14.10.11

Вагнер - митови, чињенице и ироније

Неко је можда запамтио, а оне који нису овим путем подсећам, ја сам вагнеријанац. Већ извесно време сам желео да напишем нешто о њему, али догађаји су ме спречавали у томе. Сада када смо у једном периоду својеврсног затишја, одлучио сам да урадим оно што сам зацртао, па и више од тога. Даћу, наиме, мало одушка овој својој пасији па ћу у наредном периоду писати серију чланака и есеја о њему, од којих ће овај бити први, са различитих углова и становишта и у вези са различитим темама. Поред тога, за викенд ћу поставити неки аудио или видео снимак Вагнерових дела у извођењу разних оперских трупа, оркестара и певача да бисте схватили зашто волим његову музику. Ко зна, можда га и неко од вас заволи.

Оно што ме је подстакло да се после извесног времена вратим Вагнеру била је једна занимљива вест из јула ове године. Израелски камерни оркестар је тада у наступио у Бајројту, граду у којем је Вагнер провео последње године живота и у којем је основао фестивал посвећен својој музици који траје и дан данас, и у оквиру пратећег програма фестивала извео између осталог "Зигфридову идилу", једну од Вагнерових концертних композиција(не треба је мешати са опером "Зигфрид" из циклуса "Прстен Нибелунга"). Догађај је изазвао приличну пажњу и контроверзе у Израелу и углавном осуде коментатора. Вагнер је у Израелу један својеврстан табу, због свог израженог антисемитизма и чињенице да је имао ту несрећу да буде омиљени композитор Адолфа Хитлера. Иако је врховни суд те земље донео пресуду да би било каква формална забрана извођења Вагнерових дела била нелегална покушаји да се нека његова композиција изведе у концертним халама дочекани су протестима(мада се на радију може чути нешто од њега с времена на време, а пре 15-так година чак и читава опера "Холанђанин луталица").

Коментатори у Израелу и ван њега који су осуђивали поступак Израелског камерног оркестра су наводили читав низ разлога и оправдања за неформалну забрану Вагнера. Истина је да Вагнер није био једини антисемита међу композиторима и уметницима уопште, истина је да је у време које је живео антисемитизам био прихватљив у пристојном друштву, истина је да је умро 6 година пре него што се Хитлер родио, али...

Вагнерова дела се баве расном чистотом, супериорношћу германске Аријевске расе, славе ратништво и хероизам. Он сам је писао опере под утицајем познатог француског расисте Гобиноа, подучавао је натурализованог Немца енглеског порекла и потоњег зета Хјустона Стјуарта Чемберлена расној теорији, залагао се за владавину беле расе над другима, противио се демократији. Адолф Хитлер је био индоктриниран антисемитизмом преко његових опера и есеја и њима био инспирисан да отпочне политичку каријеру. Током Хитлерове владавине Вагнер се у Немачкој изводио на све стране, био слављен као највећи немачки геније и био је фактички званична музичка подлога Трећег рајха, а касније холокауста. Његова дела су се свирала у логорима смрти Аушвицу, Треблнки, Мајданеку...И на крају, сам Вагнер се залагао за истребљење јеврејског народа.

Скоро ниједна од тврдњи из претходног пасуса није истинита! Све су оне плодови урбаних митова, предрасуда, незнања и књига које су настале са циљем да се на овим претходним заради новац. Ево су, пак, чињенице...

Ниједна Вагнерова опера се не бави темом расе нити пропагира расизам(иако неке малициозне интерпретације тврде да "Парсифал" између редова провлачи претечу Хитлерове расне теорије). Основна тема која се у његовим делима провлачи је искупљење кроз љубав и борба између љубави и моћи.

Гобиноа је Вагнер упознао тек пред крај живота, 1880 године. Притом је скоро у потпуности одбацио његове расистичке теорије. А либрето за своју последњу оперу "Парсифал" је завршио 1877 тако да пада у воду тврдња како је под његовим утицајем у њу увукао расистичке конотације.(1) Што се Чемберлена тиче њих двојица се никада нису срели. Чемберлен га је једном видео преко собе али они нису разменили ни једну једину реч. Брак између Вагнерове ћерке Еве и Чемберлена је склопљен 1906. године, 23 година након његове смрти.

Хитлер је по свим релевантним изворима фанатични мрзитељ свега јеврејског постао током Првог светског рата, а у рат је отишао као ватрени љубитељ Вагнерове музике. Нема доказа да је Хитлер пре тог рата, или чак било када у животу, читао Вагнерове есеје међу које спада и злогласни антијеврејски трактат "Јеврејство у музици",а поуздано се зна да није имао приступ дневницима Вагнерове супруге Козиме у којој је она бележила скоро сваку његову реч и који су пуни антисемитских испада са његове стране. Хитлер у "Мојој борби" Вагнера помиње само на једном месту када констатује да је са 12 година након што је одгледао оперу "Лоенгрин" постао ватрени његов обожавалац. У својим говорима га никада није споменуо. Хитлерова прича по којој је добио просветљење да постане немачки вођа једне ноћи након што је одгледао оперу "Ријенци" је одавно раскринкана као пропаганда исто као и књига Хермана Раушнинга "Хитлер ми је рекао", у којој се виде једине изјаве Хитлера о Вагнеру као инспирацији, и за коју је британски историчар Јан Кершо, аутор хваљене двотомне биографије о Хитлеру, написао да је "толико мало аутентична да ју је најбоље потпуно игнорисати"(2).

Насупрот популарној легенди о свеприсутном Вагнеру на чије представе хрле запаљене нацистичке масе, у стварности, ако је веровати мемоарима Алберта Шпера, само је Хитлер био обожавлац композитора док друге он није интересовао, а нека његова дела су сматрана опасним(Алфред Розенберг је "Парсифал" сматрао негерманским јер је у њему препознао пацифистичке тонове и позив на саосећање). Број извођења Вагнерових дела у Немачкој у периоду 1939 године је опао за трећину у односу на 1933(3). И његове композиције у логорима се, у најбољем случају, нису свирале ништа више од композиција других уметника.

И коначно, у свом трактату "Јеврејство у музици" Вагнер се не залаже за убијање Јевреја већ захтева од њих тотално одбацивање сопствене традиције и германизацију, што је и сам навео у додатку за друго издање 1868. године. Одмах да се разумемо, у питању је културни шовинизам за сваку осуду(и који је делом био и дух времена) али се то не може поредити са хитлеровским "коначним решењем".

Погрешне представе о Вагнеру, међутим, доста тврдоглаво опстају. Иронијом судбине, од његовог антисемитизма је страдао највише он сам, заправо његова уметност. Због догађаја над којима није имао никакву контролу многи тек у пола гласа кажу да су љубитељи његове музике, која је са своје стране блаћена и подвргнута истрази и подозрењу као ниједна друга у историји.

Није то једина иронија која је везана за њега, а за чију заслугу имају догађаји после његове смрти. У Париз је 1895 године као дописник аустријске штампе стиже Теодор Херцл да би извештавао о афери Драјфус. Шокиран количином антијеврејског расположења у Француској долази до закључка да је једини спас за јеврејски народ стварање сопствене државе. Слободно време проводи у опери која је тих дана имала Вагнера на репертоару и тема искупљења која се налази у скоро сваком Вагнеровом делу је и те како дотакла Херцла. Посебно је био очаран опером "Танхојзер" и средио је да се Први ционистички конгрес у Базелу отвори уз звуке увертире ове опере. У свом дневнику је написао како "једино у тренуцима када на репертоару није био Вагнер су га обузимале сумње у исправност своје визије".

А један од делова те визије била је и грандиозна израелска оперска кућа, која би се специјализовала за Вагнерова дела. Ироничну црту тога, верујем, не морам да вам објашњавам...

-------------------------------------------------------------------------------

БИБЛИОГРАФИЈА:

(1) http://www.monsalvat.no/racism.htm

(2) Ian Kershaw, Hitler: Hubris, Hitler:Nemesis (2000)

(3) Brian Magee, The Tristan Chord: Wagner and Philosophy (2001)

No comments: