13.10.11

Логичан исход

Нико не треба да буде изненађен поразом од Словеније и неуспехом у квалификацијама за Европско превенство. То је логична последица општег стања у фудбалу и око њега. Ових дана ће бити много анализа о томе и све ће се дотаћи једног или пар аспеката. Неки ће причати о слабој лиги, неки о катастрофалној одлуци да се отпусти Радомир Антић, неки о корупцији и криминализацији спорта. Све је то прича о појединачним стаблима која сакривају шуму.

Ствар је заправо у следећем: фудбал је једини спорт код нас у којем је корен ухватила култура импотенције, апатије, немоћи и самосажаљења коју већ читаву деценију у читавом друштву шири евроатлантска агентура на власти у Србији. Оваква појава се манифестује пре свега у струци чија је филозофија постала кукавичка и дефанзивна до апсурдних граница. А она почиње још у млађим категоријама. Јесте ли приметили да ми у Србији више не производимо "десетке", играче познате по томе да држе целу екипу у малом прсту, играче који дижу и спуштају ритам, играче врхунске технике, ексползивности и маште способне да једним потезом реше или преокрену токи меча? А имали смо их, још како! Већ читаву деценију једини који су у иностранству направили какве-такве каријере су или штопери или "радилице-тркачи". Да се разумемо, далеко од тога да не треба да имамо и такве, штавише, победничке, шампионске екипе морају да имају врхунске играче на тим позицијама. Али да се послужимо математичким речником, они су потребан али не и довољан услов за успех. Фудбал није егзактна наука, два плус два не дају увек четири и тактика сама по себи не доноси успех већ они који је на терену спроводе. Исто тако он није једнодимензионална игра, поред одбране постоји и напад и он је од кључне важности за победу. Играче способне за напад ми одавно не правимо. И коначно, фудбал је игра где понекад одлучује срце. Као тренер Интера Жозе Мурињо је у једној утакмици против Лећеа где дуго није успевао да пробије њихов бункер изменама довео до тога да је његов тим имао чак пет класичних нападача на терену и негде пет минута пред крај Интер је коначно дошао до жељеног гола. Када су га италијански новинари питали није ли мало превише ризиковао тиме што је нарушио тактички баланс он је одговорио да се понекад победа не извојева тактиком већ срцем.

Наша фудбалска филозофија је срце одавно избацила из ове игре јер је победу одавно избацила из речника и постало је битно "не изгубити", ма шта то значило. Отуда и помама за штоперима и "радилицама". А када екипу напакујете са таквима добијете 11 играча који се крећу на сличан начин и фактички сметају један другом, који када имају лопту у поседу делују као изгубљени у свемиру и не умеју да је задрже више од 20-так секунди, који када противник дође у вођство једноставно и када желе да изједначе или чак ни сами не верују да ће до изједначења доћи или нису способни да то учине изузев пуким случајем .

И раније је репрезентација оне бивше државе знала да омане и не оде на неко велико такмичење али бар је могла да се теши да је показала за око допадљиву игру и да има фудбалске мајсторе у својим редовима као и оне који чекају да их смене уколико је то потребно. Данас не постоји ништа што би евентуално могло да искупи репрезентацију, иза пораза у Марибору остаје пустош и безнађе које никакве козметиче мере у виду смене селектора или опроштаја неких играча неће отклонити. Неопходна је промена начина мишљења и филозофије. Доста више са јадиковкама типа "мали смо, немоћни смо" и слично! Фудбал је управо због тога што у њему технички слабили и мало талентовани противник има реалне шансе да победи.

Вратимо се стварању, пре свега, великих мајстора какви су били Шеки, Пижон, Пикси, Дејо(партизановци нека упишу своје еквиваленте у коментарима). Колико год су они продукт победничког начина размишљања, толико га они усађују у друге својим играма и танетом. Остало, ако му посветимо минимум пажње, ће доћи само по себи.

No comments: