28.6.11

Видовдан

Данас је Видовдан. За тај дан су везани бројни судбоносни догађаји по Србе, од којих је, наравно, најбитнији онај по којем је тај дан и ушао у памћење народа, бој на Косову. Сајт НСПМ је навео неке, неке су додали читаоци у коментарима.

Нису само догађаји ти који обележавају Видовдан. Из њега, односно, онога што он симболизује, рођена је читава етика, култура и уопште есенција онога што јесмо. Тешко је наћи сличан пример да је један датум тако снажно и често не само обележавао историју већ и изазивао такве емоције и утицао на биће једног народа. Мислим да једино Тиша Бе'Ав код Јевреја може да се пореди.

Где је Видовдан данас код нас? Ово питање не постављам евроатлантистима и сличнима јер њихов одговор знам и није ми потребан. Желим да на ово питање одговоре они који се опиру ЕУ/НАТО комесарима и њиховим страним господарима, да одговоре пре свега себи и да буду искрени, опет пре свега према себи. Нека им у томе помогне видео снимак који сам већ поставио:



И поновићу оно што сам написао и онда када сам први пут поставио снимак: у којем се од личности са снимка препознајете када износите своје ставове о догађајима из времена садашњег и прошлог?

22.6.11

70 година

Толико је прошло од једног од преломних догађаја у историји човечанства, напада нацистичке Немачке на СССР. Како се на крају испоставило, била је то кобна грешка Хитлера која му је дошла главе и чије су последице унапред предвидели чак и неке трезвеније личности у нацистичкој врхушци(Геринг, на пример).

Не бих овде да препричавам оно што сви знамо већ бих овде хтео да се осврнем на неке од митова који и даље живе у делу јавности и да их уједно побијем.

Мит бр. 1: Стаљин је беспоговорно веровао у пакт са Хитлером и био је потпуно затечен нападом на СССР.
Чињенице: Стаљин је, по речима његовог биографа Едварда Радзинског, у фебруару 1941 студентима завршне године војне академије рекао да ће "рата бити и да ће непријатељ бити Немачка". Постоје и бројни други докази да СССР није имао никакве илузије о томе шта су праве Хитлерове намере. Откуд онда неспремност Црвене армије у првима данима рата? Зато што Стаљин није очекивао рат, у том тренутку , док Хитлер још увек није решио конфликт са Британијом. Стаљин је по речима Радзинског "потценио ирационалну компоненту код Хитлера".

Мит бр. 2: Немачку армију је у напредовању ка Москви зауставила зима, Црвена армија није успевала да пружи адекватан отпор.
Чињеница: Од јуна до новембра, када обично почиње зима у Русији, је временски период од 5 месеци. Што је Немцима требало толико да дођу до Москве ако нису били суочени са отпором. Реалност је да је Црвена армија ефикасним локалним противударима и еластичном одбраном у доброј мери успорила немачко напоредовање. А што се тиче мотивисаности црвеноармејаца за борбу о њој најбоље говори забелешка генерала Халдера који је 29. јуна написао у свом дневнику како "извештаји са фронта говоре да се Руси боре до последњег човека".

Мит бр. 3: Совјети су победили захваљујући материјалној помоћи са запада.
Чињеница: Помоћ у техници са запада је чинило између 20 и 25 посто совјетске ратне технике и то већином камиони и џипови. Тенкови, топови и авиони су били искључиво совјетске производње.

Мит бр. 4: Хитлер је главни кривац за пораз немачке пошто је својим мешањем у војне ствари у које се није разумевао.
Чињеница: Приче о Хитлеровом мешању и наводном војном дилетантизму су плод мемоара немачких генерала после рата који су користили чињеницу да је он био универзално омрзнута фигура и да пошто је био мртав није могао да понуди своју верзију догађаја. Недавно објављени транскрипти саветовања немачке врховне команде од 1942 до 1945 приказују знатно сложенију слику по том питању. Многи од послератних критичара Хитлера су се слагали са многим његовим војним идејама и то прећутали, а неки су, као Манштајн, чак и масно лагали о својој улози.

Мит бр. 5: Становништво је у почетку дочекало Немце као ослободиоце да би се након окрутности коју су приказали према цивилима у складу са Хитлеровим плановима о истребљењу Словена окренули против Немаца.
Чињенице: Ово је пројекција једног дела западне Украјине која се преноси на цео окупирани део СССР. Немачка је од краја 1941 држала у позадини на десетине дивизија задужених за борбу против партизана.

Ко је извор ових митова и ко има највећи интерес да се они етаблирају као истина можете да закључите самим њиховим читањем.

21.6.11

Знали сте да није добра(*)

Сви су Бог зна како згрожени оним што је приредила Ејми Вајнхаус у суботу вече на Калемегдану. Моја реакција на то згражавање је:"А шта сте ви очекивали?"

Право питање би, у ствари, требало да буде:"Да ли сте знали уопште у шта се упуштате?" Чак и летимичан поглед на Ејмину биографију открио би да је карта за њен концерт мачка у џаку јер далеко од тога да је Београд прва жртва њених склоности ка конзумирању разних опијата. Једноставно, никада се не зна која ће Ејми Вајнхаус да изађе на бину, да ли талентована певачица продорног гласа или неизлечива зависница за коју је безмало чудо да је уопште жива.

"Концерт" је ипак донео нешто добро. Показао је сву испразност наше тзв. елите а, на жалост, и дела становништва коју каркатерише заслепљеност и оптерећеност извиканим именима и елементарно незнање о њима, односно, што је још горе, умишљеност да се о њима заправо све зна. Могао бих да се кладим да је од 20.000 људи који су платили карту можда 1-3% би знало да наброји пет Ејминих песама, а камоли да их отпева. Утолико су примедбе да је мало ко знао оно мало песама што је отпевано још смешније, пошто тешко да би их знали све и да је концерт прошао како треба. О томе какве су покондирене тикве представници власти који су, као што је уобичајено за сличне догађаје, чопоративно дошли, сувишно је даље причати.

Стога, немој да је неко тражио паре назад. Незнање се плаћа, а вас који сте купили карту за концерт Ејми Вајнахус непознавање елементарних чињеница о њој и ризицима који постоје у вези њених концерта је коштала (у просеку) 40 евра. Можда вас то коначно научи да прекинете да некритички обожавате "имена".

(*)Наслов је асоцијација на један од Ејминих највећих хитова, "You know that I'm no good".

10.6.11

Бомба под темеље сопствене истине

Сиви Соко је у најновијој белешци указао на још један случај наше недоследности и непринципијелности у односу према друштвеним и политичким актерима и догађајима тиме што је пренео текст у којем се сумња у аутентичност једне наводне изјаве једног верског поглавара о српском народу у којој се изражава ратоборност и непријатељство према њему . То што је неки аутор као апсолутно истиниту пренео наводну изјаву једног верског великодостојника без да је навео икакав извор је довољно лоше само по себи.

Оно што је по мени још горе је потпуна морална индиферентност особа које су коментарисале према оваквој чину, па чак и његово правдање уз аргумент да је инсититуција на чијем се челу налазио поменути великодостојник нанела огромна зла српском народу у прошлости и да их наноси и даље. Истинитост ових последњих тврдњи није спорна, али управо у том грму чучи зец. Чињенице су већ довољно неумољиво мрачне, нема никакве потребе „улепшавати“ их сумњивим цитатима па макар и сто пута биле „у духу“ неког догађаја или неке институције. Има ту и других аргумената који показују да дугорочно такво понашање може да нанесе само штету:

Ако ова изјава није истинита, како знамо да друге јесу? Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно - па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима - онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?


Колико год да је огорченост ка особи у питању и институцији на чијем се челу налазио оправдана, она не сме да нас учини слепим пред чињеницама и отпорним на неке најосновније принципе. Оно што сам видео у коментарима на оригинални текст ме је дубоко обесхрабрило. Поготово је тужан случај једног од коментатора који је као доказ у прилог аутентичности наводне оригиналне изјаве поверовао на реч особи која је доказани лажов и која је и сама починила бројне злочине према српском народу. А сви ти коментатори су на „нашој“ страни...

Власт пост-жуте Србије, ко год да је буде сачињавао, мораће да укаже на штетност оваквог понашања не само по нашу садашњост, већ и по будућност и ментално здравље нације. У противном, „џабе смо кречили“.

ПС Не наводим ниједно име овде да би илустровао моју тезу да је битан принцип, а не личност. Ако желите да знате о коме и о чему се ради конкретно, следите дате линкове. И након што то урадите одговорите искрено, пре свега према себи, да ли би овај текст „на једно уво ушао, а на друго изашао“ да сам овде навео имена?

6.6.11

Они мисле да су сви као они

Нисам се ових дана оглашавао о генралу Младићу и свему што се дешавало око њега из простог разлога зато што нисам видео сврху мог рециклирања и препричавања најновијег таласа антисрпске пропаганде са новинских страница и ТВ екрана у Србији и у иностранству.

Нешто бих, сада када је скоро све готово, ипак морао да прокоментаришем, а то је један перфидан облик клеветања које је било усмерено према свим хашким оптужемицима. Реч је о покушају да се они од стране евроатлантских гласноговорника прогласе за цинкароше односно да се „из поузданих извора“ лансира вест како ће тај и тај оптуженик у жељи да спаси себе сву кривицу свалити на неког другог или изнети компромитујуће податке о другима, најчешће Слободану Милошевићу. Ратко Младић је најсвежији пример: прво је Бруно Векарић хладнокрвно лагао да је младић оптужио Слободана Милошевића за рат извукавши из контекста једну реченицу коју је генерал изрекао у тешком физичком и психичком стању. Затим су „поуздани извори“ почели да објављују наводне изјаве Младића у којима се лоше изражава о Војиславу Шешељу са краткорочним циљем да нанесу штету бројности митингу СРС и да на дужи рок оклеветају Младића код њених присталица(наравно, новинама које су то објавиле на памет не пада да након што је Младић тражио управо Шешеља за адвоката објавње извињење). Најновија бљувотина је тобожња забринутост дугогодишњег НАТО/ЕУ подрепаша Радослава Стојановића да би Младић могао да „оптужи Србију за геноцид“.

Оставимо по страни чињеницу да они не могу да пребаце никакву кривицу из простог разлога зато што нису криви за оно што им Хаг и запад импутирају и поставимо питање откуд евроатлантским сатрапима такве идеје? Једноставно, они полазе од тога шта би они урадили и довољно су арогантни да мисле да је то оно што би сви урадили и што би сви требало да ураде и да онај ко то не уради није нормалан. Њима при томе ни најмање не смета чињеница да скоро нико од хашких оптуженика није пристао на верзију тужилаштва и запада и да су скоро сви упорно бранили борбу српског народа током 90-тих као праведну и оправдану.

Кажем „скоро сви“ јер су ту два изузетка: Биљана Плавшић и Миодраг Перишић. Шта је заједничко за ово двоје осим што су без имало срама клеветали сопствени народ зарад тога да спасу сопствену кожу? Обоје су били радо виђени у круговима тзв. демократских снага у Србији. Паметном доста.

Стојановић не мора да исказује лажну бригу. Младић неће никога облатити да би себе спасио. Знам да је то њему непојмљиво јер су част и карактер појмови непознати Стојановићу и сличним му. Да јесу, зар би били пиони евроатлантских структура?