31.3.11

Кад ми нисмо у стању...

Најновија брука за Србију којој је претежно кумовала власт је серија демарша који су афричке земље поднеле поводом срамне изјаве Чедомира Јовановића дате под окриљем Скупштине Србије. У свакој иоле нормалној држави на овакву изјаву би сместа реаговали како председник парламента опомињући говорника тако и представници владе. Код нас званичници прелазе преко тога ћутке, а имајући у виду какав је прави однос власти и ЛДП-а и ко стоји иза обоје то није никакво изненађење.

Али ако је реакција власти, тј. недостатак исте, очекиван, свакако да је веома (условно речено) непријатно изненађење ћутање тзв. опозиције. Да ли је могуће да нико из странака које се представљају као противници власти не устане и јавно, на лицу места, осуди расистички иступ Јовановића? Он је практично сав посао урадио за њих, раскринкао је самог себе, показао је ко је у ствари, требало је само да се надовежу својим реакцијама и успели би коначно да њега и његову партију протерају из пристојног друштва у Србији. Но, изгледа да су имали паметнија посла. И поврх свега имају храбрости да се љуте када се на политичкој сцени појави неко нов и кукају како им ти отимају гласове.

Кад нећемо ми да "истребимо губу из торине" хоће Африканци који, за разлику од Србије, имају самопоштовања да то учине за нас. Након што су добили једно релативно немушто извињење од Вука Јеремића, сада траже и извињење од председнице скупштине. Ја им поручујем да не стану ни код ње већ да иду до сваке странке и институције појединачно и од свих траже да се ограде од расисте Јовановића. Ова и оваква Србија ништа боље и не заслужује.

И на крају, морам да кажем да је добра страна овога видети Јовановића и ЛДП како покушавају да се ископрцају из овога. Скоро да је вредело овако тешког дипломатског инцидента.

25.3.11

Ти си наш председник, Путине!

Речи песме са "севера" су можда биле другачије али њихово је значење ово које стоји у наслову и које, верујем, одражава расположење огромне већине Срба без обзира на клупске боје. А сподоба која игра улогу председника Србије се, као што се могло и предвидети, није појавила на Маракани већ је послала своју марионету. Уз мало среће, то ће му и убудуће бити пракса и бићемо поштеђени срамотних крупних кадрова као што је био онај 10-так секунди након што је Виктор Троицки донео Дејвис куп.

Заправо, зашто стати само на спортским приредбама? Склонимо Тадића са свих јавних манифестација и кренимо коначно у опоравак државе и народа!

24.3.11

24.3.1999, да се злочин не заборави



Иако ствари изгледају црно, све док не заволимо свог Великог Брата он никада неће остварити своје циљеве.

Вечнаја памјат свим жртвама НАТО агресије.

23.3.11

За чији рачун?

Да парафразирам познату изреку, нико никада неће изгубити кладећи се на недостатак памети и разума америчке и западне политичке елите. Супротно свакој логици, о праву да и не говоримо, кренули су у војну интервенцију у Либији чију сврху и коначни циљ не знају ни они сами. Говору оружја је, наравно, претходила већ виђена медијска припрема о "злом диктатору" који убија "мирне демонстранте" који су, након што су се процене о скором паду Гадафијевог режима показале преурањеним, напрасно постали "побуњеници".

Ако вам је ова матрица већ одавно позната, извештавања око Либије ипак су донели једну нову, чак и по стандарднима савремених медија фрапантну новину. Наиме, месец и нешто дана од почетка либијског конфликта, нико од средстава информисања ни да постави, а камоли да одговори нас једно веома битно питање...

Либијски "побуњеници", ко су заправо ти људи?

За неверовати је да се у време интернета, сателита и мобилних телефона толико мало зна о једној од страна у конфликту који прети последицама читавом региону. Ако је и разумљиво што западни медији не пишу пуно о њима, имајући у виду њихову анти-Гадафи пристрасност, зашто се сами "побуњеници" не труде да прикажу слику о себи у свету? Где су њихови сајтови, блогови, фејсбук профили? Да ли то они имају нешто да крију, и ако имају, шта је то?

На сва та питања одговор нам даје колумниста сајта Nolan Chart Енди Стоун. Стоун је открио да је побуну против Гадафија, која је почела у Бенгазију, повела организација под наизглед невиним називом Национална конференција либијске опозиције. Како се испоставило, та организација има свој интернет сајт, али само на арапском језику. Са њега, Стоун је пренео главне притужбе на рачун Гадафија од стране ове опозиционе организације, а оне су:


•Гадафи је затворио исламски универзитет и неколико медреса, забранио исламистичке публикације и стрпао на хиљаде исламистичких активиста у затвор.

