27.11.11

Викенд Вангер - "Лоенгрин " - In fernem Land

"Лоенгрин" је једно од ранијих Вагнерових зрелих уметничких дела. Премијера је изведена 1850 у Вајмару под диригентском палицом Франца Листа јер је Вагнер тада био политички изгнаник. Синпосис можете прочитати овде. Први клип Лоенгринов монолог из трећег чина у којем открива свој идентитет, назван "Gralserzahlung" или "In fernem Land". Изводи га немачки тенор Бен Хепнер.



А затим, једна од најчувенијих мелодија на свету. Колико је вас знало да је то Вангерово дело?



"Лоенгрин" је изведен и у Србији, током 1920-тих. Лично бих млађим особама које се тек упознају са Вагнером препоручио баш ову оперу као прву коју би требало да погледају јер ни прича ни позадина нису претерано компликоване.

12.11.11

Викенд Вагнер - Увертира за "Ријенци"

"Ријенци" спада у тзв. младалачка дела Рихарда Вагнера. Оно није у његовом типичном стилу већ у стилу француске велике опере. Касније, када је Вагнер развио свој стил и теорију одрекао са "Ријенција"(као и друге две младалачке опере "Вила" и "Забране на љубав") али је упркос томе "Ријенци" био веома популаран све до Првог светског рата, на Вангерово опште чуђење. Овде дајем увертиру за оперу која се и данас често изводи као концертно дело, овога пута од стране Лондонског симфонијског оркестра по палицом Клауса Тенштета.



Синопсис за "Ријенци" можете видети овде.

5.11.11

Викенд Вагнер - "Мајстори-певачи из Нирнберга"

Одмах да вас упутим на синопсис, пошто ће ово бити мало дужи пост.

Да почнемо од увертире. То је мелодија која ме је учинила вагнеријанцем, друга његова композиција коју см чуо(прва су биле, наравно, "Валкире"). Изводи хор Бечке филхармоније уз палицу Кристијана Тимелмана:



Са почетка идемо на сам крај, трећи чин пета сцена, хор "Wacht auf! Es nahet gen den Tag". Песму је иначе написао историјски Ханс Закс и то је једини случај да у Вагнеровој опери део либрета није његов.



Победничка песма, популарно названа "Preislied" или "Morgenlich leuchtend im rosigen schein". Изводи га немачки хелденстенор Макс Лоренц вероватно најбољи којег је Немачка икада имала. Продукција Бајројт 1943. Можда ће датум некима да засмета али ово је најбољи "Morgenlich leuchtend" којег сам чуо и којег ћу вероватно икада чути. Одломак се завршава непосредно пре почетка завршног монолога Ханса Закса.



Макс Лоренц је изузетно занимљива личност. Могао је да пева било коју Вагнерову улогу, и Лоенгрина, и Танхојзера, и Зигфрида и Парсифала. То што није у рангу са Карузом, Слезаком, Мариом дел Монаком и другим легендама је зато што је био жртва кинеске клетве "Дабогда живео у занимљива времена". Лоренц је добар део каријере провео у Трећем рајху иако не само да није био нациста већ је био неподобан по две основе: био је хомосексуалац и да би прикрио ово прво оженио је Јеврејку. Чак је и сам Хитлер био спреман на оба ока да зажмури на ово и Лоренц је мање-више несметано певао до краја рата.

И коначно, завршни монолог Ханса Закса и омаж народа немачким мајсторима-певачима и Заксу. Изводи Бернд Вајкл, продукција Бајројт 1984.



Лично, уколико неко жели да први пут погледа једну целу Вагнерову оперу, препоручио бих да почне од "Мајстора-певача" због динамичности радње и певљивих мелодија.

4.11.11

Вагнер пренесен на нашу и општу стварност – „Мајстори певачи из Нирнберга“

„Стога кажем вам:
Поштујте своје немачке мајсторе
и тако ћете призвати добре духове
и поштујте њихов труд
чак и ако у прах
пропадне Свето Римско Царство
за нас остаће и даље
света немачка уметност“

- завршни монолог Ханса Закса, трећи чин, пета сцена, „Мајстори-певачи из Нирнберга“

„Мајстори-певачи из Нирнберга“ је по много чему специфично дело Рихарда Вангера. Она је његова једина комедија од свих музичких драма(комична опера „Забрана на љубав“- „Das Liebesverbot“ из 1836 се не рачуна јер ју се одрекао), једина која се дешава на месту за које се поуздано зна да је постојало, једина где у радњи нема никаквих натприродних бића или сила и једина која за главну личност има особу која је историјски заиста постојала: Ханс Закс је био чувени песник-обућар из Нирнберга који је живео у 16. веку. Поред овога, Вагнер је у њу вратио неке традиционалне оператске елементе које се трудио да избаци или сведе на минимум у претходним драмама. „Мајстори-певачи“, поред неколико хорских спева(„Johannistag“, „Wacht auf“), садржи и квинтет(„Selig wie die Sonne“), па чак и плес. Треба рећи, пак, да сваки од ових елемената има своју улогу и наративну сврху.

„Мајстори-певачи“ уједно имају највише симболике пренесене из Вагнеровог личног живота. Валтер фон Штолцинг, витез из Франконије и самоук певач који покушава да постане мајстор-певач у Нирнбергу и поред тога што се не придржава традиционалних, компликованих правила гилде је у великој мери алегорија на Вагнерова музичка путешествија, његов изазов који је упутио владајућем музичком естаблишменту свог времена, његово одбацивање традиционалних мерила и елемената као и презир према елитизму којим је класична музика, поготово опера, одисала уз жељу да се она много више приближи обичном народу и његовом духу и да само повезана са тим духом музика може да оствари истинску креативност и вредност.

Приказ таквог става долази на самом крају, када Штолцинг отпева победничку песму(„Morgenlich leuchtend im rosigen Schein“) која, и поред тога што криши практично сва традиционална правила, својом лепотом до те мере очарава како мајсторе-певаче тако и народ који акламацијом захтева да се Штолцингу додели награда(хор који пева „Reich' ihm das Reis, sein sei der Preis“ – „дајте му венац, његова је награда“) и да се сместа прими међу мајсторе-певаче(„Auf, Meister Pogner! Euch zum Ruhm,meldet dem Junker sein Meistertum!“ – „устајте мајсторе Погнеру, учините витезу част и учините га мајстором-певачем“). За Вагнера врховно мерило уметности било је колико је дубоко у стању да дотакне душу обичног човека, а не поштовање наводних правила.

Није, међутим, само Вагнерова животна музичка борба пренесена на сцену у „Мајсторима певачима“ већ и његово моментално душевно стање, све веће разочарење у немачки политички национализам које га је обузимало тих година (1860-те) као и уопште цинизам приликом размишљања и које се огледа у првобитном Штолцинговом одбијању да постане мајстор-певач. Ханс Закс тада једним емотивним монологом упозорава Штолцинга да је његова уметност, иако иновативна, оригинална и истинска, вредна једино у оквиру ширег контекста националне уметности и да он нема право да се са ниподаштавањем односи према традицији па макар неки њени делови изгледали застарело и круто. Вагнер је ове речи врло вероватно упутио како уметницима и људима уопште, тако и самом себи и, што је за њега била реткост, придржавао се поруке које је слао кроз своју музичку драму, чак и више него што је требало. Управо је и музичка драма „Мајстори-певачи из Нирнберга“ његов својствен начин да се директно укључи у контекст немачке уметности као целине.

Уопштено, порука „Мајстора-певача“ је, поред упозорења против културног егоцентризма и нефлексибилности како са стране ауторитета тако и од стране самих уметника(две стране се у драми, што би се рекло, нађу негде на средини), да су култура и уметност коначна и врховна одлика једног народа, нешто што превазилази државно уређење и политику, што надживљава и предживљава сваку несрећу и беду коју владари и политичари могу да нанесу сопственох земљи. Иронијом судбине, управо је немачка уметност, а у оквиру ње највише сам Вагнер, морала да трпи од незгодних и непријатних политичко-историјских асоцијација. Чињеница да су успели да у великој мери то превазиђу, и поред малициозних покушаја да се неприродна апропријација Вагнерове уметности од стране нациста одржи у животу, не само од следбеника Хитлерове идеологије(о томе опширније у неком од следећих текстова о Вагнеру), најбољи је коментар на њихов допринос људском духу и цивилизацији.

Где се у „Мајсторима-певачима“ може видети алегорија на нашу стварност? Па зар немамо ону нашу изреку „Песма нас је одржала, њојзи хвала“? Народна уметност, наше јуначке песме, надживеле су и Косовски бој и пад Смедерева и бројне буне и устанке и биле не само сведок догађаја већ и чувар духа и сопствености српског народа. Без њих не бисмо више постојали, ово није хипербола већ чињеница. Ми Срби смо један од најбољих примера да све док смо имали нашу „свету српску уметност“ није било бојазни да ћемо пропасти. (мала дигрсија: како је Вагнеров свет препун ироничних обрта, вероватно најбоља потврда његовог става да уметност превазилази све је управо народ којег је оптуживао да није способан да створи истинску уметност, Јевреји).

То је било у историји. А данас? Данас се народна традиција исмева, презире и труди се да се на сваки начин потисне не само из јавности већ и из себе. Културна тзв. елита овде мисли да је богом дана и да ништа пре њих није постојало. Њихово стваралаштво нема никакву сврху осим давања одушка њиховом бесу и мржњи и исказивања најмрачнијих, приземних страсти. Њима не пада на памет да се својим стваралаштвом повежу са публиком, да проникну у њен дух, да дотакну њене унутрашње, скривене емоције њима је циљ да је лупају својим ставовима по глави истовремено говорећи како је глупа и примитивна уколико не жели да их прихвати.

А што је најтужније, чак ни у тој осионости и ароганцији нису оригинални већ су само врло лоша копија сличних назови елита из евроатлантског света, оних који полако убијају, ако већ и нису убиле, истински дух сопствених народа и земаља. Уопште, данас у уметности имамо ситуацију која тешко да је забележена у људској историји, да уметничке и културне елите добровољно и у дослуху са властима исказују њене идеолошке тежње, а потпуно насупрот жељама и осећањима становништва. Овако нешто није запамћено чак ни у ноторно тоталитарним режимима као што су нацистичка Немачка или СССР. Овај други је поготово иза себе оставио Ејзенштајна, Тарковског, Шостаковича, хор „Александров“ и „Каћушу“, личности и дела који ево 20 година након што се у прах распало совјетско царство изазивају дивљење широм света. Шта ће иза себе да остави евроатлантска империја након што се распадне? Ништа. И добро је и логично што је тако, јер „света евроатлантска уметност“ не постоји. Оно што је изиграва је тотално одвојено од духа и менталитета народа, баш као и евроатлантска творевина за чији рачун индоктринира људе, и као такво ће пасти у заборав. Биће занимљиво једино идеолошким носталгичарима, историчарима и пасионираним љубитељима егзотичних уметничких дела. Управо такву судбину ће имати и огранак евроатлантистичке назови уметности у Србији. Јер Ханс Закса који ће да их упозори да поштују старе мајсторе, ако и има, гласноговорници евроатлантизма врло брзо ућуткују етикетама и увредама, а они којима је упозорење упућено са презиром на њега гледају.

А након њихове пропасти? Шта друго него поново повезати покидане нити са традицијом и кренути з почетка. То је најбољи начин да заиста оставимо свој траг и у времену садашњем и у историји. Уосталом, оно мало уметника што допре до стране публике то чини управо зато што се ослања на народну традицију, чак и ако су васпитани у супротиом духу и ако до спознаје о важности традиције дођу случајно. Стога и ја кажем: поштујмо наше српске мајсторе.

1.11.11

Како се заштити од себе?

Дивљачко линчовање пуковника Гадафија, уз такође дивљачко радовање том догађају од стране америчких и НАТО званичника, ме је подстакло на размишљање. У данима око петооктобарског пуча по "ослобођеним" телевизијама сте могли да видите како славодобитно дефилују кадрови линча Драгољуба Милановића кога су идеолошки посленици "демократских промена" претходно уредно демонизовали у претходном периоду. Тог тренутка, уколико сте имали још имало људског у себи, без обзира да ли сте били противник "револуционара" или сте суспендовали логику и здрав разум и одлучили да пређете преко свих огавних ставова и асосцијација истих из чисте мржње према Милошевићу, сте знали да преврат неће на добро изаћи и да од обећања о уређеној и "нормалној" Србији нема ништа.

Тај актуелни догађај који нас је подсетио на неке наше из прошлости намеће нови проблем пред националне снаге у управљању пост-жутом Србијом: како заштитити ослобођење од "ослободилаца" односно како избећи да нам се деси Либија или понови "случај Милановић". Што је најгоре, тај проблем уопште није безначајан. Тужно је, заиста, да заштита физичког и људског интегритета представника евроатлантског режима постаје један од примарних задатака власти будуће слободне Србије, али то тако мора бити, из више разлога.

Историјски гледано, успели национални преврати, односно они који су успели да очувају националну и друштвену кохезију, су једино они где је представницима ансијен режима дозвољено да у миру, макар уз одређене рестрикције, проживе остатак живота, ма шта да су урадили док су били на власти. Најбољи скори пример је Чиле који је дозволио Пиночеу да последње дане проведе на свом имању и који је данас најстабилнија земља Јужне Америке. Шпанија није судила ниједном министру Франковог режима, Кастро никада није тражио Фулхенсија Батисту, а из даље прошлости имамо примере Наполеона или енглеског краља Џејмса Другог.

Супротни примери су, међутим, далеко бројнији. Најпознатији су свакако Француска и Русија чији су револуционари погубили владаре тих земаља и тиме посејали деценијско семе подела, нестабилности и несрећа, семе чије су плодове могли да сасеку једино личности које су касније успоставиле облик владавине сличан оном против којег се револуција борила(Наполеон и Стаљин). Румуни мисле да су боље живели у време стрељаног диктатора Чаушескуа него данас. Бенито Хуарез је водио праведну борбу за ослобођење Мексика од европских, превасходно француских, узурпатора али стрељање некадашњег цара Максимилијана био је увод у диктатуру Порфирија Дијаза, а затим и револуцију Панча Виље и деценије фракцијских борби које су следиле од којих се Мексико и дан данас опоравља. Оливер Кромвел је погубио краља Чарлса Првог, а република коју је завео била је само параван за његову личну диктатуру и која се распала одмах након његове смрти иза које је следила рестаурација Стјуарта као једина алтернатива хаосу и новом грађанском рату.

Примери из историје су, као што већ рекох, само један од разлога. За друштво које се тек успоставља јако је битно које понашање дефинише његов настанак јер ће оно бити основа и узор за њено понашање у будућности. Државни револуционарни покрети који су на почетку своје власти дозволили да њихови обични следбеници дају одушка нагомиланој мржњи и атавистичким страстима, ма колико та мржња према ансијен режиму била оправдана, на крају не би успевали да успоставе било какав облик стабилног, моралног и на закону заснованог функционисања заједнице и врло често би доживљавали судбину оних које су свргли, било од унутрашњих или спољашњих снага. Систем чији је примарни извор арбитрарно или под притиском беса масе дељење правде не може да се нада да ће временом бујицу успети да укроти и усмери у корито легалитета и легитимности.

И коначно, квалитет заједнице није у томе колико је строго спремна да кажњава већ у коликој је мери спремна да буде милостива.

Тачно, и у милости и праштању, баш као и у кажњавању треба имати мере и никако овај мој текст не треба схватити као позив да се једноставно пређе преко антисрпског и антидржавног деловања владајућих евроатлантиста нити да се њихов пад са власти третира као нормалан догађај у вишепартијској демократији. Евроатлантисти нису легитимна српска политичка организација и никако их не треба третирати као такве. Шта дакле урадити са њима? Како их осудити, а да то не буде преко нео-јакобинских скупштина/трибунала или "народних судова" који би пресуду суштински препустили руљи(што можемо видети на примеру Хоснија Мубарака)или, не дао Бог, онако како су они судили Драгољубу Милановићу(не само петог октобра већ и после)?

Да бисмо имали представу о томе морамо знати шта се заправо мора осудити. Осуди нове, патриотске, власти, и то најстрожијој могућој, треба да буде изложени идеологија и начин мишљења евроатлантизма као и систем коју су они покушали да створе у сфим сферама живота уз обавезно јавно разобличавање његових истинских постулата и циљева. Она треба да буде изражена у формалном смислу, декларацијом у законодавном телу или чак и да се уведе у нови устав, а власт евроатлантиста проглашена друштвено-историјском аномалијом. Ово треба да прате конкретне мере спречавања да се евроатлантизам поново појави као значајан фактор у животу нације, пре свега проскрибовањем евроатлантистичких организација као и њихових вођа и функционера до одређеног нивоа у виду својеврсног добровољног(и оног другог, ако треба) егзила у приватан живот где би им било забрањено иступање, давање интервјуа или било какво друго друштвено-политичко деловање. За узврат, нове власти би одустале од било каквог формалног судског гоњења представника бившег режима и гарантовале им живот, имовину стечену пре доласка на власт и личну безбедност и интегритет. Осудимо систем и начин мишљења, поштедимо појединце.

Могуће је да се многи моји читаоци неће сложити са овим и да ће посегнути за оном латинском "нека буде правда, па макар се и небо срушило". Стари Римљани су имали многе мудре пословице али ову дефинитивно не бих сврстао у такве. Јер ако се небо сруши, да ли је то заиста правда?

И има ли боље, строжије и праведније осуде евроатлантизма и његових следбеника од стабилног, функционалног и моралног друштва заснованог на вредностима која су сушта супротност онога што та идеологија проповеда?