4.11.11

Вагнер пренесен на нашу и општу стварност – „Мајстори певачи из Нирнберга“

„Стога кажем вам:
Поштујте своје немачке мајсторе
и тако ћете призвати добре духове
и поштујте њихов труд
чак и ако у прах
пропадне Свето Римско Царство
за нас остаће и даље
света немачка уметност“

- завршни монолог Ханса Закса, трећи чин, пета сцена, „Мајстори-певачи из Нирнберга“

„Мајстори-певачи из Нирнберга“ је по много чему специфично дело Рихарда Вангера. Она је његова једина комедија од свих музичких драма(комична опера „Забрана на љубав“- „Das Liebesverbot“ из 1836 се не рачуна јер ју се одрекао), једина која се дешава на месту за које се поуздано зна да је постојало, једина где у радњи нема никаквих натприродних бића или сила и једина која за главну личност има особу која је историјски заиста постојала: Ханс Закс је био чувени песник-обућар из Нирнберга који је живео у 16. веку. Поред овога, Вагнер је у њу вратио неке традиционалне оператске елементе које се трудио да избаци или сведе на минимум у претходним драмама. „Мајстори-певачи“, поред неколико хорских спева(„Johannistag“, „Wacht auf“), садржи и квинтет(„Selig wie die Sonne“), па чак и плес. Треба рећи, пак, да сваки од ових елемената има своју улогу и наративну сврху.

„Мајстори-певачи“ уједно имају највише симболике пренесене из Вагнеровог личног живота. Валтер фон Штолцинг, витез из Франконије и самоук певач који покушава да постане мајстор-певач у Нирнбергу и поред тога што се не придржава традиционалних, компликованих правила гилде је у великој мери алегорија на Вагнерова музичка путешествија, његов изазов који је упутио владајућем музичком естаблишменту свог времена, његово одбацивање традиционалних мерила и елемената као и презир према елитизму којим је класична музика, поготово опера, одисала уз жељу да се она много више приближи обичном народу и његовом духу и да само повезана са тим духом музика може да оствари истинску креативност и вредност.

Приказ таквог става долази на самом крају, када Штолцинг отпева победничку песму(„Morgenlich leuchtend im rosigen Schein“) која, и поред тога што криши практично сва традиционална правила, својом лепотом до те мере очарава како мајсторе-певаче тако и народ који акламацијом захтева да се Штолцингу додели награда(хор који пева „Reich' ihm das Reis, sein sei der Preis“ – „дајте му венац, његова је награда“) и да се сместа прими међу мајсторе-певаче(„Auf, Meister Pogner! Euch zum Ruhm,meldet dem Junker sein Meistertum!“ – „устајте мајсторе Погнеру, учините витезу част и учините га мајстором-певачем“). За Вагнера врховно мерило уметности било је колико је дубоко у стању да дотакне душу обичног човека, а не поштовање наводних правила.

Није, међутим, само Вагнерова животна музичка борба пренесена на сцену у „Мајсторима певачима“ већ и његово моментално душевно стање, све веће разочарење у немачки политички национализам које га је обузимало тих година (1860-те) као и уопште цинизам приликом размишљања и које се огледа у првобитном Штолцинговом одбијању да постане мајстор-певач. Ханс Закс тада једним емотивним монологом упозорава Штолцинга да је његова уметност, иако иновативна, оригинална и истинска, вредна једино у оквиру ширег контекста националне уметности и да он нема право да се са ниподаштавањем односи према традицији па макар неки њени делови изгледали застарело и круто. Вагнер је ове речи врло вероватно упутио како уметницима и људима уопште, тако и самом себи и, што је за њега била реткост, придржавао се поруке које је слао кроз своју музичку драму, чак и више него што је требало. Управо је и музичка драма „Мајстори-певачи из Нирнберга“ његов својствен начин да се директно укључи у контекст немачке уметности као целине.

Уопштено, порука „Мајстора-певача“ је, поред упозорења против културног егоцентризма и нефлексибилности како са стране ауторитета тако и од стране самих уметника(две стране се у драми, што би се рекло, нађу негде на средини), да су култура и уметност коначна и врховна одлика једног народа, нешто што превазилази државно уређење и политику, што надживљава и предживљава сваку несрећу и беду коју владари и политичари могу да нанесу сопственох земљи. Иронијом судбине, управо је немачка уметност, а у оквиру ње највише сам Вагнер, морала да трпи од незгодних и непријатних политичко-историјских асоцијација. Чињеница да су успели да у великој мери то превазиђу, и поред малициозних покушаја да се неприродна апропријација Вагнерове уметности од стране нациста одржи у животу, не само од следбеника Хитлерове идеологије(о томе опширније у неком од следећих текстова о Вагнеру), најбољи је коментар на њихов допринос људском духу и цивилизацији.

Где се у „Мајсторима-певачима“ може видети алегорија на нашу стварност? Па зар немамо ону нашу изреку „Песма нас је одржала, њојзи хвала“? Народна уметност, наше јуначке песме, надживеле су и Косовски бој и пад Смедерева и бројне буне и устанке и биле не само сведок догађаја већ и чувар духа и сопствености српског народа. Без њих не бисмо више постојали, ово није хипербола већ чињеница. Ми Срби смо један од најбољих примера да све док смо имали нашу „свету српску уметност“ није било бојазни да ћемо пропасти. (мала дигрсија: како је Вагнеров свет препун ироничних обрта, вероватно најбоља потврда његовог става да уметност превазилази све је управо народ којег је оптуживао да није способан да створи истинску уметност, Јевреји).

То је било у историји. А данас? Данас се народна традиција исмева, презире и труди се да се на сваки начин потисне не само из јавности већ и из себе. Културна тзв. елита овде мисли да је богом дана и да ништа пре њих није постојало. Њихово стваралаштво нема никакву сврху осим давања одушка њиховом бесу и мржњи и исказивања најмрачнијих, приземних страсти. Њима не пада на памет да се својим стваралаштвом повежу са публиком, да проникну у њен дух, да дотакну њене унутрашње, скривене емоције њима је циљ да је лупају својим ставовима по глави истовремено говорећи како је глупа и примитивна уколико не жели да их прихвати.

А што је најтужније, чак ни у тој осионости и ароганцији нису оригинални већ су само врло лоша копија сличних назови елита из евроатлантског света, оних који полако убијају, ако већ и нису убиле, истински дух сопствених народа и земаља. Уопште, данас у уметности имамо ситуацију која тешко да је забележена у људској историји, да уметничке и културне елите добровољно и у дослуху са властима исказују њене идеолошке тежње, а потпуно насупрот жељама и осећањима становништва. Овако нешто није запамћено чак ни у ноторно тоталитарним режимима као што су нацистичка Немачка или СССР. Овај други је поготово иза себе оставио Ејзенштајна, Тарковског, Шостаковича, хор „Александров“ и „Каћушу“, личности и дела који ево 20 година након што се у прах распало совјетско царство изазивају дивљење широм света. Шта ће иза себе да остави евроатлантска империја након што се распадне? Ништа. И добро је и логично што је тако, јер „света евроатлантска уметност“ не постоји. Оно што је изиграва је тотално одвојено од духа и менталитета народа, баш као и евроатлантска творевина за чији рачун индоктринира људе, и као такво ће пасти у заборав. Биће занимљиво једино идеолошким носталгичарима, историчарима и пасионираним љубитељима егзотичних уметничких дела. Управо такву судбину ће имати и огранак евроатлантистичке назови уметности у Србији. Јер Ханс Закса који ће да их упозори да поштују старе мајсторе, ако и има, гласноговорници евроатлантизма врло брзо ућуткују етикетама и увредама, а они којима је упозорење упућено са презиром на њега гледају.

А након њихове пропасти? Шта друго него поново повезати покидане нити са традицијом и кренути з почетка. То је најбољи начин да заиста оставимо свој траг и у времену садашњем и у историји. Уосталом, оно мало уметника што допре до стране публике то чини управо зато што се ослања на народну традицију, чак и ако су васпитани у супротиом духу и ако до спознаје о важности традиције дођу случајно. Стога и ја кажем: поштујмо наше српске мајсторе.

No comments: