27.12.11

Наше ране које никада не зарастају: Вагнеров "Парсифал" пренесен на нашу ситуацију

Дуготрајна, непрестана криза која потреса друштво пре или касније доведе до тачке када не само субјективни осећај већ понекад и објективна стварност говоре како је решење наизглед немогуће и како стање у којем се друштво налази ће или потрајати унедоглед или довести до коначне пропасти.

Управо овакву ситуацију Рихард Вагнер симболички описује у својој последњој музичкој драми „Парсифал“. „Рана која никада не зараста“ коју је задобио краљ Амфортас, вођа заједнице витезова Светог Грала у замку Монсалват, која му причињава констатне болове представља кризу у коју је заједница упала и којој наизглед нема лека. Алегорија која скоро савршено описује тренутно стање у којем се Србија налази, која је рањена веома озбиљно у октобру 2000. године, чије ране, чини се, никако не могу да зарасту али која од њих не може да умре па тако, као и Амфортас, у боловима обитава на граници живота и смрти, повремено обнављајући енергију козметичким, површним мерама.

Занимљиво је и да околности под којима је рањен Амфортас веома личе на оне под којим је рњена и Србија. Амфортаса заводи Кундри, душа проклета због подсмевања распетом Христу која као таква вековима прелази из тела у тело без могућности да нађе свој мир, одвраћа му пажњу како од непосредних опасности тако и од идеала које штити и којима се заклео на верност. Као резултат тога, зли чаробњак Клингсор отима Амфортасу тзв. „Копље судбине“ којем је по легенди Христ био прободен на крсту и рањава га њиме. Слично Амфортасу, Срби и Србија су у јесен 2000. године, заведени идиличним причама о „бољем животу“ и „сарадњи са светом“, заборавили на своје идеале и на опасности које им прете и стога се од тог дана налазе у стању перманентне рањености.

Поред физичке ране, Амфортаса је и психолошки повређен. Као последица свог рањавања он Клингсора види моћнијим него што он заиста јесте и прекорева витезове који иду по свету тражећи му лек тврдећи како је таква непромишљеност њега коштала. Поново је јасна паралела са делом данашње Србијом која услед траума из прошлости за своје стање оптужује оне који су се борили и још се боре против евроатлантских структура.

У свему овоме, спас се ипак назирао. По Вагнеру, „чиста будала, просветљена саосећањем“(Durch Mitleid wissend, der reine Tor) је онај који ће искупити Амфортаса и његово краљевство. Замисао није изворно Вагнерова, јер појам „свете луде“ или „јуродивог“ је одраније био познат у Православној цркви поготово у Русији, а уметнички је најбоље описан у „Борису Годунову“ Модеста Мусоргског. „Јуродиви“, ипак, није, за разлику од Вагнерове „чисте будале“, искупитељ већ само неко ко, неоптерећен страхопоштовањем према успостављеним нормама и хијерархијама, говори истину и представља ствари онаквим каквим јесу. Ако би се лик Парсифала, који је, како се испоставља, та „чиста будала“, могао поредити са неким другим, можда би бољи пандан било дете из бајке „Царево ново одело“ које не разуме статус цара у друштву нити последице противречења њему и јасно каже „Цар је го“ чиме разбија масовно и колективно самозаваравање целог краљевства. На врло сличан начин Парсифал уништава Клингсора и његов домен, направивши знак крста „Копљем судбине“ којим је Клингсор покушао да га убије након чега се читава Клингсорова моћ и конструкција руше и показују се као обична илузија.

Управо да би се спасли, Срби и Србија морају бити као Парсифал, „чисте будале, просветљене саосећањем“ . Први део не треба, наравно, буквално схватити. Под појмом „чисте будале“ Вагнер врло вероватно подразумева особу потпуно неоптерећену постојећим конвенцијама, појмовима и структурама, некога ко схвата да су оне заправо део проблема, а не извор или средство његовог решења, некога ко размишља изван унапред задатих оквира и наметнутих термина и који је способан да види шупљу позадину и трошне темеље наизглед грандиозних и непремостивих препрека. Народни покрет који би избавио Србију из стања у којем се тренутно налази би морао да има управо овакве идеје и начин деловања. Њему циљ мора да буде да повратком традиционалних идеала, као што Парсифал симболично чини прављењем знака крста, покаже да је свемоћ и вечност евроатлантских структура које би да коначно завладају Србима само илузија. Јер упркос свим издајама, они јако добро знају да нису успели коначно да нас поробе, баш као што ни Клингсор није могао да оствари победу над витезовима Светог Грала све док је сам Грал и даље у Монсалвату. Опстанак Грала у свом месту је симбол опстанка изворног духа који упркос материјалним губицима одржава заједницу у свом изворном облику и у додиру са традицијом и овладавање њиме би значило и дефинитивно уништење.

Други део који говори о саосећању се може схватити двојако, и у буквалном и у преносном смислу, баш као што и Кундри као симбол можемо схватити двојако. Имамо на почетку Кундри заводницу, помагачицу Клингсора али која са друге стране покушава и да помогне Амфортасу и витезовима Грала. Та и таква Кундри представља идеале које су евроатлантисти тврдили да представљају и којима су, поред обећањима о „бољем животу“, заведени бројни наши сународници, идеали који су у прошлости помагали нам и који макар код иоле добронамерних људи у свету и даље помажу. У трећем чину ту је Кундри у белој, покајничкој одећи, која као таква представља „обичне људе“, оне који су из незнања или присиле помагали и подржавали евроатлантске сатрапе у Србији. Искупити обе Кундри је прави тест за сваки евентуални ослободилачки покрет, јер права мера саосећања је у томе колико сте спремни да га дате онима који га наизглед не заслужују, што се може у одређеној мери односити на обе Кундри из наше стварности. Наиме, високи идеали прокламовани од стране евроатлантских империјалиста можда у овом тренутку изгледају као да су бесповратно компромитовани али одбацујући их и прихватајући неке друге, нама историјски и културно стране, национално-патриотски покрет би ризиковао да не испуни свој задатак. Баш као што клетва коју Кундри баца на Парсифала га осуђује на дугогодишње лутање зато што овај није показао своје саосећање према њој, тако би и наш национално-патриотски покрет могао услед кратковидог беса и ароганције да залута у пределе у којима никако не би требало да се нађе и тиме би његова мисија била на дуже време одгођена, а можда чак и окончана несупехом. Оданошћу идеалима слободе и владавине народа, национално-патриотски покрет ће те појмове раздвојити од евроатлантизма и разбити његову неприродну апропријацију истих и само под тим условом(уз оданост народној традицији која се подразумева) ће моћи да искупи ону другу Кундри која симболизује покајнике некада заведене евроатлантизмом. И баш као што Парсифал може да излечи Амфортаса тек након што је пружио своје саосећање и тиме спасење Кундри, само након искупљења бивших присталица евроатлантизма доћи ће до излечења нације од ране која никада не може да зарасте.

Питање које остаје отвореним је да ли има простора и снаге за стварање национално-патриотског покрета у Србији. И што је још важније, уколико се такав покрет створи, како да утврдимо да ли је аутентичан или је у питању један од низа лажних месија. Одговор на ово друго питање се налази управо у Вангеровом опису спаситеља као „чисте будале, просветљене саосећањем“. Истинско спасење доћи ће само од оних који обухватају обе компоненте овог слогана, и ново размишљање и оданост основним принципима људскости. Вангерова домовина је најбољи пример до чега може да доведе некритичко прихватање онога који испуњава само један од два критеријума.

No comments: