг отпева победничку песму(„Morgenlich leuchtend im rosigen Schein“) која, и поред тога што криши практично сва традиционална правила, својом лепотом до те мере очарава како мајсторе-певаче тако и народ који акламацијом захтева да се Штолцингу додели награда(хор који пева „Reich' ihm das Reis, sein sei der Preis“ – „дајте му венац, његова је награда“) и да се сместа прими међу мајсторе-певаче(„Auf, Meister Pogner! Euch zum Ruhm,meldet dem Junker sein Meistertum!“ – „устајте мајсторе Погнеру, учините витезу част и учините га мајстором-певачем“). За Вагнера врховно мерило уметности било је колико је дубоко у стању да дотакне душу обичног човека, а не поштовање наводних правила.

Није, међутим, само Вагнерова животна музичка борба пренесена на сцену у „Мајсторима певачима“ већ и његово моментално душевно стање, све веће разочарење у немачки политички национализам које га је обузимало тих година (1860-те) као и уопште цинизам приликом размишљања и које се огледа у првобитном Штолцинговом одбијању да постане мајстор-певач. Ханс Закс тада једним емотивним монологом упозорава Штолцинга да је његова уметност, иако иновативна, оригинална и истинска, вредна једино у оквиру ширег контекста националне уметности и да он нема право да се са ниподаштавањем односи према традицији па макар неки њени делови изгледали застарело и круто. Вагнер је ове речи врло вероватно упутио како уметницима и људима уопште, тако и самом себи и, што је за њега била реткост, придржавао се поруке које је слао кроз своју музичку драму, чак и више него што је требало. Управо је и музичка драма „Мајстори-певачи из Нирнберга“ његов својствен начин да се директно укључи у контекст немачке уметности као целине.

Уопштено, порука „Мајстора-певача“ је, поред упозорења против културног егоцентризма и нефлексибилности како са стране ауторитета тако и од стране самих уметника(две стране се у драми, што би се рекло, нађу негде на средини), да су култура и уметност коначна и врховна одлика једног народа, нешто што превазилази државно уређење и политику, што надживљава и предживљава сваку несрећу и беду коју владари и политичари могу да нанесу сопственох земљи. Иронијом судбине, управо је немачка уметност, а у оквиру ње највише сам Вагнер, морала да трпи од незгодних и непријатних политичко-историјских асоцијација. Чињеница да су успели да у великој мери то превазиђу, и поред малициозних покушаја да се неприродна апропријација Вагнерове уметности од стране нациста одржи у животу, не само од следбеника Хитлерове идеологије(о томе опширније у неком од следећих текстова о Вагнеру), најбољи је коментар на њихов допринос људском духу и цивилизацији.

Где се у „Мајсторима-певачима“ може видети алегорија на нашу стварност? Па зар немамо ону нашу изреку „Песма нас је одржала, њојзи хвала“? Народна уметност, наше јуначке песме, надживеле су и Косовски бој и пад Смедерева и бројне буне и устанке и биле не само сведок догађаја већ и чувар духа и сопствености српског народа. Без њих не бисмо више постојали, ово није хипербола већ чињеница. Ми Срби смо један од најбољих примера да све док смо имали нашу „свету српску уметност“ није било бојазни да ћемо пропасти. (мала дигрсија: како је Вагнеров свет препун ироничних обрта, вероватно најбоља потврда његовог става да уметност превазилази све је управо народ којег је оптуживао да није способан да створи истинску уметност, Јевреји).

То је било у историји. А данас? Данас се народна традиција исмева, презире и труди се да се на сваки начин потисне не само из јавности већ и из себе. Културна тзв. елита овде мисли да је богом дана и да ништа пре њих није постојало. Њихово стваралаштво нема никакву сврху осим давања одушка њиховом бесу и мржњи и исказивања најмрачнијих, приземних страсти. Њима не пада на памет да се својим стваралаштвом повежу са публиком, да проникну у њен дух, да дотакну њене унутрашње, скривене емоције њима је циљ да је лупају својим ставовима по глави истовремено говорећи како је глупа и примитивна уколико не жели да их прихвати.

А што је најтужније, чак ни у тој осионости и ароганцији нису оригинални већ су само врло лоша копија сличних назови елита из евроатлантског света, оних који полако убијају, ако већ и нису убиле, истински дух сопствених народа и земаља. Уопште, данас у уметности имамо ситуацију која тешко да је забележена у људској историји, да уметничке и културне елите добровољно и у дослуху са властима исказују њене идеолошке тежње, а потпуно насупрот жељама и осећањима становништва. Овако нешто није запамћено чак ни у ноторно тоталитарним режимима као што су нацистичка Немачка или СССР. Овај други је поготово иза себе оставио Ејзенштајна, Тарковског, Шостаковича, хор „Александров“ и „Каћушу“, личности и дела који ево 20 година након што се у прах распало совјетско царство изазивају дивљење широм света. Шта ће иза себе да остави евроатлантска империја након што се распадне? Ништа. И добро је и логично што је тако, јер „света евроатлантска уметност“ не постоји. Оно што је изиграва је тотално одвојено од духа и менталитета народа, баш као и евроатлантска творевина за чији рачун индоктринира људе, и као такво ће пасти у заборав. Биће занимљиво једино идеолошким носталгичарима, историчарима и пасионираним љубитељима егзотичних уметничких дела. Управо такву судбину ће имати и огранак евроатлантистичке назови уметности у Србији. Јер Ханс Закса који ће да их упозори да поштују старе мајсторе, ако и има, гласноговорници евроатлантизма врло брзо ућуткују етикетама и увредама, а они којима је упозорење упућено са презиром на њега гледају.

А након њихове пропасти? Шта друго него поново повезати покидане нити са традицијом и кренути з почетка. То је најбољи начин да заиста оставимо свој траг и у времену садашњем и у историји. Уосталом, оно мало уметника што допре до стране публике то чини управо зато што се ослања на народну традицију, чак и ако су васпитани у супротиом духу и ако до спознаје о важности традиције дођу случајно. Стога и ја кажем: поштујмо наше српске мајсторе.

1.11.11

Како се заштити од себе?

Дивљачко линчовање пуковника Гадафија, уз такође дивљачко радовање том догађају од стране америчких и НАТО званичника, ме је подстакло на размишљање. У данима око петооктобарског пуча по "ослобођеним" телевизијама сте могли да видите како славодобитно дефилују кадрови линча Драгољуба Милановића кога су идеолошки посленици "демократских промена" претходно уредно демонизовали у претходном периоду. Тог тренутка, уколико сте имали још имало људског у себи, без обзира да ли сте били противник "револуционара" или сте суспендовали логику и здрав разум и одлучили да пређете преко свих огавних ставова и асосцијација истих из чисте мржње према Милошевићу, сте знали да преврат неће на добро изаћи и да од обећања о уређеној и "нормалној" Србији нема ништа.

Тај актуелни догађај који нас је подсетио на неке наше из прошлости намеће нови проблем пред националне снаге у управљању пост-жутом Србијом: како заштитити ослобођење од "ослободилаца" односно како избећи да нам се деси Либија или понови "случај Милановић". Што је најгоре, тај проблем уопште није безначајан. Тужно је, заиста, да заштита физичког и људског интегритета представника евроатлантског режима постаје један од примарних задатака власти будуће слободне Србије, али то тако мора бити, из више разлога.

Историјски гледано, успели национални преврати, односно они који су успели да очувају националну и друштвену кохезију, су једино они где је представницима ансијен режима дозвољено да у миру, макар уз одређене рестрикције, проживе остатак живота, ма шта да су урадили док су били на власти. Најбољи скори пример је Чиле који је дозволио Пиночеу да последње дане проведе на свом имању и који је данас најстабилнија земља Јужне Америке. Шпанија није судила ниједном министру Франковог режима, Кастро никада није тражио Фулхенсија Батисту, а из даље прошлости имамо примере Наполеона или енглеског краља Џејмса Другог.

Супротни примери су, међутим, далеко бројнији. Најпознатији су свакако Француска и Русија чији су револуционари погубили владаре тих земаља и тиме посејали деценијско семе подела, нестабилности и несрећа, семе чије су плодове могли да сасеку једино личности које су касније успоставиле облик владавине сличан оном против којег се револуција борила(Наполеон и Стаљин). Румуни мисле да су боље живели у време стрељаног диктатора Чаушескуа него данас. Бенито Хуарез је водио праведну борбу за ослобођење Мексика од европских, превасходно француских, узурпатора али стрељање некадашњег цара Максимилијана био је увод у диктатуру Порфирија Дијаза, а затим и револуцију Панча Виље и деценије фракцијских борби које су следиле од којих се Мексико и дан данас опоравља. Оливер Кромвел је погубио краља Чарлса Првог, а република коју је завео била је само параван за његову личну диктатуру и која се распала одмах након његове смрти иза које је следила рестаурација Стјуарта као једина алтернатива хаосу и новом грађанском рату.

Примери из историје су, као што већ рекох, само један од разлога. За друштво које се тек успоставља јако је битно које понашање дефинише његов настанак јер ће оно бити основа и узор за њено понашање у будућности. Државни револуционарни покрети који су на почетку своје власти дозволили да њихови обични следбеници дају одушка нагомиланој мржњи и атавистичким страстима, ма колико та мржња према ансијен режиму била оправдана, на крају не би успевали да успоставе било какав облик стабилног, моралног и на закону заснованог функционисања заједнице и врло често би доживљавали судбину оних које су свргли, било од унутрашњих или спољашњих снага. Систем чији је примарни извор арбитрарно или под притиском беса масе дељење правде не може да се нада да ће временом бујицу успети да укроти и усмери у корито легалитета и легитимности.

И коначно, квалитет заједнице није у томе колико је строго спремна да кажњава већ у коликој је мери спремна да буде милостива.

Тачно, и у милости и праштању, баш као и у кажњавању треба имати мере и никако овај мој текст не треба схватити као позив да се једноставно пређе преко антисрпског и антидржавног деловања владајућих евроатлантиста нити да се њихов пад са власти третира као нормалан догађај у вишепартијској демократији. Евроатлантисти нису легитимна српска политичка организација и никако их не треба третирати као такве. Шта дакле урадити са њима? Како их осудити, а да то не буде преко нео-јакобинских скупштина/трибунала или "народних судова" који би пресуду суштински препустили руљи(што можемо видети на примеру Хоснија Мубарака)или, не дао Бог, онако како су они судили Драгољубу Милановићу(не само петог октобра већ и после)?

Да бисмо имали представу о томе морамо знати шта се заправо мора осудити. Осуди нове, патриотске, власти, и то најстрожијој могућој, треба да буде изложени идеологија и начин мишљења евроатлантизма као и систем коју су они покушали да створе у сфим сферама живота уз обавезно јавно разобличавање његових истинских постулата и циљева. Она треба да буде изражена у формалном смислу, декларацијом у законодавном телу или чак и да се уведе у нови устав, а власт евроатлантиста проглашена друштвено-историјском аномалијом. Ово треба да прате конкретне мере спречавања да се евроатлантизам поново појави као значајан фактор у животу нације, пре свега проскрибовањем евроатлантистичких организација као и њихових вођа и функционера до одређеног нивоа у виду својеврсног добровољног(и оног другог, ако треба) егзила у приватан живот где би им било забрањено иступање, давање интервјуа или било какво друго друштвено-политичко деловање. За узврат, нове власти би одустале од било каквог формалног судског гоњења представника бившег режима и гарантовале им живот, имовину стечену пре доласка на власт и личну безбедност и интегритет. Осудимо систем и начин мишљења, поштедимо појединце.

Могуће је да се многи моји читаоци неће сложити са овим и да ће посегнути за оном латинском "нека буде правда, па макар се и небо срушило". Стари Римљани су имали многе мудре пословице али ову дефинитивно не бих сврстао у такве. Јер ако се небо сруши, да ли је то заиста правда?

И има ли боље, строжије и праведније осуде евроатлантизма и његових следбеника од стабилног, функционалног и моралног друштва заснованог на вредностима која су сушта супротност онога што та идеологија проповеда?

30.10.11

Викенд Вагнер - Прелудијум за трећи чин "Валкира"

Управо се као у наслову "званично" назива најчувенија Вагнерова мелодија. Овде је дата са сценом, продукција Бајројт, негде 1980-тих.



Синопси за "Валкире" можете прочитати овде. Сцена се завршава непосредно након што се Брунхилде појави са Зигелинде.

28.10.11

Вагнеров свет као алегорија за нашу ситуацију – „Прстен Нибелунга“

Као једна од мера генијалности уметничког дела и његовог ствараоца сматра се њена могућност да послужи као аналогија или алегорија за неку актуелну или општу ситуацију у стварном животу. Са те стране Рихард Вагнер и његове опере, односно музичке драме, како их је он називао, спадају у највише домете људског духа.

„Прстен Нибелунга“(у даљем тексту циклус „Прстена“ или „Прстен“), циклус од четири музичке драме, „Рајнско злато“(Das Rheingold), „Валкире“( Die Walküre) , „Зигфрид“( Siegfried) и „Сумрак богова“( Götterdämmerung) је по свему Вагнером magnum opus. На њега је потрошио скоро четврт века стваралаштва. Премијеру је доживео на првом Бајројтском фестивалу 1876 и био је одмах изузетно хваљен и од критике и од публике.

Циклуса „Прстена“ има једну за оно време прилично јединствену и карактеристику. Он, супротно популарној перцепцији и митовима није ни најмање написан у славу „нордијског, Аријевског хероизма“, напротив. Наиме, иако се у појединачним музичким драмама нека од личности може сматрати позитивном и херојском, ако се гледа целокупан циклус он не садржи ниједан такав лик. Напротив, Вагнеров „Прстен“ је плејада ароганције, сујете, дволичности, похлепе, неискрености, жудње за моћи и неспособности и недостатка жеље да се преузме одговорност за сопствене поступке скоро од самог свог почетка када се Рајнске кћери подсмевају Албериху до Зигфридовог одбијања да им врати прстен скован од злата које је од њих украдено. Зар вас ово не подсећа на нашу и светску политичку елиту? Но, да не истрчавам прерано са поентом...

Прстен око које се врти радња, по којој онај који га поседује може владати светом али само ако се одрекне љубави, је заправо симбол. Симбол једног моралног избора између љубави и моћи који се у једном периоду живота ставља пред скоро сваког од нас, а понекад и пред читаве народе и државе. У стварном животу, као и у Вагнеровим операма, чешће, на жалост, људи бивају опчињени моћу него љубављу, а чак и они који на крају одоле искушењу бивају контаминирани самом својом експонираношћу опијајуће привлачности моћи.

Оно што, пак, може да буде утеха која мало осветљава иначе генерално мрачан тон „Прстена“ је да се сваком од ликова који су исказали једну или више од горе наведених особина то вратило на одговарајући начин и да је коначан исход био потпуна пропаст структура моћи које су покушале да прстен из драме користе за своје себичне циљеве. Порука целокупног опуса је јасна: сечење гране на којој се седи сопственом непринципијалношћу и самопротивречењем и истицање моћи и успеха као јединог мерила моралности акције никада никоме не доноси добро, ма који да му је статус и ма колико да је снажан у том тренутку. Ово се најбоље види на примеру Вотана, врховног бога, за којег у „Валкирама“ сазнајемо да му читава моћ почива на поштовању уговора и договора, а који и поред тога у „Рајнском злату“ жели прстен Нибелунга са експлицитним циљем да прекрши погодбу коју је склопио са џиновима Фафнером и Фасолтом, верујући да ћему овај обезбедити довољну моћ да прође некажњено.

Где су паралеле са стварним светом данас? Бирајте! Већ сам навео да наша политичка сцена делује као да је изашла из „Прстена“. Свако сваког гледа да превари, свако гледа искључиво лични интерес, сујета и похлепа су главне водиље о евентуалном понашању у складу са прокламованим идеалима ни говора нема.

Паралеле се, међутим, могу повући и на далеко вишем нивоу. Данас је све очигледније да самопроглашена евроатлантска империја која је своју моћ базирала на високопарним прокламацијама о слободи и демократији брутално крши те принципе онда када јој њихова доследна примена не одговара, као што је све очигледније и неумитно њено пропадање, између осталог, и због таквих скокова самој себи у стомак. Најбитније је да ми који останемо дочекамо спремно тренутак њене коначне пропасти, јер, као што је и Вагнеров свет у „Прстену Нибелунга“ наставио да живи и после пропасти богова, ма колико је живот без њих изгледао незамисливо, тако ће и наш свет живети без евроатлантистичких творевина и њених домаћих ескпонената без обзира што то ови не могу да замисле.

А такав свет, верујем, биће далеко више у складу са наводним идеалима евроатлантистичких творевина него овај што нам се нуди данас.

23.10.11

Викенд Вагнер - "Рајнско злато, трио рајнских кћери""

"Рајнско злато"("Das Rheingold") је прва од четири музичке драме из Вагнеровог монументалног циклуса "Прстен Нибелунга". Њу је, занимљиво, Вангер компоновао последњу јер ју је видео као пролог осталим драмама. Дуети, трилинзи и остала групна певања су веома реткак код Вагнера, али зато када их има спадају у најлепше икада. Уосталом послушајте:



Иначе, одавде сага почиње. Патуљак Нибелунг Алберих краде Рајнским кћерима њихово злато и од њега скује прстен моћи.

О томе како циклус "Прстена" описује нашу и ситуацију у свету током недеље ћу писати опширније.

20.10.11

За шта се заправо боримо

Данас се људи на Косову и Метохији превасходно боре за своје домове и своју слободу.

Али нешто још веће може да се изроди из овога. Уколико Срби на Косову и Метохији истрају у својим захтевима и својим акцијама и натерају евроатлантске окупаторе да устукну освојиће више од своје слободе. Ослободиће они све нас, ослободиће нас застрашивања и ширења панике и дефетизма као и илузије о свемоћи евроатлантистичких творевина. Пашће заувек у воду шупља прича како се "против њихове силе не може" и да су "много моћни", а тиме скоро аутоматски и власт у Србији која у доброј мери влада помоћу застрашивања НАТО пактом. Зато се и та власт, чак више и од НАТО и Шиптара Богу моли да Срби на Косову и Метохији поклекну.

Помоћ, међутим, треба да буде обострана. Срби знају да им је режим у Београду окренуо леђа, морамо им ставити до знања да српски народ није. Национална опозиција треба одмах да почне са митинзима подршке и да захтева моменталан одлазак са власти ове булументе. Скупштину и друге органе треба баталити, они више нису легитимни заступници воље српског народа.

Са тим треба почети колико одмах!

18.10.11

Мали али сигурни знаци пропадања жутог режима

Први - Мучени Томислав Николић изабрао једно од своја два детета. Верујем да му није било лако али сам убеђен да су најновија истраживања о паду популарности ЕУ у Србији помогла у "опредељењу". Наравно, није пропустио да нас застрашује смаком света у случају да се одрекнемо бриселског монструма, али толико дуго је градио позицију омиљеног опозиционара страних амбасадора да нема смисла да све то растури због ситнице зване мишљење сопственог народа. Треба га разумети.

Други - Евроатлантистички експоненти се поново труде да нам објасне како нам је без Косова и Метохије наводно боље. Да су бар оригинални па да изнесу неку нову флоскулу а не да попут покварене плоче врте ону "важни су људи, а не територије". И никако да нам објасне зашто се други не држе њиховог "мудрог" принципа.

Трећи - Вук Драшковић је постао главни гласноговорник евроатлантске булументе у Србији. Ових дана шири дефетизам и капитулантство према ЕУ у свакој новини спремној да објави његова тужна писанија. Јучерашњи текст је посебно љигав. Након једног бесрамног напада на патријарха Иринеја који се, о ужаса, усудио да каже како нема продаје вере за вечеру, односно предаје Косова за ЕУ, ова модерна потурица, онако са висине и користећи неодговарајуће историјске паралеле, покушава да нас учи како је идеал колаборација, удвориштво и саучесништво у уништавању сопственог народа. Патријарх српски бољи комплимент од напада ове моралне и људске ништарије није могао да добије. Нити ми бољи знак коначне пропасти евроалтантских квислинга, јер чега год је Вук Драшковић био главни заступник у јавности бесповратно је пропало. Зато хвала жутима на овом потезу.

16.10.11

Викенд Вагнер - Увертира за оперу "Танхојзер"

Као што већ рекох, "Танхојзер" је била омиљена Вагнерова опера оснивача модерног Израела , Теодора Херцла и уз звуке увертире за ову оперу отворен је Први ционистички конгрес. Ово је временом постала моја омиљена Вагнерова мелодија. Синопсис за "Танхојзер" можете прочитати овде.




Овен Ли, писац књиге Wagner: The Terrible Man and His Truthful Art , иначе римокатолички свештеник, изнео је у свом делу занмљиву тезу како је Вагнер у овој увертири и у целој опери успео да помири свето и светогрдно и обједини у целину. По њему, то је најбоље видљиво на самом крају увертире где је мотив "Хора ходочасника" обавијен око мотива Венере.

14.10.11

Вагнер - митови, чињенице и ироније

Неко је можда запамтио, а оне који нису овим путем подсећам, ја сам вагнеријанац. Већ извесно време сам желео да напишем нешто о њему, али догађаји су ме спречавали у томе. Сада када смо у једном периоду својеврсног затишја, одлучио сам да урадим оно што сам зацртао, па и више од тога. Даћу, наиме, мало одушка овој својој пасији па ћу у наредном периоду писати серију чланака и есеја о њему, од којих ће овај бити први, са различитих углова и становишта и у вези са различитим темама. Поред тога, за викенд ћу поставити неки аудио или видео снимак Вагнерових дела у извођењу разних оперских трупа, оркестара и певача да бисте схватили зашто волим његову музику. Ко зна, можда га и неко од вас заволи.

Оно што ме је подстакло да се после извесног времена вратим Вагнеру била је једна занимљива вест из јула ове године. Израелски камерни оркестар је тада у наступио у Бајројту, граду у којем је Вагнер провео последње године живота и у којем је основао фестивал посвећен својој музици који траје и дан данас, и у оквиру пратећег програма фестивала извео између осталог "Зигфридову идилу", једну од Вагнерових концертних композиција(не треба је мешати са опером "Зигфрид" из циклуса "Прстен Нибелунга"). Догађај је изазвао приличну пажњу и контроверзе у Израелу и углавном осуде коментатора. Вагнер је у Израелу један својеврстан табу, због свог израженог антисемитизма и чињенице да је имао ту несрећу да буде омиљени композитор Адолфа Хитлера. Иако је врховни суд те земље донео пресуду да би било каква формална забрана извођења Вагнерових дела била нелегална покушаји да се нека његова композиција изведе у концертним халама дочекани су протестима(мада се на радију може чути нешто од њега с времена на време, а пре 15-так година чак и читава опера "Холанђанин луталица").

Коментатори у Израелу и ван њега који су осуђивали поступак Израелског камерног оркестра су наводили читав низ разлога и оправдања за неформалну забрану Вагнера. Истина је да Вагнер није био једини антисемита међу композиторима и уметницима уопште, истина је да је у време које је живео антисемитизам био прихватљив у пристојном друштву, истина је да је умро 6 година пре него што се Хитлер родио, али...

Вагнерова дела се баве расном чистотом, супериорношћу германске Аријевске расе, славе ратништво и хероизам. Он сам је писао опере под утицајем познатог француског расисте Гобиноа, подучавао је натурализованог Немца енглеског порекла и потоњег зета Хјустона Стјуарта Чемберлена расној теорији, залагао се за владавину беле расе над другима, противио се демократији. Адолф Хитлер је био индоктриниран антисемитизмом преко његових опера и есеја и њима био инспирисан да отпочне политичку каријеру. Током Хитлерове владавине Вагнер се у Немачкој изводио на све стране, био слављен као највећи немачки геније и био је фактички званична музичка подлога Трећег рајха, а касније холокауста. Његова дела су се свирала у логорима смрти Аушвицу, Треблнки, Мајданеку...И на крају, сам Вагнер се залагао за истребљење јеврејског народа.

Скоро ниједна од тврдњи из претходног пасуса није истинита! Све су оне плодови урбаних митова, предрасуда, незнања и књига које су настале са циљем да се на овим претходним заради новац. Ево су, пак, чињенице...

Ниједна Вагнерова опера се не бави темом расе нити пропагира расизам(иако неке малициозне интерпретације тврде да "Парсифал" између редова провлачи претечу Хитлерове расне теорије). Основна тема која се у његовим делима провлачи је искупљење кроз љубав и борба између љубави и моћи.

Гобиноа је Вагнер упознао тек пред крај живота, 1880 године. Притом је скоро у потпуности одбацио његове расистичке теорије. А либрето за своју последњу оперу "Парсифал" је завршио 1877 тако да пада у воду тврдња како је под његовим утицајем у њу увукао расистичке конотације.(1) Што се Чемберлена тиче њих двојица се никада нису срели. Чемберлен га је једном видео преко собе али они нису разменили ни једну једину реч. Брак између Вагнерове ћерке Еве и Чемберлена је склопљен 1906. године, 23 година након његове смрти.

Хитлер је по свим релевантним изворима фанатични мрзитељ свега јеврејског постао током Првог светског рата, а у рат је отишао као ватрени љубитељ Вагнерове музике. Нема доказа да је Хитлер пре тог рата, или чак било када у животу, читао Вагнерове есеје међу које спада и злогласни антијеврејски трактат "Јеврејство у музици",а поуздано се зна да није имао приступ дневницима Вагнерове супруге Козиме у којој је она бележила скоро сваку његову реч и који су пуни антисемитских испада са његове стране. Хитлер у "Мојој борби" Вагнера помиње само на једном месту када констатује да је са 12 година након што је одгледао оперу "Лоенгрин" постао ватрени његов обожавалац. У својим говорима га никада није споменуо. Хитлерова прича по којој је добио просветљење да постане немачки вођа једне ноћи након што је одгледао оперу "Ријенци" је одавно раскринкана као пропаганда исто као и књига Хермана Раушнинга "Хитлер ми је рекао", у којој се виде једине изјаве Хитлера о Вагнеру као инспирацији, и за коју је британски историчар Јан Кершо, аутор хваљене двотомне биографије о Хитлеру, написао да је "толико мало аутентична да ју је најбоље потпуно игнорисати"(2).

Насупрот популарној легенди о свеприсутном Вагнеру на чије представе хрле запаљене нацистичке масе, у стварности, ако је веровати мемоарима Алберта Шпера, само је Хитлер био обожавлац композитора док друге он није интересовао, а нека његова дела су сматрана опасним(Алфред Розенберг је "Парсифал" сматрао негерманским јер је у њему препознао пацифистичке тонове и позив на саосећање). Број извођења Вагнерових дела у Немачкој у периоду 1939 године је опао за трећину у односу на 1933(3). И његове композиције у логорима се, у најбољем случају, нису свирале ништа више од композиција других уметника.

И коначно, у свом трактату "Јеврејство у музици" Вагнер се не залаже за убијање Јевреја већ захтева од њих тотално одбацивање сопствене традиције и германизацију, што је и сам навео у додатку за друго издање 1868. године. Одмах да се разумемо, у питању је културни шовинизам за сваку осуду(и који је делом био и дух времена) али се то не може поредити са хитлеровским "коначним решењем".

Погрешне представе о Вагнеру, међутим, доста тврдоглаво опстају. Иронијом судбине, од његовог антисемитизма је страдао највише он сам, заправо његова уметност. Због догађаја над којима није имао никакву контролу многи тек у пола гласа кажу да су љубитељи његове музике, која је са своје стране блаћена и подвргнута истрази и подозрењу као ниједна друга у историји.

Није то једина иронија која је везана за њега, а за чију заслугу имају догађаји после његове смрти. У Париз је 1895 године као дописник аустријске штампе стиже Теодор Херцл да би извештавао о афери Драјфус. Шокиран количином антијеврејског расположења у Француској долази до закључка да је једини спас за јеврејски народ стварање сопствене државе. Слободно време проводи у опери која је тих дана имала Вагнера на репертоару и тема искупљења која се налази у скоро сваком Вагнеровом делу је и те како дотакла Херцла. Посебно је био очаран опером "Танхојзер" и средио је да се Први ционистички конгрес у Базелу отвори уз звуке увертире ове опере. У свом дневнику је написао како "једино у тренуцима када на репертоару није био Вагнер су га обузимале сумње у исправност своје визије".

А један од делова те визије била је и грандиозна израелска оперска кућа, која би се специјализовала за Вагнерова дела. Ироничну црту тога, верујем, не морам да вам објашњавам...

-------------------------------------------------------------------------------

БИБЛИОГРАФИЈА:

(1) http://www.monsalvat.no/racism.htm

(2) Ian Kershaw, Hitler: Hubris, Hitler:Nemesis (2000)

(3) Brian Magee, The Tristan Chord: Wagner and Philosophy (2001)

13.10.11

Логичан исход

Нико не треба да буде изненађен поразом од Словеније и неуспехом у квалификацијама за Европско превенство. То је логична последица општег стања у фудбалу и око њега. Ових дана ће бити много анализа о томе и све ће се дотаћи једног или пар аспеката. Неки ће причати о слабој лиги, неки о катастрофалној одлуци да се отпусти Радомир Антић, неки о корупцији и криминализацији спорта. Све је то прича о појединачним стаблима која сакривају шуму.

Ствар је заправо у следећем: фудбал је једини спорт код нас у којем је корен ухватила култура импотенције, апатије, немоћи и самосажаљења коју већ читаву деценију у читавом друштву шири евроатлантска агентура на власти у Србији. Оваква појава се манифестује пре свега у струци чија је филозофија постала кукавичка и дефанзивна до апсурдних граница. А она почиње још у млађим категоријама. Јесте ли приметили да ми у Србији више не производимо "десетке", играче познате по томе да држе целу екипу у малом прсту, играче који дижу и спуштају ритам, играче врхунске технике, ексползивности и маште способне да једним потезом реше или преокрену токи меча? А имали смо их, још како! Већ читаву деценију једини који су у иностранству направили какве-такве каријере су или штопери или "радилице-тркачи". Да се разумемо, далеко од тога да не треба да имамо и такве, штавише, победничке, шампионске екипе морају да имају врхунске играче на тим позицијама. Али да се послужимо математичким речником, они су потребан али не и довољан услов за успех. Фудбал није егзактна наука, два плус два не дају увек четири и тактика сама по себи не доноси успех већ они који је на терену спроводе. Исто тако он није једнодимензионална игра, поред одбране постоји и напад и он је од кључне важности за победу. Играче способне за напад ми одавно не правимо. И коначно, фудбал је игра где понекад одлучује срце. Као тренер Интера Жозе Мурињо је у једној утакмици против Лећеа где дуго није успевао да пробије њихов бункер изменама довео до тога да је његов тим имао чак пет класичних нападача на терену и негде пет минута пред крај Интер је коначно дошао до жељеног гола. Када су га италијански новинари питали није ли мало превише ризиковао тиме што је нарушио тактички баланс он је одговорио да се понекад победа не извојева тактиком већ срцем.

Наша фудбалска филозофија је срце одавно избацила из ове игре јер је победу одавно избацила из речника и постало је битно "не изгубити", ма шта то значило. Отуда и помама за штоперима и "радилицама". А када екипу напакујете са таквима добијете 11 играча који се крећу на сличан начин и фактички сметају један другом, који када имају лопту у поседу делују као изгубљени у свемиру и не умеју да је задрже више од 20-так секунди, који када противник дође у вођство једноставно и када желе да изједначе или чак ни сами не верују да ће до изједначења доћи или нису способни да то учине изузев пуким случајем .

И раније је репрезентација оне бивше државе знала да омане и не оде на неко велико такмичење али бар је могла да се теши да је показала за око допадљиву игру и да има фудбалске мајсторе у својим редовима као и оне који чекају да их смене уколико је то потребно. Данас не постоји ништа што би евентуално могло да искупи репрезентацију, иза пораза у Марибору остаје пустош и безнађе које никакве козметиче мере у виду смене селектора или опроштаја неких играча неће отклонити. Неопходна је промена начина мишљења и филозофије. Доста више са јадиковкама типа "мали смо, немоћни смо" и слично! Фудбал је управо због тога што у њему технички слабили и мало талентовани противник има реалне шансе да победи.

Вратимо се стварању, пре свега, великих мајстора какви су били Шеки, Пижон, Пикси, Дејо(партизановци нека упишу своје еквиваленте у коментарима). Колико год су они продукт победничког начина размишљања, толико га они усађују у друге својим играма и танетом. Остало, ако му посветимо минимум пажње, ће доћи само по себи.

11.10.11

Нe стиже сунце одатле

Ових дана се са великом пажњом прати тзв. „Окупирајте Вол Стрит“ покрет у САД. Овај феномен је постигао то да коментатори у Србији, било национални, било евроатлантистички, сваки из својих разлога, углавном са симпатијама гледају на њега. У свеопштем једногласју око тога, које је последица предрасуда(са обе стране политичког спектрума) о приликама у Америци једино Небојша Малић се у Новом Стандарду усудио да плива узводно и наводећи нам шта заиста „окупатори Вол Стрита“ желе, показао да су симпатије преурањене па чак и погрешне.

Пише Малић:

Evo i zvaničnog spiska zahteva demonstranata:

1. Dizanje minimalne plate na $20 na sat i uvođenje carina na robu iz inostranstva;

2. Uvođenje državnog sistema medicinske nege sa zabranom privatnih osiguravajućih društava;

3. Garantovana primanja bez obzira na zaposlenje;

4. Besplatno univerzitetsko obrazovanje;

5. Ubrzani proces ukidanja fosilnih goriva i prelazak na alternativnu energiju;

6. Trilion (hiljadu milijardi) dolara investicija u puteve, mostove, itd.;

7. Trilion dolara za sađenje šuma, obnovu močvara i zatvaranje svih nuklearnih elektrana;

8. Ustavni amandman kojim bi se garantovala jednaka rasna i rodna prava;

9. Otvorene granice; svako može da živi i radi gde hoće;

10. Reforma američkog izbornog sistema po međunarodnim standardima;

11. Oprost svih dugova;

12. Ukidanje svih agencija za praćenje kredita;

13. Pravo svih radnika da kad god hoće pristupe sindikatu.

Posmatrač upoznat sa osnovnom logikom primetiće odmah šta nedostaje ovom spisku: zahtev za prekidanje inostranih ratova i povratak vojske u zemlju, i bilo kakav spomen vojne industrije. Nema ni zahteva da se ukine centralna banka (tzv. Federalne rezerve ili Fed) i prestane sa nekontrolisanom primarnom emisijom. Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba - zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili besplatni? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.


Малићевим примедбама и питањима бих додао неке своје. На пример, који су то међународни стандарди у изборном систему? Ко је тај што их утврђује? Чему уставни амандман о гарантованој расној и полној равноправности? Шта то уопште значи? Јер има нечега у савременој Америци што чини припаднике одређених етничких или расних група неравноправним пред законом? Да ли су демонстранти спремни да дозволе да ко год хоће живи у њиховој кући, што је,пракса коју хоће да уведу на националном нивоу? И ако је могуће, да наведу један једини рационалан разлог за забрану приватних осигуравајућих друштава(на страну што се тај захтев коси са неким од основних начела људске слободе)?

Даље Малић наставља:

Dok je nekada termin „kapitalista" označavao industrijalca koji se obogatio tako što je investirao (često posuđene) pare u inovativni proces proizvodnje ili inovativni proizvod - na primer Henri Ford - danas je arhetip kapitaliste Gordon Geko, negativac iz filma „Volstrit" Olivera Stouna (1987). Geko stiče svoje ogromno bogatstvo špekulacijama i lešinarskim komadanjem postojećih preduzeća, iza kojih ostaje pustoš i hiljade radnika na ulici, dok šačica hijena grabi sve što je od vrednosti. Prema teoriji bi investicione banke i brokeri na Volstritu trebalo da doprinesu najefikasnijoj raspodeli kapitala tako što bi ulagali u perspektivne proizvođače. Ali, da bi to funkcionisalo, potrebno je da rizikuju gubitak te investicije ako pogrešno izaberu. Ako ih od tog gubitka štiti država - kao što je uradio Buš 2008. a posle toga Obama - onda ne postoji nikakva motivacija da se ulaže razborito.


Оно где се моје мишљење разликује од Малићевог је у схватању политичких прилика у Америци. Малић је у великој мери у праву када са подсмехом говори о америчком званичном политичком процесу. Мислим, међутим, да је мало исфорсирао знак једнакости између „окупатора“ и покрета „чајанке“, феномена насталог на десном политичком спектруму који се повезао, или којег је кооптирала(видећемо у будућности који је опис тачнији) Републиканска партија у САД. Сам Малић каже да су захтеви „окупатора“ неразумни и у томе је у праву. С друге стране, „чајанка“ има заправо само један захтев: смањење јавног дуга и неконтролисане јавне потрошње. Он не само да није неразуман већ представља једино могућу економску стратегију у садашњој ситуацији у којој се нашла економија САД.

Према томе, да парафразирам Орвела, ако нада постоји, она је у популистичкој конзервативној десници, а не у пост-модерним левичарима који би да „окупирају Вол Стрит“. Једино се у њој могу видети клице очувања основних елемената социјалне и националне кохезије, елементарног здравог разума у економији па чак и у спољној политици и једино тамо постоји потенцијал који може да уништи садашњи систем.

Колико је та нада реална? Одређени разлози за оптимизам постоје. Рон Пол је пре десетак година причао причу „чајанке“ о потреби да се смањи дефицит и јавни дуг, а само пре три године, током председничке кампање 2008, су његови погледи на свет у најбољем случају сматрани егзотичним. Данас се, макар међу републиканцима, више не поставља питање да ли или не смањити јавну потрошњу већ како и у којој мери то урадити.

Опет, бројни су разлози за скепетицизам: реална снага и утицај "чајанке", свест о томе које су све мере неопходне, спремност да се иде до краја у њиховом спровођењу су и даље непознаница, као и колико је она заиста аутентичан народни покрет, а не параван иза којег стоје неки, да их онако по српски назовем, тајкуни. Најважнији од њих је питање може ли тзв. „чајанка“ да препозна праве непријатеље.

Овде бих се вратио на пример капиталисте савременог доба који је навео Небојша Малић, Гордона Гекоа из филма „Вол Стрит“. Однос према том филму илуструје зашто америчким републиканцима и конзервативцима у потпуности пристаје надимак „глупа партија“. Коментаторима конзервативцима и републиканцима је, наиме, било довољно да виде на списку глумаца левичарске иконе Чарлија и Мартина Шина као и да прочитају синопсис па да филм прогласе за „левичарску пропаганду“ и да узму „капитализам“ и „капиталисте“ у заштиту. Када би их неко, међутим, прозвао да су у џепу истих они би најчешће љутито и увређено одговорили са подацима(истинитим, да не буде забуне) да су банкари Вол стрита једни од највећих донатора Демократске партије, чудећи се при том зашто је то тако када им демократе, ето, дижу порезе док, они, републиканци, их смањују. Шизофреност такве позиције и таквог начина размишљања републиканцима и конзервативцима не допире до мозга ни у најмањој мери.

Да умеју од дрвећа да виде шуму схватили би да је контрадикторност позиције банкара који финансирају партију која им повећава порезе то само на први поглед. Пажљивији поглед на целокупну слику показао би да су већи порези мала цена која се привремено плаћа за етаблирање система у којем би они били главни, основни и незамењиви актер. Више од уништавања послова и предузећа, акције људи као што су Гордон Геко усмерени су, у дослуху са државном влашћу, на то да се убије и сама помисао да може бити другачије, да се људи у недостатку перспективе окрену разним „доброчинитељима“ и социјалним програмима као једином излазу, све док се не створи критична маса таквих и а са њом и култура апатије и зависности од моћних, култура зависности и апатије коју својим захтевима, свесно или не, „окупатори Вол стрита“ желе додатно да учврсте.

Стога, не само да америчка конзервативна десница не треба да брани Вол стрит већ, напротив, треба она да буде прва која ће на њега да јуриша! Она за то има далеко више разлога од „окупатора“, јер данашњи Вол стрит је антитеза свега онога што за шта популистичка конзервативна десница оличена у „чајанци“тврди да се залаже: мањи уплив владе у економију и свакодневни живот, одговорност у пословању, живот у оквиру реалних могућности, финансирање из реалних извора и слично. Све док то не схвати тешко да ће моћи да донесе бољитак друштву.

А нама прича нека је (по ко зна који пут) за наук да не треба да трчимо пред руду са исказивањем симпатија за некога ко нам се на први поглед свиди.

ДОДАТАК: Нисам напоменуо оно што је Малић написао о подршци коју сорошевске организације дају „окупаторима“ јер сам мислио да то није доказ да је покрет параван за Сороша. Како Нови Стандард открива, међутим, ствар је много гора од чињенице да им је Сорош пружио подршку и чини се да је читав покрет настао управо у његовој радионици. То значи да ниједан нормалан Србин не треба да има са тим било шта. А коментатори са национално-патриотске сцене треба о томе да обавесте јавност како сличне преваре не би код нас могле да се реализују.

6.10.11

То су, заправо, увек и радили

Јуче сам написао како су евроатлантистички гласноговорници ушли у фазу покушаја уништавања свега што је остало да вреди у српском народу. Мислим да се нисам прецизно изразио, односно моја тврдња није сасвим тачна. Они су заправо то радили одувек, откако су постали фактор у друштву.

Да боље промислим подстакао ме је један веома проницљив цитат америчког конзервативног аутора Лоренса Остера који је пре десетак дана написао:

У извесном смислу сврха модерног либерализма је да друштво учини толико одвратним и пуним мржње да једноставно престане да нам буде стало до њега.


И раније сам хтео да на блогу мало прокоментаришем ову мисао али једноставно не бих стигао. У општем смислу ова реченица мени у великој мери диже морал. Не кријем да је било тренутака када сам помишљао да од свега дигнем руке али сам и онда схватао да евроатлантисти управо то и желе, а Остеров цитат је само на одговарајући начин то осећање уобличио. Стога им немојте ни ви пружити то задовољство.

Осим овог општег подсећања, као што већ рекох, реченица има и једно конкретно. Сетио сам се заправо да је у деценији владавине евроатлантиста урушен ауторитет скоро сваке институције. Пре десет година војска и црква су уживале поверење огромног дела народа, данас војска скоро да не постоји а црква делује дезоријентисано и млако. О њиховом блаћењу српске историје и културе да и не говоримо. Једино што је позитивно успело да се издигне у Србији протеклих година је оно што евроатлантисти нису дотакли, нешто зато што су га сматрали теретом(Срби на Косову и Метохији), нешто зато што су мислили да ће се без њих урушити само од себе, што су мислили да је безначајно или што су мислили да на њему неће моћи да се заради(спортске репрезентације, Новак Ђоковић, Милорад Чавић). Данас, када им се свет обрушава, почињу да схватају своју заблуду и покушавају, баш као што је Остер написао, да нам и то мало доброг на све начине огаде и да код нас створе апатичну равнодушност према свему.

Али, као што рекох, време њиховог утицаја је прошло, прозрели смо их. И сваким даном све више показујемо да нам је стало, упркос свему. Следећи корак је да се почне изградити нешто на рушевинама које су нам они оставили. Рецепт знамо, показали су нам Срби са Косова и Метохије и спортисти: што даље од евроатлантизма и његових експонената.

5.10.11

Сишли су у бункер

То значи да је за њих стварност(читај: неизбежна пропаст жутог евроатлантистичког режима) постала превише болна да би се човек са њом суочио и повукли су се у свој свет фантазија. Први знак био је пребројавање наводних „руских људи“ у Србији у листу „Данас“ уз изношење фантастичних и здравом разуму увредљивих прича о Русима и Русији.

Брзо се међутим прешло на извршење њихове верзије vernichtungsbefehl-а(*). Јуче је у истој новини изашао један чак и по канализационим стандардима евроатлантистичке штампе љигав и огаван чланак у којем се покушава облатити Новак Ђоковић. У недостатку бољег морам употребити енглески термин „character assasination“( „атентат на карактер“) да би адекватно описао гадост коју је мржњом помућени ум успео да смисли и коју су моралне ништарије у уредништву пустиле на ступце(истини за вољу, да имају морала не би радили у „Данасу“). У оваквим случајевима се обично каже да је тешко издвојити део који се по одвратности истиче али морам рећи да је део у којем се каже како у Ђоковићевим сусретима са Надалом половина Србије навија за Шпанца дно дна. Уопште не сумњам да аутор и идеолошки истомишљеници му бодре Надала против Ђоковића(јадни Рафа, какви све паразити покушавају да се хране на његов рачун) јер њихова мржња према свему што је српско је управо то и они никако не могу да поднесу да припадник народа којег толико мрзе седи на самом врху у својој делатности и њоме суверено влада. Као и оној шкорпији из приче, њима је то у природи, не могу против ње. Гадно су се, међутим, преварили око својих бројки, дивизије којима командују из бункера не постоје, ослободиоци незадрживо напредују.

Није за „Данасом“ хтела да заостане ни дежурна мирођија у свакој антисрпској чорби у последњих 20 година. Реч је, погађате, о Вуку Драшковићу. У најновијем иступању више и не крије да има улогу портпарола Хашима Тачија и НАТО-а. Славодобитно најављујући нову „Олују“ за Србе, уз неизбежне клевете на њихов рачун настале у кухињи западних спин-доктора, он се још усуђује и да упозорава српски народ да случајно не искаже огорчење наспрам својих џелата. Сваки даљи коментар на рачун ове жалосне карикатуре од човека и моралне нуле је сувишан. Једино га треба показивати као доказ у прилог тези да и када се дотакне дно може да настави да се тоне.

Дакле, више и не крију да им је задатак да блате и покошају да униште све што је вредно међу Србима. Од њих, међутим, на сву срећу, ништа више не зависи. Нико нормалан више на њих не гледа као на легитимне чланове овог друштва и лудачка маргина, а вероватно и робија, им је неизбежна судбина. Само, треба пожурити са тим...

(*)vernichtungsbefehl је назив за наредбу коју је Хитлер издао у последњим недељама рата, а по којој је требало пред надолазећим савезницима уништавати целокупну инфраструктуру Немачке, путеве, пруге, луке, мостове, електричне централе, водоводе и слично. Подређени су, међутим, одбили да ово изврше.

3.10.11

Победа је већа него што се мисли

Када је прошле године уз херметичко затварање центра града и пратеће нереде ипак одржана тзв. парада поноса трезвени људи су указали да су реакције јавности на њу биле изразито негативне, да су симпатије биле на страни оних које су режим и његови гласноговорници у медијима називали „хулиганима“ и да наредних најмање 10 година неће због тога бити нове параде. Као и обично, таквима ако је и дат простор у јавности то је било само зато да би их исмејали.

Већ при најави датума, а то је било пре догађаја на Косову и Метохији, било је јасно да ће отпор бити још јачи ове године. Насиље окупационих снага над Србима само је појачало анимозитет према једној манифестацији иза које су стале не само домаће антисрпске НВО већ и потпуно непримерено амбасаде земаља евроатлантистичких структура. Кап која је препунила чашу било је бахато саопштење немачке амбасаде издато дан након покушаја покоља Срба на прелазу Јариње у којем се безмало наређивало одржавање параде па шта кошта нек' кошта. Да ли је то било превише чак и за евроатлантске слуге или су схватили да је народ тиме до те мере изиритиран да је постало немогуће предивдети његову реакцију, тек донета је одлука да парада не може да се одржи.

Јасно је да је победник нормална и здрава Србија, али та је победа већа него што многи мисле. Не само зато што је откривено да се режим, као што рече Сиви Соко, више плаши сопственог народа него евроатлантиста, већ због тога што је у већини људи сазрела свест да су евроатлантисти непријатељ и да нам мисле зло. Сад само треба да почнемо да се понашамо у складу са тим.

30.9.11

Ко вређа чију памет?

Кука нам вајни министар за еуРОПСКЕ интеграције како ЕУропљани "вређају његову памет" и онако стидљиво хоће да каже да баш толико ниско не може да се спусти и затим поново аутистично понавља како се не сме одустати од ЕУ.

Али ко заправо ту вређа кога?

Да не вређа Ђелић можда нашу памет сада када покушава да се представи као борац за српске интересе и то у тренутку када је ЕУ постала популарна код Срба отприлике колико и Дејвид Дјук публици једног просечног реп концерта?

Да не вређа он нашу памет тиме што и даље тандара једну те исту мантру о "безалтернативној ЕУ"?

Да он и његови сарадници из режима нису вређали нашу памет тврдњама како су нам САД и њени најважнији савезници партнери?

Да нам нису вређали памет онда када су упорно понављали како су "Косово и ЕУ два одвојена колосека"?

И на крају, да Тадић, Ђелић и остали уопште имали памет коју би неко могао да вређа не би нас довели у ситуацију у којој јесмо.

27.9.11

Храни куче да те уједе!

Наслов инспирисан белешком Сивог Сокола и фотографијом на њему.

Наравно, кренуло је спиновање и оправдавање у стилу "пуцали смо у самоодбрани" али евроатлантисти више ни своје лажи не умају да организују како треба па веома брзо почну да противрече сами себи.

Од НАТО/ЕУ окупатора срамотнији су само Тадићев режим и медији. Али када се мало размисли, то је и логично, не само зато што су у служби непријатеља. Наиме, они више од евроатлантиста не желе да Срби на Косову и Метохији истрају и успеју у својим намерама, а најбитнији разлог за то је што би се у супротном читава њихова идеолошка конструкција колаборације која се састоји од флоскула како смо мали и немоћни и да борба нема смисла распала као кула од карата. Било какава, чак и најслабија рационализација издаје више не би била могућа не пред ким. Зато и чине све да саботирају наш народ доле.

Значи, јасно је: најопаснији непријатељ је у Београду и прво се он мора темељно поразити да бисмо кренули напред.

Док ово пишем Срби су поново изашли пред окупатора на Јарињу и показали им да их неће заплашити. Кад ћемо ми пред сараднике окупатора?

16.9.11

Заиста, има ли их? И колико?

Ова ће забелешка бити вероватно најконтроверзнија до сада. Многи ће се наћи шокираним и увређеним, можда ће чак и престати да читају овај блог као резултат тога. Одговоре на питања постављена овде, међутим, тешко да ће наћи у тој и таквој индигнацији.

Јуче је амбасадор Русије у Србији Њ.Е. Александар Васиљевич Конузин, попут некада Диогена, само уз светлост ТВ рефлектора уместо свеће, упитао:"Има ли овде Срба?". У тој дворани их сигурно није било, тако да је у том смислу питање било чисто реторичко. Ако би се односило на простор садашње Србије одговор би захтевао једну сложенију анализу.

Омиљени аргумент у корист недићевске колаборације током Другог светског рата се састоји у синтагми како је требало "сачувати језгро и матицу српског народа од уништења". Седамдесет година после, питање које таквима треба поставити је: да ли сте задовољни како је испало оно што је наводно сачувано? Ако је једно од гесла једне од група које су подржавале колаборацију било да "није битан број него сој", зашто се он не примењује сада са њихове стране? Да ли је могуће да су задовољни са "сојем" од којег је један значајан део среман да буде индоктриниран у било коју утопистичку идеологију која наиђе и који је у циљу њеног спровођења спреман да по лешевима људи који би требало да су њихови сународници гази, да пљује по историји и историјској улози народа из којег је изашао, да искорењује и оцрњује националну културу, да безрезервно претпостави интересе међународних злочиначких творевина не само интересе већ и голи опстанак Срба? Да ли је вредело спашавати становништво чија безмало половина нема основну представу о националној солидарности, одговорности и уопште свешћу?

Наравно, ви ћете одмах да се ухватите за "комунизам" и његове последице, али како онда објашњавате да међу Србима са територије Републике Српске, Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије који су такође живели у том истом комунизму нема људи као што су Чеда, Дерета, Вук Драшковић и ини, а и ако их има налазе се на маргинама маргина, статистичка су грешка? Како објашњавате опроштајну поруку Арчибалда Рајса који је још 1928. видео клице ове болести?

Колико је заправо тзв. "српска мајка" Недић спасила Срба, не дакле становника Србије, већ Срба, и није ли запараво од толике бриге Србе наудио српском народу као целини? Није ли се тиме усадила у људе који живе на територији некадшње недићевске Србије једна врста лакомислености, узимања државе здраво за готово ма шта да се деси као и свест о некаквом посебном статусу у односу на остатак Српства? Срби у Босни, Херцеговини, Крајини, Кордуну, Банији, Лици, Косову и Метохији су прошли тешку и скупу школу али су научили. Можда је на дужи рок било боље да су Срби где год да су живели страдали подједнако, можда би данас био мањи наш број, али би можда био бољи сој.

Рече једном Бенџамин Френклин да је искуство скуп учитељ али да будале ни код једног другог не желе да уче. Последњих месеци имам утисак да се људи у Србији полако трезне од евролудила и почињу да увиђају злочиначку природу евроатлантских творевина. Осим што је то доказ да ипак нисмо будале радује и то да ипак нећемо морати кроз школу кроз коју су прошли наши људи из Републике Српске, Републике Српске Крајине и Косова и Метохије. Јер то ће бити једини логичан исход ако се настави на "европском путу".

15.9.11

Порука

Браћо, не знам шта да вам кажем осим да издржите. Од режима у Србији нема вам помоћи. А од народа...То ћемо да видимо.

8.9.11

У чему је сврха онда?

Шупљи челник исто тако шупље странке која себе представља као неку вајну опозицију дао је још један интервју у којем поново скоро ни на једно питање није конкретно одговорио. Није, међутим, успео а да не пусти по којег духа из боце, па смо тако добили и овај бисер:

А, шта је требало? Да се једини посвађам са ЕУ, а да њима остане мирно поље. Па, да ЕУ дан пред изборе каже да Тома не сме да победи, јер би поново пала берза.


Тако дакле, битно је да ти заседнеш у фотељу, а државни интерес ко шљиви! Али поред овога, ова изјава нам говори нешто још битније. Наиме, ако овде постоје странке и кандидати који "не смеју" победити због тога што то каже неко из иностранства поставља се питање шта ће нам онда избори? Или још боље, шта ће нам уопште држава? Да служи политичкој олигархији као полигон за богаћење?

Ова питања су пре свега упућена онима који себе сматрају патриотама и који рационализују ову и овакве изјаве причом како он, ето, то мора да ради јер "велики део народа је залуђен Европом". Ако је то и било тачно пре три године, данас уопште није, а ако не верују нека виде најновије изјаве Ивице Дачића у којима он покушава да се дистанцира од Брисела, то је бољи показатељ од било какве анкете. О томе да је сама "Европа" у проблемима толико озбиљним да је и њен сам опстанак доведен у питање да и не говоримо.

Дакле, чему све ово?

2.9.11

Стварање нове културне матрице у Србији - могуће грешке и како их избећи

...узмемирујуће је видети британску штампу како је сишла заједно са Гебелсом у канализацију, бесно обележавајући сваког немачког команданта који одлучи да се бори у по себе тешкој ситуацији(чак и када то његовој страни доноси евидентну корист) као пијанца и безумног фанатика. ... У локалним новинама сам нашао чланак који се најозбиљније залаже за систематско истребљење читавог немачког народа као једино могуће решење након победе у рату: јер, дозволићете, они су змије и не знају разлику између добра и зла! (Шта тек рећи за писца тог чланка?) Немци имају исто онолико права да Пољаке и Јевреје проглашавају подљудима и штеточинама које треба истребити колико и ми имамо право да на такав начин оцењујемо Немце: другим речима, апсолутно никакво право, ма шта да су урадили.
- Џ.Р.Р. Толкин у писму свом сину Кристоферу, 1944.

Стварање нове културне матрице у Србији није могуће без огромних напора и на том путу ће се вући и понеки погрешни потези, то је сасвим сигурно. У овој забелешци желим да, као што сам јуче обећао, на основу искуства из других сукоба и пропаганде вршене током њих као и основном логиком и здравим разумом, укажем на могуће грешке и како их избећи.

1) Јасно раздвојити владајући естаблишмент ЕУ/НАТО, његову идеологију и политику од народа и држава којима владају, њихове културе, историје и традиције. Иако ово звучи као отрцана политички коректна фраза под њом се једино и може направити ефикасна пропаганда коју непријатељ после не може да искористи за своје циљеве. Објаснићу то на примеру из Другог светског рата.

Пропаганда коју су САД водиле против Јапана је пример лоше осмишљене пропаганде која на крају постане оруђе у рукама непријатеља. Њен превасходни циљ био је да изазове мржњу према Јапану и Јапанцима представљајући их као змије, мајмуне и друге животиње које традиционално повезујемо са подлошћу и бруталношћу. Она је имала ефекта на Американце, до те мере да је у једној анкети чак 13% њих подржало истребљење Јапанацанакон рата (колико је Американаца имало слично мишљење али није имало образа да га јавно искаже можемо само да нагађамо). Пример се може видети на овој слици:



Када је, међутим, ова и сличне слике пала у руке Јапанцима који су је показали свом становништву она је у Јапану изазвала општи бес и учврстила решеност да се бори до смрти и дала кредибилитет тврдњана јапанске владе да Американци желе да униште јапански народ. Тако су Американци доживели да се сопствена пропаганда окрене против њих.

Са друге стране следећи видео-клипови су пример добро осмишљене и софистициране пропаганде:





У првом се исмева Хитлер, нацистичка идеологија и систем уз приказ Паје Патка као обичног Немца који је угњетен под тим системом. Подсмех је врло моћно оружје и ретко када пређе границу пристојности коју после непријатељ може да искористи против тебе. У другом се на озбиљан начин разоткрива природа нацистичке идеологије. Кључна реченица у њему је питање:"Како се постаје нациста?" чиме се гледаоцу јасно сугерише да се нациста не рађа већ постаје и да Немац и Немачка нису инхерентно зли. Ни један ни други цртани филм Гебелс није могао да искористи као контрапропаганду(за разлику од горепоменутог чланка из Толкиновог писма).

Представљање држава и народа НАТО/ЕУ земаља као природно злих и малеволентних према Србима не само да није истинито(у њима има много више људи који нас симпатишу него што се мисли и зна) већ би врло вероватно изазвало и контраефекат. Ово поготово што је владајућа идеологија и естаблишмент ЕУ/НАТО нанела и те како штете тим земљама, само што се оне не виде "голим оком"(мислите да људи у Француској или Америци на геј-параде гледају ишта благонаклоније него ми?).

2) Ни у ком случају се не одрицати европске цивилизације(у ово рачунам и њен северноамерички огранак) којој по свему припадамо и њених позитивних тековина у култури, традицији па и политици. Познати италијански диригент и антифашиста Артуро Тосканини је у време врхунца нацизма редовно дириговао Рихарда Вагнера(мада је није хтео ни да чује да иде у нацификовани Бајројт) управо зато јер није пристајао на неприродну апропријацију његове музике од стране нациста. Знао је да би бојкотом Вагнера заправо Хитлеру дао за право(о Вагнеру, мом омиљеном композитору, и једном занимљивом случају који се десио ових дана са њим, у некој од наредних белешки). Не смемо ни ми дозволити да ЕУ/НАТО естаблишмент апроприше европску и америчку уметност и књижевност и лажно се представља као њен природни исход.

3) Никако не посматрати историјску улогу ЕУ/НАТО земаља у прошлости кроз призму нашег данашњег сукоба са њима. Ово се поготово односи на Други светски рат. Тиме не само понижавамо нашу историјску улогу већ и посредно дајемо за право НАТО пропаганди из 1999 која је своју агресију хтела да оправда из призме тог рата и нашим непријатељима из окружења. О релативизацији нацизма и његових злочина да и не говоримо. Овде индиректно спада и неисторично гледање на споразум Немачке и СССР из августа 1939 године којим се изједначава улога тих двеју земаља у отпочињању Другог светског рата чији је циљ делегитимизација Русије и чији су главни поборници, гле чуда, владајући кругови ЕУ и НАТО. У оквиру овога треба се манути коначно сировог антикомунизма и посматрати једну од антифашистичких страна у рату на нашим просторима изоловано из контекста целокупне ситуације у свету, сваки наговештај повампирења љотићевштине у оквиру садашњег националног покрета спречити глоговим колцем и одустати од идиотске идеје рехабилитације Милана Недића(која само може пост-фестум да оправда велеиздају садашњег режима). Цивилизован и моралан човек без размишљања бира Стаљина ако је алтернатива Хитлер.

Ово је, наравно, двосмерна улица. Не може се Минхенски споразум и контакти неких западних пословних кругова са Хитлером користити као средство са циљем изједначавања улоге нациста и запада у отпочињању рата. Факат је да су оба огранка Савезника у превечерје рата починили грешке које су касније морали скупоцено да исправљају али то не мења њихову позитивну улогу у одбрани најосновнијих тековина људске цивилизације током тог рата.

4) Не чинити грешку из горенаведеног Толкиновог писма и не сићи у канализацију заједно са ЕУ/НАТО штампом. Никако не примењивати транснационално-прогресивистичку матрицу када говоримо о култури и историји земаља и народа ЕУ и НАТО, матрицу коју је штампа тих земаља обилато примењивала у случају Србије и Срба са циљем њиховог делегитимисања као таквих. Да парафразирам сентимент из Толкиновог одломка, имамо исто онолико право да историје Британије, Немачке и САД сматрамо злочиначким колико и они имају право да тако сматрају нашу, значи никакво.

Ово је за сада, ако се нечега сетим још, написаћу у наредним белешкама. Наравно, врло је вероватно да ће прављење нове културне матрице имати и својих карактеристичних грешака али нема разлога не избећи оне које можемо.

1.9.11

Нова културна матрица за нове изазове

У прошлој забелешци сам као најважнији задатак националних снага након што преузму власт навео "промену кутурне матрице" у друштву и држави. Ево шта под тим подразумевам...

Први део би се односио на однос према блиском прошлости. Ниједног тренутка нити у најмањој могућој мери се не сме пристати на западну матрицу о сукобима на простору бивше Југославије. Ни у најмањој мери се не сме порицати праведност и оправданост борбе српског народа на простору бивше Југославије за своја најосновнија права.Треба стално подсећати народ на повампирење усташтва у Хрватској, исламску декларацију Алије Изетбеговића, муџахедине, софистициране планове за обесправљивање и коначно, асимилацију Срба у Хрвате и "Босанце", а поготово се не смеју заборавити злочини над Србима као наставак онога што се десило у периоду Другог светског рата. С тим у вези, агресија НАТО из 1999 треба да буде названа тако и не сме се агресору дати ни промил промила оправданости. Наша борба је била праведна, њихова није, крај приче! А њихове амбасаде нека се буне колико хоће, те њихове примедбе треба на једно уво да уђу, а на друго да изађу. Тренутна ситуација на Косову и Метохији је последица њиховог агресивног рата против нас и ничега другог, нема ту ни трунке кривице тадашње власти и тачка!

Други део треба да се односи на актуелне догађаје и садашњи политички тренутак. Чак и анегдотски докази говоре да се народ поприлично отрезнио од евро-лудила које га је захватило претходних година, а коначно су то стидљиво почели да признају и истраживачи јавног мњења. То само по себи, међутим, није довољно. Неопходно је у становништву створити јасну и целовиту национално-патриотску идеолошку основу која би служила као одбрамбени механизам од било ког покушаја евроатлантисзма да поново у неким другим околностима зароби људске душе. Заправо, та основа постоји, она је садржана у култури и традицији нашег народа, треба је само пробудити и показати да је она јача од било каквих помодарских тенденција. Поред овога, треба стално подсећати на малеволентност евроатлатских творевина према српском народу као и указивати на њихову генералну малеволентност и неморалност њихових циљева и њиховог деловања.

Остаје питање како ово остварити. Методе које је примењивала власт из 90-тих су ем сирове и контрапродуктивне(без обзира што су у суштини указивале на истину), ем превазиђене. У ово време потребно је пропагандно бранити нацију на софистициранији начин. Ево неколико предлога:

1) Не нападати непријатељске државе и творевине преко информативних емисија јавног сервиса. Уместо тога користити образовни и забавни програм. Снимати историјске и културне емисије о српском народу и његовим напорима да се ослободи и створи своју независну државу. Снимати игране серије и филмове о томе(нека врста римејка "Отписаних" би добро дошла, на пример), да подсете људе колико су непријатељи били окрутни према нама, каква су нам зла нанели и да случајно не прође историјски ревизионизам коју неки од њих у свом садашњем повратку на Балкан хоће да наметну. Филмове и серије не треба везивати само за прошлост, ближу и даљу, већ и сасдашњост. Не треба обрађивати зла која су нам нанели у прошлости и њихове злочиначке планове од пре 70 година већ и ове од сада. Не треба главни негативац да буде само турски паша или немачки СС-овац(о усташама и балистима да и не говоримо) већ и савремени службеник владе САД и ЕУ(да, треба направити јасну разлику између естаблишмента на власти и држава као таквих, поготово народа, о томе опширније у сутрашњој белешци)

2) Национално-патриотске партије не би требало да као део свог програма отворено истичу борбу против евроатлантских структура јер тиме борбу за очување српске државе и народа своде само на неку врсту рефлексивног понашања већ треба афирмативно да се поставе као чувари самобитности Срба, њихове традиције и културе и да истакну како је супротстављање евроатлантизму последица његове намере да пороби и потчини српски народ. Исто тако, оне, као ни државне институције Србије, не треба отворено да подржавају и пропагирају противнике естаблишмента у земљама евроатлантиде већ то треба да чине преко неформалних удружења и група које би опет биле рекламиране у широкој јавности преко полузваночних канала. На тај начин бисмо онемогућили владајућим круговима ЕУ и НАТО да дискредитују опозицију као "шпијуне","издајнике", "фашисте" и слично.

3) Дерегулација медијске сфере. Укинути разна правила о "фер представљању" помоћу којих су евроатлантски експоненти ограничили дебату. Неке обавезе задржати за јавне сервисе, а приватним медијима оставити на вољу. Ако хоће да на пасја кола псују ЕУ и НАТО треба им то не само дозволити већ и подстицати. Забранити пропагирање идеологија са доказано злочиначким циљевима према српском народу(и човечанству уопште) као што су нацизам, усташтво, исламски фундаментализам, балисте...Евроатлантисте оставити да се крчкају у "сивој зони" тиме што би било формално било дозвољено пропагирање приступању ЕУ и НАТО уз константан притисак неформалних груопа да се и они доведу у исти раван према српском народу злочиначким идеологијама.

4) Лабављење закона о оружју у смислу већих могућности поседовања и ношења ватреног оружја као краткорочну меру јачања одбрамбене моћи у условима тоталног урушавања војске као институције и "избушености" безбедносних служби и као дугорочну меру која би олакшала самоорганизовање и самостално деловање у случају да државне структуре не могу или не желе обављају свој посао у смислу одбране становништва и територија.

5) Истовремено са ставком 4) потребно је сузбити културу зависности од државе у сфим сферама живота и подстажи личну иницијативу и одговорност. Такође треба сузбијати менталитет "и јаре и паре" као и несрећну тенденцију да се увек чека да неко други покрене ствари и усадити људима у главу да сваки подухват који им је у интересу треба прво они сами да покрену или бар да јасно изразе жељу да хоће да га покрену и да тек под тим условима могу да се надају да ће наћи неког ко ће им у томе помоћи.

6) Интернет, на којем бисмо објашњавали и аргументовали нашу позицију. И то не само званични сајтови већ и блогови и портали, а све у складу са тачком 5). Ми смо пионири у томе, сетимо се 1999.

Ово су само неке основне мере које треба предузети и не обухватају све детаље којих несумњиво има много. А сутра ћу написати о могућим грешкама које треба избегавати приликом непосредног извођења радова...

26.8.11

Крај расправе о ЕУ

Наслов је парафраза забелешке о НАТО на Сивом Соколу. Само неколико дана касније стављена је тачка на и на ЕУ као циљ коме тежимо.

Ангела Меркел није више оставила никакав простор за обмањивање Србије. Оно што је свима са имало мозга било јасно и што медији слепи код очију нису хтели да објављују данас признају они припадници режима који нису кадри да даље обмањују сами себе јер грађане Србије, изузев доказаних клиничких случајева, више није могуће обмањивати. Чак и пропаганда има границе докле може да делује.

Новински наслови дан после посете немачке канцеларке су били у стилу да је "Србија у проблему". Није Србија у проблему, она зна шта треба да ради. У проблему је режим цара Бориса Бедног који сада мора да иде или против сопственог народа или против сопствених финансијера и налогодаваца. У било којој варијанти лоше им се пише. У првој ризикују да насилно буду збачени са власти уз све ризике који иду уз то. У другој би поред тога што би изгубили подршку споља би тешко могли да је нађу унутра јер је широкој јавности сада јасно да не могу Србију да бране они који су је довели у овакву позицију, а о томе да ће мало ко веровати у искреност те одбране да и не говоримо. С тим у вези неће помоћи ни традиционална жута варијанта "пузајуће издаје" јер непријатељ више није вољан да квислинзима даје време, а и народ је коначно почео да престаје да слуша шта Тадић прича и почиње да гледа шта ради.

Кључно питање више није, међутим, шта ће урадити сада већ пропали режим већ шта ћемо ми урадити. Када кажем "ми" мислим на нас који смо још давних дана прозрели природу ЕУ као и на оне који нису имали предрасуде према Бриселу али су у међувремену увидели о чему се ради. Једном речју, сви ми који смо се између "Европе" и Косова и Метохије определили за Косово и Метохију. Са режимом и његовим структурама треба одмах раскристити, немогуће је даље вођење било какве смислене политике у сарадњи са њима не само због опште пропасти до које су довели државу и народ већ и зато што су пуни непријатељских агената који једва чекају да забију нож у леђа Србији. Исто тако, не треба у горенаведену групу укључити оне који нису на власти а који тврде да је "избор између Косова и ЕУ као избор између сопствене деце". Свако онај коме одбрана Кососва и Метохије, а тиме и Србије, није почетак и крај свега на свету је евроунијата или потајно или у најави. Крај приче!

Преузимање власти је само први корак. Иако сам однедавно присталица идеје да само револуција може донети неопходне промене, мислим да то није реална опција у овом тренутку из више разлога. Реалније је преузимање државе након избора, чак и ако се не добије потребна већина, и то пре свега инфилтрацијом у елементе државног апарата уз константно вршење притиска са улице. На тај начин би се колебљивци, односно они који "морају да бирају између сопствене деце" истерали на чистац. То треба урадити брзо, да се деморалисаним и посрнулим евроунијатима не би дала прилика да се поврате уз помоћ својих спонзора. Након преузимања свих полуга у држави, поред промене политике, неопходна је промена опште кутурне матрице у држави. О томе ћу детаљније у некој од забелешки следеће недеље. То би дало простора за маргинализовање евроунијатских организација уз могућност проскрибовања најекстремнијих међу њима као и кривично гоњење њихових челника без страха од нарушавања стабилности. Уз све ово неизбежно иду мере одбране од напада споља.

Не треба имати никакву илузију да ће све ово бити једноставно али ово је све conditio sine qua non опстанка српства. Немојте имати никакве илузије о томе. Тадоћев пут је пут без повратка, крајње је време да се са њега склонимо.

12.8.11

Расим Љајић открио топлу воду

Рекао нам је оно што у Србији одавно зна свако са имало мозга. Да не грешим душу, он је увек био један од симпатичнијих(или боље, најмање несимпатичан) представника режима, па је вероватно зато и истурен да буде први петао који ће кукурикнути. Или можда не може више да лаже себе, с обзиром да му је као једном од ретких из власти који није затворен у својој кули од слоноваче јасно да у причу о неповезаности Косова и Метохије и чланства у ЕУ верују још само доказани клинички случајеви.

Било како било, питање је шта радити? Први корак је, наравно, протеривање Бориса Тадића са власти и демонтажа целокупног система створеног под њим. Истовремено са тим ће се вероватно морати правити план спречавања да се поводом Косова и Метохије Србија доведе пред свршен чин тиме што би Шиптари и НАТО искористили интеррегнум и направили репризу јулског покушаја освајања севера. Тек после се може говорити о формирању неке смислене политике.

Погубну идеју Томислава Николића о референдуму треба у старту одбацити. Уместо тога, треба коначно разбити блокаду савремених ТВ Бастиља и предочити широкој јавности праве размере кризе у коју неумитно упада цела ЕУ и објаснити како је до ње дошло. Поред овога, треба коначно престати са сакривањем изјава представника ЕУ на Косову и Метохији који недвосмислено држе шиптарску страну. Када се то учини, никакав референдум неће бити неопходан, консензус око промене курса доћи ће сам по себи. А ако неко буде застрашивао новим ратом, то више неће пасти на плодно тле јер ће истина да НАТО више нема ни воље ни средстава за било какав нови сукоб такође сама изаћи на видело.

Једино нерешено питање које остаје је: имамо ли људе способне да тако нешто изведу? У садашњој политичкој класи тешко, али време је да се нови људи активирају.

9.8.11

Косово и Метохија - преглед

Никакво изненађење да је режим у Београду издао Србе на Косову и Метохији одуставши од главних захтева и приставши на ситуацију у којој су Срби на Косову и Метохији остављени на милост и немилост међународним снагама. А како су се оне показале, видели смо.

Циљ режима је јасан: вратити ситуацију на Косову и Метохији на колосек „пузајућег признања“ преко тзв. „дијалога са Приштином“. Лично мислим да су се прерачунали овога пута и да је народ почео да се буди и да увиђа превару коју покушава да изведе режим Бориса Тадића. Сад, треба наћи некога ко ће искористити незадовољство.

Данас ће изабрани представници Срба на Косову и Метохији одлучити како даље. Мислим да је тешко бити паметан и саветовати им шта да раде. Њихове су главе у питању. Вероломност КФОР-а је добро позната, а опет ако одлуче да се одупру упркос свему остају у буквалном смислу те речи сами јер режим у Београду не само да им неће помоћи већ је најавио да ће помоћи њиховим убицама и тлачитељима. Шта год да одлуче неће бити добро али у таквој ситуацији смо сви ми захваљујући Тадићу и његовим сатрапима.

На крају бих мало прокоментарисао један текст Ане Радмиловић око којег се подигло мало прашине. Колега Сиви Соко је рекао да изгледа као да у њему провејава „дефетизам и безнађе“ и покушао да одбрани ауторку неким њеним другим текстовима. Жао ми је, али оно што је Ана Радмиловић написала је неодбрањиво са било ког становишта. Оно је далеко горе од обичног ширења дефетизма, оно је директно дување у исту тикву у коју дува Тачијева и НАТО пропаганда када причају о „криминалцима који контролишу север“. Ауторку ни 200 текстова одушевљења косовском Србима неће у мојим и у очима многих других опрати.

Док ово пишем стигла је вест да је одлука о барикадама на Косову и Метохији одложена. Одборници из Зубиног Потока траже изјашњавање Скупштине Србије. Ко ће посланике скупљати по разним летовалиштима? Ово је само напола шала, али нека неко из тзв. опозиције бар овај пут оправда своје постојање и искористи прилику да захтева од преговарача да изнесу црно на бело шта су они то договорили са КФОР-ом јер је јавност бомбардована полуинформацијама и контрадикцијама.