30.10.11

Викенд Вагнер - Прелудијум за трећи чин "Валкира"

Управо се као у наслову "званично" назива најчувенија Вагнерова мелодија. Овде је дата са сценом, продукција Бајројт, негде 1980-тих.



Синопси за "Валкире" можете прочитати овде. Сцена се завршава непосредно након што се Брунхилде појави са Зигелинде.

28.10.11

Вагнеров свет као алегорија за нашу ситуацију – „Прстен Нибелунга“

Као једна од мера генијалности уметничког дела и његовог ствараоца сматра се њена могућност да послужи као аналогија или алегорија за неку актуелну или општу ситуацију у стварном животу. Са те стране Рихард Вагнер и његове опере, односно музичке драме, како их је он називао, спадају у највише домете људског духа.

„Прстен Нибелунга“(у даљем тексту циклус „Прстена“ или „Прстен“), циклус од четири музичке драме, „Рајнско злато“(Das Rheingold), „Валкире“( Die Walküre) , „Зигфрид“( Siegfried) и „Сумрак богова“( Götterdämmerung) је по свему Вагнером magnum opus. На њега је потрошио скоро четврт века стваралаштва. Премијеру је доживео на првом Бајројтском фестивалу 1876 и био је одмах изузетно хваљен и од критике и од публике.

Циклуса „Прстена“ има једну за оно време прилично јединствену и карактеристику. Он, супротно популарној перцепцији и митовима није ни најмање написан у славу „нордијског, Аријевског хероизма“, напротив. Наиме, иако се у појединачним музичким драмама нека од личности може сматрати позитивном и херојском, ако се гледа целокупан циклус он не садржи ниједан такав лик. Напротив, Вагнеров „Прстен“ је плејада ароганције, сујете, дволичности, похлепе, неискрености, жудње за моћи и неспособности и недостатка жеље да се преузме одговорност за сопствене поступке скоро од самог свог почетка када се Рајнске кћери подсмевају Албериху до Зигфридовог одбијања да им врати прстен скован од злата које је од њих украдено. Зар вас ово не подсећа на нашу и светску политичку елиту? Но, да не истрчавам прерано са поентом...

Прстен око које се врти радња, по којој онај који га поседује може владати светом али само ако се одрекне љубави, је заправо симбол. Симбол једног моралног избора између љубави и моћи који се у једном периоду живота ставља пред скоро сваког од нас, а понекад и пред читаве народе и државе. У стварном животу, као и у Вагнеровим операма, чешће, на жалост, људи бивају опчињени моћу него љубављу, а чак и они који на крају одоле искушењу бивају контаминирани самом својом експонираношћу опијајуће привлачности моћи.

Оно што, пак, може да буде утеха која мало осветљава иначе генерално мрачан тон „Прстена“ је да се сваком од ликова који су исказали једну или више од горе наведених особина то вратило на одговарајући начин и да је коначан исход био потпуна пропаст структура моћи које су покушале да прстен из драме користе за своје себичне циљеве. Порука целокупног опуса је јасна: сечење гране на којој се седи сопственом непринципијалношћу и самопротивречењем и истицање моћи и успеха као јединог мерила моралности акције никада никоме не доноси добро, ма који да му је статус и ма колико да је снажан у том тренутку. Ово се најбоље види на примеру Вотана, врховног бога, за којег у „Валкирама“ сазнајемо да му читава моћ почива на поштовању уговора и договора, а који и поред тога у „Рајнском злату“ жели прстен Нибелунга са експлицитним циљем да прекрши погодбу коју је склопио са џиновима Фафнером и Фасолтом, верујући да ћему овај обезбедити довољну моћ да прође некажњено.

Где су паралеле са стварним светом данас? Бирајте! Већ сам навео да наша политичка сцена делује као да је изашла из „Прстена“. Свако сваког гледа да превари, свако гледа искључиво лични интерес, сујета и похлепа су главне водиље о евентуалном понашању у складу са прокламованим идеалима ни говора нема.

Паралеле се, међутим, могу повући и на далеко вишем нивоу. Данас је све очигледније да самопроглашена евроатлантска империја која је своју моћ базирала на високопарним прокламацијама о слободи и демократији брутално крши те принципе онда када јој њихова доследна примена не одговара, као што је све очигледније и неумитно њено пропадање, између осталог, и због таквих скокова самој себи у стомак. Најбитније је да ми који останемо дочекамо спремно тренутак њене коначне пропасти, јер, као што је и Вагнеров свет у „Прстену Нибелунга“ наставио да живи и после пропасти богова, ма колико је живот без њих изгледао незамисливо, тако ће и наш свет живети без евроатлантистичких творевина и њених домаћих ескпонената без обзира што то ови не могу да замисле.

А такав свет, верујем, биће далеко више у складу са наводним идеалима евроатлантистичких творевина него овај што нам се нуди данас.

23.10.11

Викенд Вагнер - "Рајнско злато, трио рајнских кћери""

"Рајнско злато"("Das Rheingold") је прва од четири музичке драме из Вагнеровог монументалног циклуса "Прстен Нибелунга". Њу је, занимљиво, Вангер компоновао последњу јер ју је видео као пролог осталим драмама. Дуети, трилинзи и остала групна певања су веома реткак код Вагнера, али зато када их има спадају у најлепше икада. Уосталом послушајте:



Иначе, одавде сага почиње. Патуљак Нибелунг Алберих краде Рајнским кћерима њихово злато и од њега скује прстен моћи.

О томе како циклус "Прстена" описује нашу и ситуацију у свету током недеље ћу писати опширније.

20.10.11

За шта се заправо боримо

Данас се људи на Косову и Метохији превасходно боре за своје домове и своју слободу.

Али нешто још веће може да се изроди из овога. Уколико Срби на Косову и Метохији истрају у својим захтевима и својим акцијама и натерају евроатлантске окупаторе да устукну освојиће више од своје слободе. Ослободиће они све нас, ослободиће нас застрашивања и ширења панике и дефетизма као и илузије о свемоћи евроатлантистичких творевина. Пашће заувек у воду шупља прича како се "против њихове силе не може" и да су "много моћни", а тиме скоро аутоматски и власт у Србији која у доброј мери влада помоћу застрашивања НАТО пактом. Зато се и та власт, чак више и од НАТО и Шиптара Богу моли да Срби на Косову и Метохији поклекну.

Помоћ, међутим, треба да буде обострана. Срби знају да им је режим у Београду окренуо леђа, морамо им ставити до знања да српски народ није. Национална опозиција треба одмах да почне са митинзима подршке и да захтева моменталан одлазак са власти ове булументе. Скупштину и друге органе треба баталити, они више нису легитимни заступници воље српског народа.

Са тим треба почети колико одмах!

18.10.11

Мали али сигурни знаци пропадања жутог режима

Први - Мучени Томислав Николић изабрао једно од своја два детета. Верујем да му није било лако али сам убеђен да су најновија истраживања о паду популарности ЕУ у Србији помогла у "опредељењу". Наравно, није пропустио да нас застрашује смаком света у случају да се одрекнемо бриселског монструма, али толико дуго је градио позицију омиљеног опозиционара страних амбасадора да нема смисла да све то растури због ситнице зване мишљење сопственог народа. Треба га разумети.

Други - Евроатлантистички експоненти се поново труде да нам објасне како нам је без Косова и Метохије наводно боље. Да су бар оригинални па да изнесу неку нову флоскулу а не да попут покварене плоче врте ону "важни су људи, а не територије". И никако да нам објасне зашто се други не држе њиховог "мудрог" принципа.

Трећи - Вук Драшковић је постао главни гласноговорник евроатлантске булументе у Србији. Ових дана шири дефетизам и капитулантство према ЕУ у свакој новини спремној да објави његова тужна писанија. Јучерашњи текст је посебно љигав. Након једног бесрамног напада на патријарха Иринеја који се, о ужаса, усудио да каже како нема продаје вере за вечеру, односно предаје Косова за ЕУ, ова модерна потурица, онако са висине и користећи неодговарајуће историјске паралеле, покушава да нас учи како је идеал колаборација, удвориштво и саучесништво у уништавању сопственог народа. Патријарх српски бољи комплимент од напада ове моралне и људске ништарије није могао да добије. Нити ми бољи знак коначне пропасти евроалтантских квислинга, јер чега год је Вук Драшковић био главни заступник у јавности бесповратно је пропало. Зато хвала жутима на овом потезу.

16.10.11

Викенд Вагнер - Увертира за оперу "Танхојзер"

Као што већ рекох, "Танхојзер" је била омиљена Вагнерова опера оснивача модерног Израела , Теодора Херцла и уз звуке увертире за ову оперу отворен је Први ционистички конгрес. Ово је временом постала моја омиљена Вагнерова мелодија. Синопсис за "Танхојзер" можете прочитати овде.




Овен Ли, писац књиге Wagner: The Terrible Man and His Truthful Art , иначе римокатолички свештеник, изнео је у свом делу занмљиву тезу како је Вагнер у овој увертири и у целој опери успео да помири свето и светогрдно и обједини у целину. По њему, то је најбоље видљиво на самом крају увертире где је мотив "Хора ходочасника" обавијен око мотива Венере.

14.10.11

Вагнер - митови, чињенице и ироније

Неко је можда запамтио, а оне који нису овим путем подсећам, ја сам вагнеријанац. Већ извесно време сам желео да напишем нешто о њему, али догађаји су ме спречавали у томе. Сада када смо у једном периоду својеврсног затишја, одлучио сам да урадим оно што сам зацртао, па и више од тога. Даћу, наиме, мало одушка овој својој пасији па ћу у наредном периоду писати серију чланака и есеја о њему, од којих ће овај бити први, са различитих углова и становишта и у вези са различитим темама. Поред тога, за викенд ћу поставити неки аудио или видео снимак Вагнерових дела у извођењу разних оперских трупа, оркестара и певача да бисте схватили зашто волим његову музику. Ко зна, можда га и неко од вас заволи.

Оно што ме је подстакло да се после извесног времена вратим Вагнеру била је једна занимљива вест из јула ове године. Израелски камерни оркестар је тада у наступио у Бајројту, граду у којем је Вагнер провео последње године живота и у којем је основао фестивал посвећен својој музици који траје и дан данас, и у оквиру пратећег програма фестивала извео између осталог "Зигфридову идилу", једну од Вагнерових концертних композиција(не треба је мешати са опером "Зигфрид" из циклуса "Прстен Нибелунга"). Догађај је изазвао приличну пажњу и контроверзе у Израелу и углавном осуде коментатора. Вагнер је у Израелу један својеврстан табу, због свог израженог антисемитизма и чињенице да је имао ту несрећу да буде омиљени композитор Адолфа Хитлера. Иако је врховни суд те земље донео пресуду да би било каква формална забрана извођења Вагнерових дела била нелегална покушаји да се нека његова композиција изведе у концертним халама дочекани су протестима(мада се на радију може чути нешто од њега с времена на време, а пре 15-так година чак и читава опера "Холанђанин луталица").

Коментатори у Израелу и ван њега који су осуђивали поступак Израелског камерног оркестра су наводили читав низ разлога и оправдања за неформалну забрану Вагнера. Истина је да Вагнер није био једини антисемита међу композиторима и уметницима уопште, истина је да је у време које је живео антисемитизам био прихватљив у пристојном друштву, истина је да је умро 6 година пре него што се Хитлер родио, али...

Вагнерова дела се баве расном чистотом, супериорношћу германске Аријевске расе, славе ратништво и хероизам. Он сам је писао опере под утицајем познатог француског расисте Гобиноа, подучавао је натурализованог Немца енглеског порекла и потоњег зета Хјустона Стјуарта Чемберлена расној теорији, залагао се за владавину беле расе над другима, противио се демократији. Адолф Хитлер је био индоктриниран антисемитизмом преко његових опера и есеја и њима био инспирисан да отпочне политичку каријеру. Током Хитлерове владавине Вагнер се у Немачкој изводио на све стране, био слављен као највећи немачки геније и био је фактички званична музичка подлога Трећег рајха, а касније холокауста. Његова дела су се свирала у логорима смрти Аушвицу, Треблнки, Мајданеку...И на крају, сам Вагнер се залагао за истребљење јеврејског народа.

Скоро ниједна од тврдњи из претходног пасуса није истинита! Све су оне плодови урбаних митова, предрасуда, незнања и књига које су настале са циљем да се на овим претходним заради новац. Ево су, пак, чињенице...

Ниједна Вагнерова опера се не бави темом расе нити пропагира расизам(иако неке малициозне интерпретације тврде да "Парсифал" између редова провлачи претечу Хитлерове расне теорије). Основна тема која се у његовим делима провлачи је искупљење кроз љубав и борба између љубави и моћи.

Гобиноа је Вагнер упознао тек пред крај живота, 1880 године. Притом је скоро у потпуности одбацио његове расистичке теорије. А либрето за своју последњу оперу "Парсифал" је завршио 1877 тако да пада у воду тврдња како је под његовим утицајем у њу увукао расистичке конотације.(1) Што се Чемберлена тиче њих двојица се никада нису срели. Чемберлен га је једном видео преко собе али они нису разменили ни једну једину реч. Брак између Вагнерове ћерке Еве и Чемберлена је склопљен 1906. године, 23 година након његове смрти.

Хитлер је по свим релевантним изворима фанатични мрзитељ свега јеврејског постао током Првог светског рата, а у рат је отишао као ватрени љубитељ Вагнерове музике. Нема доказа да је Хитлер пре тог рата, или чак било када у животу, читао Вагнерове есеје међу које спада и злогласни антијеврејски трактат "Јеврејство у музици",а поуздано се зна да није имао приступ дневницима Вагнерове супруге Козиме у којој је она бележила скоро сваку његову реч и који су пуни антисемитских испада са његове стране. Хитлер у "Мојој борби" Вагнера помиње само на једном месту када констатује да је са 12 година након што је одгледао оперу "Лоенгрин" постао ватрени његов обожавалац. У својим говорима га никада није споменуо. Хитлерова прича по којој је добио просветљење да постане немачки вођа једне ноћи након што је одгледао оперу "Ријенци" је одавно раскринкана као пропаганда исто као и књига Хермана Раушнинга "Хитлер ми је рекао", у којој се виде једине изјаве Хитлера о Вагнеру као инспирацији, и за коју је британски историчар Јан Кершо, аутор хваљене двотомне биографије о Хитлеру, написао да је "толико мало аутентична да ју је најбоље потпуно игнорисати"(2).

Насупрот популарној легенди о свеприсутном Вагнеру на чије представе хрле запаљене нацистичке масе, у стварности, ако је веровати мемоарима Алберта Шпера, само је Хитлер био обожавлац композитора док друге он није интересовао, а нека његова дела су сматрана опасним(Алфред Розенберг је "Парсифал" сматрао негерманским јер је у њему препознао пацифистичке тонове и позив на саосећање). Број извођења Вагнерових дела у Немачкој у периоду 1939 године је опао за трећину у односу на 1933(3). И његове композиције у логорима се, у најбољем случају, нису свирале ништа више од композиција других уметника.

И коначно, у свом трактату "Јеврејство у музици" Вагнер се не залаже за убијање Јевреја већ захтева од њих тотално одбацивање сопствене традиције и германизацију, што је и сам навео у додатку за друго издање 1868. године. Одмах да се разумемо, у питању је културни шовинизам за сваку осуду(и који је делом био и дух времена) али се то не може поредити са хитлеровским "коначним решењем".

Погрешне представе о Вагнеру, међутим, доста тврдоглаво опстају. Иронијом судбине, од његовог антисемитизма је страдао највише он сам, заправо његова уметност. Због догађаја над којима није имао никакву контролу многи тек у пола гласа кажу да су љубитељи његове музике, која је са своје стране блаћена и подвргнута истрази и подозрењу као ниједна друга у историји.

Није то једина иронија која је везана за њега, а за чију заслугу имају догађаји после његове смрти. У Париз је 1895 године као дописник аустријске штампе стиже Теодор Херцл да би извештавао о афери Драјфус. Шокиран количином антијеврејског расположења у Француској долази до закључка да је једини спас за јеврејски народ стварање сопствене државе. Слободно време проводи у опери која је тих дана имала Вагнера на репертоару и тема искупљења која се налази у скоро сваком Вагнеровом делу је и те како дотакла Херцла. Посебно је био очаран опером "Танхојзер" и средио је да се Први ционистички конгрес у Базелу отвори уз звуке увертире ове опере. У свом дневнику је написао како "једино у тренуцима када на репертоару није био Вагнер су га обузимале сумње у исправност своје визије".

А један од делова те визије била је и грандиозна израелска оперска кућа, која би се специјализовала за Вагнерова дела. Ироничну црту тога, верујем, не морам да вам објашњавам...

-------------------------------------------------------------------------------

БИБЛИОГРАФИЈА:

(1) http://www.monsalvat.no/racism.htm

(2) Ian Kershaw, Hitler: Hubris, Hitler:Nemesis (2000)

(3) Brian Magee, The Tristan Chord: Wagner and Philosophy (2001)

13.10.11

Логичан исход

Нико не треба да буде изненађен поразом од Словеније и неуспехом у квалификацијама за Европско превенство. То је логична последица општег стања у фудбалу и око њега. Ових дана ће бити много анализа о томе и све ће се дотаћи једног или пар аспеката. Неки ће причати о слабој лиги, неки о катастрофалној одлуци да се отпусти Радомир Антић, неки о корупцији и криминализацији спорта. Све је то прича о појединачним стаблима која сакривају шуму.

Ствар је заправо у следећем: фудбал је једини спорт код нас у којем је корен ухватила култура импотенције, апатије, немоћи и самосажаљења коју већ читаву деценију у читавом друштву шири евроатлантска агентура на власти у Србији. Оваква појава се манифестује пре свега у струци чија је филозофија постала кукавичка и дефанзивна до апсурдних граница. А она почиње још у млађим категоријама. Јесте ли приметили да ми у Србији више не производимо "десетке", играче познате по томе да држе целу екипу у малом прсту, играче који дижу и спуштају ритам, играче врхунске технике, ексползивности и маште способне да једним потезом реше или преокрену токи меча? А имали смо их, још како! Већ читаву деценију једини који су у иностранству направили какве-такве каријере су или штопери или "радилице-тркачи". Да се разумемо, далеко од тога да не треба да имамо и такве, штавише, победничке, шампионске екипе морају да имају врхунске играче на тим позицијама. Али да се послужимо математичким речником, они су потребан али не и довољан услов за успех. Фудбал није егзактна наука, два плус два не дају увек четири и тактика сама по себи не доноси успех већ они који је на терену спроводе. Исто тако он није једнодимензионална игра, поред одбране постоји и напад и он је од кључне важности за победу. Играче способне за напад ми одавно не правимо. И коначно, фудбал је игра где понекад одлучује срце. Као тренер Интера Жозе Мурињо је у једној утакмици против Лећеа где дуго није успевао да пробије њихов бункер изменама довео до тога да је његов тим имао чак пет класичних нападача на терену и негде пет минута пред крај Интер је коначно дошао до жељеног гола. Када су га италијански новинари питали није ли мало превише ризиковао тиме што је нарушио тактички баланс он је одговорио да се понекад победа не извојева тактиком већ срцем.

Наша фудбалска филозофија је срце одавно избацила из ове игре јер је победу одавно избацила из речника и постало је битно "не изгубити", ма шта то значило. Отуда и помама за штоперима и "радилицама". А када екипу напакујете са таквима добијете 11 играча који се крећу на сличан начин и фактички сметају један другом, који када имају лопту у поседу делују као изгубљени у свемиру и не умеју да је задрже више од 20-так секунди, који када противник дође у вођство једноставно и када желе да изједначе или чак ни сами не верују да ће до изједначења доћи или нису способни да то учине изузев пуким случајем .

И раније је репрезентација оне бивше државе знала да омане и не оде на неко велико такмичење али бар је могла да се теши да је показала за око допадљиву игру и да има фудбалске мајсторе у својим редовима као и оне који чекају да их смене уколико је то потребно. Данас не постоји ништа што би евентуално могло да искупи репрезентацију, иза пораза у Марибору остаје пустош и безнађе које никакве козметиче мере у виду смене селектора или опроштаја неких играча неће отклонити. Неопходна је промена начина мишљења и филозофије. Доста више са јадиковкама типа "мали смо, немоћни смо" и слично! Фудбал је управо због тога што у њему технички слабили и мало талентовани противник има реалне шансе да победи.

Вратимо се стварању, пре свега, великих мајстора какви су били Шеки, Пижон, Пикси, Дејо(партизановци нека упишу своје еквиваленте у коментарима). Колико год су они продукт победничког начина размишљања, толико га они усађују у друге својим играма и танетом. Остало, ако му посветимо минимум пажње, ће доћи само по себи.

11.10.11

Нe стиже сунце одатле

Ових дана се са великом пажњом прати тзв. „Окупирајте Вол Стрит“ покрет у САД. Овај феномен је постигао то да коментатори у Србији, било национални, било евроатлантистички, сваки из својих разлога, углавном са симпатијама гледају на њега. У свеопштем једногласју око тога, које је последица предрасуда(са обе стране политичког спектрума) о приликама у Америци једино Небојша Малић се у Новом Стандарду усудио да плива узводно и наводећи нам шта заиста „окупатори Вол Стрита“ желе, показао да су симпатије преурањене па чак и погрешне.

Пише Малић:

Evo i zvaničnog spiska zahteva demonstranata:

1. Dizanje minimalne plate na $20 na sat i uvođenje carina na robu iz inostranstva;

2. Uvođenje državnog sistema medicinske nege sa zabranom privatnih osiguravajućih društava;

3. Garantovana primanja bez obzira na zaposlenje;

4. Besplatno univerzitetsko obrazovanje;

5. Ubrzani proces ukidanja fosilnih goriva i prelazak na alternativnu energiju;

6. Trilion (hiljadu milijardi) dolara investicija u puteve, mostove, itd.;

7. Trilion dolara za sađenje šuma, obnovu močvara i zatvaranje svih nuklearnih elektrana;

8. Ustavni amandman kojim bi se garantovala jednaka rasna i rodna prava;

9. Otvorene granice; svako može da živi i radi gde hoće;

10. Reforma američkog izbornog sistema po međunarodnim standardima;

11. Oprost svih dugova;

12. Ukidanje svih agencija za praćenje kredita;

13. Pravo svih radnika da kad god hoće pristupe sindikatu.

Posmatrač upoznat sa osnovnom logikom primetiće odmah šta nedostaje ovom spisku: zahtev za prekidanje inostranih ratova i povratak vojske u zemlju, i bilo kakav spomen vojne industrije. Nema ni zahteva da se ukine centralna banka (tzv. Federalne rezerve ili Fed) i prestane sa nekontrolisanom primarnom emisijom. Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba - zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili besplatni? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.


Малићевим примедбама и питањима бих додао неке своје. На пример, који су то међународни стандарди у изборном систему? Ко је тај што их утврђује? Чему уставни амандман о гарантованој расној и полној равноправности? Шта то уопште значи? Јер има нечега у савременој Америци што чини припаднике одређених етничких или расних група неравноправним пред законом? Да ли су демонстранти спремни да дозволе да ко год хоће живи у њиховој кући, што је,пракса коју хоће да уведу на националном нивоу? И ако је могуће, да наведу један једини рационалан разлог за забрану приватних осигуравајућих друштава(на страну што се тај захтев коси са неким од основних начела људске слободе)?

Даље Малић наставља:

Dok je nekada termin „kapitalista" označavao industrijalca koji se obogatio tako što je investirao (često posuđene) pare u inovativni proces proizvodnje ili inovativni proizvod - na primer Henri Ford - danas je arhetip kapitaliste Gordon Geko, negativac iz filma „Volstrit" Olivera Stouna (1987). Geko stiče svoje ogromno bogatstvo špekulacijama i lešinarskim komadanjem postojećih preduzeća, iza kojih ostaje pustoš i hiljade radnika na ulici, dok šačica hijena grabi sve što je od vrednosti. Prema teoriji bi investicione banke i brokeri na Volstritu trebalo da doprinesu najefikasnijoj raspodeli kapitala tako što bi ulagali u perspektivne proizvođače. Ali, da bi to funkcionisalo, potrebno je da rizikuju gubitak te investicije ako pogrešno izaberu. Ako ih od tog gubitka štiti država - kao što je uradio Buš 2008. a posle toga Obama - onda ne postoji nikakva motivacija da se ulaže razborito.


Оно где се моје мишљење разликује од Малићевог је у схватању политичких прилика у Америци. Малић је у великој мери у праву када са подсмехом говори о америчком званичном политичком процесу. Мислим, међутим, да је мало исфорсирао знак једнакости између „окупатора“ и покрета „чајанке“, феномена насталог на десном политичком спектруму који се повезао, или којег је кооптирала(видећемо у будућности који је опис тачнији) Републиканска партија у САД. Сам Малић каже да су захтеви „окупатора“ неразумни и у томе је у праву. С друге стране, „чајанка“ има заправо само један захтев: смањење јавног дуга и неконтролисане јавне потрошње. Он не само да није неразуман већ представља једино могућу економску стратегију у садашњој ситуацији у којој се нашла економија САД.

Према томе, да парафразирам Орвела, ако нада постоји, она је у популистичкој конзервативној десници, а не у пост-модерним левичарима који би да „окупирају Вол Стрит“. Једино се у њој могу видети клице очувања основних елемената социјалне и националне кохезије, елементарног здравог разума у економији па чак и у спољној политици и једино тамо постоји потенцијал који може да уништи садашњи систем.

Колико је та нада реална? Одређени разлози за оптимизам постоје. Рон Пол је пре десетак година причао причу „чајанке“ о потреби да се смањи дефицит и јавни дуг, а само пре три године, током председничке кампање 2008, су његови погледи на свет у најбољем случају сматрани егзотичним. Данас се, макар међу републиканцима, више не поставља питање да ли или не смањити јавну потрошњу већ како и у којој мери то урадити.

Опет, бројни су разлози за скепетицизам: реална снага и утицај "чајанке", свест о томе које су све мере неопходне, спремност да се иде до краја у њиховом спровођењу су и даље непознаница, као и колико је она заиста аутентичан народни покрет, а не параван иза којег стоје неки, да их онако по српски назовем, тајкуни. Најважнији од њих је питање може ли тзв. „чајанка“ да препозна праве непријатеље.

Овде бих се вратио на пример капиталисте савременог доба који је навео Небојша Малић, Гордона Гекоа из филма „Вол Стрит“. Однос према том филму илуструје зашто америчким републиканцима и конзервативцима у потпуности пристаје надимак „глупа партија“. Коментаторима конзервативцима и републиканцима је, наиме, било довољно да виде на списку глумаца левичарске иконе Чарлија и Мартина Шина као и да прочитају синопсис па да филм прогласе за „левичарску пропаганду“ и да узму „капитализам“ и „капиталисте“ у заштиту. Када би их неко, међутим, прозвао да су у џепу истих они би најчешће љутито и увређено одговорили са подацима(истинитим, да не буде забуне) да су банкари Вол стрита једни од највећих донатора Демократске партије, чудећи се при том зашто је то тако када им демократе, ето, дижу порезе док, они, републиканци, их смањују. Шизофреност такве позиције и таквог начина размишљања републиканцима и конзервативцима не допире до мозга ни у најмањој мери.

Да умеју од дрвећа да виде шуму схватили би да је контрадикторност позиције банкара који финансирају партију која им повећава порезе то само на први поглед. Пажљивији поглед на целокупну слику показао би да су већи порези мала цена која се привремено плаћа за етаблирање система у којем би они били главни, основни и незамењиви актер. Више од уништавања послова и предузећа, акције људи као што су Гордон Геко усмерени су, у дослуху са државном влашћу, на то да се убије и сама помисао да може бити другачије, да се људи у недостатку перспективе окрену разним „доброчинитељима“ и социјалним програмима као једином излазу, све док се не створи критична маса таквих и а са њом и култура апатије и зависности од моћних, култура зависности и апатије коју својим захтевима, свесно или не, „окупатори Вол стрита“ желе додатно да учврсте.

Стога, не само да америчка конзервативна десница не треба да брани Вол стрит већ, напротив, треба она да буде прва која ће на њега да јуриша! Она за то има далеко више разлога од „окупатора“, јер данашњи Вол стрит је антитеза свега онога што за шта популистичка конзервативна десница оличена у „чајанци“тврди да се залаже: мањи уплив владе у економију и свакодневни живот, одговорност у пословању, живот у оквиру реалних могућности, финансирање из реалних извора и слично. Све док то не схвати тешко да ће моћи да донесе бољитак друштву.

А нама прича нека је (по ко зна који пут) за наук да не треба да трчимо пред руду са исказивањем симпатија за некога ко нам се на први поглед свиди.

ДОДАТАК: Нисам напоменуо оно што је Малић написао о подршци коју сорошевске организације дају „окупаторима“ јер сам мислио да то није доказ да је покрет параван за Сороша. Како Нови Стандард открива, међутим, ствар је много гора од чињенице да им је Сорош пружио подршку и чини се да је читав покрет настао управо у његовој радионици. То значи да ниједан нормалан Србин не треба да има са тим било шта. А коментатори са национално-патриотске сцене треба о томе да обавесте јавност како сличне преваре не би код нас могле да се реализују.

6.10.11

То су, заправо, увек и радили

Јуче сам написао како су евроатлантистички гласноговорници ушли у фазу покушаја уништавања свега што је остало да вреди у српском народу. Мислим да се нисам прецизно изразио, односно моја тврдња није сасвим тачна. Они су заправо то радили одувек, откако су постали фактор у друштву.

Да боље промислим подстакао ме је један веома проницљив цитат америчког конзервативног аутора Лоренса Остера који је пре десетак дана написао:

У извесном смислу сврха модерног либерализма је да друштво учини толико одвратним и пуним мржње да једноставно престане да нам буде стало до њега.


И раније сам хтео да на блогу мало прокоментаришем ову мисао али једноставно не бих стигао. У општем смислу ова реченица мени у великој мери диже морал. Не кријем да је било тренутака када сам помишљао да од свега дигнем руке али сам и онда схватао да евроатлантисти управо то и желе, а Остеров цитат је само на одговарајући начин то осећање уобличио. Стога им немојте ни ви пружити то задовољство.

Осим овог општег подсећања, као што већ рекох, реченица има и једно конкретно. Сетио сам се заправо да је у деценији владавине евроатлантиста урушен ауторитет скоро сваке институције. Пре десет година војска и црква су уживале поверење огромног дела народа, данас војска скоро да не постоји а црква делује дезоријентисано и млако. О њиховом блаћењу српске историје и културе да и не говоримо. Једино што је позитивно успело да се издигне у Србији протеклих година је оно што евроатлантисти нису дотакли, нешто зато што су га сматрали теретом(Срби на Косову и Метохији), нешто зато што су мислили да ће се без њих урушити само од себе, што су мислили да је безначајно или што су мислили да на њему неће моћи да се заради(спортске репрезентације, Новак Ђоковић, Милорад Чавић). Данас, када им се свет обрушава, почињу да схватају своју заблуду и покушавају, баш као што је Остер написао, да нам и то мало доброг на све начине огаде и да код нас створе апатичну равнодушност према свему.

Али, као што рекох, време њиховог утицаја је прошло, прозрели смо их. И сваким даном све више показујемо да нам је стало, упркос свему. Следећи корак је да се почне изградити нешто на рушевинама које су нам они оставили. Рецепт знамо, показали су нам Срби са Косова и Метохије и спортисти: што даље од евроатлантизма и његових експонената.

5.10.11

Сишли су у бункер

То значи да је за њих стварност(читај: неизбежна пропаст жутог евроатлантистичког режима) постала превише болна да би се човек са њом суочио и повукли су се у свој свет фантазија. Први знак био је пребројавање наводних „руских људи“ у Србији у листу „Данас“ уз изношење фантастичних и здравом разуму увредљивих прича о Русима и Русији.

Брзо се међутим прешло на извршење њихове верзије vernichtungsbefehl-а(*). Јуче је у истој новини изашао један чак и по канализационим стандардима евроатлантистичке штампе љигав и огаван чланак у којем се покушава облатити Новак Ђоковић. У недостатку бољег морам употребити енглески термин „character assasination“( „атентат на карактер“) да би адекватно описао гадост коју је мржњом помућени ум успео да смисли и коју су моралне ништарије у уредништву пустиле на ступце(истини за вољу, да имају морала не би радили у „Данасу“). У оваквим случајевима се обично каже да је тешко издвојити део који се по одвратности истиче али морам рећи да је део у којем се каже како у Ђоковићевим сусретима са Надалом половина Србије навија за Шпанца дно дна. Уопште не сумњам да аутор и идеолошки истомишљеници му бодре Надала против Ђоковића(јадни Рафа, какви све паразити покушавају да се хране на његов рачун) јер њихова мржња према свему што је српско је управо то и они никако не могу да поднесу да припадник народа којег толико мрзе седи на самом врху у својој делатности и њоме суверено влада. Као и оној шкорпији из приче, њима је то у природи, не могу против ње. Гадно су се, међутим, преварили око својих бројки, дивизије којима командују из бункера не постоје, ослободиоци незадрживо напредују.

Није за „Данасом“ хтела да заостане ни дежурна мирођија у свакој антисрпској чорби у последњих 20 година. Реч је, погађате, о Вуку Драшковићу. У најновијем иступању више и не крије да има улогу портпарола Хашима Тачија и НАТО-а. Славодобитно најављујући нову „Олују“ за Србе, уз неизбежне клевете на њихов рачун настале у кухињи западних спин-доктора, он се још усуђује и да упозорава српски народ да случајно не искаже огорчење наспрам својих џелата. Сваки даљи коментар на рачун ове жалосне карикатуре од човека и моралне нуле је сувишан. Једино га треба показивати као доказ у прилог тези да и када се дотакне дно може да настави да се тоне.

Дакле, више и не крију да им је задатак да блате и покошају да униште све што је вредно међу Србима. Од њих, међутим, на сву срећу, ништа више не зависи. Нико нормалан више на њих не гледа као на легитимне чланове овог друштва и лудачка маргина, а вероватно и робија, им је неизбежна судбина. Само, треба пожурити са тим...

(*)vernichtungsbefehl је назив за наредбу коју је Хитлер издао у последњим недељама рата, а по којој је требало пред надолазећим савезницима уништавати целокупну инфраструктуру Немачке, путеве, пруге, луке, мостове, електричне централе, водоводе и слично. Подређени су, међутим, одбили да ово изврше.

3.10.11

Победа је већа него што се мисли

Када је прошле године уз херметичко затварање центра града и пратеће нереде ипак одржана тзв. парада поноса трезвени људи су указали да су реакције јавности на њу биле изразито негативне, да су симпатије биле на страни оних које су режим и његови гласноговорници у медијима називали „хулиганима“ и да наредних најмање 10 година неће због тога бити нове параде. Као и обично, таквима ако је и дат простор у јавности то је било само зато да би их исмејали.

Већ при најави датума, а то је било пре догађаја на Косову и Метохији, било је јасно да ће отпор бити још јачи ове године. Насиље окупационих снага над Србима само је појачало анимозитет према једној манифестацији иза које су стале не само домаће антисрпске НВО већ и потпуно непримерено амбасаде земаља евроатлантистичких структура. Кап која је препунила чашу било је бахато саопштење немачке амбасаде издато дан након покушаја покоља Срба на прелазу Јариње у којем се безмало наређивало одржавање параде па шта кошта нек' кошта. Да ли је то било превише чак и за евроатлантске слуге или су схватили да је народ тиме до те мере изиритиран да је постало немогуће предивдети његову реакцију, тек донета је одлука да парада не може да се одржи.

Јасно је да је победник нормална и здрава Србија, али та је победа већа него што многи мисле. Не само зато што је откривено да се режим, као што рече Сиви Соко, више плаши сопственог народа него евроатлантиста, већ због тога што је у већини људи сазрела свест да су евроатлантисти непријатељ и да нам мисле зло. Сад само треба да почнемо да се понашамо у складу са тим.