31.12.12

2012: испунила очекивања у лошем, не толико у добром

Последњи дан 2012. По некима, он није требао ни да се деси.  Најгоре што се десило је да смо добили доказ о томе колико неки људи могу да буду лаковерни. Мада, за то као доказ већ имамо изборе. 

Ова година је једна својеврсна мешавина када се ради о томе да ли су испуњена моја очекивања или не. На жалост, оствариле су се углавном песимистичке процене, и то највероватније зато што се углавном радило о сигурним исходима око којих су сумњу имали само тзв. аналитичари. 

"Промене" у Србији су се десиле али се испоставило да је реч само о измени сценографије и глумаца у истој, старој, лошој представи. Било је неких назнака да ће можда бити другачије, али првобитна процена се показала као тачна

Што се света тиче, Египат сигурно клизи ка исламистичкој диктатури иако је Муслиманској браћи у једном тренутку превелики залогај застао у грлу. У Сирији је мање-више све по старом укључујући и чињеницу да се неки иначе добронамерни људи држе превазиђених клишеа и категорија иако истина све више излази на видело. Нисам много коментарисао изборе у САД пошто они ем ништа битни не би променили, ем нисам појма имао ко ће да победи пошто је било јаких аргумената у оба правца. Након избора, било је логично да се још жешће крене са наметањем глобалистичко-либералне идеологије. Овога пута се чак ни привид пристојности не одржава, па се не преза ни од митинговања на дечјим гробовима, демонизације и дехуманизације противника, па ни отворених претњи смрћу. У свему овоме се, међутим, крије и могућа клица пропасти "прогресиваца" јер је могућност да и они као и њихови пандани  у Египту претерају и изазову гнев великог броја становништва прилична.

Нисам испунио своја лична очекивања око блоговања, поготово пред крај године. Пословни и приватни разлози једноставно нису остављали времена за блог. Многи текстови о разним темама као што су савремена политика и иделогије које чине њене темеље, историја, Вагнер, спорт нису одмакли даље од основних теза, а неки су написани у журби и након дубље анализе су се испоставили неадекватним у интелектуалном и суштинском смислу. Надам се да ћу бар неке од њих успети да прерадим или довршим.

Свим читаоцима желим све најбоље у 2013. 

26.12.12

Логично

Најновији прилог за подсмех на рачун новокомпонованих "држава" насталих на цепању и уништавању српског националног простора стигао је од "председнице Косова" која је честитала   Ускрс уместо Божића локалном римокатоличком надбискупу. 

Кад човек престане да се смеје схвати да је овакав "гаф" заправо очекиван и сасвим логичан. Како очекивати да неко ко свој ентитет и идентитет заснива на лажима и фантазијама уме да поштује истинску традицију ма чија била? Честитање Ускрса о Божићу је савршен доказ испразности и неприродности "државе Косово", ентитета без корена и традиције који постоји само због и захваљујући интересима сила које не долазе са ових простора и који ће нестати заједно са том силом. 

На нама је само да тај тренутак дочекамо спремни.  

21.12.12

"Ћути, могло је и горе"

Након разних најава о фамозној "платформи о Косову" које су се у штампи могле прочитати након што је она (не)званично објављена човек скоро да није могао а да не посегне за клишеом из наслова. А још након што се прочита реакција Данијела Сервера просто будете у искушењу да кажете да ако се њему не допада значи да и није тако лоша. 

Треба, међутим, донети сопствени закључак без освртања на мишљења других. Такозвана платформа се може оценити у свом теоријском и практичном делу. Она је на папиру, хајде да будемо великодушни, папазјанија досадашњих двосмослених ставова и идеја које су у јавност износили властодршци. С тим у вези, некако је најтачнија оцена ДСС-а.

У пракси, међутим, имамо на делу наставак политике евроунијаћења. Чињеница да је документ,   какав је да је, прво представљен страним амбасадорима па тек онда посленицима Скупштине и јавности довољно говори. А постоји и прича како документ има две верзије,  једну за унутрашњу употребу срачунату да примири јавност незадовољну наставком евроунијаћења, једну за странце.

Шта нам преостаје? Нада да је људима и дефинитивно "пукао филм" и да им је мука од испирања мозга ЕУропом, као и чињеница да је Бог наше непријатеље учинио моћним али  и изузетно глупим

17.12.12

Губитак људскости

Сви су већ чули за ужасан масакр деце у градићу Њупорту у америчкој држави Конетикат. Као оца вест ме је погодила и нисам могао да не саосећам са децом и њиховим родитељима.  

Оно што ме је, међутим, растужило и прилично разочарало су реакције неких људи у Србији на ову вест. На форумима и друштвеним мрежама код значајног броја људи провејава равнодушност, релативизам или чак и злурадост. "Они нису жалили за нашом децом 1999. и не жале данас за децом у Ираку и Либији", "То им се враћа заратове које воде по свету", "Тако је то када се створи болесно друштво, што сејеш то и жањеш". 

Последње две реакције још и имају колико-толико рационалан основ. Ја сам апсолутно за то да се истраже друштвено-политички фактори који су потенцијално довели до овакво трагичног догађаја, али циљ тог и таквог размишљања и истраживања није да се сам злочин релативизује већ да се у будућности нешто тако спречи.

Што се прве реакције тиче, она на први поглед изгледа разумљива или чак прихватљива са тачке гледишта некога ко је директно пропатио од америчке политике. Уколико се, међутим, у
човек дуби у логичку и филозофску основу таквог размишљања може лако да види да је оно са више страна проблематично. Чак и да поуздано знамо да су родитељи те деце имали негативан став према српском народу током деведесетих и да су подржали агресивни рат који је Клинтон повео против нас, због чега деца рођена после тога треба да плате цену тог злочина? И да ли то што се просечан Американац можда није саосећао са нашом убијеном децом оправдава или чак  пружа једну својеврсну индулгенцију за недостатак елементарног људског саосећања код нас? Зар то не би била потпуна и коначна победа непријатеља, већа од било каквог територијалног добитка на наш рачун, да нас претвори у оно што је он сам и тиме добије потврду за све лажи које је о нама изрекао?  

Последњу проповед пастора Грисендорфа су дежурни антисрби нападали као фалсификат. Не желим да верујем да су били у праву и да је сваки остатак тог духа у нама убијен.    


14.12.12

Осамнеаести бример Александра Вучића

Наслов је игра речи на један од есеја Карла Маркса "Осамнаести бример Луја Наполеона Бонапарте" који садржи једну од његових најцитиранијих реченица(а која је парафраза Хегела) да се историја одиграва два пута "први пут као трагедија, а други пут као фарса".

Код нас, међутим, веома често и оригинални догађај буде фарса што је једини термин адекватан да би описао својевремену хајку на Богољуба Карића и уништење његове империје. Као и данашње хапшење Мишковића, и ондашње бекство Карића је служило за скретање пажње јавности. За наводне Карићеве малверзације није одговарао нико, а данас су он и неки од његових тадашњих прогонитеља партнери у власти. 

Разлика је, међутим, у догађајима које треба заташкати, а који су овога пута много злокобнији од оних који су се желели прикрити прогоном Карића. Овога пута није у питању заштита тајкуна блиских власти и уништење њихове конкуренције, већ уништење темеља државе и народног бића.

Мишковић је савршен жртвени јарац помоћу којег власт може да дође до преко потребних политичких поена. Годинама уназад он је постао својим понашањем симбол свега што не ваља, како у економији тако и у друштву уопште: бахато богаћење док огромна већина сиромаши, монополска позиција и њено максимално искориштавање, осион однос према подређенима, слабо плаћен рад који је често трајао преко сваке разумне мере... Све је то у обичним људима створило потпуно оправдану омразу према Мишковићу, његовој породици и његовој компанији и као резултат тога велики број људи данас не може да сакрије задовољство што је "Мишко" коначно долијао.

За то време "пузајуће" признање тзв. "Косова" које је бвши режим отпочео је стало на ноге и сада под новима почиње да корача сигурним корацима, а обећања и гранције које је пружила назови влада Србије Србима на Косову и Моетохији нису ни обећала ни гарантовала ништа, баш као и она која су тој влади стигла из Брисела.  Уз све парадоксе који су се претходних година дешавали у Србији, прети нам поврх свега и тај да се поменута хегелијанско-марксистичка максима потпуно обрне и да нам се прво деси фарса, па онда трагедија.

А да не буде тако, отпор мора почети одмах, и то тако што се не сме дозволити да властодршци основно питање убаце у позадину јавног дискурса. Стога пишите, галамите, протестујте, штагод, јер ову подвалу могу само "испод жита" да извуку. 

13.12.12

Болест

Наслов може да се односи и на тренутно стање Србије и Срба, а и на моје лично у претходних пар недеља. Колико год човек да жели да се ангажује око друштвених ствари не може да избегне лично и свакодневно. Моја ћерка и ја смо скоро две недеље били болесни, притисао нас кашаљ и кијавица, ништа озбиљно али довољно да само мислимо како да оздравимо и ништа друго.

Стога су изостали најављени текстови, за сада. Али виш нећу правити никакве најаве, не би било поштено према људима који ме читају. Будите сигурни, међутим, да се нисам повукао нити сам потиштен стањем, напротив

21.11.12

И шта сад?

Хашка пресуда по "Олуји" је изазвала констернацију у српској јавности и како се чини многе отрезнила од илузија које су имали претходних десетак година. Да то отрежњење не буде само привремено неопходни су следећи кораци:

1. Потпуни прекид сарадње са Хагом и усвајање званичних докумената од стране државе којима се осуђује и разобличава та организација.

2. Прогласити Србе заточене тамо политичким затвореницима, захтевати њихово безусловно пуштање на слободу и непризнавање било каквих евентуалних пресуда насталих из тог процеса.

3. Моментално помиловање осуђених јатака хашких оптуженика и аболиција оних против којих се води процес.

4. Прекинути учешће Србије у фарси званој "помирење у региону" јер је јасно да је у питању процес који легитимизује злочине над српским народом. С тим у вези, дистанца од Хрватске на само формалне контакте.

Тешко да ће власт ишта од овога да усвоји. То не значи, међутим, да треба дићи руке. Постоји нешто што се може урадити, а да не зависи од корака владајуће клике, а то је да свако од нас заузме личну дистанцу према Хрватској и другим политичким ентитетима који су нам нанели зло ових година. Прекинути куповање хрватских производа, не летовати више у Хрватској, не звати њихове уметнике да наступају у Србији, све су то мере које су од пре неколико дана постале питања елементарне части и поштовања. 

А за Готовину, Маркача и компанију још постоје инстанце правде, и на овом свету и на оном. 


17.11.12

Данашњи дан посвећујем...

...свима који су у септембру 2000. гласали за ДОС. Ово је резултат вашег тадашњег избора, као и оних потоњих до 2012 где сте гласове давали разним жутоевропским странкама. Јел' вам се свиђа ваша креација?

Нећу да вас питам да ли сте коначно увидели шта сте направили свима нама. Увидели сте, али вас или баш брига или не желите себи да признате услед једне мешавине сујете и кукавичлука као и чињенице да сте од инфантилне представе о себи као "борцима за демократију" створили идентитет, па би признање да су они други били у праву за вас представљала неку врсту смрти.

Хвала вам ни за шта.

ПС. Под хитно ставити селдећи епитаф на гробу Слободана Милошевића:"Лепо сам вам рекао, идиоти глупи".

15.11.12

Будите у приправности...

Приметили сте да опет једно дуже време не блогујем. Разлози су многоструки, породични, пословни, недостатак правих тема...А ту је и чињеница да је у припреми неколико дужих есеја који траже да се о њима добрано промисли јер су теме, од односа према прошлости и с тим у вези будућност националног покрета преко елемената данашњег менталитета које треба искоренити до Вагнера.

Дотле можете да погледате мало мој блог на енглеском где ће се данас или сутра појавити моје виђење резултата америчких избора, као и најновију белешку Сивог Сокола, уско повезану са првом темом коју сам у горњем пасусу помињао.

Видимо се ускоро.

30.10.12

Има ли наде за нас? Има (али треба препознати највећег непријатеља)

Октобар је неочекивано миран по питању политичких дешавања. Надам се да нико није поверовао да ће влада да падне због пар општина. Чак се и на новинарском фронту тешко могу издвојити текстови који искачу из просека. Једна анкета, међутим, заслужује пажњу.

Лагано трежњење Србије од евролудила је видљиво на сваком кораку последњих година, а најновија анкета о којој говорим то потврђује. Оно што посебно може да радује, а евроунијате посебно да забрине, је да је највећи проценат противника ЕУ међу младима и то у Београду.(та популација вероватно највише користи интернет у Србији и најмање је зависна од пожутелих електронских и штампаних медија, стога овакви резултати нису нимало случајни)

Спин и објашњења која су евроунијатски експоненти понудили креће се углавном у оквиру већ прежваканог и виђеног. Једну реченицу из реакције посланика ЛДП Ђурића треба, међутим, издвојити:

На Београдском универзитету катедре држе професори који нису европски оријентисани.

Ова злокобна реченица одаје ментални склоп, природу и циљеве евроунијата. Колико год да су зли, нису глупи и њима је јасно на који начин једино могу да приволе људе за своје циљеве, а то није путем политичког деловања већ преко културних, образовних и медијских институција по принципу "куване жабе". Јавност промене у размишљању треба да стекне несвесно, на  такав начин да заправо се и сећа да је некада размишљала другачије, а спољашње промене које наступе треба да изгледају као да су увек биле ту или бар као да су природан континуитет историје, онако како је то изведено у западноевропским земљама.

Ђурић нам је у једној реченици дао визију будућности своје партије: под евроунијатима образовне институције служиће за индоктринацију млађих нараштаја, а у њима ће бити онемогућен рад људима који нису прошли европејски "глајшхалтунг". ЛДП је отворено тоталитарна евроунијатска партија и као таква се не сме третирати као легитимни учесник политичке сцене. Ни она ни крипто-тоталитарна ДС. 

Партије на власти, уколико заиста желе да изведу Србију на прави пут морају да раскринкају ове политичке организације и њихову идеологију и потпуно их просркибују из пристојног друштва. Србија и српски народ не смеју да буду на само једну изборну кампању удаљени од поновног потпадања под евроунијатски јарам. Схватају ли ово Николић, Вучић и Дачић? Можемо само да нагађамо, а кораци у борби против криминала и корупције коју толико најављују ће дати одговор на питање јер су поред тоталитарног евроунијатства те организације огрезле и у ситни и крупни криминал до те мере да би њихово брисање из регистра било потпуно оправдано, а о компромитацији да и не говоримо.

Имајте у виду расположење у народу, господо на власти, као и структуру тог расположења када процењујете будуће кораке. 

12.10.12

Нобеловом комитету није доста што су дотакли дно...

...и даље би да копају. (не, није први април)

Најсрећнији је Барак Обама. Није више најапсурднији лауреат свих времена.

10.10.12

Цртице за скицу Србије у којој жути нису на власти(плус укратко о примени једног критеријума)

Ево неких изјава функционера власти у Србији датих претходних дана:

„U Srebrenici se nije desio genocid. Reč je o pojedinačnoj krivici pripadnika srpskog naroda. Srpski parlament je osudio ovaj zločin, ali nije kazao da je reč o genocidu. Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja“  - Томислав Николић, у интервјуу за италијанске новине Коријере дела Сера
„Ukoliko je neophodno odricanje od Kosova, onda je prihvatljivije da zaboravimo Evropu... Naš cilj od 2000. je EU. Završeni su reformski procesi naše ekonomije, pravnog sistema, tajne službe, javnog sektora. Sada se postavlja uslov priznanja Kosova. Nije pitanje da li mi želimo Evropu. Pravo pitanje je da li ona želi nas. To njih pitajte“ - Томислав Николић, idem
Predsednik Srbije je, kako prenosi Korijere, dodao da smatra i da su haški optuženici Mladić i Karadžić nevini i da se takvim mora smatrati dok sud ne utvrdi suprotno.
14.15 - Премијер Србије Ивица Дачић изјавио је да би захтев да Србија поштује територијални интегритет Косова, који се налази у документу Стратегија проширења и главни изазови, могао да води ка затварању дијалога Београда и Приштине. (РТС)

Не, нисам одједном полудео и постао присталица напредњака. Желим само да поставим нека питања. Као што је оно о томе када сте током жуте власти могли да чујете сличне изјаве, поготово ону о томе како су Караџић и Младић невини док се не докаже супротно, нешто што је темељ иоле цивилизованог правног система, а што је у жутој Србији спуштено на ниво табуа(као и у ЕУ уосталом). 

Погрешно је рећи да речи не вреде ништа. Овде се ради о изјавама људи на положају и као такве оне су аутоматски део јавног дискурса и постају ако не званичне, а онда бар друштвено прихватљиве опције. Као такве, оне су у најмању руку отворене за јавну дебату чиме њени поборници постају део јавне сцене са које су манипулацијама и пропагандом до сада биле склоњене. Да не причамо о томе да  затварање дијалога са Приштином, које хипотетички најављује Дачић, у оваквој политичкој реалности имплицитно означава одустајање од ЕУ, нешто што је до пре пар месеци звучало незамисливо.

Рећи ћете, наравно, да дела говоре више од речи, и у мени нећете наћи особу која ће томе да противречи, напротив. Тај критеријум, међутим, важи за све што је изговорено, али баш све. И ту са жаљењем морам да приметим да је недоследност као једна ендемска бољка јавности у Србији узела поново маха. Националне организације, наиме, са скепсом дочекују патриотске изјаве владајућих функционера док оне "проевропске" узима здраво за готово. Зар не важи и за "проевропску" компоненту да дела говоре више од речи? Зар се и однос према ЕУ, САД, НАТО не оцењује по делима, а не изјавама? Синтагма "не слушајмо шта причају, гледајмо шта раде" важи у свим правцима, не само онда када то одговара нечијем политичком интересу. 

Када већ говорим о политичком интересу, изјаве Николића и Дачића, све и да су потпуно неискрене, опет јесу или се могу окренути у правцу интереса националних покрета и снага, управо из разлога из које сам поменуо у једном од претходних пасуса. Уместо што се на те изјаве реагује индиферентно или чак презриво, треба их искористити и то на два начина. Један је да се убаци у центар јавности наводећи да су позицију коју су, макар на речима, заузели председник Републике и премијер ви имали много раније и успут убацујући чињенице о ЕУ коју национални активисти већ одавно знају али које су широј јавности углавном непознате.

Други начин је да се преко тих изјава врши притисак на власт и да се она усмери у правцу који се жели. Народна пословица каже да се волови држе за рогове, а човек за реч. У нашим политичким условима то изгледа као узалудан посао, али није то у потпуности тако. Колега блогер Сиви Соко је више пута написао како за Србију има наде док год се власт више буде бојала народа него Брисела. Један од плаката против тзв. "параде поноса" је позвао власт у Србији да слуша народ, а не Брисел. Чињеница да је власт параду забранила указује да више слушају или се више боје, како год вам више одговара, народа. Стога горе цитиране изјаве треба користити ако ни због чега другог, а онда да повећа код властодржаца страх од народа. 

28.9.12

Ко зна зна

Уколико у вашим генима, коренима постоји неки робовласник или припадник Кју Клукс Клана, црни људи то могу да осете. Баш као што Јевреји могу да нањуше нацисту, или Срби неког Хрвата. 
- Боб Дилан у интервјуу магазину Rolling Stone . У то име:

26.9.12

Кад сујета убије интегритет

Димитрије Војинов је до пре неколико дана важио као новинар који, ако већ није увек био тачан у својим чланцима или анализама, бар је имао колико-толико интегритета и интелектуалног поштења. На жалост, то позитивне репутације што је имао је уништио. А све због тога што није био кадар да призна да је погрешио.

Све је почело његовим текстом "Мајке и маћехе" објављеном у "Политици" у којем је Војинов написао следеће:

Pre nekog vremena, u Americi je snažno odjeknula priča o aferi koju je imala jedna interesna grupa političkih analitičara okupljena oko izvesnih firmi i fondacija čiji su članovi dobili poslove da predaju o globalnoj politici na američkim vojnim školama. Ispostavilo se da su studentima govorili o tome kako je rat između civilizacija neizbežan, kako će hrišćani morati da ustanu protiv muslimana i kako će u tom ratu neumitno morati da se krši ratno pravo, da će masakri poput Hirošime ili Drezdena biti nužni i da se islam mora saseći u korenu sa sve rušenjem Meke. Kada su neke informacije o ovim predavanjima stigle u javnost, reagovao je sam vrh američke države i većina ovih predavača je sklonjena iz nastave.
Ovu priču je naročito začinio detalj da je kao gost-predavač sa njima sarađivao i Srbin Srđa Trifković, načinivši zanimljivu koaliciju srpske desnice i američkih neokonzervativaca koja, imajući u vidu nedavna iskustva, deluje sasvim prirodno. 
Срђа Трифковић је одмах послао одговор у којем је најавио да ће тужити Војинова и "Политику" за клевету. Као одговор на то Војинов је послао одговор у којем пише, између осталог, следеће:

Спорна реченица на коју је господин Трифковић реаговао гласи: „Ову причу је нарочито зачинио детаљ да је као гост-предавач са њима сарађивао и Србин Срђа Трифковић, начинивши занимљиву коалицију српске деснице и америчких неоконзервативаца која, имајући у виду недавна искуства, делује сасвим природно.“
Молио бих да по страни оставимо оно што је моје лично тумачење његових активности и да се осврнемо на оно што су чињенице. Наиме, у овој реченици се износе две чињенице – да је Срђа Трифковић Србин и да је сарађивао као гост предавач. Пошто се господин Трифковић не буни око тога да је Србин, већ око тога да је сарађивао као гост-предавач, ту чињеницу износим на основу чланка из магазина Wired који је 10. маја ове године објавио чланак Ное Шахтмана и Спенсера Акермана под насловом US Military Taught Officers: Use ’Hiroshima’ Tactics for ’Total War’ on Islam.
У овом тексту који је доступан и на интернету, Шахтман и Акерман кажу да се међу материјалима за студенте налазило и (наводим у властитом преводу) – „видео предавање Срђе Трифковића (у чланку потписаног као Serge Trifkovic), бившег професора који се појављивао као сведок одбране у процесима против босанских Срба оптужених за ратне злочине укључујући и геноцид на Муслиманима.“
Упркос томе што је име господина Трифковића погрешно транскрибовано, идентификовао сам да је реч о њему јер је у марту 2003. и септембру 2008. године сведочио у Хагу. Исто тако, пошто у тексту који потписују Шахтман и Акерман није наведено коме је одржано предавање, сматрао сам да је тај видео запис био намењен студентима ове америчке војне школе.

Одговор је заправо гори него оригинални чланак. Заиста је запањујућа безобзирност Димитрија Војинова са којом "сарадњу" Срђе Трифковића са предавачима о којима говори третира као чињеницу, иако сам признаје да не зна да ли је поменуто "видео предавање"  било упућено студентима академије у којој су предавали или је само коришћено као материјал. Оваквим назови одговором Војинов отежава додатно своју позицију и са легалне и са интелектуалне тачке гледишта јер показује да спорни део чланка није написан грешком већ са злом намером и без и трунке интелектуалног поштења.

Димитрије Војинов ако жели да поново изгради своју уништену репутацију ће морати да скупи храброст и призна да се огрешио о Срђу Трифковића. Ту нема места никаквом пилатовском прању руку преко пребацивања одгворности на друге. Хоћемо ли у земљи где је сујета постала ендемска болест видети и то чудо?

20.9.12

Још мало нешто о Вагнеру и "Лоенгрину"

Један дечак је једног дана гледао Вагнерову оперу "Лоенгрин". Прича, музика, певање, све је то имало опчињавајући утицај на њега и његову личност и постао је страствени љубитељ Вагнерове музике и поштовалац његовог генија. Та страст је трајала до краја његовог живота.

Када је преузео власт у својој земљи, постао је главни покровитељ Вагнера, учинивши га безмало званичним државним  композитором.

Већ погађате на кога мислим. Убеђени сте да причам о њему.

Е па грешите!

Зато што биографија особе о којој причам даље иде овако: као владар установио легалну грађанску и верску равноправност у својо земљи. Ово се најбоље види на примеру јеврејске популације чију је законску равноправност успоставио одмах по доласку на власт и касније присуствовао посвећивању синагога у Минхену и Фирту.

Контраст у односу на њега тешко да може да буде већи.

Особа о којој говорим је баварски краљ Лудвиг Други, Вагнеров савременик и касније његов мецена, човек без кога, може се слободно написати, данас не би постојали ни "Прстен Нибелунга" ни "Парсифал" ни Бајројт.

У вези са "Парсифалом", када је чуо да је Вагнер као диригента на премијери одабрао Јеврејина Хермана Левија, Лудвиг је послао композитору писмо у којем је између осталог написао:

Веома ми је мило да чујем, драги пријатељу, да сте одлучили да не правите разлику између Јевреја и хришћана око тога ко ће извести ваше дело. На крају крајева, људи су, без обзира на верске разлике, браћа.

А звали су га "луди краљ Лудвиг"!

Толико о томе да Вагнерова музика у људима изазива  шовинизам и мржњу.

16.9.12

Викенд Вагнер - "Лоенгрин"

Као што рекох, ово издање Вагнера викендом резервисано је за "Лоенгрин". За почетак, увертира у извођењу Берлинске филхармоније под вођством Херберта фон Карајана:
Други чин, четврта сцена "Елзин ход ка катедрали", хор и оркестар Бајројтског фестивала:
Финале другог чина, венчање Лоенгрина и Елзе, Метрополитен опера:
Прелудијум за трећи чин и почетак истог:
 Лоенгрин открива свој идентитет, тзв. "Graalerzahlung" или "In fernem Land", у извођењу мађарског тенора из 1960-тих Шандора Коње(иронично, с обзиром да су управо Мађари непријатељ на које Лоенгрин треба да поведе војску краља Хајнриха):  
Финале у извођењу Бечке филхармоније, под палицом Рудолфа Кемпеа:

 Надам се да сте уживали.

14.9.12

„Лоенгрин“ – наивност, неповерење, неспособност да се разлучи злотвор од доброчинитеља

„Лоенгрин“ је често, не без разлога, био оспораван од стране стручњака за Вагнерову музику као стармодан, сентименталан и плитак. Чак и његови критичари, међутим, не поричу да је недостатак дубокоумне филозофске позадине у доброј мери надокнађен фантастичном музиком(о томе више у „Викенд Вагнер“ издању које следи сутра или прекосутра). Као такав је скоро идеалан за оне који се тек упознају са Вагнером.


Ипак, чак се и из релативно површне овоземаљске радње могу извући опште поуке о поремећеном стању људског духа и до чега оно може да доведе. Витез Лоенгрин спасава Елзу од Брабанта од неоснованих оптужби Фридриха од Телрамунда и његове жене Ортруде да је убила свог млађег брата Готфрида тако што у борби побеђује Фридриха и жени Елзу уз услов да га она никада не пита за име и порекло на шта ова пристаје. Да би се Фридрих и Ортруда осветили, ова прва глуми покајницу и наивна Елза је прима у кућу не знајући да Ортруда заправо жели да прикаже како је Лоенгрин победио уз помоћ магије. На дан венчања Елзе и Лоенгрина Ортруда и Фридрих разоткривају своје намере. И поред тога што су по други пут показали своју малеволентност према њој, успели су да у Елзу усаде црв сумње. Неповерење и страх су савладали основну логику и нагон за самоодржање код несрећне принцезе и она запита Лоенгрина забрањено питање о његовом имену и пореклу, што је резултирало у томе да Лоенгрин буде присиљен да напусти Елзу и Брабант. Елза од туге за изгубљеном љубави на крају опере умире.

Као што је већ речено, Елзу је пре туге за мужем, убила безразложна сумња коју су у њу усадили њени доказани непријатељи. Сличан метод се примењује сада над Србијом као земљом од стране медијских реликата некадашњег режима. Жутолитичари су напрасно почели да брину о цени и условима кредита које бисмо требали да добијемо од Русије, а док су слични аранжмани долазили са друге стране на упозорења о њиховој неповољности одговарали су са презиром. Истина је да су руски мотиви мало сложенији од оних чистих које је имао Лоенгрин али чињеница је да нас на наводне скривене намере баш као и Елзу од Брабанта упозоравају они који нам доказано не мисле добро.

Пре 12 година смо починили елзину грешку, то не сме да се догоди други пут. Ово тим пре, што је наш Лоенгрин, за разлику од Вагнеровог, био спреман да се врати. Али чак ни он неће бесконачно хтети да чека да му дамо пуно поверење.

Кристофер Стивенс - прождран од стране монструма у чијем је стварању учествовао

(У овој забелешци преносим текст Роберта Спенсера који је јуче објављен у FrontPage Magazine и који боље сумира тренутну ситуацију на Блиском Истоку него што бих то ја икада могао.)

Када је у априлу 2011 либијски устанак против Муамер Ел Гадафија почео да узима маха, амерички диполомата Кристофер Стивенс био је одлучан да оде на лице места али то није било лако. “Стигли смо 5. априла,” касније је причао. “Било је тешко стићи тамо. Није се могло ићи авионом. Стога смо узели један грчки теретни брод, истоварили опрему и успоставили канцеларију тамо” – односно у Бенгазију, центру устанка.


Бројне чињенице којие су указивале, насупрот медијском миту, да устаницима нису нимало на срцу демократија и Америка, су се већ појавиле у јавности. Лист Rolling Stone, за дивно чудо, је упозорио у свом броју од 21. марта те године да је “Америка пошла у рат да заштити либијску провинцију која је у прошлости била епицентар антиамеричког џихада.”

Та провинција је била Киренаика, а њен главни град Бенгази. Rolling Stone је приметио да је 2008, “анализа докумената Ал Каиде урађена у Вест Поинту показала да је 20 посто страних бораца у Ираку било из Либије и да је Либија дала дупло више бораца по глави становника од најближег пратиоца Саудијске Арабије.” Највећи број тих бораца који су углавном постајали бомбаши-самоубице долазио је упораво из Киренаике.

Стивенсово искуство у Бенгазију је било другачије или га присуство Ал Каидиних бораца у најмању руку није дотицало. Како је у децембру 2011 пренео званични магазин америчког Стејт департмента, “Стивенс је изјавио како су Либијци истиских захвални Сједињеним Државама за подршку њиховим слободарским тежњама, што су и показали својим пријемом наше делегације. Либијци си подигли британску, француску, катарску и америчку заставу на Тргу Слободе који се налази испред суднице у Бенгазију.”

Немогуће је поуздано утврдити да ли је  неки од Либијаца који је у Априлу 2011 исказивао толику захвалност Стивенсу био међу онима који су га брутално мучили и убили 11. септембра 2012 али то није искључено. Штагод да је у питању, Кристофер Стивенс је симбол америчке политике према глобалном џихаду као и онога шта ће се десити са самом Америком уколико се таква политика настави. Његова прича још је један показатељ како естаблишмент левица ствара монструме који после прождиру своје творце, као и бројне обичне људе.

 
Верованто најноторнији пример овакве праксе је издаја коју је починио Џими Картер према иранском шаху а у корист ајатолаха Хомеинија. Хомеини и његови имами су се захвалили Картеру тако што су окупирали америчку амбасаду и узели таоце које су држали све до дана инаугурације Роналда Регана. Картер је само себе могао да криви за свој пораз у новембру, јер да није било његове издаје шаха, Хомеини не би био на власти нити би у америчкој амбасади било талаца.

Картер никада није схватио да није могуће шармирати човека као што је Хомеини зато што је презир према немуслиманима само зато што су немуслимани био део његвоих најдубљих уверења. Никаква промена политке није могла да умањи ту мржњу и тај презир нити рат и подјармљивање које је из њих простицало.


Кристофер Стивенс и људи за које је радио одавно чине исту грешку и претпостављају да ће гестови добре воље донети реципрочне мере. Оно што се десило Стивенсу, међутим, показује како се на такве гестове заиста узвраћа.

Оно што се десило Стивенсу је микромодел онога што се дешава Америци у целини. Кристофер Ственс, након што је потпомогао либијске џихадисте, је мучен и убијен са њихове стране. Овим убиством лудило које се манифеастовало Обамином подршком “арапском пролећу” је огољено. Баш као што је Стивенс појурио у Либију да помогне људима који ће га на крају убити, тако су и САД појуриле да помогну побуњеницама у Египту и Сирији, као и Либији, инсталиравши тиме режиме који су далеко више антиамерички од претходних. Монструм пуштен са ланца у "арапском пролећу" је већ почео да прождире свог доброчинитеља.
 
Државна секретарка Хилари Клинтон је изјавила да ће Кристофер Стивенс “бити од стране многих нација упамћен као херој. Рескирао је свој живот да заустави тиранина, а затим га је жртвовао да би изградио нову и бољу Либију. Свету је потребно више Кристофера Стивенса.”
 
И свет ће их добити. Лењин никада није страховао да ће доћи до несташице капиталиста спремних да му продају конопац којим ће да их обеси. А данас, упркос овом бруталном убиству, нема несташице дипломата у Вашинтону спремних да покажу добру вољу и великодушност своје нације онима који ће им забити нож у леђа чим их окрену. Ако наша земља(Америка, прим. прев.) настави овим путем доживеће судбину Кристофера Стивенса.

Роберт Спенсер.

11.9.12

Сами су се тамо ставили

Велика се прашина подигла око текста Драгана Коларевића "Време је за први српски културни устанак". Он можда и не би изазвао никакву реакцију, као што одмах после објављивања није, да аутор у међувремену није постао функционер министарства културе. Овако, дигло се кусо и репато из бившег режима и "културног естаблишмента" да себи припише улогу жртве и мете "новог/старог тоталитарног режима".

Као љубитељ Рихарда Вагнера ја сам први за то да се дневна политика, идеологија и политичке активности уметника одвоје од његовог или њеног уметничког дела. Уколико то не бисмо урадили човечанство би било лишено већег дела свог културног наслеђа и људско друштво би личило на "Фаренхајт 451" Реја Бредберија. Овај принцип раздвајања, међутим, важи само до извесна границе. А она се налази тамо где уметник почиње да у своја уметничка дела убацује своје политичко-идеолошке погледе, било отворено било алегорично. Господа са списка која се толико буне што их оцењују политички не само да се(част изузецима) нису трудила да своја политичка уверења одвоје од своје уметничке и културне делатности већ су потоње на најприземнији начин (зло)употребљавали да би нам не само приказали своје политичке афинитете већ и да би публику њима лупали по глави. И не само то, према неистомишљеницима су у наступу показивали управо оно за шта оптужују Драгана Коларевића: осионост, увредљив тон, ароганцију, комплекс више вредности и нетрпељивост. Ко сеје ветар, жање олују и креатори патентно политички пристрасних уметничких пројеката евроатлантистичке провенијенције као што су представа "Зоран Ђиниђић" или филм "Парада" као и скрајнути уметници који преко политичког ангажовања хоће да се врате у жижу јавности немају никакво право да се буне када их неко оцењује по политичким критеријумима. Нико данас филм "Јеврејин Зис" не оцењује по глуми, експозицији или кадрирању већ по идеологији за чији је рачун направљена, зашто онда да представа "Зоран Ђинђић" и учесници у истој буде подложна другачијим стандардима?

Охрабрујући знак у целој гунгули је да влада и министарство културе, за сада, не намеравају да попусте пред хистеричним захтевима за смену Коларевића. Уз наду да ће се са овом подршком наставити, потребно је ићи и даље и наставити не само са раскринкавањем нечасног деловања "културних посленика" са списка већ и са применом неких од идеја из текста господина Коларевића. У противном, много тога што нова власт можда жели да спроведе неће наћи на плодно тле. Ово не важи само за културу већ и за друге сфере живота. Штавише, промене у културном миљеу су предуслов да остале промене ухвате корена.

6.9.12

Све што треба да знате о дневном листу "Блиц", у три реченице

Današnji "Blic" je politički projekat, sredstvo krupnog kapitala, strano telo u medijskom prostoru Srbije. "Blic" nije srpski list, naprotiv. "Blic" pripada nemačko-švajcarskoj medijskoj grupaciji "Ringije Aksel Špringer" u čijem sastavu je i "Velt".
Ратко Дмитровић.

Повика на избор, а сам филм штету чини

Доста прашине је у јавности подигао начин избора за српског кандидата за "Оскара". Генерално гледано, надгорњавање Паскаљевића и Драгојевића је борба између зла и горега(остављам на читаоцима да одлуче који је од та два који) и како рече својевремено Хенри Кисинџер велика је штета што не могу да изгубе обојица.

Ова расправа баца у запећак једно много битније питање, а то је садржај Паскаљевићевог филма "Кад сване дан". Историчар Миле Бјелајац је у свом чланку који је за дивно чудо објавила "Политика" показао на који се начин у том филму изврћу историјске чињенице о страдању Јевреја у Србији.

Бјелајац није морао дуго да чека на одговор, тачније речено на покушај истог, од стране Филипа Давида, такође у "Политици". У њему Давид не покушава да оповргне ниедну чињеницу коју је Бјелајац изнео у свом чланку већ чини управо оно за шта оптужује Бјелајца у бомбастичном наслову који је себи ставио и то преко полуистина, изношења нерелевантности и мисинтерпретирања чињеница.  Давид ниједном речју не помиње да ниједан функционер у недићевској Србији ма какву титулу да је имао није био изабран од народа нити је имао неку реалну подршку међу становништвом чија је основна брига и тако и тако била да преживи. Сви су они постављени од стране окупационе силе и то што су их они звали "владом Србије" и што су се они сами тако сматрали не чини их ништа више легитимним представницима Србије и Срба него што би мене промена имена у "Барак Хусеин Обама" учинило председником Америке. Краљ Петар Други као једини легитимни вођа српског народа није признавао Недића као председника било које владе, а избегличка влада у Лондону је Недићеве и Љотићеве акције прогласила за издају. Челнике СПЦ који нису били побијени или интернирани лично је Св. Николај Охридски и Жички упозорио да Недића не ословљавају са "господине председниче владе" да му не би на тај начин дали легитимитет. Било какве мере које су спроводили појединци-самозванци у чијим су рукама завршиле полуге власти посредством стране окупационе силе не могу се ни на који начин сматрати одговорношћу српске државе и српског народа.

С тим у вези потпуно је нерелевантно са становишта одговорности Србије шта је Милан Недић говорио у састанку са немачким командантима, а још мање су релевантна писања штампе у окупираној Србији која је била под контролом окупатора које Давид цитира као неки "доказ". Као што је Андрић лепо рекао , дође време када фукара проговори, и фукара је тада видела своју шансу.


Милан Недић је историјски осуђен за своја дела и што рече покојни Слоба, тако треба и да остане. С тим у вези, и ту бих се крајње нерадо сложио са Филипом Давидом, потребно је у колевци угушити сваки покушај да се он рехабилитује јер он то ем ничим није заслужио, ем би његова рехабилитација била изузетно штетна по српску ствар у садашњости. Ствар је у томе што Давид има неке сасвим друге циљеве.

30.8.12

Са чиме смо се суочавали и још се суочавамо

Богу хвала па нисам чуо ових година за Мајкла Добса. Један антисрпски пропагандиста мање-више не мења ствар. Јуче ми је запао за око једним својим текстом где је к'о бива, бранио српско становиште, а заправо је са 100% негативног става према Србима прешао на 99%. Онај један посто је, међутим, био довољан да се на њега отвори сезона лова од стране дежурних душебрижника:
Добс није морао дуго да чека на реакције на своје тврдње. Хамдија Ћустовић, потпредсник Конгреса северноамеричких Бошњака, написао је реаговање које је ДОбс поставио на свој блог. Ћустовић у реаговању захтева да се Добс извини и оптужио га да "попушта Србима".
Ћустовић је прави представник бошњачке "нације" и менталитета који њом доминира, а који се састоји у потпуно утврђеној имутабилној позицији "Бошњака" као "безгрешне жртве" и неприхватања да ико други има било какве легитимне аспирације, интересе и националне митове и трауме које је преживео. Одступања од те приче нема ни у најминималнијој могућој мери, ма колико особа која од ње одступала генерално била наклоњена "бошњачким" ставовима, а казна за то је лепљење етикета и изопштавање из "круга пријатеља". Слично је доживела и Анђелина Џоли од стране тзв. "мајки Сребренице" када се пронео глас да њен филм није довољно антисрпски.

И после кажу, помиримо се! Како? Како остварити помирење са оним који под тим појмом подразумева потпуно потчињавање његовим ставовима и који компромис дефинише као апсолутно слагање са његовим мишљењем?

Тај изопачени менталитет је и довео до рата у БиХ, а још је додатно појачан тиме што су "Бошњаци" поверовали у медијске митове о том рату. Он је извор аспирација да се укине Република Српска, главна препрека истинском помирењу и потнецијална клица новог оружаног сукоба. Све док он управља акцијама политичког вођства "Бошњака" оправдан је наш зид према њима, симболички који постоји данас и прави уколико за њим буде потребе. На њихово уже саздано од прича о "грађанској равноправности" и "европској будућности" смо се већ спуштавали.

24.8.12

Врућина ( и лудило као резултат)

Свуда врућина, 40 степени, па како онда да се блогује. А врућина чини да људи понекад полуде, па тако у ове дане имамо свуда лудило. Ево како о лудилу које свуда влада пева Вагнеров Ханс Закс у интерпретацији Џералда Финдлија:

9.8.12

Најлакше је рећи "нека виси Дивац"

Како год да прођу ватерполисти и чак уколико се деси неко пријатно изненађење код осталих, нема никакве сумње да је биланс Србије на Олимпијским играма у Лондону лош. А ми не бисмо били то што јесмо када не бисмо уместо објективне анализе узрока кренули у лов на жртвене јарце. Једнога је одмах уочио и нанишанио извесни Слободан Јовановић и усмерио већину муниције ка њему, а није заборавио и да мало сачува и за "непосредне извођаче радова".

Па добро, нека виси Дивац. Верујемо да ће се све решити његовим одласком. Верујемо да ће спортисти добити услове који не подразумевају коришћење опреме које су по годинама њихови очеви могли да користе, здравствену негу на нивоу врачања и смештај са елементарним комфором. Видећете како ћемо бити затрпани медаљама у Рио де Жанеиру.

Чујем како одговарате "па и раније услови нису били Бог зна какви па смо пролазили боље. Знали смо да превазиђемо објективне тешкоће упорношћу, снагом воље, инатом, сировим талентом". У другој реченици је, парадоксално, садржана и контра-реплика које се састоји од питања: "А зашто би они то радили?"

Ако чак и прихватимо да је Јовановић у праву када оптужује неке спортисте да су тамо због "личне промоције", а не да би представљали Србију, имамо ли право да им замеримо због тога? Коју Србију они да представљају, за коју Србију они да извлаче додатни напор онај који често одлучи победника? Србију која се не брани кад је секу? Која жмури и ћути кад је пале? Коју други по својим мерама кроје? Којој други кажу шта да сеје и жање, шта од кога да купује, коме да  продаје? Србију која заборавља сопствену децу, своје јунаке и своје мученике, а обува, одева, храни и слави оне који сањају да је сахране?

Ти спортисти су добрим делом продукт друштвене свести која је усађивана од петог октобра 2000. године, оне која нас је учила да смо неспособни да било шта створимо, да немамо никаве таленте, да је патриотизам превазиђен и зао и да нам без "Еуропе и Атлантиде" нема живота. Друштвене свести чије је искорењивање Жељко Цвијановић ставио као један од најважнијих задатака нових власти.  А она се неће искоренити тако што ће се од Дивца направити жртвени јарац нити постављањем било кога на чело Олимпијског комитета. Бољи резултати на великим такмичењима стићи ће тек када оздрави традиционални српски дух, дух који су "жути" и остали "еуропејци" покушавали претходну деценију и кусур да убију по задатку својих газда.

Можда је ова забелешка чак и сувишна јер слично сам писао и пре четири године поводом Игара у Пекингу и од тада се није променили скоро ништа. А остаје још три дана да видимо хоће ли наша последња златна медаља и даље, симболично, бити из последњих дана Слобине владавине или ће, такође симболично, нова коначно доћи и тиме макар на једном пољу и макар на кратко инаугурисати пост-жуту еру.

6.8.12

Нови ветрови или лажна нада?

Након противуречних и/или немуштих изјава представника Владе Србије и председника Николића о Косову и Метохији најновији интервју шефа Владине канцеларије за Косово и Метохију Александра Вулина делује као право освежење. Део који је на мене оставио посебан утисак је следећи:

Вулин је апеловао да се у Србији не користи термин "паралелне институције" јер су оне, како каже, на Косову формиране у складу са Уставом Србије и финансирају се из Београда. Он је оценио да су "паралелне институције" оне које се финансирају из Приштине.

Вулин не само да пружа оштар вербални отпор евроатлантистичкој политици већ и указује на опасност од прихватања њене терминологије. Још је Џорџ Орвел у "1984" указао колико је језик моћно психолошко оружје. Вулинов апел да се институције Србије не називају "паралелним" је један од предуслова за било какву смислену борбу за очување Косова и Метохије.

Није све, међутим, сјајно у Вулиновом интервјуу. У његовом другом делу он понавља став како ће Србија "поштовати до сада договорено у дијалогу Београда и Приштине" чиме самом себи скаче у стомак и доводи јавност у недоумицу.

Она ће се лако решити тиме што ће се о Вулину и Влади Србије судити не по томе шта изјављује већ шта ради. А то важи за оба дела интервјуа који очигледно воде у супротном правцу.

У сваком случају, одговор на питање из наслова ћемо ускоро сазнати.

3.8.12

Да не буде "џабе смо кречили"

У својој најновијој колумни у "Новом Стандарду" Жељко Цвијановић наводи неке од трагикомичних примера антидржавног деловања Бориса Тадића и људи око њега као и чињеницу да се оно наставља и након скидања ДС и сателита са власти. Цвијановићу више од самих активности бивших смета њихова безобзирност и недостатак елементарног стида:

Samo ovde čovek koji je obema radio na slamanju srpske ekonomije bez imalo stida i rizika da bude javno osuđen preti vladi, koja je došla na zgarište srpskih finansija, zato što hoće da smeni guvernera, koji je, godinama dok su naš Boža i njegova vlada trošili Srbiju kao pijani milioneri, uspešno krio da je ekononski stručnjak da bi progovorio tek kad mu je nova vlast zapretila smenom.

Samo u tom nasleđu antidržavlja predsednik Nezavisnog udruženja novinara, koje je pre tri godine podržalo najrepresivniji evropski medijski zakon, umesto da zauvek ućuti, poziva državu da se povuče iz medija. Teško je tu pozivati se i na logiku i na argumente, prema kojima u medijima ne postoji – slovom i brojem – nijedna uspešna medijska privatizacija, već groblje medija, novinara i ideja. Ne, on – pokvarenjak koji nalazi da je dobro da glumi glupaka – veruje da će njegove kolege živeti bolje ako, kako kaže, država samoukine svoj uticaj na medije iako oni iz dana u dan u privatizovanim medijima žive sve gore, iako su novine sve rđavije, i to upravo zbog onoga za šta se on zalaže. Ali, kome je do esnafa, treba isključiti državu, treba je ukinuti, treba svaki državotvorni napor prijaviti gde treba, bez stida, sa ponosom, jer se time čuva Borisovo nasleđe, jer se samo tako i posle njegovog odlaska mogu sačuvati pozicije ove govnjive društvene elite, koja rastače sopstvenu zemlju uverena da čini dobro delo.


Ništa od toga, naravno, nije počelo sa Tadićem, ali s njim je eksplodiralo, s njim je sve to postalo poželjan oblik društvenog ponašanja. Samo pored njega samouvereni poluinteligenti mogu da se dive svojoj pameti pozivajući Nikolića da bude De Gol, i to ni po čemu drugom već po tome što će od Kosova napraviti Alžir. Tek s Tadićem na čelu srpska elita izgubila je zadnje tragove svije nelagode i stida, onoga gde počinje svaki intelektualni i moralni napor.
Цвијановић затим указује како да се нова власт супротстави овој антидржавној клики:

I samo zato je važno neprestano svedočiti o tom nasleđu. Sve dok taj stid ne bude vraćen u srpski javni prostor, niko od nas neće imati pravo da Tadićevu vladavinu smatra završenom; sve dok ta priča o tome kako su vladali, šta su Srbiji odneli, šta su joj doneli i šta su joj ostavili ne bude ispričana do kraja, tadićevci će biti samo svet koji je otišao da svede međusobne račune i koji može da se vrati svakog časa. Tek kada ta priča bude ispričana, tek tada prezir prema sopstvenom narodu i rigidno antidržavlje prema Srbiji prestane da bude ulaznica za društveni uspeh i model poželjnog društvenog ponašanja, Srbija neće dotaći svoje dno.


Zato je, isto onoliko koliko je važno da Srbiji pruži malo hleba, jednako je važno da nova vlast otvori javni prostor u kome će se svedočiti o vladavini tadićevaca, pa makar ta vlast ćutala o tome, makar samo pustila da o tome govore oni koji žele da govore. Tek kad taj model političkog ponašanja, koji sam ovde pokušao da opišem, bude obeležen jednim opštenarodnim prezirom, tek tada će i srpska politička scena moći da se nada ozdravljenju. Tek tada će i ostale stranke moći da konkurišu na toj sceni boljim delom sebe, a ne gorim, isto onako kao što su naprednjaci, odgovarajući Čanku, rekli da za to što rade imaju „apsolutnu podršku svih relevantnih međunarodnih političkih faktora“, umesto da mu kažu jedino što su smeli da kažu – da za to imaju mandat građana.


I tu više ni velike priče, ni vremena, ni mesta za kompromise nema: ili će Srbija ubiti Tadićevo političko nasleđe antidržavlja ili će to nasleđe ubiti Srbiju.

Последња реченица мора да буде најважнији задатак наредне власти. Јер ништа неће вредети садашње рушење ДС-а и сателита уколико изопачени систем вредности који су наметнули остане не само доминантан већ и минимално прихватљив. За коју годину имаћемо поново жуте на власти, али овога пута у још горој варијанти, потпуно разуздане, пуштене са ланца, решене да доврше посао уништавања Србије и Срба који по њима није довољно добро обављен. Жути начин мишљења и понашања мора бити делегитимизован и проскрибован у очима јавности, а заједно са њим и организације које га пропагирају.

Неки иницијални кораци уливају наду као што су изјаве новог министра културе. Не треба, међутим, слушати шта власт прича већ гледати шта ради(а то важи и када изјави нешто за нас неприхватљиво) тако да ће тек на јесен моћи да се назру обриси евентуалних напора мењања друштвене свести у циљу искорењивања жутог корова из ње.

8.7.12

Викенд Вагнер - "Winterstürme" арија из првог чина "Валкире"

Одјављујем се на једно две до три недеље јер идем на одмор. Остављам вас уз овај одломак из "Валкире":
Продукција Бајројт 1980 француског тандема Пјер Буле/Патрис Шеро, за промену традиционална поставка.

За ову прилику да се подсетимо






Ево шта сам написао пре нешто више од годину дана:


Никада, никада не заборавите шта је Демократска странка и шта је починила. Они нису легитимна српска партија. Они су криминална, евроатлантска партија отуђена од ове земље. У има некавог прогреса донели су законе који постављају темељ дезинтеграције државе, разорили су све њене националне институције, девалвирали њену историју и кулутуру, а све зарад интереса својих газда из инострансва и својих корумпираних функционера, чланова и оних који од њих зависе. Због овога не заслужују само да буду поражени на изборима већ потпуно уништени.

Демократе(и булумента странчица и НВО око њих) нису легитимна политичка партија. Они су банда пљачкаша и уништитеља, чији је једини циљ да покраду и унизе оно што су други деценијама са муком стварали и да је поделе између себе и својих пријатеља. Они су злочиначка евроатлантска партија, коју треба не само најурити из српске политике већ и потпуно проскрибовати из јавног живота, њихову владавину прогласити друштвено-историјском аномалијом и болешћу, а њеним функционерима све до општинског нивоа трајно одузети сва грађанска и политичка права поред затворских казни које би морали да одлеже због низа кривичних дела.

Још сам био и благ, чини ми се...

3.7.12

Како је пропала СРС

У интервјуу за "Ало", функционер Српске радикалне странке Драган Тодоровић даје искрену процену узрока суноврата некада најбројније српске странке:

Naša kampanja je bila loša, bilo nam je primarno da pljujemo Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, što je suludo, jer je narodu prekipelo, teško se živi, a mi smo udarili po političkim neistomišljenicima i jednostavno su nam građani rekli „nosite se“.
Ово је изворни грех који је довео до изгона СРС из раја званог парламент. Необраћањем пажње на свакодневне и реалне проблеме појединаца и друштва и концентрисање све жестине на то да се напада СНС створило је утисак да радикале заправо не занима тежак живот људи и њихове недаће већ само желе да се домогну скупштинских фотеља. Да се разумемо, нисам био против тога да СРС укаже на то да су напредњаци превара већ је то требало чинити у склопу општег осврта на ситуацију, а не да се од тога прави централно питање.

Од способности СРС да увиди ово зависиће хоће ли моћи да се врати у центар политичких збивања.

Где греши Данијел Баренбоим

Чувени израелски диригент и музичар Данијел Баренбоим је дао интервју за немачки "Шпигл" у којем се на почетку дотакао проблема извођења Вагнера у Израелу:

"Шпигл": Господине Баренбоим, зашто се залажете за извођење музике Рихарда Вагнера у Израелу? Ниједан други музичар тамо није толико омражен као он.


Баренбоим: Жалосно је што званични Израел тако тврдокорно одбија јавно извођење Вагнера, најновији случај је отказивање већ планираног концерта од стране универзитета у Тел Авиву. Ја то видим као симптом једне болести. Речи које ћу да изговорим су тешке али сам их намерно због тога и бирао: сећање на Холокауст у Израелу се политизује и то је ужасно.
На политизацију није имун ни Баренбоим, што се из интервјуа, који скаче са теме ситуације на Блиском Истоку онако како је види Баренбоим поново на Вагнера, може видети. Баренбоим је своја политичка уверења повезао са перцепцијом Вагнера у Израелу иако те две теме немају никакве везе једна са другом чиме је своју позицију дискредитовао.

У једној својој ранијој белешци сам указао шта је, по мени, једини правилан приступ у покушају да се Вагнер представи израелској публици и приметио да је управо Баренбоим учинио почетне кораке. На жалост, не само да није наставио у истом ритму већ се повукао уназад мешајући дневну политику у  цео случај. 

Проблем са Вагнером у Израелу је, као што је правилно приметио Баренбоимов протеже Ашер Фиш, проблем незнања и владавине урбаних митова и легенди уместо чињеница и он се може превазићи само упорним истицањем чињеница које су скоро у свему супротне представи коју велики део Јевреја у Израелу. Израелско-арапски спор ту не игра никакву улогу. Стога је боље да гласноговорник извођења Вагнера у Израелу буде управо Фиш који није толико чувен у свету као Баренбоим али који није политички експониран и самим тим се то не може употребити као аргумент ад хоминем.

Баренбоим по питању Вагнера нека се држи дириговања, у томе му међу живим диригентима нема равног(као што сам већ и написао).

2.7.12

Антифашизам у Срба: чињенице, кривотворења непријатеља и заблуде националних снага

Далеко од тога да сам љубитељ лика и дела Милорада Додика али његов говор на обележавању 70 година од битке на Козари је пун погодак и дао ми је шлагворт за чланак о једној теми којом сам желео да се бавим већ извесно време али су ме избори и све што је уследило омели.

Ево шта је рекао Додик:

Београд -- Председник РС Милорад Додик изјавио је на обележавању 70. годишњице од битке на Козари да је српски народ поднео највеће жртве у борби против фашизма.


Он је истакао да данас има оних који желе да умање његову улогу у Другом светском рату.


На свечаној академији у Народном позоришту у Београду поводом 70. годишњице од битке на Козари, Додик је рекао да је на простору Босне и Херцеговине устанак против нацизма и фашизма у Другом светском рату подигнут искључиво у крајевима у којима су живели Срби, а не, како је навео, у Сарајеву.


"Срби су у огромној већини били припадници народноослободилачких јединица и највише је српски народ настрадао у Другом светском рату", рекао је Додик и указао да је чињеница да су, с друге стране, други народи бивше Југославије већином стали на страну окупатора.


Говорећи о жртвама које је поднео српски народ током битке на Козари, председник Републике Српске је подсетио да многа места на Козари, Поткозарју и Грмечу никада нису успела да достигну број становника који су имала пре Другог светског рата.


Он је упозорио да је потребно "спречити покушаје ревизије историје Другог светског рата у којима се настоји минимизирати улога српског народа", а, како је навео, повећати улога других у борби против фашизма.

"Јасеновац и Козара су најзначајнији симболи страдања српског народа фашизму и окупатору. На споменику на Козари исписана су имена жртава, а у највећем броју случајева то су српска имена", рекао је Додик и додао се стога Јасеновац и Козара не смеју заборавити.


Све тачно од речи до речи. Од 1990. Хрвати, муслимани и шиптари покушавају да се оперу од нацистичке прошлости и злочина над Србима које су починили. Како им није прошло отворено фалсификовање историје посегли су за много подмуклијом методом релативизације, чак и оправдавања сарадње са нацизмом и као најгоре од свега, изједначавање у негативном смислу српске улоге са њиховом.

За очекивати је било да у том прекрајању историје имају подршку ЕУ/НАТО естаблишмента као и „другосрбијанских“ издајника с обзиром да су се нашли на истом задатку. Оно што је неочекивано и крајње жалосно је да ревизија историјске улоге Срба у Другом светском рату о којој је говорио Додик има своје присталице и у делу националних и патриотских снага међу Србима.

Најштетнија у том смислу је тенденција да се историјски рехабилитују претече Бориса Тадића и Чедомира Јовановића, Милан Недић и Димитрије Љотић респективно. Из добре намере и у жељи да се осветле неки скривени делови прошлости, патроитски аутори и јавне личности оваквом иницијативом играју улогу „корисних идиота“ за Загреб и Сарајево и њихове западне спонзоре и дају им муницију за њихову пропаганду.

Условни рефлекс многих на ово моје изједначавање Тадића и Јовановића са једне и Недића и Љотића са друге стране ће бити оно чувено „не то није исто“, уз аргументе(уколико их уопште понуде) који су или нерелевантни(„Недић и Љотић су били православни Срби док су Тадић и Јовановић глобалисти“) или злокобно личе на реторику управо садашње квислиншке клике. Господо, јесте то исто и никаква количина вашег самозаваравања то неће променити! Ваши покушаји да се Недић и Љотић прикажу у позитивном светлу осим што су од користи хрватској, муслиманској и шиптарској пропаганди, дају историјско оправдање жутој квислиншкој клики и отварају пут сличним оправдавањима у будућности за њено деловање и ствара могућност појаве нових квислиншких групација у будућности.

Не може се у одређивању историјске улоге српског народа у Другом светском рату седети на две столице. Крајње је лицемерно стално истицати како је огромна већина партизана у Босни и Херцеговини и Хрватској(уз наравно Србију и Црну Гору) била српске националности, а затим кукати како су ти исти партизани „уништили српску грађанску класу и узорне српске домаћине“ (узгред, ако је пола од онога што је Арчибалд Рајс писао о тој „грађанској класи“ тачно, није нека велика штета што је она уништена). Други светски рат је, свиђало се то вама или не, дефинисан као борба човечанства против нацифашизма, а они који су своју судбину везали за ово друго нека трпе последице, физичке, правне и историјске. Како рече британски ваздухопловни маршал Сер Артур Харис, цитирајући Библију, „посејали су ветар, пожњели су олују“.

И још један аспект ове приче, нимало неважан: тенденција да се рехабилитују некадашњи Хитлерови савезници и помагачи најживља је у земљама које су се бориле на страни нациста што се спроводи кроз њихову редефиницију као „бораца против комунизма“ као и антиисторијског изједначавања одговорности Стаљиновог СССР са Хитлеровом Немачком за избијање Другог светског рата. Шта је заправо циљ таквих историјских фалсификата може се прочитати између редова из следећег текста амбасадора Русије у Београду Александра Конузина:

Prolaze godine, decenije, briše se sećanje, odlaze učesnici Drugog svetskog rata, nestaju posleratne tradicije. Skrnave se grobnice oslobodilaca od fašizma, uništavaju se spomenici, prećutkuje se ko je ratovao na strani fašista, pojavljuju se neonacistički pokreti... Štošta odlazi u zaborav: heroji, pobede, porazi, zajedničke operacije, zločini nacista i njihovih saveznika, zajedničko istorijsko nasleđe. Veterani su izloženi krivičnom gonjenju, ostrakizmu. I opet se povampiruje ono protiv čega su se borili milioni ljudi - fašizam. Čak i poznate javne ličnosti ne stide se da se predstavljaju kao nacisti, da ispoljavaju simpatije prema njihovim vođama. „Majn kampf" je ponovo na rafovima prodavnica. Fašizam mutira, poprima nove forme postojanja. Upravo zbog toga očuvanje antifašističkih tradicija, suprotstavljanje izobličavanju istorije rata i njegovih rezultata predstavlja danas jedan od najznačajnijih društvenih zadataka. On je direktno vezan za sadašnji život. Istorijski oportunizam izaziva iskušenje da se revidiraju događaji iz našeg doba, između ostalog i na Balkanu. Radi trenutne konjunkture, „političke svrsishodnosti", uskonacionalnih interesa. Na štetu istine, želje ljudi da nađu mir u duši i među narodima.


U današnjem svetu od principijelnog značaja je rezolucija koju je 19. decembra 2011. godine usvojila Generalna skupština UN i koja je naslovljena ovako: „Nedopustivost određenih oblika prakse koji doprinose eskalaciji savremenih oblika rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i netrpeljivosti u vezi sa njima." Ruski nacrt rezolucije protiv heroizacije nacizma podržale su 134 države, 32 delegacije bile su uzdržane, a 21 je glasala protiv. Zemlje EU bile su uzdržane ili glasale protiv. Svoj stav su objasnile „evropskom solidarnošću". Čudno izgleda solidarnost koja krši principe UN i ide nauštrb antifašističkom temelju savremenih evropskih vrednosti.


Ако је превод текста ипак потребан, врло вам га радо дајем: циљ свега је да се Русији одузме легитимитет као жртви Хитлерове геноцидне агресије и самим тим делегитимизује њено деловање у садашњости као и њени савезници, садашњи и потенцијални. Парадоксално је да се људи из националних редова који су правилно оценили да су ЕУ и НАТО крвници срског народа, а Русија савезник налазе на истој страни као и ови први, а против ове друге чиме у свом крсташком походу за прошлост наносе директно и индиректно штету српском народу у садашњости и будућности.

А управо су та садашњост и будућност српског народа угрожени и то баш од оних у свету који би да редефинишу Други светски рат као неку врсту „борбе против тоталитаризма“. А у томе имају помоћ заблуделих личности наше националне сцене који тиме пружају таквим снагама контролу над нашом прошлошћу, а самим тим, како је Орвел написао, над нашом садашњошћу и будућношћу. Зарад тога, неопходно је одмах прекинути са иницијативама за рехабилитацију Недића и Љотића као и раскрстити са идеологијом љотићевштине као историјски компромитоване и њеним експонентима у национално-патриотском покрету код нас јер од њиховог истицања може бити само штете по српску националну ствар.

1.7.12

Викенд Вагнер: "Сумрак богова" - финале

Сам крај саге "Прстен Нибелунга", познат под називом "Брунхилдино самоспаљивање" у извођењу Метрополитен опере у Њујорку. Хилдегард Беренс је у улози Брунхилде док је Хаген Мати Салминен.

28.6.12

11 година у дан

Толико су чекали социјалисти да се освете Демократској странци и њеним сатрапима за изручење Милошевића. Коначно су нашли прави начин да то ураде и прави датум.

Сувише лепо да би било истина? Највероватније јесте имајући у виду људске и моралне квалитете Дачића, Бајатовића и осталих. Ако, пак, прихватимо као чињеницу максиму да "у политици ништа није случајно" као и оно што је претходило овом чину једна мала могућност да је освета ипак сервирана хладна.

Наиме, Дачић је прво Тадића навукао да поједе оно што се не једе намамивши га на премијерску функцију чиме је Тадић погазио своју реч из ноћи другог круга председничких избора, а затим му је испред носа однео функцију. Тиме су Тадић и жути остали не само тотални губитници већ су и у поразу остали без и трунке достојанства и кредибилитета. Није се могло догодити бољим људима, како би рекли англосаксонци. Заслужили су они много више од овог понижења. Тадић и врхушка ДС робију, а сама странка да буде збрисана јер она ни по чему није легитимна српска политичка партија већ интересна агентура ЕУ и НАТО. Осим овога, видели смо и да се онај ко се мача лаћа од мача и гине. Жути су пре четири године власт приграбили на истоветан начин као што им је данас одузета.

Није, међутим, Тадић тај који је потонуо најниже. Дубље од њега отишли су разна пискарала наше новинарско-аналитичарске касте који су прво на све начине покушавали да спасу Тадићев политички живот, а затим исто тако гледали да убеде Ивицу Дачића да му је најбоље да и даље буде у власти са Тадићем. И они су од данас, заједно са својим вољеним вођом бивши људи у сваком погледу са репутацијама у блату код свакога са иоле мозга.

Све су ово разлози због којих после 11 година имамо бар мало разлога и бар на кратко да нам Видовдан буде срећан. А да бисмо овај Видовдан и даље обележавали треба да се настави у истом стилу уништавања жуте напасти. Ту, на жалост, разлога за оптимизам скоро и да нема. Али, ко је могао у ђурђевданској ноћи да помисли да ће расплет избора бити овакав.

22.6.12

Више од фудбала

Судбина је хтела да се вечерас у четвртфиналу ЕУРО 2012 састану Грчка и Немачка. Мало ко је типовао на ову утакмицу поготово након другог кола у групама. У свету и код нас је ово већ означено као више од фудбала, а не сумњам да се и у самој Немачкој и Грчкој на ову утакмицу гледа тако.

Као неко ко би за Грчку навијао у овој утакмици каква год да је политичка ситуација, дозвољавам себи да дам грчком тиму један скроман савет: смањите политичке конотације да не бисте изгорели у претераној жељи. Сетите се само како сте против Турске прошли у квалификацијама за СП 2006 непосредно након титуле шампиона Европе.

Остало сами већ знате...

12.6.12

Маркале у Сирији

Сећате ли се Хуле, градића у Сирији. Можда још увек да јер је донедавно био на уснама свих медијских посленика, ратоборних политичара и салонских интелектуалаца/ратника као коначан доказ о "злочиначком карактеру Асадовог режима" и "неопходности хуманитарне интервенције". Кажем "донедавно" јер га одједном више нема да нам засипа ТВ екране и прве странице новина. А зашто? Па зато што су злочин над цивилима у том граду починили "Сиријски борци за демократију".

Дрвље и камење су осули наши људи по друштвеним мрежама на британског министра Вилијама Хејга који је Сирију упоредио са Босном 90-тих, али изгледа да је човек био у праву, додуше не онако како је замислио. Ево, након поплаве једностраних извештавања, поједностављивања природе сукоба, лажног моралисања од стране западних влада и квазиинтелектуалаца имамо и намештени масакр да употпуни фарсу која је понављање историје које се одвија у Сирији.

Хула полако пада у заборав. А очекујте да заборав напрасно погоди и западне званичнике које су тај град упорно истицале као casus belli и да он буде слично Лорду Волдемору из Харија Потера "град коме се не сме споменути име". Јер бити "хуманитарни интервенциониста", било у влади било ван ње, значи никада не признати да си погрешио нити се извинути због било чега.

Хула је прелудијум онога што чека Алавите, ши'итске муслимане и хришћане у Сирији уколико Асада замене "демократе". А уколико се тако нешто, не дај Боже, деси можете комотно да се кладите да ће душебрижници из САД и ЕУ који лију сузе над Асадовим противницима брже боље да се повуку у своје куле од слоноваче, затворе очи и уши над оним шта се дешава на терену и концентришу се на нову земљу чије људе треба унесрећити.

Још горе, неки ће, као већ поменути Хејг, ту и сличне интервенције истицати као успех, и то са сасвим озбиљним изразом лица, јер он у то заиста и верује. А то је најстрашније од свега.

Потребно је срушити легенду

Било је за очекивати да ће први најављени симфонијски концерт Рихарда Вагнера и Израелу изазвати бројне контроверзе. Иако су организатори, Друштво љубитеља Вагнерове музике у Израелу, приватно организовали и финансирали оркестар, и у сврху концерта ангажовали чувеног диригента Ашера Фиша, Универзитет у Тел Авиву је ускратио аудиторијум под притиском протеста од стране преживелих нацистичких логора.


Далеко од тога не поштујем оно што су прошли и њихова осећања у вези са тим, међутим то им не даје за право да приказују изврнуту и карикатуралну слику Вагнера и износе нетачности у вези његовог наводног утицаја на Хитлера и на нацисте. С тим у вези, реакција и линија одбране израелских љубитеља Вагнера је, по мени, потпуно погрешна. Они се, у своју одбрану, позивају на легалистичке, универзалне и апстрактне вредности као што су слобода говора и изражавања, одвајање личности уметника и уметничких дела али оне су ем сувише недокучиве обичном човеку ем нису пријемчиве људима који према Вагнеру имају предрасуде, ем се могу контрирати разним моралистичким аргументима.

Уместо тога, Вагнер-асоцијација у Израелу мора одузети моралне аргументе својим противницима и то тако што ће напасти и побити заблуде и урбане легенде о Вагнеру које су сервиране широкој популацији у Израелу као чињенице.

Велики део израелских Јевреја верује да је Вагнер био идеолошка инспирација Адолфу Хитлеру и нацистима и да их је иснпирисао да почине геноцид над њима. Ово није тачно.

Велики део израелских Јевреја верује да се сам Вагнер залагао за истребљење јеврејског народа. Ни ово није тачно.

Велики део израелских Јевреја верује да је Вагнер измислио термине „јеврејско питање“ и „коначно решење“. Ово је још једна нетачност.

Велики део израелских Јевреја верује да је Вагнер родоначелник тзв. расистичког антисемитизма у Немачкој. Потпуна неистина.

Велики део израелских Јевреја верује да је Вагнер свиран у логорима смрти док су људе водили у гасне коморе. Урбана легенда.

Ово су само неке о заблуда о Вагнеру које круже у јавности, а поред тога ту су и лудачке интерпретације његових музичких драма које у појединим ликовима виде антијеврејске метафоре које треба раскринкати. О некима од њих сам већ писао на овом блогу. А колике су размере заблуда о Вагнеру у Израелу говори и изјава већ поменутог диригента Ашера Фиша који је неке своје познанике питао у које доба је живео Вагнер и добио одговор „у време Хитлера“.

Јасно је да је ово битка која би се водила у крајње неравноправним условима и чији би учесници били изложени бројним увредама и етикетама али уколико израелски љубитељи Вагнера заиста желе да скину незваничну забрану извођења његових дела, ово је једини начин. Данијел Баренбоим је недавно својом изјавом указао на потребу да се Вагнер „ослободи повезаности са нацистима“, али на жалост, осим изношења неких површних, премда мало познатих, чињеница о Вагнеру није навео на који начин то треба урадити.

Вагнер асоцијација у Израелу мора ићи у детаље, међутим. У бици за истину о Вагнеру оно што им недостаје у бројности и медијској подршци лако могу да надокнаде историјским чињеницама које су у потпуности на њиховој страни и које констатују еминентни историчари који су се бавили Трећим Рајхом и/или Вагнером као што су Сол Фридлендер, Јоахим Фест, Јан Кершо, Фредерик Спотс, Брајан Маги, Дитер Боршмајер, Јакоб Кац и други. А ту су и неки од највећих музичких умова 20. века као што су Ото Клемперер, Бруно Валтер, Георг Солти и Арнолд Шенберг који су сви на својој кожи осетили нацистичке прогоне и који су сви до краја били обожаваоци Вагнерове музике.

Неформална забрана Вагнера се од стране естаблишмента у Израелу сматра симболичким актом отпора према нацистичкој идеологији. Да би се та неформална забрана превазишла мора се показати да тај акт заправо не симболизује ништа, а то је могуће једино разбијањем мита о повезаности Вагнера и Хитлера и нацизма. Нисам сигуран, на основу онога што сам прочитао, да оснивач Вагнер асоцијације у Израелу Џонатан Ливни схвата какав га задатак чека.

8.6.12

Један од главних, не толико очигледних, задатака евентуално нове владе

Изјаве које је давао Ивица Дачић од 20. маја као и најновија од једног од коалиционих партнера СПС све више указују да је на делу покушај да се откаче "жути" и склопи коалиција са СНС. Све то наравно, може да буде и тврђење пазара и покушај да се испослује што већи утицај.

Претпоставимо, међутим, да се деси да се формира влада СНС-СПС-ДСС(или макар мањинска СНС-СПС уз подршку ДСС). Она ће пред собом имати многе очигледне и тешке задатке, од економије до Косова и Метохије. Један од њих пак, није толико очигледан али је важан као и било који од ових наведених.

У случају да дође до горепоменуте владе једина њена опозиција биће "жути блок" који већ сада не бира средства да се обрачунава са неистомишљеницима. Уколико дође до потпуног развлашћивања евроунијата наступиће хистерија каква није виђена у нашем политичком животу. По принципу "што горе то боље" гледаће на сваки начин да паралишу не само рад владе већ и свакодневни живот у Србији и да на крилима наступајућег хаоса, а уз свесрдну помоћ ЕУ/НАТО структура поново зајашу Србију.

Србија не може имати будућност уколико се стално налази само један изборни циклус далеко од потпадања под евроунијатску окупацију. Нова власт, ако имало у виду има дугорочну будућност Србије и српског народа, мора да приступи раскринкавању "жуте коалиције" и њеној делегитимизацији у очима широке јавности. Ово се не односи само на партије већ и на разне НВО и удружења грађана као и појединце који под плаштом "слободних интелектуалаца" и "независних аналитичара".

Око партија "жутице" посао ће бити лакши. Довољно је само објавити тајне документе о прегопворима које су водили о Косову и Метохији као и извештаја Викиликса о њиховим екскурзијама у страним амбасадама у Београду. О томе како су смишљено и за рачун својих тајкуна и страних фирми уништавали српску економију да и не говоримо. Има ту материјала за миленијумско робијање челника Демократске странке и њених сателита.

Нешто теже биће искоренити жуте медијске посленике и њихове произвођаче јавног мњења. На срећу, својим безобразним понашањем после другог круга председничких избора, сами су створили основу за њихово делелгитимисање. Битно је да напад на њих крене одмах и буде константан да људи не би заборавили њихова непочинства у овом периоду.

Поновићу оно што сам написао пре неколико месеци: "жута коалиција" није легитимна српска политичка опција. Она је део завере која има за циљ поробљавање српског народа и уништење његовог државног и државотворног капацитета. "Жути" нису политичка партија већ банда пљачкаша и уништитеља која не заслужује да буде само развлашћена већ и потпуно збрисана са политичке и јавне сцене, а период њене владавине проглашен социјално-историјском аномалијом  и болешћу. Они се не смеју третирати као легитимна политичка организације већ се против њих мора повести оштра политичка борба са циљем искорењивања њиховог начина мишљења и њиховог утицаја у јавности.

Имамо ли вође које ово увиђају или им поглед досеже само до наредних избора?

Кратак осврт на ЕУРО 2012

Уз чини се никада мање помпе и доста неизвесности око изградње стадиона и остале инфраструктуре данас почиње Европско првенство у фудбалу. Наредне три недеље ће нам се колико-толико испунити летња празнина без фудбала.

Као никада до сада постоји изразити фаворит за освајање (а у овом случају и одбрану) трофеја, а то је Шпанија. Заиста, она у свакој линији има играче светске класе који могу да ушетају у било који тим на свету. Ово се поготово односи на средину терена где су Ћави, Инијеста, Алонсо, Фабрегас, Силва...Но фудбал не би био то што јесте када би суви квалитет углавном побеђивао, стога ни Шпанији није загарантована титула. Њихова слабост може бити напад то јест чињеница да су главни голгетери Торес и Виља, од којих је први у паду форме већ скоро две године, а други се тек опоравио од веома тешке повреде. 

Од селекција које би могле да их сруше издвојио бих:

  1. Португал: квалитет у свим линијама плус Кристијано Роналдо
  2. Немачка: традиционално добра у турнирском такмичењу
  3. Холандија: нападачки потенцијал без премца
Од осталих вредне помена су Француска и Енглеска. Код Француза је Блан увео мало реда али остаје да се види како ће то функционисати на великом такмичењу. Енглеска по традицији буде фаворит па разочара, сада им сви предвиђају крах, па ко зна...А ту је и Вејн Руни. Ако било која од осталих репрезентација узме првенство биће то прворазредно изненађење.

Толико за сада, ако буде нешто занимљиво у току такмичења огласићу се.

7.6.12

Уз њега или не?

Пратим ових дана полемику између Жељка Цвијановића и Небојше Малића око тога да ли националистичке и патриотске странке и организације треба да дају јачу подршку Томиславу Николићу пред његов пут у Брисел, поготово у светлу његове изјаве о Сребреници због којег се на њега дигло и кусо и репато из евроунијатских медијских кругова у Србији и ван ње и због чега је већ најављено морално-политичко преваспитавање Николића од стране бриселских политкомесара.

Једноставан и недвосмислен одговор није лако дати, иако на први поглед изгледа да Николићу треба дати пуну подршку. Једноставно, националисти Николићу не верују, а за то је крив сам Николић. Растурио је једну националистичку партију и основао нову која је покушавала на надевроунијати дотадашње евроунијате, давао је двосмислене и неодређене изјаве о најважнијим питањима и често мењао став чак и као напредњак. А ту је још увек и свеже питање о изборној крађи. Стога није могуће дати Николићу бланко чек, он га ничим није заслужио.

Али није заслужио ни да остане сам на брисаном простору да се бори против евроунијатских душмана како у Бриселу тако и у Србији. Ако је већ одлучио да брани истину, треба да зна да има оних који ће му у томе помоћи. До Брисела има још 7 дана и дотле му треба послати сигнал да ће имати савезнике у борби да се прекине са психичким терорисањем српског народа Сребреницом. Ништа се не би изгубило тим гестом, а могло би да се добије много, почев од разбијања евроунијатског монопола на Сребеницу па и на друга питања везана за ратове у бишвој Југославији све до разоткривања шта то заправо ЕУ тражи од нас, а то је да се одрекнемо сами себе.

Томислав Николић је, намерно или не, већ у раној фази свога председниковања себи поставио тренутак који ће дефинисати његово председниковање: или ће отпочети процес ослобађања од евроунијатизма или ће се сломити и кренути ћурак и тиме се дефинитивно показати као варијација на евроатлантску тему. И да не буде забуне, ако промени став о Сребреници, биће крив искључиво он, стигла му подршка од ДСС, СРС, Двери и осталих или не. Не сме се пасти у замку и аболирати га од одгворности зато што други можда нису имали политичког њуха у том тренутку.

ДОДАТАК: Као што ме је колега Сиви Соко известио, Двери су отишле даље од обичног сигнала и отворено подржале Николића у његовом ставу.

6.6.12

Ревносна Учитељица

Откако је отпочела да ради у својој професији усвојила је као свој животни кредо три речи: ред, рад и дисциплина. Ништа није смело да стане на пут утеривању тих идеала у њене ученике. Морали су да буду безгрешни и савршени да би имали њено поштовање, а то савршенство се морало одржати по сваку цену. Али баш сваку...

Једнога дана у једном кутку школског дворишта неколико деце из њеног одељења нападну, од полуделог комшије који је умислио да тај део дворишта припада њему напујдани, бесни пси. И деца, увидевши да не могу да побегну нити да рачунају на помоћ узеше да се бране с оним чиме су стигли и шта им је било при руци. Том приликом полете по који камен од којег се и разби понешто, поцепа се мало одеће и књига, запрља се мало у блату а и изговори се понека псовка на рачун паса и полуделог газде. Извукоше се деца некако и дођоше до школе.

О црни дане, црна судбино, помисли Ревносна Учитељица. Па како могу да дођу такви на час? Прљави, крвави, изубијани, са поцепаном одећом и књигама? Ју, још су и камење бацали и опсовали! Куку! Одмах код директора!

И тако Ревносна Учитељица додатно нагрди зблануту децу. Полудели комшија и његови бесни пси? Ма 'ајте молим вас, чистоћа и уредност су на првом месту, ако тога нема нека их и растргну пси. Не требају њој нека мусава деца да је узнемиравају и руше јој углед, још мање да сметају њеном светом тројству тзв. принципа.

И тако деца добише уз ранеод паса и претрпљени страх јединице из владања и укоре. И будно око Ревносне Учитељице које ће стално да их посматра и упозорава да је кршење поретка којег је она замислила горе него да их растргну бесни пси. А они нека се снађу, нека нађу начина да се убудуће одбране од бесних паса, а да им одећа остане беспрекорно чиста. Ревносна Учитељица свакако нема намеру томе да их, не дај Боже, научи.

Свака сличност са особама и људима у стварном животу је још како намерна. Овога пута, остављам читаоцима да је нађу.