11.10.11

Нe стиже сунце одатле

Ових дана се са великом пажњом прати тзв. „Окупирајте Вол Стрит“ покрет у САД. Овај феномен је постигао то да коментатори у Србији, било национални, било евроатлантистички, сваки из својих разлога, углавном са симпатијама гледају на њега. У свеопштем једногласју око тога, које је последица предрасуда(са обе стране политичког спектрума) о приликама у Америци једино Небојша Малић се у Новом Стандарду усудио да плива узводно и наводећи нам шта заиста „окупатори Вол Стрита“ желе, показао да су симпатије преурањене па чак и погрешне.

Пише Малић:

Evo i zvaničnog spiska zahteva demonstranata:

1. Dizanje minimalne plate na $20 na sat i uvođenje carina na robu iz inostranstva;

2. Uvođenje državnog sistema medicinske nege sa zabranom privatnih osiguravajućih društava;

3. Garantovana primanja bez obzira na zaposlenje;

4. Besplatno univerzitetsko obrazovanje;

5. Ubrzani proces ukidanja fosilnih goriva i prelazak na alternativnu energiju;

6. Trilion (hiljadu milijardi) dolara investicija u puteve, mostove, itd.;

7. Trilion dolara za sađenje šuma, obnovu močvara i zatvaranje svih nuklearnih elektrana;

8. Ustavni amandman kojim bi se garantovala jednaka rasna i rodna prava;

9. Otvorene granice; svako može da živi i radi gde hoće;

10. Reforma američkog izbornog sistema po međunarodnim standardima;

11. Oprost svih dugova;

12. Ukidanje svih agencija za praćenje kredita;

13. Pravo svih radnika da kad god hoće pristupe sindikatu.

Posmatrač upoznat sa osnovnom logikom primetiće odmah šta nedostaje ovom spisku: zahtev za prekidanje inostranih ratova i povratak vojske u zemlju, i bilo kakav spomen vojne industrije. Nema ni zahteva da se ukine centralna banka (tzv. Federalne rezerve ili Fed) i prestane sa nekontrolisanom primarnom emisijom. Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba - zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili besplatni? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.


Малићевим примедбама и питањима бих додао неке своје. На пример, који су то међународни стандарди у изборном систему? Ко је тај што их утврђује? Чему уставни амандман о гарантованој расној и полној равноправности? Шта то уопште значи? Јер има нечега у савременој Америци што чини припаднике одређених етничких или расних група неравноправним пред законом? Да ли су демонстранти спремни да дозволе да ко год хоће живи у њиховој кући, што је,пракса коју хоће да уведу на националном нивоу? И ако је могуће, да наведу један једини рационалан разлог за забрану приватних осигуравајућих друштава(на страну што се тај захтев коси са неким од основних начела људске слободе)?

Даље Малић наставља:

Dok je nekada termin „kapitalista" označavao industrijalca koji se obogatio tako što je investirao (često posuđene) pare u inovativni proces proizvodnje ili inovativni proizvod - na primer Henri Ford - danas je arhetip kapitaliste Gordon Geko, negativac iz filma „Volstrit" Olivera Stouna (1987). Geko stiče svoje ogromno bogatstvo špekulacijama i lešinarskim komadanjem postojećih preduzeća, iza kojih ostaje pustoš i hiljade radnika na ulici, dok šačica hijena grabi sve što je od vrednosti. Prema teoriji bi investicione banke i brokeri na Volstritu trebalo da doprinesu najefikasnijoj raspodeli kapitala tako što bi ulagali u perspektivne proizvođače. Ali, da bi to funkcionisalo, potrebno je da rizikuju gubitak te investicije ako pogrešno izaberu. Ako ih od tog gubitka štiti država - kao što je uradio Buš 2008. a posle toga Obama - onda ne postoji nikakva motivacija da se ulaže razborito.


Оно где се моје мишљење разликује од Малићевог је у схватању политичких прилика у Америци. Малић је у великој мери у праву када са подсмехом говори о америчком званичном политичком процесу. Мислим, међутим, да је мало исфорсирао знак једнакости између „окупатора“ и покрета „чајанке“, феномена насталог на десном политичком спектруму који се повезао, или којег је кооптирала(видећемо у будућности који је опис тачнији) Републиканска партија у САД. Сам Малић каже да су захтеви „окупатора“ неразумни и у томе је у праву. С друге стране, „чајанка“ има заправо само један захтев: смањење јавног дуга и неконтролисане јавне потрошње. Он не само да није неразуман већ представља једино могућу економску стратегију у садашњој ситуацији у којој се нашла економија САД.

Према томе, да парафразирам Орвела, ако нада постоји, она је у популистичкој конзервативној десници, а не у пост-модерним левичарима који би да „окупирају Вол Стрит“. Једино се у њој могу видети клице очувања основних елемената социјалне и националне кохезије, елементарног здравог разума у економији па чак и у спољној политици и једино тамо постоји потенцијал који може да уништи садашњи систем.

Колико је та нада реална? Одређени разлози за оптимизам постоје. Рон Пол је пре десетак година причао причу „чајанке“ о потреби да се смањи дефицит и јавни дуг, а само пре три године, током председничке кампање 2008, су његови погледи на свет у најбољем случају сматрани егзотичним. Данас се, макар међу републиканцима, више не поставља питање да ли или не смањити јавну потрошњу већ како и у којој мери то урадити.

Опет, бројни су разлози за скепетицизам: реална снага и утицај "чајанке", свест о томе које су све мере неопходне, спремност да се иде до краја у њиховом спровођењу су и даље непознаница, као и колико је она заиста аутентичан народни покрет, а не параван иза којег стоје неки, да их онако по српски назовем, тајкуни. Најважнији од њих је питање може ли тзв. „чајанка“ да препозна праве непријатеље.

Овде бих се вратио на пример капиталисте савременог доба који је навео Небојша Малић, Гордона Гекоа из филма „Вол Стрит“. Однос према том филму илуструје зашто америчким републиканцима и конзервативцима у потпуности пристаје надимак „глупа партија“. Коментаторима конзервативцима и републиканцима је, наиме, било довољно да виде на списку глумаца левичарске иконе Чарлија и Мартина Шина као и да прочитају синопсис па да филм прогласе за „левичарску пропаганду“ и да узму „капитализам“ и „капиталисте“ у заштиту. Када би их неко, међутим, прозвао да су у џепу истих они би најчешће љутито и увређено одговорили са подацима(истинитим, да не буде забуне) да су банкари Вол стрита једни од највећих донатора Демократске партије, чудећи се при том зашто је то тако када им демократе, ето, дижу порезе док, они, републиканци, их смањују. Шизофреност такве позиције и таквог начина размишљања републиканцима и конзервативцима не допире до мозга ни у најмањој мери.

Да умеју од дрвећа да виде шуму схватили би да је контрадикторност позиције банкара који финансирају партију која им повећава порезе то само на први поглед. Пажљивији поглед на целокупну слику показао би да су већи порези мала цена која се привремено плаћа за етаблирање система у којем би они били главни, основни и незамењиви актер. Више од уништавања послова и предузећа, акције људи као што су Гордон Геко усмерени су, у дослуху са државном влашћу, на то да се убије и сама помисао да може бити другачије, да се људи у недостатку перспективе окрену разним „доброчинитељима“ и социјалним програмима као једином излазу, све док се не створи критична маса таквих и а са њом и култура апатије и зависности од моћних, култура зависности и апатије коју својим захтевима, свесно или не, „окупатори Вол стрита“ желе додатно да учврсте.

Стога, не само да америчка конзервативна десница не треба да брани Вол стрит већ, напротив, треба она да буде прва која ће на њега да јуриша! Она за то има далеко више разлога од „окупатора“, јер данашњи Вол стрит је антитеза свега онога што за шта популистичка конзервативна десница оличена у „чајанци“тврди да се залаже: мањи уплив владе у економију и свакодневни живот, одговорност у пословању, живот у оквиру реалних могућности, финансирање из реалних извора и слично. Све док то не схвати тешко да ће моћи да донесе бољитак друштву.

А нама прича нека је (по ко зна који пут) за наук да не треба да трчимо пред руду са исказивањем симпатија за некога ко нам се на први поглед свиди.

ДОДАТАК: Нисам напоменуо оно што је Малић написао о подршци коју сорошевске организације дају „окупаторима“ јер сам мислио да то није доказ да је покрет параван за Сороша. Како Нови Стандард открива, међутим, ствар је много гора од чињенице да им је Сорош пружио подршку и чини се да је читав покрет настао управо у његовој радионици. То значи да ниједан нормалан Србин не треба да има са тим било шта. А коментатори са национално-патриотске сцене треба о томе да обавесте јавност како сличне преваре не би код нас могле да се реализују.

2 comments:

Gray Falcon said...

Колега, ако се из текста учинило да мислим да је Чајанка оркестрирани покрет Републиканаца, онда то морам да коригујем, пошто то ем није истина, ем ми није било на крај памети да такво нешто чак и инсинуирам. Наиме, Чајанке су стварни народни покрет, којем су се свакакви прикачили, док је Окупација (по овоме што сам досад видео) покушај да се Чајанка копира астротурфингом.

Witch-king of Angmar said...

Није то, већ се чинило у једном тренутку да су оба покрета у подједнакој мери осуђена на пропаст, што по мени није случај.