9.3.11

Коначно!

Ево, након безмало годину дана сам одлучио да додам нову забелешку. Много је разлога за то.

Прво, лични...Дете вам промени живот, поготово прво. Мало сте слуђени, никада нисте сасвим сигурни да ли је добро то што радите, стално мислите да код вашег детета нешто није како треба(да би се касније испоставило да то што сте видели је углавном тривијално и безначајно), увек вам се чини да се друге бебе боље развијају(да би се касније испоставило да, чак и да то јесте тачно у једној области, у другој је ваше дете далеко напредније)...О буђењу током ноћи да и не говоримо! У том погледу Принцеза од Ангмара још увек мало малтретира родитеље али у мањој мери него раније, тако да стигнемо мало и да се одморимо.

У таквим условима је било логично да блоговање падне ниско на листи приоритета. Поготово што је наша стварност била сувише депресивна да би се на њу трошило оно мало преостале личне енергије. Ствари су ишле током којим смо ми паметни углавном предвидели. Улога хроничара пропасти ми се, међутим, није дојмила. Чекао сам да се нешто промени...

И променило се! Патетична капитулација Бориса Тадића пред ЕУ поводом Косова и Метохије је многе почела да трезни од евро-лудила. Коначно су кроз мамурлук почели да увиђају у сваком погледу упропаштену економију, понижене националне институције, паравласт у виду спреге страних амбасада, домаћих и страних тајкуна и антисрпских НВО и бројне друге патолошке појаве. Догађаји око геј-параде су дефинитивно разбистриле мозак свима осим безнадежним еврофанатицима.

Након почетног полета, међутим, људи су поново морали да се врате на земљу. А тамо су видели, поред већ очигледне истине о штеточинској и непријатељској власти, да је алтернатива благо речено јадна. На једној страни лажна опозиција у виду напредњака, на другој млака и безвољна осовина ДСС-СРС, задовољна својим положајем који им омогућава да причају без одговорности уз купљење мрвица са стола. Срећом, новонастала апатија није потрајала дуго...Одиграли су се догађаји који су поново покренули точак и који су и мене натерали да се поново активирам.

Први по реду је био извештај Дика Мартија. Он је врло вероватно спречио чак и "тихо" признање Косова од стране режима, а о званичном још дуго неће бити говора. Чак су и антисрпске организације окупљене око ЛДП-НВО сектора морале да ућуте. Истовремено, Косово и Метохија су враћене у свест обичних људи одакле су систематски били истискивани.

Друго је улазак Српског сабора Двери и СНП Наши 1389 у политику. Коначно смо добили неке нове снаге и нова лица и коначно су људи из тих организација схватили да од дотадашњег деловања, које се састојало од притиска на постојеће националне партије да боље делују, 'леба нема и да ако желе да се ствари ураде како треба морају да их ураде сами.

Треће је повратак генерала Божидара Делића у СРС. Немам никакву задршку да признам да ми је његово својевремено плакање пред камерама било отужно и љигаво, али то што је признао заблуду може само да му служи на част. Кренуло је раскринкавање СНС, надам се да ће се наставити напуштањем других национално оријентисаних који су били заведени идиличним причама.

И четврто је реакција Срба на догађаје у Либији. Пуковник Гадафи је пријатељ Србије и српског народа, то је доказао и у тешким тренуцима по нас. Веома ми је драго што по свим могућим истраживањима ниједан Србин са имало мозга у глави није пао на причу о "злом диктатору" који "убија мирне демонстранте" и што на интернет сајтовима и форумима доминирају поруке подршке пуковнику. Ипак нисмо заборавили ко нам је чинио добро.

О свему овоме, и другим стварима, опширније наредних дана. За сада само да знате да сам се вратио.

1 comment:

Gray Falcon said...

Одлична вест о твом повратку, Вештац! Као рог рохански под зидинама Гондора.