•Гадафи је изјавио како Куран треба одстранити пошто није прикладан савременом добу.

•Гадафи се подсмевао исламској женској ношњи назвавши је "крпом" и "шатором".

•Гадафи је изјавио да хришћанима и Јеврејима треба дозволити да посете Меку.

•Гадафи је одбацио хадисе и Суну и изјавио да следи само Куран.


Стоун поред овога наводи и документ Стејт департмента из 2008 који је пренео Викиликс који источну Либију(позната и под називом Киренаика) описује као легло исламиста одкале су добровољци ишли како за Ал Каиду тако и у Ирак да се боре против америчких трупа.

У светлу ових открића постаје јасно настојање западних влада и медија да о "побуњеницима" извештавају што мање и да Гадафија сатанизују што више. Становништво САД и Европе је, мој је утисак, у доброј мери превазишло такву пропаганду. Код обичних људи је и све већа свест о опасности исламистичких покрета по њихове земље и начин живота и неспремности, или боље речено недостатка жеље, политичких елита да се са тим суочи на прави начин. У данашње време, било би немогуће објаснити разлоге због којих се иде у рат за рачун исламиста, ма колико се политичари и медији трудили да оцрне Гадафија, не само приписујући му којекаква "звесрства над сопственим народом" већ вадећи из нафталина његове "старе грехе" преко којих су прешли када им је то одговарало.

Остаје да се види какве ће последице имати најновији "савез" НАТО и исламиста. Имајући у виду преседане, не можемо очекивати ништа лепо.

ДОДАТАК: Буквално само што сам постовао ову забелешку, видео сам чланак на Yahoo под насловом:"Ко су либијски побуњеници?". Моја грешка је била што сам очекивао да ћу у њему наћи нешто смислено. у питању је обичан низ изанђалих пропагандистичких фраза које имају за циљ да одрже "зли диктатор против ненаоружаног мирног народа" клише. Има, међутим, један мали изузетак: аутор описује изјаву тзв. Прелазног националног савета, јединог званичног органа "побуњеника" као "умирујуће речи које запад жели да чује". Читајте, "Можда морам да напишем овај пропагандистички чланак али не морам у њега да верујем". Светла тачка су и коментари на чланак који донекле барем потврђују моју тезу да су обични људи превазишли овакву пропаганду.

14.3.11

Подршка



Мало сам болестан па отуд ова нова кратка пауза...Овај запис је моја подршка јапанском народу да преброди вишеструке катастрофе које су их задесиле.

10.3.11

Недостижна интервенција(*)

Нећу да кријем да сам пристрасан по питању Либије. Пуковник Гадафи је пријатељ Србије и српског народа, то је био и у најтежим тренуцима по нас. Желим му да истраје у борби против побуњеника, за које се још увек не зна ко су заправо, ко их финансира и какви су им циљеви и идеологија...Можда се то коси са принципом немешања који проповедам као нешто што би требало да буде званична политика, али опет, ја нисам политичар нити имам неку држвану функцију и стога може ми се. :-)

Шалу на страну, након што су медији покушали да створе утисак како је становништво у огромној већини против пуковника и напуштања појединих његових сарадника изгледало је како је само питање тренутка када ће пуковник поступити исто као и његове колеге из Египта и Туниса. Ствари су се, међутим, окренуле(или су заправо одувек биле такве само што их је сада немогуће сакрити) и испоставља се да је подршка Гадафију и те како значајна и бројна и да је он одлучан да не попусти. Оно што је представљано као "народна револуција" полако поприма облике правог грађанског рата у којем се анти-Гадафи снаге, по свему судећи, сналазе све слабије.

Са окретањем ратне среће кренуло је, како је већ констатовао колега Сиви Соко и хушкање на спољну интервенцију од стране уобичајене клике која би "заштитила либијски народ од репресије диктатора". Утисак је да овога пута неће ићи тако лако са тим планом. За разлику од колеге, мишљења сам да су Американци(под тим мислим на обичне људе) научили лекцију...Догађаји из протекле деценије су им показали да је свет далеко сложенији од матрице која се наметала од стране владајућих кругова и која се састојала од бајки о "људима широм света који пате под диктаторским режимима и само чекају да им Америка донесе демократију" и сличних бесмислица, а слике и извештаји о наводним злочинима одавно немају ефекта. Оно у чему се Сиви Соко и ја слажемо је да политичи врх и даље верује у своју пропаганду и аутистично прави "планове за акцију".

