1.11.11

Како се заштити од себе?

Дивљачко линчовање пуковника Гадафија, уз такође дивљачко радовање том догађају од стране америчких и НАТО званичника, ме је подстакло на размишљање. У данима око петооктобарског пуча по "ослобођеним" телевизијама сте могли да видите како славодобитно дефилују кадрови линча Драгољуба Милановића кога су идеолошки посленици "демократских промена" претходно уредно демонизовали у претходном периоду. Тог тренутка, уколико сте имали још имало људског у себи, без обзира да ли сте били противник "револуционара" или сте суспендовали логику и здрав разум и одлучили да пређете преко свих огавних ставова и асосцијација истих из чисте мржње према Милошевићу, сте знали да преврат неће на добро изаћи и да од обећања о уређеној и "нормалној" Србији нема ништа.

Тај актуелни догађај који нас је подсетио на неке наше из прошлости намеће нови проблем пред националне снаге у управљању пост-жутом Србијом: како заштитити ослобођење од "ослободилаца" односно како избећи да нам се деси Либија или понови "случај Милановић". Што је најгоре, тај проблем уопште није безначајан. Тужно је, заиста, да заштита физичког и људског интегритета представника евроатлантског режима постаје један од примарних задатака власти будуће слободне Србије, али то тако мора бити, из више разлога.

Историјски гледано, успели национални преврати, односно они који су успели да очувају националну и друштвену кохезију, су једино они где је представницима ансијен режима дозвољено да у миру, макар уз одређене рестрикције, проживе остатак живота, ма шта да су урадили док су били на власти. Најбољи скори пример је Чиле који је дозволио Пиночеу да последње дане проведе на свом имању и који је данас најстабилнија земља Јужне Америке. Шпанија није судила ниједном министру Франковог режима, Кастро никада није тражио Фулхенсија Батисту, а из даље прошлости имамо примере Наполеона или енглеског краља Џејмса Другог.

Супротни примери су, међутим, далеко бројнији. Најпознатији су свакако Француска и Русија чији су револуционари погубили владаре тих земаља и тиме посејали деценијско семе подела, нестабилности и несрећа, семе чије су плодове могли да сасеку једино личности које су касније успоставиле облик владавине сличан оном против којег се револуција борила(Наполеон и Стаљин). Румуни мисле да су боље живели у време стрељаног диктатора Чаушескуа него данас. Бенито Хуарез је водио праведну борбу за ослобођење Мексика од европских, превасходно француских, узурпатора али стрељање некадашњег цара Максимилијана био је увод у диктатуру Порфирија Дијаза, а затим и револуцију Панча Виље и деценије фракцијских борби које су следиле од којих се Мексико и дан данас опоравља. Оливер Кромвел је погубио краља Чарлса Првог, а република коју је завео била је само параван за његову личну диктатуру и која се распала одмах након његове смрти иза које је следила рестаурација Стјуарта као једина алтернатива хаосу и новом грађанском рату.

Примери из историје су, као што већ рекох, само један од разлога. За друштво које се тек успоставља јако је битно које понашање дефинише његов настанак јер ће оно бити основа и узор за њено понашање у будућности. Државни револуционарни покрети који су на почетку своје власти дозволили да њихови обични следбеници дају одушка нагомиланој мржњи и атавистичким страстима, ма колико та мржња према ансијен режиму била оправдана, на крају не би успевали да успоставе било какав облик стабилног, моралног и на закону заснованог функционисања заједнице и врло често би доживљавали судбину оних које су свргли, било од унутрашњих или спољашњих снага. Систем чији је примарни извор арбитрарно или под притиском беса масе дељење правде не може да се нада да ће временом бујицу успети да укроти и усмери у корито легалитета и легитимности.

И коначно, квалитет заједнице није у томе колико је строго спремна да кажњава већ у коликој је мери спремна да буде милостива.

Тачно, и у милости и праштању, баш као и у кажњавању треба имати мере и никако овај мој текст не треба схватити као позив да се једноставно пређе преко антисрпског и антидржавног деловања владајућих евроатлантиста нити да се њихов пад са власти третира као нормалан догађај у вишепартијској демократији. Евроатлантисти нису легитимна српска политичка организација и никако их не треба третирати као такве. Шта дакле урадити са њима? Како их осудити, а да то не буде преко нео-јакобинских скупштина/трибунала или "народних судова" који би пресуду суштински препустили руљи(што можемо видети на примеру Хоснија Мубарака)или, не дао Бог, онако како су они судили Драгољубу Милановићу(не само петог октобра већ и после)?

Да бисмо имали представу о томе морамо знати шта се заправо мора осудити. Осуди нове, патриотске, власти, и то најстрожијој могућој, треба да буде изложени идеологија и начин мишљења евроатлантизма као и систем коју су они покушали да створе у сфим сферама живота уз обавезно јавно разобличавање његових истинских постулата и циљева. Она треба да буде изражена у формалном смислу, декларацијом у законодавном телу или чак и да се уведе у нови устав, а власт евроатлантиста проглашена друштвено-историјском аномалијом. Ово треба да прате конкретне мере спречавања да се евроатлантизам поново појави као значајан фактор у животу нације, пре свега проскрибовањем евроатлантистичких организација као и њихових вођа и функционера до одређеног нивоа у виду својеврсног добровољног(и оног другог, ако треба) егзила у приватан живот где би им било забрањено иступање, давање интервјуа или било какво друго друштвено-политичко деловање. За узврат, нове власти би одустале од било каквог формалног судског гоњења представника бившег режима и гарантовале им живот, имовину стечену пре доласка на власт и личну безбедност и интегритет. Осудимо систем и начин мишљења, поштедимо појединце.

Могуће је да се многи моји читаоци неће сложити са овим и да ће посегнути за оном латинском "нека буде правда, па макар се и небо срушило". Стари Римљани су имали многе мудре пословице али ову дефинитивно не бих сврстао у такве. Јер ако се небо сруши, да ли је то заиста правда?

И има ли боље, строжије и праведније осуде евроатлантизма и његових следбеника од стабилног, функционалног и моралног друштва заснованог на вредностима која су сушта супротност онога што та идеологија проповеда?

1 comment:

Gray Falcon said...

Ово је у ствари итекако неопходна тема. Лично мислим да је најбоља идеја да се Жутима суди по законима важећим у време када су почињена њихова недела. Реформа судства је, дабоме, неопходна - као и свега осталог у систему који мање-више постоји у континуитету од 1945. - али њима нека се суди по законима њиховог времена. Само тако то може бити фер и поштено.