30.9.11

Ко вређа чију памет?

Кука нам вајни министар за еуРОПСКЕ интеграције како ЕУропљани "вређају његову памет" и онако стидљиво хоће да каже да баш толико ниско не може да се спусти и затим поново аутистично понавља како се не сме одустати од ЕУ.

Али ко заправо ту вређа кога?

Да не вређа Ђелић можда нашу памет сада када покушава да се представи као борац за српске интересе и то у тренутку када је ЕУ постала популарна код Срба отприлике колико и Дејвид Дјук публици једног просечног реп концерта?

Да не вређа он нашу памет тиме што и даље тандара једну те исту мантру о "безалтернативној ЕУ"?

Да он и његови сарадници из режима нису вређали нашу памет тврдњама како су нам САД и њени најважнији савезници партнери?

Да нам нису вређали памет онда када су упорно понављали како су "Косово и ЕУ два одвојена колосека"?

И на крају, да Тадић, Ђелић и остали уопште имали памет коју би неко могао да вређа не би нас довели у ситуацију у којој јесмо.

27.9.11

Храни куче да те уједе!

Наслов инспирисан белешком Сивог Сокола и фотографијом на њему.

Наравно, кренуло је спиновање и оправдавање у стилу "пуцали смо у самоодбрани" али евроатлантисти више ни своје лажи не умају да организују како треба па веома брзо почну да противрече сами себи.

Од НАТО/ЕУ окупатора срамотнији су само Тадићев режим и медији. Али када се мало размисли, то је и логично, не само зато што су у служби непријатеља. Наиме, они више од евроатлантиста не желе да Срби на Косову и Метохији истрају и успеју у својим намерама, а најбитнији разлог за то је што би се у супротном читава њихова идеолошка конструкција колаборације која се састоји од флоскула како смо мали и немоћни и да борба нема смисла распала као кула од карата. Било какава, чак и најслабија рационализација издаје више не би била могућа не пред ким. Зато и чине све да саботирају наш народ доле.

Значи, јасно је: најопаснији непријатељ је у Београду и прво се он мора темељно поразити да бисмо кренули напред.

Док ово пишем Срби су поново изашли пред окупатора на Јарињу и показали им да их неће заплашити. Кад ћемо ми пред сараднике окупатора?

16.9.11

Заиста, има ли их? И колико?

Ова ће забелешка бити вероватно најконтроверзнија до сада. Многи ће се наћи шокираним и увређеним, можда ће чак и престати да читају овај блог као резултат тога. Одговоре на питања постављена овде, међутим, тешко да ће наћи у тој и таквој индигнацији.

Јуче је амбасадор Русије у Србији Њ.Е. Александар Васиљевич Конузин, попут некада Диогена, само уз светлост ТВ рефлектора уместо свеће, упитао:"Има ли овде Срба?". У тој дворани их сигурно није било, тако да је у том смислу питање било чисто реторичко. Ако би се односило на простор садашње Србије одговор би захтевао једну сложенију анализу.

Омиљени аргумент у корист недићевске колаборације током Другог светског рата се састоји у синтагми како је требало "сачувати језгро и матицу српског народа од уништења". Седамдесет година после, питање које таквима треба поставити је: да ли сте задовољни како је испало оно што је наводно сачувано? Ако је једно од гесла једне од група које су подржавале колаборацију било да "није битан број него сој", зашто се он не примењује сада са њихове стране? Да ли је могуће да су задовољни са "сојем" од којег је један значајан део среман да буде индоктриниран у било коју утопистичку идеологију која наиђе и који је у циљу њеног спровођења спреман да по лешевима људи који би требало да су њихови сународници гази, да пљује по историји и историјској улози народа из којег је изашао, да искорењује и оцрњује националну културу, да безрезервно претпостави интересе међународних злочиначких творевина не само интересе већ и голи опстанак Срба? Да ли је вредело спашавати становништво чија безмало половина нема основну представу о националној солидарности, одговорности и уопште свешћу?

Наравно, ви ћете одмах да се ухватите за "комунизам" и његове последице, али како онда објашњавате да међу Србима са територије Републике Српске, Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије који су такође живели у том истом комунизму нема људи као што су Чеда, Дерета, Вук Драшковић и ини, а и ако их има налазе се на маргинама маргина, статистичка су грешка? Како објашњавате опроштајну поруку Арчибалда Рајса који је још 1928. видео клице ове болести?

Колико је заправо тзв. "српска мајка" Недић спасила Срба, не дакле становника Србије, већ Срба, и није ли запараво од толике бриге Србе наудио српском народу као целини? Није ли се тиме усадила у људе који живе на територији некадшње недићевске Србије једна врста лакомислености, узимања државе здраво за готово ма шта да се деси као и свест о некаквом посебном статусу у односу на остатак Српства? Срби у Босни, Херцеговини, Крајини, Кордуну, Банији, Лици, Косову и Метохији су прошли тешку и скупу школу али су научили. Можда је на дужи рок било боље да су Срби где год да су живели страдали подједнако, можда би данас био мањи наш број, али би можда био бољи сој.

Рече једном Бенџамин Френклин да је искуство скуп учитељ али да будале ни код једног другог не желе да уче. Последњих месеци имам утисак да се људи у Србији полако трезне од евролудила и почињу да увиђају злочиначку природу евроатлантских творевина. Осим што је то доказ да ипак нисмо будале радује и то да ипак нећемо морати кроз школу кроз коју су прошли наши људи из Републике Српске, Републике Српске Крајине и Косова и Метохије. Јер то ће бити једини логичан исход ако се настави на "европском путу".

15.9.11

Порука

Браћо, не знам шта да вам кажем осим да издржите. Од режима у Србији нема вам помоћи. А од народа...То ћемо да видимо.

8.9.11

У чему је сврха онда?

Шупљи челник исто тако шупље странке која себе представља као неку вајну опозицију дао је још један интервју у којем поново скоро ни на једно питање није конкретно одговорио. Није, међутим, успео а да не пусти по којег духа из боце, па смо тако добили и овај бисер:

А, шта је требало? Да се једини посвађам са ЕУ, а да њима остане мирно поље. Па, да ЕУ дан пред изборе каже да Тома не сме да победи, јер би поново пала берза.


Тако дакле, битно је да ти заседнеш у фотељу, а државни интерес ко шљиви! Али поред овога, ова изјава нам говори нешто још битније. Наиме, ако овде постоје странке и кандидати који "не смеју" победити због тога што то каже неко из иностранства поставља се питање шта ће нам онда избори? Или још боље, шта ће нам уопште држава? Да служи политичкој олигархији као полигон за богаћење?

Ова питања су пре свега упућена онима који себе сматрају патриотама и који рационализују ову и овакве изјаве причом како он, ето, то мора да ради јер "велики део народа је залуђен Европом". Ако је то и било тачно пре три године, данас уопште није, а ако не верују нека виде најновије изјаве Ивице Дачића у којима он покушава да се дистанцира од Брисела, то је бољи показатељ од било какве анкете. О томе да је сама "Европа" у проблемима толико озбиљним да је и њен сам опстанак доведен у питање да и не говоримо.

Дакле, чему све ово?

2.9.11

Стварање нове културне матрице у Србији - могуће грешке и како их избећи

...узмемирујуће је видети британску штампу како је сишла заједно са Гебелсом у канализацију, бесно обележавајући сваког немачког команданта који одлучи да се бори у по себе тешкој ситуацији(чак и када то његовој страни доноси евидентну корист) као пијанца и безумног фанатика. ... У локалним новинама сам нашао чланак који се најозбиљније залаже за систематско истребљење читавог немачког народа као једино могуће решење након победе у рату: јер, дозволићете, они су змије и не знају разлику између добра и зла! (Шта тек рећи за писца тог чланка?) Немци имају исто онолико права да Пољаке и Јевреје проглашавају подљудима и штеточинама које треба истребити колико и ми имамо право да на такав начин оцењујемо Немце: другим речима, апсолутно никакво право, ма шта да су урадили.
- Џ.Р.Р. Толкин у писму свом сину Кристоферу, 1944.

Стварање нове културне матрице у Србији није могуће без огромних напора и на том путу ће се вући и понеки погрешни потези, то је сасвим сигурно. У овој забелешци желим да, као што сам јуче обећао, на основу искуства из других сукоба и пропаганде вршене током њих као и основном логиком и здравим разумом, укажем на могуће грешке и како их избећи.

1) Јасно раздвојити владајући естаблишмент ЕУ/НАТО, његову идеологију и политику од народа и држава којима владају, њихове културе, историје и традиције. Иако ово звучи као отрцана политички коректна фраза под њом се једино и може направити ефикасна пропаганда коју непријатељ после не може да искористи за своје циљеве. Објаснићу то на примеру из Другог светског рата.

Пропаганда коју су САД водиле против Јапана је пример лоше осмишљене пропаганде која на крају постане оруђе у рукама непријатеља. Њен превасходни циљ био је да изазове мржњу према Јапану и Јапанцима представљајући их као змије, мајмуне и друге животиње које традиционално повезујемо са подлошћу и бруталношћу. Она је имала ефекта на Американце, до те мере да је у једној анкети чак 13% њих подржало истребљење Јапанацанакон рата (колико је Американаца имало слично мишљење али није имало образа да га јавно искаже можемо само да нагађамо). Пример се може видети на овој слици:



Када је, међутим, ова и сличне слике пала у руке Јапанцима који су је показали свом становништву она је у Јапану изазвала општи бес и учврстила решеност да се бори до смрти и дала кредибилитет тврдњана јапанске владе да Американци желе да униште јапански народ. Тако су Американци доживели да се сопствена пропаганда окрене против њих.

Са друге стране следећи видео-клипови су пример добро осмишљене и софистициране пропаганде:





У првом се исмева Хитлер, нацистичка идеологија и систем уз приказ Паје Патка као обичног Немца који је угњетен под тим системом. Подсмех је врло моћно оружје и ретко када пређе границу пристојности коју после непријатељ може да искористи против тебе. У другом се на озбиљан начин разоткрива природа нацистичке идеологије. Кључна реченица у њему је питање:"Како се постаје нациста?" чиме се гледаоцу јасно сугерише да се нациста не рађа већ постаје и да Немац и Немачка нису инхерентно зли. Ни један ни други цртани филм Гебелс није могао да искористи као контрапропаганду(за разлику од горепоменутог чланка из Толкиновог писма).

Представљање држава и народа НАТО/ЕУ земаља као природно злих и малеволентних према Србима не само да није истинито(у њима има много више људи који нас симпатишу него што се мисли и зна) већ би врло вероватно изазвало и контраефекат. Ово поготово што је владајућа идеологија и естаблишмент ЕУ/НАТО нанела и те како штете тим земљама, само што се оне не виде "голим оком"(мислите да људи у Француској или Америци на геј-параде гледају ишта благонаклоније него ми?).

2) Ни у ком случају се не одрицати европске цивилизације(у ово рачунам и њен северноамерички огранак) којој по свему припадамо и њених позитивних тековина у култури, традицији па и политици. Познати италијански диригент и антифашиста Артуро Тосканини је у време врхунца нацизма редовно дириговао Рихарда Вагнера(мада је није хтео ни да чује да иде у нацификовани Бајројт) управо зато јер није пристајао на неприродну апропријацију његове музике од стране нациста. Знао је да би бојкотом Вагнера заправо Хитлеру дао за право(о Вагнеру, мом омиљеном композитору, и једном занимљивом случају који се десио ових дана са њим, у некој од наредних белешки). Не смемо ни ми дозволити да ЕУ/НАТО естаблишмент апроприше европску и америчку уметност и књижевност и лажно се представља као њен природни исход.

3) Никако не посматрати историјску улогу ЕУ/НАТО земаља у прошлости кроз призму нашег данашњег сукоба са њима. Ово се поготово односи на Други светски рат. Тиме не само понижавамо нашу историјску улогу већ и посредно дајемо за право НАТО пропаганди из 1999 која је своју агресију хтела да оправда из призме тог рата и нашим непријатељима из окружења. О релативизацији нацизма и његових злочина да и не говоримо. Овде индиректно спада и неисторично гледање на споразум Немачке и СССР из августа 1939 године којим се изједначава улога тих двеју земаља у отпочињању Другог светског рата чији је циљ делегитимизација Русије и чији су главни поборници, гле чуда, владајући кругови ЕУ и НАТО. У оквиру овога треба се манути коначно сировог антикомунизма и посматрати једну од антифашистичких страна у рату на нашим просторима изоловано из контекста целокупне ситуације у свету, сваки наговештај повампирења љотићевштине у оквиру садашњег националног покрета спречити глоговим колцем и одустати од идиотске идеје рехабилитације Милана Недића(која само може пост-фестум да оправда велеиздају садашњег режима). Цивилизован и моралан човек без размишљања бира Стаљина ако је алтернатива Хитлер.

Ово је, наравно, двосмерна улица. Не може се Минхенски споразум и контакти неких западних пословних кругова са Хитлером користити као средство са циљем изједначавања улоге нациста и запада у отпочињању рата. Факат је да су оба огранка Савезника у превечерје рата починили грешке које су касније морали скупоцено да исправљају али то не мења њихову позитивну улогу у одбрани најосновнијих тековина људске цивилизације током тог рата.

4) Не чинити грешку из горенаведеног Толкиновог писма и не сићи у канализацију заједно са ЕУ/НАТО штампом. Никако не примењивати транснационално-прогресивистичку матрицу када говоримо о култури и историји земаља и народа ЕУ и НАТО, матрицу коју је штампа тих земаља обилато примењивала у случају Србије и Срба са циљем њиховог делегитимисања као таквих. Да парафразирам сентимент из Толкиновог одломка, имамо исто онолико право да историје Британије, Немачке и САД сматрамо злочиначким колико и они имају право да тако сматрају нашу, значи никакво.

Ово је за сада, ако се нечега сетим још, написаћу у наредним белешкама. Наравно, врло је вероватно да ће прављење нове културне матрице имати и својих карактеристичних грешака али нема разлога не избећи оне које можемо.

1.9.11

Нова културна матрица за нове изазове

У прошлој забелешци сам као најважнији задатак националних снага након што преузму власт навео "промену кутурне матрице" у друштву и држави. Ево шта под тим подразумевам...

Први део би се односио на однос према блиском прошлости. Ниједног тренутка нити у најмањој могућој мери се не сме пристати на западну матрицу о сукобима на простору бивше Југославије. Ни у најмањој мери се не сме порицати праведност и оправданост борбе српског народа на простору бивше Југославије за своја најосновнија права.Треба стално подсећати народ на повампирење усташтва у Хрватској, исламску декларацију Алије Изетбеговића, муџахедине, софистициране планове за обесправљивање и коначно, асимилацију Срба у Хрвате и "Босанце", а поготово се не смеју заборавити злочини над Србима као наставак онога што се десило у периоду Другог светског рата. С тим у вези, агресија НАТО из 1999 треба да буде названа тако и не сме се агресору дати ни промил промила оправданости. Наша борба је била праведна, њихова није, крај приче! А њихове амбасаде нека се буне колико хоће, те њихове примедбе треба на једно уво да уђу, а на друго да изађу. Тренутна ситуација на Косову и Метохији је последица њиховог агресивног рата против нас и ничега другог, нема ту ни трунке кривице тадашње власти и тачка!

Други део треба да се односи на актуелне догађаје и садашњи политички тренутак. Чак и анегдотски докази говоре да се народ поприлично отрезнио од евро-лудила које га је захватило претходних година, а коначно су то стидљиво почели да признају и истраживачи јавног мњења. То само по себи, међутим, није довољно. Неопходно је у становништву створити јасну и целовиту национално-патриотску идеолошку основу која би служила као одбрамбени механизам од било ког покушаја евроатлантисзма да поново у неким другим околностима зароби људске душе. Заправо, та основа постоји, она је садржана у култури и традицији нашег народа, треба је само пробудити и показати да је она јача од било каквих помодарских тенденција. Поред овога, треба стално подсећати на малеволентност евроатлатских творевина према српском народу као и указивати на њихову генералну малеволентност и неморалност њихових циљева и њиховог деловања.

Остаје питање како ово остварити. Методе које је примењивала власт из 90-тих су ем сирове и контрапродуктивне(без обзира што су у суштини указивале на истину), ем превазиђене. У ово време потребно је пропагандно бранити нацију на софистициранији начин. Ево неколико предлога:

1) Не нападати непријатељске државе и творевине преко информативних емисија јавног сервиса. Уместо тога користити образовни и забавни програм. Снимати историјске и културне емисије о српском народу и његовим напорима да се ослободи и створи своју независну државу. Снимати игране серије и филмове о томе(нека врста римејка "Отписаних" би добро дошла, на пример), да подсете људе колико су непријатељи били окрутни према нама, каква су нам зла нанели и да случајно не прође историјски ревизионизам коју неки од њих у свом садашњем повратку на Балкан хоће да наметну. Филмове и серије не треба везивати само за прошлост, ближу и даљу, већ и сасдашњост. Не треба обрађивати зла која су нам нанели у прошлости и њихове злочиначке планове од пре 70 година већ и ове од сада. Не треба главни негативац да буде само турски паша или немачки СС-овац(о усташама и балистима да и не говоримо) већ и савремени службеник владе САД и ЕУ(да, треба направити јасну разлику између естаблишмента на власти и држава као таквих, поготово народа, о томе опширније у сутрашњој белешци)

2) Национално-патриотске партије не би требало да као део свог програма отворено истичу борбу против евроатлантских структура јер тиме борбу за очување српске државе и народа своде само на неку врсту рефлексивног понашања већ треба афирмативно да се поставе као чувари самобитности Срба, њихове традиције и културе и да истакну како је супротстављање евроатлантизму последица његове намере да пороби и потчини српски народ. Исто тако, оне, као ни државне институције Србије, не треба отворено да подржавају и пропагирају противнике естаблишмента у земљама евроатлантиде већ то треба да чине преко неформалних удружења и група које би опет биле рекламиране у широкој јавности преко полузваночних канала. На тај начин бисмо онемогућили владајућим круговима ЕУ и НАТО да дискредитују опозицију као "шпијуне","издајнике", "фашисте" и слично.

3) Дерегулација медијске сфере. Укинути разна правила о "фер представљању" помоћу којих су евроатлантски експоненти ограничили дебату. Неке обавезе задржати за јавне сервисе, а приватним медијима оставити на вољу. Ако хоће да на пасја кола псују ЕУ и НАТО треба им то не само дозволити већ и подстицати. Забранити пропагирање идеологија са доказано злочиначким циљевима према српском народу(и човечанству уопште) као што су нацизам, усташтво, исламски фундаментализам, балисте...Евроатлантисте оставити да се крчкају у "сивој зони" тиме што би било формално било дозвољено пропагирање приступању ЕУ и НАТО уз константан притисак неформалних груопа да се и они доведу у исти раван према српском народу злочиначким идеологијама.

4) Лабављење закона о оружју у смислу већих могућности поседовања и ношења ватреног оружја као краткорочну меру јачања одбрамбене моћи у условима тоталног урушавања војске као институције и "избушености" безбедносних служби и као дугорочну меру која би олакшала самоорганизовање и самостално деловање у случају да државне структуре не могу или не желе обављају свој посао у смислу одбране становништва и територија.

5) Истовремено са ставком 4) потребно је сузбити културу зависности од државе у сфим сферама живота и подстажи личну иницијативу и одговорност. Такође треба сузбијати менталитет "и јаре и паре" као и несрећну тенденцију да се увек чека да неко други покрене ствари и усадити људима у главу да сваки подухват који им је у интересу треба прво они сами да покрену или бар да јасно изразе жељу да хоће да га покрену и да тек под тим условима могу да се надају да ће наћи неког ко ће им у томе помоћи.

6) Интернет, на којем бисмо објашњавали и аргументовали нашу позицију. И то не само званични сајтови већ и блогови и портали, а све у складу са тачком 5). Ми смо пионири у томе, сетимо се 1999.

Ово су само неке основне мере које треба предузети и не обухватају све детаље којих несумњиво има много. А сутра ћу написати о могућим грешкама које треба избегавати приликом непосредног извођења радова...