Али као што Штајнер, и поред свих убеђивања и наређења, није могао да скупи довољно снага тако ни НАТО/ЕУ властодршци неће без подршке у својим земљама моћи да спроведу своје замисли. Чак и ако буду прогласили зону забране летења и без одобрења УН, мораће да се суоче са питањем шта ако Гадафи и поред тога однесе победу. Одговор, уколико по обичају не буду лагали себе, им се нимало неће допасти...

У свему овоме ме ипак, највише радује реакција народа у Србији. И ми смо постали имуни на евроамеричку пропаганду када је у питању Либија и нисмо заборавили пријатељске гестове пуковника. Још само да прогледамо у вези неких других ствари те исте пропаганде...А можда смо и на том путу?

(*)наслов је парафраза књиге и филма "Недостижни мост" који описују операцију Маркет Гарден, покушај Савезника да брзим продором преко Рајне заврше рат током 1944. Због преамбициозног циља операција је доживела неуспех.

Кратак коментар утакмице Барселона - Арсенал

9.3.11

Коначно!

Ево, након безмало годину дана сам одлучио да додам нову забелешку. Много је разлога за то.

Прво, лични...Дете вам промени живот, поготово прво. Мало сте слуђени, никада нисте сасвим сигурни да ли је добро то што радите, стално мислите да код вашег детета нешто није како треба(да би се касније испоставило да то што сте видели је углавном тривијално и безначајно), увек вам се чини да се друге бебе боље развијају(да би се касније испоставило да, чак и да то јесте тачно у једној области, у другој је ваше дете далеко напредније)...О буђењу током ноћи да и не говоримо! У том погледу Принцеза од Ангмара још увек мало малтретира родитеље али у мањој мери него раније, тако да стигнемо мало и да се одморимо.

У таквим условима је било логично да блоговање падне ниско на листи приоритета. Поготово што је наша стварност била сувише депресивна да би се на њу трошило оно мало преостале личне енергије. Ствари су ишле током којим смо ми паметни углавном предвидели. Улога хроничара пропасти ми се, међутим, није дојмила. Чекао сам да се нешто промени...

И променило се! Патетична капитулација Бориса Тадића пред ЕУ поводом Косова и Метохије је многе почела да трезни од евро-лудила. Коначно су кроз мамурлук почели да увиђају у сваком погледу упропаштену економију, понижене националне институције, паравласт у виду спреге страних амбасада, домаћих и страних тајкуна и антисрпских НВО и бројне друге патолошке појаве. Догађаји око геј-параде су дефинитивно разбистриле мозак свима осим безнадежним еврофанатицима.

Након почетног полета, међутим, људи су поново морали да се врате на земљу. А тамо су видели, поред већ очигледне истине о штеточинској и непријатељској власти, да је алтернатива благо речено јадна. На једној страни лажна опозиција у виду напредњака, на другој млака и безвољна осовина ДСС-СРС, задовољна својим положајем који им омогућава да причају без одговорности уз купљење мрвица са стола. Срећом, новонастала апатија није потрајала дуго...Одиграли су се догађаји који су поново покренули точак и који су и мене натерали да се поново активирам.

Први по реду је био извештај Дика Мартија. Он је врло вероватно спречио чак и "тихо" признање Косова од стране режима, а о званичном још дуго неће бити говора. Чак су и антисрпске организације окупљене око ЛДП-НВО сектора морале да ућуте. Истовремено, Косово и Метохија су враћене у свест обичних људи одакле су систематски били истискивани.

Друго је улазак Српског сабора Двери и СНП Наши 1389 у политику. Коначно смо добили неке нове снаге и нова лица и коначно су људи из тих организација схватили да од дотадашњег деловања, које се састојало од притиска на постојеће националне партије да боље делују, 'леба нема и да ако желе да се ствари ураде како треба морају да их ураде сами.

Треће је повратак генерала Божидара Делића у СРС. Немам никакву задршку да признам да ми је његово својевремено плакање пред камерама било отужно и љигаво, али то што је признао заблуду може само да му служи на част. Кренуло је раскринкавање СНС, надам се да ће се наставити напуштањем других национално оријентисаних који су били заведени идиличним причама.

И четврто је реакција Срба на догађаје у Либији. Пуковник Гадафи је пријатељ Србије и српског народа, то је доказао и у тешким тренуцима по нас. Веома ми је драго што по свим могућим истраживањима ниједан Србин са имало мозга у глави није пао на причу о "злом диктатору" који "убија мирне демонстранте" и што на интернет сајтовима и форумима доминирају поруке подршке пуковнику. Ипак нисмо заборавили ко нам је чинио добро.

О свему овоме, и другим стварима, опширније наредних дана. За сада само да знате да сам се вратио.