16.9.11

Заиста, има ли их? И колико?

Ова ће забелешка бити вероватно најконтроверзнија до сада. Многи ће се наћи шокираним и увређеним, можда ће чак и престати да читају овај блог као резултат тога. Одговоре на питања постављена овде, међутим, тешко да ће наћи у тој и таквој индигнацији.

Јуче је амбасадор Русије у Србији Њ.Е. Александар Васиљевич Конузин, попут некада Диогена, само уз светлост ТВ рефлектора уместо свеће, упитао:"Има ли овде Срба?". У тој дворани их сигурно није било, тако да је у том смислу питање било чисто реторичко. Ако би се односило на простор садашње Србије одговор би захтевао једну сложенију анализу.

Омиљени аргумент у корист недићевске колаборације током Другог светског рата се састоји у синтагми како је требало "сачувати језгро и матицу српског народа од уништења". Седамдесет година после, питање које таквима треба поставити је: да ли сте задовољни како је испало оно што је наводно сачувано? Ако је једно од гесла једне од група које су подржавале колаборацију било да "није битан број него сој", зашто се он не примењује сада са њихове стране? Да ли је могуће да су задовољни са "сојем" од којег је један значајан део среман да буде индоктриниран у било коју утопистичку идеологију која наиђе и који је у циљу њеног спровођења спреман да по лешевима људи који би требало да су њихови сународници гази, да пљује по историји и историјској улози народа из којег је изашао, да искорењује и оцрњује националну културу, да безрезервно претпостави интересе међународних злочиначких творевина не само интересе већ и голи опстанак Срба? Да ли је вредело спашавати становништво чија безмало половина нема основну представу о националној солидарности, одговорности и уопште свешћу?

Наравно, ви ћете одмах да се ухватите за "комунизам" и његове последице, али како онда објашњавате да међу Србима са територије Републике Српске, Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије који су такође живели у том истом комунизму нема људи као што су Чеда, Дерета, Вук Драшковић и ини, а и ако их има налазе се на маргинама маргина, статистичка су грешка? Како објашњавате опроштајну поруку Арчибалда Рајса који је још 1928. видео клице ове болести?

Колико је заправо тзв. "српска мајка" Недић спасила Срба, не дакле становника Србије, већ Срба, и није ли запараво од толике бриге Србе наудио српском народу као целини? Није ли се тиме усадила у људе који живе на територији некадшње недићевске Србије једна врста лакомислености, узимања државе здраво за готово ма шта да се деси као и свест о некаквом посебном статусу у односу на остатак Српства? Срби у Босни, Херцеговини, Крајини, Кордуну, Банији, Лици, Косову и Метохији су прошли тешку и скупу школу али су научили. Можда је на дужи рок било боље да су Срби где год да су живели страдали подједнако, можда би данас био мањи наш број, али би можда био бољи сој.

Рече једном Бенџамин Френклин да је искуство скуп учитељ али да будале ни код једног другог не желе да уче. Последњих месеци имам утисак да се људи у Србији полако трезне од евролудила и почињу да увиђају злочиначку природу евроатлантских творевина. Осим што је то доказ да ипак нисмо будале радује и то да ипак нећемо морати кроз школу кроз коју су прошли наши људи из Републике Српске, Републике Српске Крајине и Косова и Метохије. Јер то ће бити једини логичан исход ако се настави на "европском путу".

2 comments:

Moj tzv. život said...

Znači da svi mi koji recimo, isto mislimo, tu negde iz prikrajka, sa blogova, pasivno posmatramo propast sopstvene države. Nisu valjda svi naši istomišljenici na margini? Po blogovima, tviterima itd...?Kome ja sada da kažem da mene lično ne nervira ambasador, već da mislim da je u pravu? Ne mogu čak da nađem ni vesti na TV-u koje tu konkretnu stvar nisu dali Sonji Liht da je ona glaba i preživa. (Stručnjakinja za pitanja koja se tiču ispada ruskih ambasadora. Kakva poslastica i inače za sve one koje je to "duboko uvredilo" i "zabrinulo", a višegodišnje ponižavanje od strane npr zluradog srbomrzitelja J. Kacina i da ne nabrajam - nije!) Nemam više ni volje da pišem o čitavoj situaciji. Deprimirana sam zbog današnjih dešavanja. Da nemam dete, išla bih s tim ljudima na barikade, da tamo malo stojim i da se vratim kući. Hajd, da ne tupim više.

Gray Falcon said...

Ми који пишемо смо по дефиницији активнији од оних који или причају приватно, или ћуте. Јесте да нисмо на барикадама; неки за то имају оправдање (породицу, дистанцу) а неки не. Али и ово је нека врста барикада, и многи од нас су на тим барикадама већ годинама.

Ево, реците на блогу, пренеће вас на форумима; знам да није ТВ, радио или новине, али то су поробљени медији. Слободни свет мисли својом главом. Чита блогове. И ено га на барикадама. Не будимо депресивни, будимо поносни. Имамо разлога за то.